Proslava 70 Rodendana Amosa Oza

Maja Sela

Proslava 70. rođendana Amosa Oza

Amos Oz pomenut je prvi put u novinama Ha-arec oktobra 1961: “Veoma mladi članovi liberalne partije Mapaj pripremaju objavljivanje političkog nedeljnika. Oni pripadaju grupi koja namerava da formulie novu ideologiju. Njihova redakcija nalaziće se u Jerusalimu. Urednički tim predstavljaće tri ili četiri člana ove grupe. Kandidat za glavnog urednika budućih novina je gospodin Amos Oz iz kibuca Hulda.”
Sledeći put Oz se pominje vrlo kratko juna 1965. godine povodom izlaska iz tampe njegove prve knjige Tamo gde akali zavijaju: “Zbirka sadrži devet priča uglavnom iz kibuckog života. To je prva knjiga dvadesetpetogodinjeg pisca, rodjenog u Jerusalimu 4. maja 1939, gde je diplomirao na Hebrejskom univerzitetu. Sada živi u kibucu Hulda, pro-fesor je u tamonjoj gimnaziji.”
Sreli smo se pred njegov sedamdeseti rodjendan, povodom koga se priprema proslava. Najobimnija će biti u gradu Aradu, gde će se održati trodnevni fes-tival koji će sadržavati književne, muzičke i druge kulturne dogadjaje u kojima će učestvovati značajni izraelski umetnici, a svečanom otvaranju festivala prisustvovaće predsednik imon Peres. Polovinom maja na Univerzitetu Ben Gurion u Beerevi održaće se konferencija u Ozovu čast, uključujući izložbu “Lingvistička geografija”.
Kada sam pokazala Ozu novine, objavljene 1961. godine, on ih je pažljivo prelistao, bez reči. Pročitavši najavu rekao je “Stvarno je uzbudljiva. To je bio pravi revolt protiv Davida Ben-Guriona – ruenje idola”.
U jednom intervjuu sa Arijem avitom za Haarec 1990. Oz je rekao: “Uvek mi se na izvesan način čini dalekim ono to sam nekada radio. Sve, u politici, drutvu, porodici. Ja ne mogu ili možda ne želim da predam sebe stoprocentno ničemu. Ponekad pružam 80 procenta, 90, ali nikada 100… tako uvek deo mene ostaje neuključen, po strani, kao pos-matrač, to izgleda kao da sam na distanci, gotovo neprijatelj. Vrlo hladno.”
On je oprezan kada daje intervjue, kaže da ga zamaraju, kasnije zapaža skraćenja (promene u interpretaciji). Želi da se sretnemo u Kafeu Merlin Monro u severnom Tel Avivu, gde on dolazi sa svojom ženom iz Arada svakog vikenda u posetu deci i unucima. Kafe je na kraju jednog oping centra i gotovo prazan za vreme naeg jutarnjeg susreta. U jednom momentu Oz me prekida, da bi popio svoju kafu, “jer će se ohladiti” i ja nisam sigurna da li je to razlog ili me ućutkuje. Kada stavljam dva kasetofona na sto za svaki slučaj, ako jedan prestane da snima, on kaže da se nada da će oba imati istu verziju.

