Pravednici Ljudi Za Sva Vremena Ovde Stanuje Pravda

PRAVEDNICI, LJUDI ZA SVA VREMENA
OVDE STANUJE PRAVDA
Duga, Miloslav Rajković

Od 1964. godine do danas sa teritorije bivše Jugoslaviie te proglašeno ie 145 pravednika, ljudi koji su "lično, svojom voljom, bez nadoknade, svesno rizikovali život da spasu bar jedan jevrejski život”. Više od polovine pravednika su sa teritorije Srbije, a nedavno je Komisija za pravednike Jad Vašema u Jerusalimu proglasila još pet pravednika sa područja Srbije.

Komisija za pravednike memorijalne ustanove Jad Vašem u Jerusalimu, proglasila je ove godine nove pravednike sa područja Srbije, čime se njihov broj popeo na sedamdeset pet. To je više od polovine ukupno proglašenih pravednika (145) sa teritorije prethodne Jugoslavije u razdoblju od 1964. godine, do danas, Za pravednike su proglašeni; porodica Todorović iz Stubika (Mita, Kruna, Žika i Rada), porodica Komljenović iz Sarajevo, koja sada živi u Beogradu majka Ljeposava, sin Borislav i kćerka Borjana), porodica Jovanović iz Prizrena (otac, majka i četvorica sinova), Raša Nikolić iz Beograda i Antun Benčević iz Zemuna.

Ime pravednika se utiskuje u večno sećanje i u srce jevrejskog naroda, ono se upisuje u Knjigu pravednika u Jad Vašemu. I još jedna počast pripada pravedniku: pod njegovim imenom sadi se drvo u "Aleji pravednika" u svetom gradu Jerusalimu. Samo za vreme Drugog svetskog rata stradalo je oko šest miliona Jevreja. Od preko 82 hiljade Jevreja, koliko ih je bilo u Kraljevini Jugoslaviji do 1941, stradalo je preko 65 hiljilda ili oko 82 odsto. Sa područja današnje Savezne Republike Jugoslavije od 34.000 stradalo je 29.000 ili približno 86 odsto. Za stradanja Jevreja znali su i saveznici, u prvom redu Amerikanci i Englezi, znao je i Vatikan i njegov vrhovni poglavar, ali se ništa nije učinilo da ove stravične cifre budu manje stravične.

KRALJ KOJI JE STAVIO ŽUTU TRAKU

- Za vreme hitlerizma – kaže Aca Singer – vlada nijedne države nije se založila da grupno spasavanje Jevreja kao naroda, kao posebnog etniciteta. Izuzetak čini danski kralj, koji je sam prvi stavio žutu traku i u toku noći uspeo da Jevreje iz Kopenhagena prebaci u Švedsku. Jedna od anomalija Drugog svetskog rata je i činjenica da bugarski Jevreji, iako je Bugarska bila Hitlerov saveznik, nisu stradali. Međutim, okupacione bugarske vlasti nisu ništa učinile da zaštite Jevreje u Pirotu ili Makedoniji. U Srbiji je samo žena moglabiti pošteđena ako je bila udata za nejevrejina, u NDH se „izuzeće protezalo i na Jevrejina koji ima nejevrejku za ženu i njenu decu". U uredbi sa potpisom nemačkog zapovednika u Srbiji od 22. decembra 1941. u prvom članu se decidirano kaže da je pod pretnjom smrtne kazne zabranjeno: a) Jevreje primati na konak ili skrivati i
b) predmete od vrednosti ma koje vrste, nameštaj, novac primati na čuvanje od Jevreja ili kupovinom, zamenom ili nekim drugim pravnim poslom sticati.
Pa ipak, naši ljudi nisu prezali od takvih dela i skrivali su svoje prijatelje ili poznanike Jevreje. U tome i jeste veličina njihovog "dela pomaganja". Spasioci su u najvećem broju bili na selu.

