Biserka Rajčić
PREDRAG FINCI
NETIPIČNI PROFESOR ESTETIKE
Predrag Finci, nekadašnji profesor estetike na sarajevskom Filozofskom fakultetu i autor mnogih knjiga rođen je u Sarajevu 1946. godine. Diplomirao je filozofiju (na Filozofskom fakultetu) i glumu (u Dramskom studiju). Tumačio je lik Gavrila Principa u filmu Sarajevski atentat. Školovanje je nastavio u Parizu i Frajburgu. Doktorirao je 1981. godine. Bio je asistent Kasima Prohića. Docent je postao 1982. a od 1990. bio je redovni profesor za predmet estetika. Sarajevo je napustio 1993, preselivši se u London, gde radi kao slobodni pisac i gostujući istraživač na UCL-u. Član je Društva pisaca BiH, PEN-a BiH i Exiled Writers Ink (London).
Autor je sledećih knjiga: Govor prepiski, Umjetnost i iskustvo egzistencije, Ishodište pitanja, O nekim spo-rednim stvarima, Sentimentalni uvod u estetiku, Pravo stranputicom, Poetozofski eseji, Umjetnost uništenog, Priroda umjetnosti, Tekst o tuđini, Djelo i nedjelo.
Razgovor smo vodili na Bejahadu 2008. u Opatiji, na kome sam držala predavanje o jidiš književnosti u Poljskoj.
Biserka Rajčić: Do 1993. bili ste profesor estetike u Sarajevu. Sada živite u Londonu i niste profesor. Čime se sada bavite, s obzirom da još uvek objavljujete knjige?
Predrag Finci: Ja se celog života bavim zapravo jednom temom - estetikom. I celog života pokušavam da odgovorim na to šta je estetsko, šta je tajna umetnosti. To radim od svoje prve knjige koju sam objavio vrlo davno, još 1980. godine, knjige koja se zvala Govor prepiski. U njoj sam pisao o autentičnim prepiskama i njihovom značenju, dakle pisao sam o jednim estetskim epifenomenom, koji se dodirivao s fenomenom umetnosti, ljudske egzistencije i intersubjektiviteta. Te teme su ostale teme koje me i danas interesuju. Zato bih mogao reći da su sve moje knjige u izvesnom smislu dopuna jedna drugoj. Kada sam započeo svoju prvu knjigu mislio sam, verovao da ću napisati savršenu knjigu. Kada sam je završio postalo mi jasno da moja knjiga to nije, da je savršenstvo namera koju nikad ne ostvarimo ali mu uvek težimo. U tom smislu su sve moje kasnije knjige komentari, dopune i ispravke prve. Uvek nanovo pokušavam da odgovorim na pitanje šta je estetsko, šta je umetničko delo, pokušavam da taj pro-blem osvetlim iz najrazličitijih uglova. Pokušavam da odgovorim na temeljna estetska pitanja, ali i na ona koja izgledaju manje važna, ali se ipak tiču umetnosti. Zato sam pisao i o nekim manje artističkim fenomenima, poput kockanja, pornografije, opijanja… U knjizi koju sam napisao 1990. godine i koja se zvala O nekim sporednim stvarima, bavio sam se pitanjem epifeno-mena, pitanjem marginalnih fenomena u umetnosti i pitao se šta je aplauz u teatru, šta je potpis autora, šta je funkcija okvira na slici, kakva je uloga tehničkog osoblja u pripremi dela, šta je plakat i pozivnica, šta je sala u teatru, šta pauza…, pitao se, dakle, o svemu onome što je u umetnosti „sporedno“, a što takođe ima udela u izgradnji i shvatanju umetničkog dela. Kasnije sam u knjizi Poetozofski eseji pokušao da pročitam i samu filozofiju kao umetničko delo. Mislim da se dela mnogih filozofa, pa i Hegela i Huserla, mogu čitati i kao umetnička dela, da su velika filozofiranja sama po sebi estetski čin. U striktnom smislu o estetskom fenomenu sam možda najtemeljitije raspravljao u knjizi koju sam naslovio Priroda umjetnosti. Tu sam pokušao da odgo-vorim kroz četiri moguća aspekta šta je umetničko delo, pokušao odgovoriti na pitanje ko je autor, kakva je uloga sponzora u umjetnosti, kakva je uloga ukusa u tumačenju dela, i napokon šta je samo delo. Krenuo sam od dav-nina, od prvih crteža, od starih tekstova, a završio esejom o nastajanju filma kao nove umjetnosti, esejom koji se zove «Rađanje jedne umjetnosti» što je očigledna asocijacija na Grifitov film Rađanje jedne nacije.
