Proganjanje Vestica U Langdoku Legenda O Gralu I Marija Magdalena

Aleksandra Mančić

PROGANJANJE VEŠTICA U LANGDOKU, LEGENDA O GRALU I MARIJA MAGDALENA

U mnogim novijim raspravama istoričara religija Mariji Magdaleni posvećuje se sve veća pažnja. Otkrivamo skoro dve hiljade godina cenzurisan lik koji se danas vraća u obrisima što ih naziremo kroz krnjetke tekstova izmaklih brižljivom, strasnom uništavanju cenzure: Karen King prevodi i rekonstruiše Jevanđelje po Mariji iz Magdale, gde se zajednica s Bogom ostvaruje kroz Marijin dijalog sa Spasiteljem; u svojoj knjizi o Mariji Magdaleni i Svetom Gralu, Margaret Starberd iznosi tvrdnju da je „Gral izgubljeno žensko načelo, sestra-nevesta u hrišćanstvu, Isusova supruga". Iako se Magdalena vrlo malo spominje u kanonskim jevanđeljima, to se ne može reći za mnoge tekstove što su na Nikejskom saboru, kojim je predsedavao car Konstantin, izbačeni iz kanona Novog zaveta. Šta li je Servantes zaista hteo da kaže onim spominjanjem Konstan-tinovog krsta, koji je tek pisao, a mnogo godina posle Servantesove smrti obavio, tada a i potom savršeno beznačajan španski pisac? „Bilo je potpuno nečuveno da univerzalno veruju nastane samo zahvaljujući autoritetu cara, koji se kao prozelit tek pripremao za krštenje i nije imao ni najmanje pravo da učestvuje u razgovoru o najvećim tajnama vere. Nijedan episkop se nije usudio da se usprotivi toj čudovišnosti. ista crkva koja je pobedonosno prkosila Dioklecijanovoj vojsci poslušno se povinovala naredbi njegovog naslednika, koja je pogodila njen nerv potpuno drukčije od spoljašnjeg nasilja progona", pisao je nemački istoričar E. Švarc 1913. godine. Uz ostale, i svi tekstovi u kojima je Marija Magdalena igrala značajnu ulogu, tada su cen-zuisani. Osuđeni na brisanje. Na nestanak.

Ipak, ti tekstovi, gnostički tekstovi, nisu nestali. Čuvani u tajnosti, izronili su posle desetina vekova. Zato danas znamo ono što je vekovima ipak bilo predmet nekakvog tajnog predanja: u Jevanđelju po Filipu, Jevanđelju po Tomi, Jevanđelju po Mariji iz Magdale, ta žena nije samo Hristova stalna družbenica -reč koja se upotrebljava je koinonos, koja izričito označava „seksualnu družbenicu" -nego i njegovo nadahnuće - Hristos je naziva „Sve" (što je i stari naziv boginje Izide), njegova veroučiteljica i žarište njegovog života. U Jevanđelju po Filipu stoji: „Spasitelj je voleo Mariju Magdalenu više nego sve učenike. I ljubio je često njene usne. Ostali učenici behu ljubomorni na nju. Upitali su ga i rekli: Zašto više voliš nju nego sve nas? Spasitelj im odgovori i reče: Zašto ne volim vas kao nju?" U knjizi Pistis-Sophia (Vera-Mudrost), iz kasnog gnostičkog razdoblja, Marija se žali Hristu da joj Petar preti zato što „mrzi nju i sav ženski svet". Izgleda da je od Petrove mržnje bila bezbedna samo dok je imala Hristovu zaštitu, pa je, po legendama, kada je Hristos razapet, morala da pobegne u južnu Francusku.

