Predavanje O Danilu Kisu

Josif Brodski

PREDAVANJE O DANILU KIŠU*

Malo me čudi jugoslovenski kompleks inferiornosti u odnosu na evropsku kulturu. Zar trećina - najmanje -rimskih imperatora nije rođena na Balkanu, pre svega u Dalmaciji? Zar Aleksandar Veliki nije bio Makedonac? Ako bih radio za Jugoslovensku turističku berzu igrao bih na tu kartu: «Poseti Jugoslaviju, mesto rođenja imperatora». Zar treba podsećati da je ono što se uobičajeno reklamira kao evropska kultura začeto na obalama Sredozemnog Mora i relativno nedavno je prešlo Alpe?

Meni se u svakom slučaju čini da su tvrdnje Kišovih zastupnika nepotrebne, da se «zajedno s njim jugoslovenska književnost uključila u evropski kontekst» - odnosno, da je nastao ukrštanjem Babelja i Borhesa uz primesu Bruna Šulca. To je površna, čak netačna ocena. Babelj i Borhes? Bruno Šulc? Naravno da su Evropejci! Naravno da ih je Kiš čitao; naravno da su uticali na njega. Na čoveka utiče sve što je čitao - čak šund (i može se braniti teza da odbojnost vrši veći uticaj nego privlačnost). Pa ipak, uticaji po definiciji ustupaju pred talentom, tj. u odnosu na njega su druga violina. Svi smo čitali Babelja, Borhesa i Šulca, ali Danilo Kiš je napisao knjigu Bašta, pepeo, a ne mi.

Naravno, čitanje Babelja može objasniti činjenicu da se kod Kiša pojavljuju lokalni kolorit, gusta faktura, frenetična zabava rečima (u Babeljevom slučaju u velikoj meri svodi se na činjenicu da je u ruski jezik preneo jidiš, čija gramatika se temelji na nemačkom. Plus, naravno, humor, plus, naravno, primena istorijskog/političkog/revolucionarnog konteksta.

Međutim za taj uticaj više smo zahvalni istoriji nego čitanju Kiša.

Od Borhesa sigurno potiče misteriozna fabula, nepredvidljiva naracija, tehnika kolaža, bibliotečke fantazije i apetit za metafiziku. Od Šulca… S ovim bih završio nabrajanje, jer svi aspekti koje sam već pomenuo i koje bih još mogao pominjati, ako bi se posebno razmatrali, mogu dovoditi u vezu ogroman broj pisaca, kako evropskih tako i neevropskih. Jer, to su aspekti ljudske inteligencije, uopšte, posebno njenih izdi-ferenciranih obeležja u književnosti. U tom smislu Kiš je everyman, odnosno - svaki pisac. Odnosno, ako bi konačno trebalo navesti pisca koji bi olakšao razumevanje Kiša, to bi, čini mi se, bio Vladimir Nabokov. Osnovna Nabokovljeva ambicija celog života je bila da postane pesnik. Treba smatrati njegovom velikom zaslugom to što je sam priznavao da u tom fahu nije odviše dobar, premda je pesme pisao do poslednjih dana. Jer, kada kažemo «Nabokov», mislimo na romanopisca. Mada se svi njegovi romani bave jednom jedinom stvari: dvostrukim odrazom u ogledalu, blizancem, bratom, alternativnim postojanjem, egzistencijalnim palindro-mom. Drugim rečima, svi njegovi romani se temelje na načelu rime - rime carskih razmera. Autor je pre svega pesnik. Isto se može reći za Kiša, s tim što Nabokov to ostvaruje na nivou romana, a Kiš često na nivou rečenice, čija faktura je delo pesnika. Ako bismo na srpsko-hrvatski preveli Bodlera ili Remboa bez rima, nastao bi Kiš. To što se pesnička senzibilnost ispoljava u prozi jeste rezultat usredsređenosti na fakturu rečenice. Za pesnika pripovedana istorija uvek je drugorazredna i - tako je i u Kišovom slučaju - obično mu je ispreda istorija ili tačnije biografija datog lika. Većina Kišovih romana i priča su zapravo biografije. Što predstavlja sledeći dokaz da se radi o pesničkom senzibilitetu, jer je biografija po definiciji elegijski žanr. Od romana Bašta, pepeo preko Grobnice za Borisa Davidoviča, Enciklopedije mrtvih i Perščanika dobijamo brojne elegije: velike, male, elegije elegija. U tom pogledu Kiš podseća na Jozefa Rota, posebno na njegov Radecki marš, elegiju nad elegijama posvećenu Habsburškom carstvu - Danilo je pisao elegije o onome što je nastalo umesto tog carstva.
Taj Jugosloven je bio veliki pisac Austrougarske, bard njenih ljudskih ruševina, njihovog tragičnog i zlokobnog postscriptuma, u kome je rođen. Slavna Mitteleuropa -alias srednjeistočna Evropa ili još preciznije, zapadna Azija - prve polovine XX veka, posebno dvadesetih i tridesetih godina za Kiša je bila ono što je za Vilijema Foknera bila Joknapatafa ili Aleksandrija za Konstantina Kavafija. I Kišovo umeće je kao i njihovo krajnje retrospektivno, odnosno, temelji se na svesti da naša vrsta koristi istu vlast - intelektualnu - za razumevanje istorije naroda i istorije pojedinaca. Zahvaljujući tome osećanje kolektivne istorije kod Kiša je veoma lično, a osećanje lične istorije - tragično javno. I jednu i drugu posmatra kroz isto sočivo.