Ove godine sam objavio novu knjigu, Djelo i nedjelo, knjigu u kojoj sam se suočio sa odnosom umjetnosti, etike i politike. Ova knjiga je neka vrsta produžetka onoga o čemu sam ranije pisao u Umjetnosti uništenog, ali potonja govori o prošlom, o nacizmu i Holokaustu, a ova je na izvestan način, kako bi to rekao Miroslav Krleža, „moj obračun s njima“. U pitanju je knjiga u kojoj sam pokušao i nadam se uspeo, da konfrontiram ono estetsko sa političkim i da pokažem što je funkcija umjetnosti i što je život samog umjetničkog dela danas. Jedna od osnovnih teza ove knjige je da je (citiram) „Umjetnost…s onu stranu mržnje i destrukcije. Umjetnost je stvaralaštvo. A stvaralaštvo je - nasuprot destrukciji - po sebi etično. Oslobađanje osjetilnog u umjetnosti i etika oslobađanja zajedno rade na punom ostvarenju bića. Oni su nasuprot onoj djelatnosti koja biće porobljava, nasuprot onoj sili koja bi da uništava. Linija koja dijeli djelo od nedjela uvijek i neosporno postoji. U zauzimanju ovakvog stava jedno plotinovsko suprotstavljanje ružnog lijepom, makar u metaforičkom smislu, još uvijek može biti relevantno: Ružno je suprotno Razumu, Dobroti, Ljepoti, Egzistenciji… Ružno je nedjelo."
Rekoh da je ova knjiga u neku ruku komplementarna s mojom ranijom knjigom, knjigom Umjetnost uništenog. U toj knjizi sam nastojao pokazati šta je „nacistička umjetnost“, zašto je nacizam bio protiv „izopačene umjetnosti“, šta se dogodilo sa intelektualnim i umjetničkim svijetom u doba Hitlera, a centralna tema mi je problem Holokausta samog, tog stravičnog ljudskog udesa. Analizirao sam djela koja su umetnost koja su nastala u doba Holokausta, ona koja su svedočila o Holokaustu, a potom ona dela koja su bila kasnija recepcija Holokausta, od filma preko slikarstva do literature, pa sam kao primer navodio i pisce od kojih ste vi neke prevodili, recimo Špilmanovog Pijanistu. Gledao sam film, a knjigu sam čitao na engleskom, jer poljski ne znam, a vaš prevod nisam u Engleskoj imao. Knjiga je izašla sa dokumentima, sa dnevnikom i pismima nemačkog oficira koji je spasao Špilmana. Vrlo potresna knjiga.
Uz poljsko izdanje je izašao i CD sa Špilmanovim kompozicijama i delima kompozitora koje je izvodio, jer je bio muzičar, kompozitor i interpretator.
Nisam znao. To je divno.
Šta ste napisali posle nje?