Sveti Gral je posuda koja je, po jednoj verziji predanja, sadržala Hristovu krv. Gralska jeres, tesno vezana za templare, tvrdi da se poreklo nekih porodica s juga Francuske može pratiti nazad sve do Hrista i Marije Magdalene. S tom tezom povezane su ekstatičke trubadurske pesme iz XII i XIII veka, verovatno kao nastavak kulta ženskog načela koji je potekao iz Langdoka, odnosno Provanse. Pesme trubadura inkvizicija je zabranjivala, a kult ženskog načela crkva je polako usmeravala ka obožavanju Bogorodice Marije. U XII veku krstaši su se vratili iz pohoda na Istok i došlo je do naglog procvata tog oblika hrišćanstva proganjanog kao jeres - sve se tu izmešalo: zvali su ih albižani, katari, bugri (to jest bugari), bogumili, patareni, sklavini, a učenje se širilo od Balkana do Engleske.

Još je Stanoje Stanojević, pisac prve Narodne enciklopedije Srba, Hrvata i Slovenaca, pisao o bogumilima kao nekoj vrsti anarhista. Smatrali su da je vlast od đavola, a ne od Boga, nije im bila potrebna crkva, dovoljna su im bila samo Jevanđelja, sva jevanđelja, što znači i takozvana apokrifna, Nikejskim saborom cenzurisana; revnosno su ih i čitali, jedni druge učili čitanju i pisanju; po svemu sudeći, sami su ih i prevodili; nisu imali posebne obrede venčanja, za koje su im bili dovoljni samo ljubav i pristanak.

Ali, crkva je kult Gospe istrajno povezivala s kultom Hristove majke. U Lionu, u Provansi, čak su zato 1140. godine uveli dan proslave bezgrešnog začeća Bogorodice Marije. Savre-menik ovog događaja, sveti Bernar iz Klervoa, sestrić jednog od osnivača reda vitezova hramovnika, templara, tvrdio je da je taj novi praznik jedan od onih o kojima „običaji crkve ništa ne znaju, a razum ga ne odobrava". Pogrešno učenje o tome da je Bogorodica Marija bezgrešno začeta nametnuto je kao središte srednjovekovnog stava, koji je crkva podsticala, da je seks na neki način grešan čak i u braku. A posle krstaškog pohoda na albižanske jeretike, kada su se kralj Francuske i papa udružili da istrebe ceo južni deo današnje Francuske, preživele kćeri plemenitih porodica iz tog kraja morale su se udavati za naslednike severnofrancuskih porodica, vernih kralju i papi. Žene dovedene sa strane, pridošlice, strankinje, kasnije su često proganjane kao veštice. Strah i mržnja proizvode se u beskrajnim, začaranim krugovima. Bernar iz Klervoa za katare je, međutim, govorio da nijedna veroispovest nije istinskije hrišćanska od njihove. Inkvizicija je uspostavljena zato, dokazuju istoričari, da bi se istrebili katari i njihovi naslednici, tobožnje veštice iz Langdoka, na jugu Francuske. Marija Magdalena je, s druge strane, u katoličkoj crkvi postala zaštitnica ženskog stida. Sećam se Reda sestara magdalenki, sa užasom.

Traženje ravnoteže između Erosa i Logosa, između ženskog i muškog načela, povremeno bi u svetu zapadnog hrišćanstva izbilo na provršinu, ali bi zatim bilo ponovo potisnuto. Današnji istoričari rado ukazuju na kratktrajno cvetanje „crvene ruže", prijateljice, u XII veku u Provansi, pre nego što ga je inkvizicija prinudila da se povuče u tajnost. Sledbenici gralske jeresi su ostavili svoje nasleđe u umetnosti i poeziji koje se ne može zaobići. U XII i XIII veku legende o Gralu zapisivane su u obliku pesama koje su trubaduri širili na evropskim dvorovima. U XV veku pojavile su se i zagonetne tarot-karte, za koje neki istraživači tvrde da su nastale kao sredstvo da se sačuva i prenese tajno znanje. Templari i trubaduri ostavili su za sobom dva izraza kulta Gospe. Proizvod tog predanja je i Pesma o Rolanu. Rolan, bratanac Karla Velikog, postao je najpopularniji francuski književni junak. Njegov rog Olifant bio je simbol jeretičkih propovedi, jer je imao moć da svojim zvukom natera kamen da se raspukne.