Kakvi ste kao mlad čovek bili?
- Bio sam kibucnik koji pie noću kratke priče. Tu i tamo objavljivao sam političke članke, uglav-nom protiv Ben-Guriona, protiv kulta ličnosti i zvaničnih stavova.
Da li ste se nadali da ćete biti prihvaćeni?
- Pisao sam, jer sam to morao; počeo sam da piem kada sam bio dečak. Prvo sam sastavljao plamene patriotske pesme. Kasnije sam počeo da piem kratke priče. Moja najnovija knjiga Scene iz seoskog života zatvara krug, jer se vraćam posle mnogo, mnogo vremena tom neispunjenom prostoru.
Prve priče koje sam napisao objavljene su pod naslovom Tamo gde akali zavijaju. Prvo su se neke od njih pojavile u časopisu Keet Aharona Amira. Te priče bile su neobične, jer su se pojavile (pre države) kao priče o zajedničkom životu generacije Palmaha. Naile su na interesovanje u kibucu, ali one nisu opisivale kolektiv; to su bile priče o ekscentričnom i izgubljenom. U svojoj poslednjoj knjizi postavljam danas isto pitanje: “Koga one predstavljaju i odslikavaju?” Rekao sam tada ono to kažem i sada: “Ne predstavljaju i nisu odraz ničega.”
Od vas se oduvek očekivalo da saoptite neto o političkoj situaciji.
- Vidite, ako piem o ocu, o majci ili o ćerci koja traži izlaz, neko će reći – otac predstavlja vladu, majka – javnost, ćerka je mlada generacija, a dozvola se odnosi na ekonomsku krizu.. ta ja treba da činim? Moja nova knjiga se manje-više odnosi na Izrael, ali u njoj je pre reč o situaciji čoveka, uopšte, nego samo o Izraelcima. Ja sam svestan toga da ljudi u njoj vide izraelsku situaciju, jer stanje u Izraelu je tako teko, da ga ljudi u svemu vide. Ja ne mogu da kažem ljudima kako da čitaju.
Najnovija zbirka Ozovih priča objavljena je februara ove godine u Izraelu. Radnja se dogadja u izmiljenom selu Tel Ilanu. Knjiga obiluje osećanjem izgubljenosti, sumraka, kraja. Svretak ljudskih života, mesta, snova o smrti. Kuće se prodaju ucenjivačima agencija. Stare ljude bude iz sna glasovi njihovih mladih, razočaranih u ljubav i duhovi pod bračnim posteljama.
To je veoma gorka knjiga o beznadežnosti. Mislite li da to ima neke veze sa vaim godinama?
- Ne verujem da bih takvu knjigu mogao da napiem pre 10 ili 20 godina. Nju je svakako napisala zrela, a ne mlada ličnost, ali to ne govori mno-go, jer ne bi svaki starac napisao takvu knjigu. Uvek se setim Žan Pol Sartra, kada je upitan zato je bio marksista, a samo u književnosti nije, tamo gde je opisivao svoj lični život, odgovorio je: “Zato to marksizam sadrži vrlo dobro objanjenje zato je pesnik Pol Valeri produkt francuske buržoazije, pa je čak i njegov skupoceni nametaj malogradjanski, ali to ne znači da svaki francuski malogradjanin može da pie poeziju kao Pol Valeri.” To je pitanje koje mene interesuje i povezivati je sa odredjenim godinama može se svakako, ali nije dovoljno.
Da li se osećate kao da vam je 70 godina?
- Svakako, dugo vremena sam već blizu njih. Biti sedamdesetogodinji Izraelac verovatno je biti kao dvestogodinji vedjanin. Toliko sam toga video, sve sam video. Rodjen sam pre države i pamtim vreme stvaranja države, prve dane i godine Izraela. Dobra je to stvar biti Izraelac, težak život, mada po ceni jednog prosečnog veka živi 200 godina.
Stariti, ne čini li vas to ljutitim?

- Svestan sam procesa starenja, jer znam da je to vreme stiglo. Ja sam stvarno bio blizu toga dugo vremena, tako da sam mirno stario. Nisam bio besan zbog toga. Naravno, uporno me je pogadjalo mnogo toga, nastojao sam da činim sve to je moguće, ali vie ne želim da činim bilo ta. Prihvatam svoje godine, jer i ovo doba ima neke prednosti. To su tihe godine. Posmatram stvari mirnije nego to sam to činio kada mi je bilo 20 ili 30 godina.
A izdaju tela i strah od smrti?
- Smrti sam se oduvek plaio – to za mene nije nikakva novost. Smrti sam se bojao i kada sam bio mlad.
A usamljenosti?
- Bio sam usamljen kao i bilo ko drugi, usamljenost je jedno od osnovnih osećanja čoveka, mada sam okružen divnom porodicom, tako da ne bi trebalo da kažem da sam usamljen. Ne žalim se.
Knjiga koju ste napisali depresivna je.
- Ta knjiga je o ljudima koji su neto izgubili i oni tragaju za tim; oni zapravo traže neto to su čuvali skriveno od sebe samih. U stvari, ljudi nastoje da nadju materijalni dobitak u nekom prtljagu, kovčegu, zakopanom u dvoritu. Ponekad ga pronadju ili ne nadju, ali ga traže. Vrednost je u tome to oni traže, njihov čin nije beznadežan. Očajni ljudi ne traže grozničavo ono to su izgubili. Tako je gotovo u svakoj priči, dok neko traga energično u neuro-tičnom stanju za nečim to je nestalo.