- Interesantna je činjenica da su spasioci Jevreja, u celom svetu a i kod nas, uglavnom bili iz siromašnijih ili sprednjih slojeva. Među bogatim ljudima skoro da ih nije bilo - napominje Singer. - S druge strane, posebnu ulogu u spasavanju Jevreja odigrale su žene, pre svega, u spasavanju jevrejske dece. U tome su pokazale veliku hrabrost.

Primeri Ljeposave Komljenović ili Krune, odnosno njene snahe Rade Todorović, s početka teksta, dovoljno su ilustrativni primeri za našu priču. Na svečanost predaje medalje pravednika inženjeru Borislavu Komljenoviću, iz Pariza je doputovao i spaseni Benjamin Urbah, sin aškenaskog nadrabina u Sarajevu, dr Hinka Urbaha. Benjamin Urbah se prisutnima, obratio prigodnim slovom, podsećajući na događaj od pre pedeset pet godina, svoje prijateljstvo sa Borom. Sinom pravoslavnog sveštenika, na italijansko bombardovanje i nemačku okupaciju Sarajeva, ulazak ustaša u grad, na prve pljačke, hapšenja i ubistva (odmazde, konc-logore i dr). Podsetio je na streljanje jedinog sina sefardskog nadrabina, pitajući se i danas zašto i sam nije bio streljan, na posetu jerusalimskog muftije El-Huseinija, posle koje je nova sefardska sinagoga potpuno demolirana i opljačkana (ustaše su svitke Tore odvijali preko ulice i gazili).

- U junu sretoh u Dobrovoljačkoj ulici (ranije Marije Terezije), školskog dru¬ga Jurišića - pričao je Urbah. Nisam znao da je postao ustaša, jer je bio u civilu. Prvo smo, srdačno razgovarali, ali se on odjednom predomislio, uhapsi me i odvede u zgradu policije na Obali vojvode Stepe. Tamo su oko pedeset Jevreja sa lopatama i pijucima raskrčavali ruševine. U toku dana dođe neki uniforrnisani ustaša zatraži desetak radnika. Izabreše nas nekoliko snažnih mladića, odvedoše nas vozom na Ilidžu, a odatle na trkalište Butmir (sada aerodrom). Tu nas je čekao grozan prizor. Ustaše su streljale dvadesetak srpskih mladića, samo zato što su Srbi. Naš rad se sastojao u zakopavanju leševa i zatrpavanju rovova. Logično bi posle ra da na nas došao red, jer je bilo još praznih rovova. Za ogradom trkališta nakupile su se komšije, većinom žene i deca, u veselom raspoloženju …

Gaspodin Urbah je smatrao da treba detaljna da opiše situaciju kaja je prethodila njegovoj odluci da sutradan ne ode na Butmir i zakopava srpske leševe. Bio je preneražen i objasnio roditeljima da se mora kriti.

Susret posle pola veka
- Boro i majka (Ljeposava) primiše me bez oklevanja, uprkos opasnosti. I samim Srbima je život visio o koncu. A još kad kriju Jevrejina!!! Ostao sam desetak dana na tavanu. Donosili su mi hranu. Nisam se usuđivao silaziti u stan - kaže Urbah.