Marija Magdalena vezuje se za crnu prijateljicu iz Pesme nad pesmama. Njeno obeležje je kula, Magdalena sa kule, baš kao što prijatelj kaže prijateljici u Pesmi nad pesmama, „vrat ti je kao kula Davidova"; Marija Magdalena tako postaje još jedno utelovljenje Sofije - Šekine - utelovlejnje Mudrosti. Marija Magdalena propovedala je, kažu neka predanja, u Marseju, sa stepeništa hrama posvećenog Dijani. Živela je, nastavlja legenda, po dubokim pećinama na jugu Francuske, a neki njeno prisustvo otkrivaju i u Škotskoj. Baš kao što i u veštičijim kazanima iz škotskih legendi vide preoblikovanje Grala. „Scottish Plaif\ priča se da glumci, iz straha da ih ne snađe nekakvo zlo, upotrebljavaju ovaj izraz kada govore o Šekspirovoj drami Magbet, jer bi izgovoriti ovo ime značilo navući na sebe kletvu. u toj „škotskoj drami", naoko, veštice zakuvavaju celu strašnu tragediju u svojim kazanima. Da li je, ipak, mogućno pročitati ih i tako kao da pokušavaju da preduprede, spreče nesreću, ali ne uspevaju u tome? verujem tom čitanju glumaca, Magbet je taj koji nosi kletvu, veštice su tu radi nečeg drugog. i zaista, svetost Marije Magdalene, Hristove družbenice, lako se mogla izvrgnuti u zastrašujuće legende o vešticama.

oblici mitskih priča se menjaju, ali same priče suviše su jake, suviše duboke, da ne bi nalazile uvek nov izraz kojim će potvrditi svoju moć - telursku, uransku, zemaljsku, nebesku… „Što je zagonetka paradoksnija i neo-bičnija, tim nas više upozorava da ne verujemo goloj reči, već da se pomučimo oko skrivene istine", pisao je poluzaboravljeni rimski car, pesnik Sunca, julijan, koga su crkveni oci prozvali „Apostata", zato što je posle Konstantinovog preobraćeničkog proganjanja nehrišćana pokušao da vrati versku toleranciju u Rim. Zaborav, brisanje, strašni ishod cenzure: kao i kada je pronalazak papirusa u Nag Hamadiju 1945. doneo preokret u znanju o gnosticima, slutim koliko je ogromno ono izbrisano iz sećanja čoveka kada čitam o donedavno neznanom, iščezlom, pa tek 2001. godine pronađenom Novgorodskom kodeksu, koji već hiljadu godina u palimpsestima čuva odlomke slovenskih tekstova što svedoče o nekoj slovenskoj hrišćanskoj religiji - možda bogumilskoj, ili neke vrlo slične tradicije - i nekoj književnosti o kojoj nismo imali predstavu da je uopšte postojala. Takav je ishod kojem teži cenzura. Praznini. Ružnoj smrti u večnom zaboravu. Nasuprot toj ružnoj smrti stoje legende, predanja, čuvanja tragova, uza sve moguće mene, koje su ipak znakovi života. Šta slovo krije iza slova, ne ono slovo koje ubija, slovo zakona, nego slovo koje čuva od smrti, onoliko koliko je to čoveku moguće? Šta je to što obelodanjuje, stalno skrivajući?