Pisati perom

U priči kojom se knjiga zavrava Daleko od mesta u neko drugo vreme ljudi preživljavaju noćnu moru u nekom nezdravom prostoru. Oz opisuje “sla-dunjav miris truleži koji prodire u nae barake”, a “dopire i smrad živih tela”. On to ovako obrazlaže:
- Mnogi su bogalji, guavi ili mentalno hendi-kepirani, deformisanih udova i lica, cure im bale, svako izaziva nekog - brat sestru, sin majku, otac ćerke.
Da li pokuavate da mi kažete da ne bi trebalo da smatram tu priču alegorijom nae situacije?
- Nemojte se uznemiravati, jer priča ne odražava ono ta ja mislim o izraelskom položaju. Ono kako ja vidim situaciju, ona je nepredvidiva; može biti dobro ili loe; može se okončati dobro ili rdjavo, u mnogome zavisi od onog to mi sami odlučujemo i radimo. Možda je prihvatljivija pretpostavka klasične situacije Jevreja u dijaspori, čija budućnost u mnogome nije zavisila od njih, već od drugih. Ovde se može, svakako, dogoditi velika nesreća, nismo imuni na to, ali ako se to dogodi, onda je neće provocirati neko drugi već ćemo je sami izazvati.
Amos Oz koga gledam drugačiji je od onog koga sam srela čitajući njegovu knjigu.
- Treba se čuvati od takvih poredjenja.
Da li ste vi, lično, zadovoljni?

