Ana Šomlo
UVEK OVDE, PONEKAD TAMO
Izdavač: Pešić i sinovi
Beograd, 2010.
Predgovor
VELIKI KRUG PEROM
Knjiga koja je pred vama vredna je vaše pažnje bilo da ove tekstove čitate prvi put ili ste već ranije nailazili na njih u našoj štampi. Reč je, dakle, o ponovnom objavljivanju već objavljenog opusa koji se ranije pojavljivao pojedinačno a sada dobija novi smisao u šarolikoj zbirci – od istog autora. Ima još čitalaca koji su, kao i autor ovog kratkog predgovora, pratili nekoliko decenija ono što Ana Šomlo radi i objavljuje, ali (svi) oni imaju razloga da (ponovo) pogledaju ovo zanimljivo štivo i da ga shvate na svoj način. Za jedne će ono biti podsetnik na protekla zbivanja, čiji su, možda, bili svedoci, za druge to će biti kulturna hronologija, za treće zbirka reportaža iz naše zemlje i sveta, za četvrte pregled ličnih reminiscencija autorke, i slično. Za mene to je izbor stavova iz života i o životu jedne pronicljive i duhovite žene, koja se od radoznalog mladog novinara razvila u poznatog pisca, uvek na razmeđi realnog i mogućeg, viđenog i dograđenog.
Šezdeset i sedam mahom kraćih tekstova, s obzirom da su izlazili na ograničenom prostoru različitih rubrika u dnevnim i nedeljnim listovima, pisani su u datom aktuelnom kontekstu i u povodu koji je trebalo učiniti žurnalistički privlačnim za tadašnje čitaoce, kao što je trebalo s razlogom pretpostaviti da će to privući i sadašnjeg čitaoca, koji će prepoznati razloge i komentare našeg autora. Zadatak nije bio nimalo lak, ali namera je uspešno ostvarena. Svaki prilog danas možemo čitati kao malu priču, čiji početak je vezan za neki konkretan događaj ili susret, ali tu se ubrzo javlja poenta ili duhovit obrt, izabran i kao autorov komentar zbivanja i njegovih aktera.
Crvena nit u knjizi je šire posmatrana kultura i literatura Jevreja, kroz vekove i prostore, posebno njeni tokovi, tradicija i trajanje, ne bez suočavanja sa problemima i sukobima koji su ih pratili. Stalna tema je i jezik, ili jezici, po epohama i zemljama, razuđivanje i ponovna koncentracija zahvaljući novoj jevrejskoj državi. Znalački i razumljivo Ana Šomlo se vraća na jidiš, jezik jevrejske porodice, ali i ulice i duha naroda, na skoro zaboravljen ladino, na ivrit, koji je danas maternji jezik već četvrtoj generaciji Izraelaca. Osobenosti, vrednosti i aktuelnosti tih jezika, njihove srodnosti sa arapskim ili primese drugih jezika (uključujući i slovenske), nastaju iz poznatih činjenica ranije i sadašnje rasprostranjenosti jevrejskih porodica i delatnosti praktično na svim, pre svega evropskim, prostorima, što autor kao školovani orijentalista odlično zna.
Otuda i naslov knjige „Uvek ovde, ponekad tamo“, pored izvesne zagonetnosti, poziva čitaoca da traga za stranama sveta koje su u pitanju, a unutrašnjim razlozima pisanja utvrdi smisao u ovim vremensko-prostornim odrednicama. Pritom, nisu jedini ali jesu važni podaci da je autorka rođena u Negotinu, da je mladost provela u Novom Sadu, najbolje godine u Beogradu, dok zrelost teče u Nataniji na obali Sredozemnog mora, gde su nastajale nove kulture. Sve je to negde tu ili tamo, ili čak između, i zato se Ana Šomlo na svakoj stranici tokom više od pola veka opredeljuje za prisvojni prilog „naš“ i „naše“ odnosno zamenicu „mi“. Treba prepustiti svakom čitaocu da razume njene senzacije ne insistirajući na opredeljenju, uvažavajući ono što neko čini i voli „uvek ovde a ponekad tamo“. Prvi i poslednji tekst u knjizi najbolje odslikavaju taj intimno sintetizovan i emotivno popunjen prostor – prva je naizgled bezazlena reportaža o studentskom odlasku u Izrael i početku putovanja kroz suvu pustinju, poslednji je prilog o srpskim baladama sa Kosova na hebrejskom. Nema komentara, ostaju zemlje, narodi, sudbine, književnost, jezik, slike i brige koje svakako nisu samo „naše“…
U žanrovskom smislu najviše je intervjua i osvrta, u prvom slučaju razgovora koji su vođeni sa poznatim licima, a u drugom u vezi sa tada za javnost interesantnim događajima. Kao novinar Ana Šomlo je bila poznata po svojim intervjuima, ali tokom vremena, što se u ovoj knjizi lako zapaža, učestali su razgovori drugih sa njom kao poštovanim novinarom, piscem i prevodiocem. Na čitaocu je da oceni da li su bila provokativnija njena raznovrsna pitanja ili njeni otvoreni, sažeti i veoma sadržajni odgovori. Piše lakim, svima razumljivim jezikom, nimalo se ne usteže da ubaci kratke, ponekad duhovite, peckave komentare, tekstovi su mahom u prvom licu a mnogi dati u dijaloškoj formi. To je, možda, i najvrednije u njima jer se oseća širina i sloboda misli, vidi znanje i obaveštenost, naslućuje temperament i šarm. U nekoliko navrata ona ume da kaže da o ovome ili onome ne zna mnogo, a onda tokom čitanja priloga, svojevrsnom majeutikom vodi nas do bitnih saznanja.