Kod Servantesa se na svakom koraku mogu naći navodi iz Ariosta, ali, na prvi pogled, odsutno je jedno veliko ime kada je govorio o vešticama, posebno italijanskim: Aretino. Da li je zbilja odsutan? Kod Aretina su vračare te koje nabavljaju predmete kojima će kurtizane opčinjavati svoje ljubavnike, sastavljaju spiskove uroka i izreka za prizivanje duhova, od Rima do Napulja. Papski Rim, i Napulj, među najvećim gradovima na svetu, njihovo su utočište. velika je razlika između baskijske sorginje koja se krije po pećinama i svetkuje uz reku, i gradske vračare s juga. o ovoj drugoj govori Servantes, od iste vrste kao i ona o kojoj je pisao i Aretino. Hulio Karo Baroha beleži da je, počevši da istražuje Selestinu -čije ime, inače, znači „nebeska", a ni to nije bez razloga, čini mi se - junakinju istoimene knjige Fernanda de Rohasa, iz 1499. godine, pošao od pretpostavke da ovaj lik vuče poreklo iz latinske literature, od ovidija, Horacija, ali je, posle dugih istraživanja, zaključio da on savršeno odgovara realnim tipovima koji su mogli da se nađu u španskim gradovima: Toledu, Salamanki, Sevilji: „Žena na zlom glasu, u mladosti najamnica ljubavi, u starosti podvodačica i posrednica. […] Ona je, pre svega, erotska vračara." Eto, to su Servantesove veštice, one koje Servantes tako zove u Persilu i Sigismundi. „Ako se, s jedne strane, podudaraju s onima koje su poznate u klasičnom svetu", zapisaće Karo Baroha, „podudaraju se i s onima koje se javljaju nabrojane na suđenjima koje su sudovi inkvizicije vodili protiv kastiljskih vračara, u zapisnicima koji predstavljaju uzore tačnosti." To je žena koja „druge drži pod kontrolom", poput Servan-tesove Rozamunde.

još četri žene povezane su brojevima poglavlja u Persilu i Sigismundi, i to u naiz-meničnim parovima: Rozamunda, Ruža sveta ili Nečista Ruža, engleska ljubavnica, Sulpisija, čedna žena-ratnica, ipolita, rimska kurtizana, Auristela, odnosno, konačno pod pravim imenom Sigismunda, čedna i plodna kraljica, matica, u velikom finalu, u završnom poglavlju romana. Da li se meni ta povezanost žena i brojeva samo pričinjava? Da li je samo privid da su čarobnice raspoređene u svaku od četiri osme glave u četiri dela knjige, da su raspoređene u svakoj od četrnaestih glava u četiri knjige, da su postavljene na strateška mesta u knjizi?

Četrnaesta Tarot karta zove se Umerenost. Na njoj je predstavljena krilata žena kako presipa tečnost iz srebrne u zlatnu posudu ne prolivši nijednu kap, dok se pored nje, kao simbol unutrašnjeg rasta, vidi cveće koje raste iz zemlje. Slika „naviranja naviše", jedinstven tok u dva smera, misterija transmutacije: preobražavanje i jačanje seksualne snage, mističko usmeravanje seksualne energije. Možda ovo ima nekakve veze. Ne mogu zanemariti činjenicu da bez po muke mogu krenuti u ezoterijska čitanja Servantesovih tekstova. Pitanje je, kuda želim da me ona povedu? Kraljice, čarobnice, kurtizane, ratnice, varvarke, prevodioci, u telesnom zanosu, zemaljske, u muškarčevoj uobrazilji postaju anđeoske i nebeske. Tako Persil, a tako i Don Kihote. I Don Kihote, koji se kroz Persila i Sigismundu čita još luđe, i neverovatnije.

Aleksandra Mančić, prevodilac i istraživač literature, autor je dve knjige o problemima prevo|enja. Prevela je {ezdesetak knjiga: Migela de Servantesa od Saavedre (Don Kihote od Manče), Horhea Luisa Borhesa, Luisa de Leona, Tereze iz Avile, Edgara Alana Poa, Migela de Unamuna, Hosea Ortege i Gaseta i dr.

Priprema knjigu o mistici i mističarima.

Iz knjige:

Aleksandra Mančić

Moje telo nije obmana mašte - Servantesove veštice -

Izdavač: Službeni GLASNIK Beograd, 2009.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License