U konačnom ishodu sve te «biografije», sve te elegije su predstavljale težnju uzroka za vlastitim izvorom ili pokušaj pisanja autobiografije. Jačina pažnje koju posvećuje junacima otkriva ogromnu psihološku angažovanost koja postaje razumljiva samo u svetlosti osećanja verovatnoće koje se pojavljuje kod pisca, da bi sam mogao biti svaki od svojih junaka ili antijunaka, da bi mogao postojati u njihovom svetu i oteloviti se u svakom od njih; da je jedva mehurčić u okeanu zajedničkih gena i istorije - a možda ne u okeanu već samo u septičkoj jami.

Svest o toj verovatnoći čini da je srodstvo Danila s njegovim junacima izuzetno i da prelazi granice običnog humanizma; svaki život koji opisuje poprima svojstva metafizičke krađe; život je shvatan kao zločin protiv nebivstva.

Pre više godina u predgovoru njegovoj Grobnici za Borisa Davidoviča napisao sam da je popularnost biografije kao žanra među čitaocima povezana s tim što je u našoj epohi «toka svesti» i tehnike igre školica poslednji bastion realizma u književnosti. Hteo bih da dodam i to - da pisanje biografije znači otimanje čoveka zaboravu, kao što je davanje života čoveku njegovo otimanje nepostojanju.

Među Danilove zasluge spada i jedno i drugo.

Prevela Biserka Rajčić

Iz: Josif Bordski, Wyklad o Danilo Kišu, Zeszyty Literackie, 2009/4, r. XXVII, str. 110-112.

*Tekst potiče iz arhiva Brodskog koji se nalazi u Beinecke Library, u Jelu. Pročitan je na simpozijumu posvećenom Kišu 1991. godine u Strazburu. Po mišljenju sekretarice Brodskog An Kjelberg: «Objavljen je na francuskom, međutim francusku verziju nikada nisam videla».

Lamed
List za radoznale
Redakcija: Ivan Ninić i Ana Šomlo
Adresa: Shlomo Hamelech 6/21
42268 Netanya, Israel
Telefon: +972 9 882 61 14
e-mail: li.ten.noisivten|cinin#li.ten.noisivten|cinin

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License