Knjigu koja se zove Tekst o tuđini, a za koju je Mersad Berber napravio likovni prilog, pa se nas dva stara drugara sastadosmo u mojoj knjizi, ali sada kao dva emigranta. Ova knjiga je kombinacija priča i eseja, a na neki način je knjiga tuđih reči. Uvek sam se nosio mišlju da napišem knjigu u kojoj ne bih govorio ja, nego drugi. Kasnije sam pročitao kod Hane Arent da je navodno Valter Benjamin hteo da napiše knjigu citata, ali da je to ostala samo zamisao. Nešto slično je u mojoj knjizi. Počinjem esejom Umesto prologa, o tekstu i onda slijedi šest eseja i priča: U noći, Putnik, Uhoda, Priča, Kroz sjećanje, O povratku. A to je zapravo jedna rečenica. Sumornom tonu knjige sam na kraju suprotstavio epilog, koji govori o sreći. U centralnom tekstu knjige parafraziram jedanaest priča drugih ljudi, pravim pastiš, pišem u maniru ili direktno citiram Džojsa, Konrada, Hakslija, Borhesa, Kalderona, Kafku, Melvila, Gogolja, Dostojevskog, Tolstoja… Dakle, okosnica mojih priča su bile priče ovih čuvenih pisaca i ja sam pisao kao da su oni postali izbeglice ili emigranti, kao da oni pričaju svoje priče, a njima pridodavao reči onih koje sam u tuđini susreo. Uz to sam nastojao pokazati i šta je priroda pisanja, odnosno teksta, pa sam u ovom eksperimentu sa intertekstualnošću pokušao kroz citate da oživim i iskažem vlastite ideje.
Takvu knjigu može da piše samo neko ko se bavi onim čime se vi bavite. Tu tvrdnju potkrepiću piscem iz svoje prakse, Deborom Fogel koja je najpoznatija po tome što je otkrila Bruna Šulca i učinila ga piscem. Bila je doktor filozofije i poznavalac avangardne umetnosti i modernih teorija umetnosti i književnosti. To je povezala sa vlastitim stvaralaštvom, poezijom i prozom. U njenom slučaju sam srela književnost koja je istovremeno i tumačenje književnosti. Bilo je toga i kod drugih pripad-nika avangarde koji su pisali programe i manifeste i u njihovom duhu stvarali. U tom smislu i vaš eksperiment mi je zanimljiv.
Voleo bih da se na beogradskom Sajmu knjiga pojavi i moj zagrebački izdavač, gospodin Dimitrije Savić s knjigom Tekst o tuđini, a i druge knjige, da se i vaša čitalačka publika upozna s onim što objavljujem.
Mislim da nema problema, jer su hrvatski štandovi na beogradskom Sajmu knjiga među najposećenijim.
Problem je cena knjige. U Bosni je gotovo niko ne može kupiti. 300 kuna je u Bosni užasno mnogo para, za knjigu posebno.
Recite nam šta sada radite u Londonu? Ne predajete već istražujete, pišete. U toj novoj sredini zanimalo bi me kako vidite problem dijaloga, u filozofskom smislu i u smislu svakodnevne komunikacije, u okviru onoga čime se bavite.
To je zapravo pitanje Drugog. Kako je moguće komunicirati s drugom osobom, kako je moguće uspostaviti odnos ne samo na nivou svakodnevnih komunikacija već i na opštem planu, na planu umetničkog dela. Koliko je moguće da umetničko delo komunicira s nekom osobom. Taj problem me zanima na dva načina. Kao pitanje mogućnosti interpretiranja umetničkog dela, gde je onaj drugi naspram mene umetničko delo. Kako ja razumem umetničko delo i kako bilo ko razume umetničko delo. Ovome odmah sledi pitanje: kako mogu s drugom osobom uspostaviti istinski kontakt? Ilustracije radi, spomenuo bih čuvenu Sartrovu rečenicu: Pakao, to su Drugi. Ja u tu ideju nisam verovao, iako samog Sartra nisam o tome pitao. Pet-šest puta smo sedeli i razgovarali kada sam bio mladi doktorant u Parizu. Moram priznati, nisam se usuđivao bog zna šta reći u njegovom prisustvu. Jedan jedini put sam mu stavio nekakvu primedbu, ali me sasekao tako da mi nije padalo napamet da nešto slično pokušam ponovo. On je bio krajnje autoritativan, sugestivan i vrlo elokventan, tako da ovu temu sa njim nikada nisam dodirnuo, premda mi je njegovo shvatanje angažovane umetnosti bilo deo doktorske teze, koju sam kasnije objavio pod naslovom Umjetnost i iskustvo egzistencije. Ipak, nikada nisam usvojio Sartrovu ideju da su drugi pakao. Mislim da je Drugi iskušenje moje slobode i da svako biće uspostavlja istinsku komunikaciju s Drugim kad se otvori pred Drugim, što je uslov da vodimo istinski dijalog. Bez toga, sa nekim skrivenim namerama, strategijama i pokušajima manipuliranja nema istinskog dijaloga, jer dijalog postoji samo kao razumevanje dva bića. Tako je moguće prihvatiti i umetničko delo. Ono za mene postoji samo ukoliko ga razumem i koliko sam u stanju da ga razumem. Vi možete nekom ignorantu pokazati ne znam kakvo umetničko delo ali ga on, zatvoren u sebe, neće shvatiti. Čovek koji nema razumevanja, koji nema unutarnju otvorenost i intelek-tualnu znatiželju ne može razumeti umetničko delo. Isto je s drugim čovekom. Ako osoba u drugom čoveku vidi samo pakao, onda za nju nema drugog čoveka, onda onaj s druge strane za takvu osobu nije čovek, čak nije ni biće.