U tom pogledu najinspirativniji se čini razgovor sa Oljom Ivanjicki, slikarkom koja, tu pred nama, podstaknuta pitanjima naše novinarke, razmišlja i skicira, otvara se i nadahnjuje, daje vivisekciju stvaranja ne samo u likovnoj nego u umetnosti uopšte.
Broj zemalja i gradova, a posebno književnih dela i pisaca koje Ana Šomlo pominje u svojim tekstovima je neverovatan, što se moglo videti i u njenom prethodnom delu zasnovanom na Dnevniku čitanja. Većinu tih autora ona je neposredno poznavala ili bar srela, a više njih je intervjuisala ili pripremala knjigu o njima, što je slučaj sa Miloradom Pavićem. Neki od njih, doduše, više nisu živi, ali je njihovo delo veoma aktuelno a poruke prisutne. Tako je njen prvi uvaženi recenzent bio Aleksandar Tišma, suočen već sa njenim prvim romanom objavljenim 1980. godine. Tu zapažamo upornost mlade književnice i razložnost poznatog pisca. Dragoceno je što Ana Šomlo o većini ljudi koje pominje dodaje i neke zanimljivosti koje nismo znali, ili ispriča kratku životnu priču, istančanim nervom novinara.
Ovu zbirku ne bismo mogli da nazovemo Dnevnikom ili Hronikom samo iz formalnih razloga, jer nema uobičajen kontinuitet. Od pisanja prvog do štampanja poslednjeg teksta prošlo je čak 52 godine, ali bilo je perioda iz kojih pisac nije uvrstio nijedan tekst u zbirku, recimo 16 godina od 1961. do 1976. godine, što ostaje mala zagonetka. Iz nekih godina ovde nalazimo četiri, pet, šest pa i osam tekstova (npr. 2007. godina). Po tome prepoznajemo zrelo doba pisanja, s jedne, ali i zanimljivost tema i medijskog interesovanja, s druge strane, baš u prvoj deceniji ovog veka, iz kojeg je oko dve petine priloga.
Brojni su listovi, revije i časopisi u kojima su objavljeni tekstovi Ane Šomlo, njeni ili intervjui sa njom. Spisak je poduži ali u ovoj hronologiji nije i kompletan: Duga, Politika, Ilustrovana Politika, NIN, Jež, Dnevnik, Književna reč, Most, Polja, Intervju, RTV teorija i praksa, Borba, Danas, Književne novine, Novosti, Haaretz, Vreme… Pojedinačno, najviše tekstova (20) je iz Politike, a kuriozitet je da su redakcije nekih listova pozivale autora da piše i posle 40 godina od prvog teksta koji su objavile (npr. Duga 1958 – 1998). Takve činjenice gotov su argument za svakog kritičara koji se opredeljuje za dijahronu analizu tekstova u knjizi. Većina ovih listova izlazi (ili su izlazili) u Beogradu, gde je pisac najduže boravio i radio, razmenjujući sa ovom sredinom životnu energiju a često i bitne inspiracije. Tu je i sada rado viđen gost ili domaćin, u zavisnosti od toga kako „ovde“ i „tamo“ menjaju svoja zaslužena mesta kao u nekoj priči iz naših života.
Prvoslav S. PLAVŠIĆ
Izdavač: "PEŠIŠ I SINOVI"
11000 Beograd, Topličin venac 17
Tel. 381 11 21 83 740
e-mail: ten.cbuy|1irtimid#ten.cbuy|1irtimid
moc.liamg|cisep.acev#moc.liamg|cisep.acev
ISBN 978-86-7540-126-1