Novinar i pisac, autor prvog "Srpskohrvatsko-hebrejskog i hebrejsko-srpsko-hrvatskag rečnika", Ana Šomlo se pre koju godinu odselila sa porodicam u Izrael. Njena sestra dr Milana Stajić, lekar speci¬jalista na Odeljenju za hemostazu i trombozu Zavoda za transfuziju krvi u Beogradu u ulici Svetog Save, pošto se Anino nastojanje da Mita Todorović dobije po.velju "Pravednika" ostvarilo, kaže: "Ma¬ma Srpkinja, rodom iz Vršca, profesor srpskog jezika u negotinskoj gimnaziji, dva puta je tatu izvukla iz konc-logora. Najzad ga je nagovorila da se skloni kod Mite Todorovića koji je kao zidar često radio sa njim. Sestra i ja smo prvo bile kod ujaka u Vršcu, a.kada se proneo glas da ni deca iz mešovitih brakova nisu sigurna, majka nas je vratila u Negotin. Vrlo brzo smo se našle u kući Mite i Krune, na Dubravi, na putu prema Malajnici. Igrale smo se sa decom, čuvale ovce, išle u samo selo. Krunina snaha Rada, koja je bila veoma mlada, naučila me je da muzem krave, da predem, da heklam. Uvek je bila izuzetno mila i vesela. Pamtim je da u jednoj ruci drži varjaču u drugoj dete. Radila je od jutra do uveče. Imala sam utisak da smo u povlašćenom položaju. Nekako smo se osećale zaštićeno, nije bilo one napetosti koju smo osećale u Vršcu. Možda i zato što je to bio četnički kraj i svi su znali da se inženjer Šomlo sa decom krije kući Todorovićevih. Plašili smo se samo onih koji dolaze u selo da nas ne izdaju. Ako postoje pravednici, onda su to oni. Uvek se desi da neko pravi probleme, ili od ukućana, ili od komšija. Ali, mi smo kao devojčice u svaku kuću primane bez kucanja. Naravno, strah od rata smo svi osećali. Ostali smo do kraja rata, videli prve Ruse i njihovu strašnu pogibiju od Nemaca, delili sudbinu seljaka, zajedno, išli u bežaniju i slično."

Doktor Milana Stajić veruje da je zahvaljujući svojoj energičnoj majci i porodici Todorović njihov, otac preživeo rat. Druga dvojica braće Šomlo, Aleksandar, koji je živeo u Sarajevu, stradao je u Jase¬novcu, Stevan u Beogradu i njihova sestra Ida. Inženjer Miroslav Šomlo je umro1980.

Raša Nikolić, obućar iz sela Konjuve kod Kuršumlije, koji je zanat izučio u čuvenoj radnji "Novi bazar" tri brata Danon (pred rat odseljeni u Ameriku); nije nikada ni razmišljao da može dobiti tako visoko priznanje. Skrivao je neko vreme kod svoje kuće porodicu Rake Rubena, foto-reportera "Politike", a zatim brinuo o njijhovom smeštaju tokom celog rata. Pobrinuo se da Ljubomir Lukić iz Konjuve u čijoj su kući takođe živeli, dobije izvesnu pomoć jevrejske zajednice u Beogradu. Sava Bradić iz sela Grgura, kuda je NikoIlić odveo Rubenove posle boravka kod Ljubomira Lukića, i gde su ostali do kraja rata, već ranije je proglašen za pravednika. Nikolić danas živi sa bolesnom suprugom u beogradskom stanu u Spasićevoj ulici i prima pomoć Jevrejske fondacije za hrišćanske spasitelje sa sedištemu Njujorku. Nekadašnjem beogradskom obućaru Raši Nikoliću Medalja pravednika je dodeljena na predlog Rahele Ruben, udate Levi, koja je sa ocem, majkom Florom i sestrom, Bojanom pobegla pred nacistima iz Beograda, polovinom novembra četrdeset prve. Rahela je jedini živi član porodice Ruben.

Kuća u kojoj stanuje hrabrost

Mirjam Vajsberger, Blanka Altarac i Raul Tejtelbaum dostavili su predlog Komisiji za pravednike da se prizrenskoj porodici Jovanović, poznatijoj kao Cic, dodeli Medalja pravednika. Mirjam je kao jedino de te porodice Hohberg pune četiri godine provela u kući Cicovih u ulici Rista Naumovića, preko puta eparhijske crkve sv. Đorđa. Blanka je prijateljica Mirjamine rođake, Adele, koja je takođe do hapšenja juna 1944. živela u kući ove ugledne prizrenske porodice.