S obzirom da se bavite najnovijim vremenom, kako vidite postmodernizam?
Golemo pitanje. Postmodernizam je skup različitih autora. koji su toliko različiti da ih ne možete staviti pod jedno. Mi ih sve nazivamo postmodernistima, a oni ne samo da se razlikuju već su u većini svojih stajališta dijametralno suprotni. Ja sam u jednom trenutku postmo-dernizam definirao kao ideju nekog Bluma, mislim na Bluma iz Džojsovog Uliksa, dakle kao neku vrstu refleksivnog toka svesti. Ipak, postoderna nije jedinstven pravac, i možda sve mislioce ove provenijencije objedinjuje jedino težnja ka potpunom oslobađanju filozo-firanja. Svi se oni slažu da treba negirati ideju „suštine“ i odbaciti ideju izvora, jedinstvenog izvora, a onda, tome sledstveno, svi teže razgradnji ideja tradicionalne filo-zofije, od ideje „smisla“ do koncepta lepog. Postmo-dernisti su se zalagali za jedno potpuno oslobađanje, ali su time doveli do potpunog relativiziranja stvari. Oni su se naslonili na jednu Ničeovu ideju koja kaže da ne postoje činjenice, nego samo interpretacije.
Ali Niče je uzeo fragment kao polazište, kao osnovu i bio fasciniran antikom…
Postmodernisti se takođe drže fragmenta, što je u savremenoj filosofiji počelo s Adornovim napuštanjem Hegelove ideje celine. A ako više nema pouzdanog kriterija, onda je sve interpretacija. Ništa drugo nego interpretacija. Kao da je umetničko delo šta kome padne napamet! U knjizi Priroda umjetnosti ja sam zapravo pokušavao i mislim da sam uspeo dokazati da onaj čuveni stav degustibus not est disputandum, da tvrdnja prema kojoj se o ukusima ne raspravlja uopšte nije tačna. Takva tvrdnja je doduše tačna kada diskutiramo o tome što ćemo da večeramo, jer ne možemo voditi raspravu o tuđem kulinarskom ukusu i čak probavnom sistemu, ali kada je umetničko delo u pitanju, onda je to nešto drugo, jer je o istinskom umjetničkom djelu diskusija ne samo moguća, nego poželjna i plodotvorna. Ona je i u didak-tičkom smislu dobrodošla. Ulazimo u umetnost tako što prvo razumevamo najjednostavnija dela da bismo jednom došli do velikih, složenih dela. Niko nije odmah slušao Betovena. Nije mogao to ni shvatiti. To je kao kada slušate strani jezik koji ne znate. Mi moramo ovladati gramatičkom strukturom umetničkog dela, moramo usvojiti njegovu leksiku, da bismo shvatili značenja umetničkog dela. Vremenom, to je razume-vanje sve potpunije. Svako na vlastitom primeru može potvrditi da je na jedan način razumevao isto umetničko delo kada mu je bilo deset, dvadeset, pedeset godina… Ja sam na jedan način gledao film Apokalipsa sada 1980. i sada, 2008. godine. Prvo sam mislio da je to epski film o ratu, a posle video da je to slika pakla, ali sam u međuvremenu i sam iskusio taj pakao. Nije bilo u pitanju samo moje životno iskustvo, nego i sve bolje razumje-vanje tog konkretnog filma - da kažem jednostavno - što delo više gledate sve više u njemu vidite. Umetničko delo se usvaja, nije nešto što se odmah, u potpunosti razume.