- Ja, lično, zahvalan sam.
Dok čitam vau knjigu stičem utisak da ste beznadežna osoba. Očigledno, u pitanju je moja, a ne vaa beznadežnost.
- Da, va intervju predstavlja vas, sami postavljate pitanja i sami na njih odgovarate.
U Priči o ljubavi i pomrčini, Oz daje savete vrednom čitaocu i obasipa prezirom loeg čitaoca, a laskavog sagovornika koji uvek traga za “otrom i potenom satisfakcijom prodaje onima koji su željni skandala i 'otkrovenja' koja bi odgovarala meniju serviranom jeftinim tabloidima."
Recite mi neto o Aradu. O tome kako provodite dan. O svojoj navici da piete.
- Ustajem u pet sati ujutu, svakog dana, zimi i leti, bez zvona za budjenje. Ta mi je navika ostala iz kibuca, ali to je i bioloka konstitucija – ja sam ranoranilac. Onda izlazim u pustinju, blizu moje kuće u Aradu, da se malo proetam, ne dugo, dvadesetak minuta, pola sata, koliko mogu, popijem kada se vratim kafu i gledam u hartiju. U est već sedim za pisaćim stolom i piem do podne. Popodne neto pojedem i malo čitam, a onda se vraćam u moj podrum da izbriem ono to sam ujutru napisao.
Šta sada pišete?
- Pišem svoju sledeću knjigu, ali nemojte da me pitate o čemu je, jer vam to neću reći.
A da li vi znate o čemu će biti?
- Znam ta ću danas raditi, sutra i prekosutra; šta će od toga ispasti na kraju, sada mislim da znam, ali uvek postoje iznenadjenja.
Koliko će vremena to trajati?
-Kako bih to mogao znati? Nisam nikakav ugovor sa sobom potpisao.
Da li se služite kompjuterom?
- Pišem uvek perom. Kompjuter mi je blizu, po strani i kad imam gotovih nekoliko skica, kucam veoma polako sa dva prsta, jer ne znam da kucam slepo. Kucam sam, jer moj rukopis niko ne može da pročita. Ali, ja uvek piem perom iz emotivnih razloga, veze izmedju pera, ruke, hartije, onog to krabam i briem. To ne možete da radite na kompjuteru.
Kome pokazujete skice? Ko stavlja primedbe na njih?
- Pokazujem ih deci, mojoj supruzi i jo dvojici prijatelja.
Da li se oni usudjuju da stavljaju primedbe?
- Da, usudjuju se, a ja ih obično ne sluam. Sem ponekad kada označe neto to treba izbaciti i ja odjednom shvatim da to ne pripada tekstu. Ali, ako ne mislim kao oni, onda to ostavljam.
Kada mu je bilo petnaest godina Oz se doselio u kibuc Hulda, gde je oženio Nili, članicu kibuca. Tamo im se rodilo troje dece. Najmladje boluje od astme. Zato su napustili kibuc i doli da žive u Aradu. Iako se njihov sin već davno odselio u Tel Aviv, Ozovi su ostali da žive u Aradu.
- U Aradu smo, jer nam je tamo dobro - rekao je.
Šta je tako dobro u Aradu?
- Pre svega, ja volim pustinju, da se ujutru rano probudim i da izadjem u pustinju. Zatim, to je mirno mesto, imamo pet, est prijatelja i vie od toga nije nam ni potrebno. Kada posetim Njujork znam da gubim 200 interesantnih dogadjaja svake noći. Kada sam u Tel Avivu znam da gubim 20. U Aradu gubim samo dva.
Da li je to bio zaplet u jednoj od vaih priča, neko bi mogao da kaže da je to bila alegorija o nekom ko se guio u kibucu i pobegao u mesto gde može da die.
- Već sam vam rekao da ljudi vide u svemu to piem izvesnu alegoriju. Ako piem o Amosu i Maji kako piju kafu, oni će reći – to sirijski predsednik Baar Asad i izraelski premijer Benjamin Natanjahu vode mirovne pregovore.
U ovoj priči ja sam Asad?
- Ne znam ko je od nas Asad, ali oni će to reći - kaže i smeje se.
U mnogim člancima o Ozu u dokumentaciji opisuje se kako masa žena dolazi na književne večeri u kojima on učestvuje. Oz nikada nije bio samo pisac, već i zgodan čovek, tipičan Izraelac sa osmehom u očima i gustom kosom koja mu pada na čelo.
- Mnogo mi znači to ljudi vole ono to piem; to je stvarno važno i pričinjava mi veliko zado-voljstvo. Ali ako neko u kafani prepozna moje lice zato to me je video na televiziji, on sa TV ekrana pamti samo moj pulover, a ne mene. Ja mogu da odem na televiziju i kažem da idem na kulu Azrieli da izvrim samoubistvo, ljudi će gledati intervju sa mnom i reći “imao je lep pulover, ili – taj sveter je bio lep’. To je tako. Ljudi su u Izraelu veoma, veoma neposredni. Jednom, kada sam bio u Akru sa porodicom, jedan čovek mi je priao i rekao: - Ja znam ko ste vi, nemojte mi reći ko ste. Tako mu nita nisam kazao, a on je rekao - Vi ste Alef Bet Jehoua. Kazao sam mu da nisam. Onda me je upitao: - Sigurni ste?
Oboje smo se nasmejali i on me je zamolio da se maknem od magnetofona. Intervju, rekao je ljubazno, je zavren, već je 40 minuta kako sedimo. Objasnio mi je da je dao tako mnogo intervjua u poslednje vreme i da ga to opterećuje.
Dosadili su vam?
- Ne, ali, jednostavno, mnogo mi je prijatnije da sedim i pričam o književnosti, ili o politici, životu nego o sebi. Ne biste se ni vi osećali ugodno da ljudi krenu da vas ispituju – odakle ste doli, kako se osećate, gde živite, ta radite, čime se bavite tokom celog dana.
Moj primerak najnovije Ozove knjige leži na stolu. Traži da vidi delove koje sam podvukla i prelistavajući stranice kaže da je saznao mnogo toga o meni. Ali, nije hteo da mi kaže ta je saznao.
Prevod Ane Šomlo iz lista Haarec

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License