Kuća Jovanovića u Prizrenu bila je pod zaštitom države jer je u njoj prilikom povlačenja preko Albanije mesec dana bora¬vio kralj Petar I. Često je u nju navraćao i sadašnji patrijarh Pavle, dok je kao episkop službovao u Raško-prizrenskoj eparhiji. Porodica Jovanović je u vreme dolaska Hohbergovih i njihove rođake Adele brojala devet članova, imala je pet sinova i dve kćerke.

- Žao mi je što ovu medalju nisu dobili otac i majka. Otac je dozvolio da stanuju kod nas, a ja sam samo bio taj koji će sve sprovesti, da brinem o njima, da ih skrivam. Otac je stalno bio sa Hadžićem, pomagali smo ih jer nisu imaili od čega da žive. Jednog dana polovinom 1944. kada su počela hapšenja, Ilija i kaže da je opasno jer je on Jevrejin. Za njega niko nije znao osim dvojice komšija. Kada je: naišla nemačka patrola, noću, lupali su na ulazna vrata, otac je otvorio. Ležao je na podu, kaže: "Pero, ne mogu da' ustanem". Taman su bili otišli, kad slučajno otkriju Elzu i Adelu sa detetom. Vrate se i pronađu Iliju. Odveli su ih. Adela mi je u prolazu dodala malu Pipicu. Užasno je plakala. Odvedem je kod slavske ikone i kažem joj: "Okreni se prema ikoni i moli Boga da ti spase tatu, mamu i tetu" - Dete je sklopilo ruke i gledalo u ikonu. Više nikada nije zaplakalo. Samo je tugovala za roditeljima.

- Pazila sam je kao svoje rođeno - ¬upada u razgovor supruga Dušanka na čijem licu se i danas vidi koliko je u mlado¬sti bila lepa.

Porodica Hoberg se na sreću male Pipice posle rata vratila živa i zdrava u Prizren, i potom odselila u Izrael. Adela, koja nije bila udata, nikada nije htela da napusti Jugoslaviju. Samo se iz Zemuna preselila u Sarajevo i tamo bila podigla sebi grobnicu još za života. Jednog dana Pero Jovanović dobio je od Mirjam. udate Varsberger, pismo da je njena tetka nastradala u ovom ratu u Sarajevu. Kada su joj roditelji umrli Mirjam je sa tetom Adelom poslednji put bila kod Jovanovićevih u Prizrenu. Pero Jovanović, koji od pre koju godinu živi u Beogradu, kaže da će Mirjam uskoro ponovo doći. Njen otac je kao mašinski inženjer, pre rata predstavnik austrijske firme "Ganc", koja je isporučivala dinarno mašine za električne centrale, radio centralu na Bistrici pored manastira Svetih Arhanđela. Možda je zato i potražio utočište u ovom gradu. Ali, u njemu, kada je stigao, više nije našao živog bivšeg predsednika opštine svog prijatelja.

Iz ovih nekoliko primera čitalac će možda i sam zaključiti zašto su ovi ljudi proglašeni pravednicima. Jevrejska država Izrael je samo pet goidina od osnivanja donela Zakon o pravednicima, po kojem se pravednikom proglašava čovek nejevrejske nacionalnosti, koji je lično svojom voljom, bez nadoknade, svesno rizikovao život da spase bar jedan jevrejski život." Zato je na medalji izgravirano: "Ko spase jedan život, spasao je ceo svet" dok se u izvornom tekstu zakona o pravednicima kaže: "Hasidej umat haolam" (pravednici - narodi sveta).

Postoji, primera radi inicijativa da se nadbiskup Stepinac proglasi, pravednikom, jer je spasao jevrejski dom staraca u Zagrebu. Oni su živi dočekali kraj rata, ali nije ispunio bitan usIov: nije rizikovao svoj život za njihovo spasavanje, jer je sve vreme rata, bio vikar Hrvatske vojske. Ispituje se, dakle, i moralni lik pravednika. Jer mnogo je onih koji su učinili jedno dobro delo, a drugom prilikom ne. Sa Srbima ovih problema nema veli Singer, i sa preživeli logoraš iz Aušvica.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License