Tako je sa svakim delom. Kako upamtiti sve rečenice svih pročitanih dela?
Zato sam u svojoj knjizi Priroda umetnosti upravo pokazao da ne verujem da su samo različite interpretacije u pitanju, da veliko i složeno umetničko delo, što Umberto Eko naziva otvorenim delom, zahteva diskusiju i zahteva da se kroz jedan plodotvorni dijalog stalno vraćamo samom delu i da dođemo do neke vrste konsenzusa, do toga šta jeste i za vas i za mene priroda samog dela.
Kada ste predavali kako ste vodili dijalog sa studentima?
Da. Predavao sam u Sarajevu dvadesetak godina estetiku. Sa svojim dobrim studentima sam često i rado razgovarao, a neki su napola u šali govorili da sam im najbolja predavanja održao u kafani. Kod nas je pre-davati značilo nešto drugo nego u anglosaksonskom svetu. Naši su profesori govorili četrdeset pet minuta i kada završe svoj monolog izlazili s predavanja, a u anglosaksonskom svetu profesor govori desetak minuta, iznese osnovne teze, a onda započinje razgovor i slede pitanja studenata, koji se ne smiruju u diskusiji dok ne saznaju sve što misle da treba da znaju.
O tome mi je pre mnogo godina pričao Stefan Moravski kada je otišao u Englesku da drži predavanja. Pored filozofije završio je i engleski i vrlo lepo je znao engleski, međutim studenti su tražili da siđe sa katedre, obasuli su ga pitanjima, a i posle predavanja morao je da bude do duboku u noć pristupačan. Kasnije se, s obzirom na svoje veoma temeljito znanje, izvrsno ukla-pao u taj stil rada. I to je, što je smatrao važnim, pot-puno izmenilo njegov odnos prema svemu.
To je jedan od razloga što ja sada samo povremeno predajem, jer je to veoma iscrpljujuće. Dugo sam raz-govarao sa svojom suprugom i ona se složila s tim da je bolje da radim kao istraživač i da pišem svoje knjige nego da se iscrpljujem predavanjima.
Recite šta mislite o današnjoj umetnosti? To je pitanje povezano sa postmodernizmom. Recimo, šta se događa posle hepeninga?
Mislim da moramo razlikovati gest i delo. Načelno bi se moglo tvrditi da je svako umetničko delo i tvorevina (proizvod), i gest, i čin (“delo-svet”). Ipak bi se među njima mogla načiniti neka diferenciranja. Naručena umetnička dela, “studijski filmovi”, knjige “ghost-writer”-a i mnoga dela primenjene umetnosti spadaju u umetničke proizvode, dadaističko automatsko pisanje, Kejdžova kompozicija 4'33 ili Moj krevet Trejsi Emin su artistički gestovi, a dela-svet poput Kolridžova Pesme o starom mornaru, Betovenove Eroike ili E. Hoperovog platna Noćne ptice spadaju u umetnička djela. Proizvod se pravi, gest načini, delo stvori. Proizvod je stvar zanatske vještine, gest duhovitosti, delo – stvaralaštva. Savremena umetnost je intelektualna ili vizuelna pro-vokacija, ispitivanje percepcije ili dimenzija čulnosti, ali je tek kao delo-svet kompleksno, slojevito umetničko delo i u punom smislu artistički svet po sebi.
Dakle, imate tu umetnost, ali kako je tumačiti?
Opet treba biti na delu princip otvorenosti, ideja plodonosne interpretacije. Veliko umetničko delo uvek nanovo može biti interpretirano. Loše umetničko delo nema zašto biti interpretirano. Razumete ga odmah, sve je odmah jasno. U tom umetničkom delu sve je jednodimenzionalno. Veliko umetničko delo je slojevito delo. Nužno je da ono bude uvek nanovo interpretirano. Znam da grčka tragedija za nas nije isto što i za građane Atine. Mi imamo drugu istorijsku situaciju, ali je tragedija bila velika i građanima Atine i nama, doduše iz različitih razloga. Takva dela uvek zaslužuju novo razumevanje.
Kako postavljate problem, mi oni, naše, njihovo – kako to postavljate i da li o tome odlučuje vaša današnja situacija?
Čitalac je uvek u određenoj situaciji. To je jedan hermeneutički zadatak, da shvatimo situaciju i motiva-ciju razumevanja, pa dakle i čitanja određenog dela. Čitanje je takođe stav. Zato u jednom poglavlju Djela i nedjela pitam čitaju li se danas u Bosni i Hrvatskoj srpski pisci, što je naravno i političko i kulturološko pitanje, ali i proizvod sve bliže smrti čitaoca .
Tako nešto postoji i kod nas. Ni cenzura nije mogla da uništi čitanje, čak naprotiv doprinosila je povećanom interesovanju za knjigu.
Tačno je. Moja mati je u socijalističkoj Jugoslaviji imala knjige uvijene u pakpapir i ja sam znao da su to knjige koje se ne smeju čitati, „zabranjene knjige“, ali sam ih možda baš zato čitao. Danas imate situaciju u kojoj je čitalaca sve manje. I dobrih pisaca je sve manje. U doba moje mladosti išao sam sa svojom drugaricom Šefikom i ona sva uzbuđena kaže: Prošao je Izet Sarajlić. To je bilo važno, Izet Sarajlić! Pisac više nije ono što je nekad bio. Mi smo generacija za koju je, kao i u ruskoj i francuskoj tradiciji, biti pesnik bilo jako važno, jer smo još verovali u Reč.
Poslednje pravo veče poezije je bilo veče Brodskog u Jugoslovenskom dramskom pozorištu pre petnaestak godina, gde je ovaj pred hiljadu i po ljudi govorio poeziju tri sata na svoj krajnje poseban način.
Da, ali on je bio i veliko ime, i disident, i emigrant, i uspešni pisac iz Sovjetskog Saveza na Zapadu.
Nismo završili o vašoj knjizi „Sentimentalni uvod u estetiku“.
Ta knjiga je priča o estetici kroz priču o ljudima koje sam poznavao. Kazivao sam o ljudima koje sam susretao, a koji su direktno ili indirektno uticali na moje shvatanje umjetnosti, pa spominjem Branka Ćopića, Maka Dizdara, Ivana Fohta, Isaka Samokovliju, Mešu Selimovića, Miodraga Žalicu, mnoge poznate i nepoz-nate, slavne i anonimne, ugledne i boeme, mnoge koji su bili stalni stanovnici ili povremeni gosti u Sarajevu, a kroz kazivanje o njihovim djelima govorim i o tome šta je zapravo estetika. Jedan nostalgični pristup estetskom…
Sledeća knjiga?
Uskoro mi izlazi knjiga o pojmu imaginacije, o njenom uticaju u oblikovanju životnog i estetskog iskustva. U prvom delu knjige govorim o problemu pisanja i posebno problemu pisanja o imaginaciji. U drugom, najdužem delu knjige kombinujem osobni narativ sa stanovišta poznatih filozofa, pisaca i slikara, dovodim u vezu neposredno lično iskustvo i iskustvo refleksije, unutarnje i vanjsko, sećanje i prisutno, stvarno i imaginarno. U trećem delu knjige raspravljam o prirodi slike, slikarstva i imaginacije i njihovom uticaju u stvaranju predstava, osobnog pogleda na svet i odnosa prema Drugom. Knjiga je neka vrsta filozofskog „anti-romana“. Sve se nekako nadam da je to moja najbolja knjiga. Ali to uvek mislim za onu na kojoj upravo radim.
Opatija, 29.8.2008.
