Poziv Za Vladlenu

POZIV ZA VLADLENU
Ova reportaža inspirisana je istinitim događajima pre trideset godina. Javni tužilac Banje Luke, pokrenuo je sudski proces na kome se jednoj ženi sudilo za zločin protivu naroda i države … Kao svedok, pojavila se i jedna devojčica. Ova reportaža je i poziv za nju.
HRONIKA POČETKA
Rat je izmenio mnoge sudbine.
Mnoga deca su odjednom ostala bez roditeljske zaštite, a mnogi roditelji bez dece …
Rat je provalio u mirne domove, u dečje sobe, pregazio ulice, sela. porušio mostove…
A kada je zemlja oslobodena. Ijudi su počeli da se vraćaju na zgarišta svojih domova, počela su traženja …
Onima koji su okrvavili ruke, sudilo se za zločin protivu naroda i države. Dojučerašnji silnici u zločinu, su stajali pred narodnim sudom pognute glave, uplašeni…
Kada se toga zimskog dana, januara
1947. godine, u kancelar ji javnog tužioca pojavila žena sa šestogodišnjom devojčicom, izgledalo je da će sve biti kao i ranije: traži oca svoga deteta, ili tuži njegove ubice …
Međutim, žena je ispričala drugu priču, veoma neobičnu za to vreme: tražila je da joj se pomogne da dođe do zlata koje pripada devojčici…
Izjavila je:
— Ja sam Marija Hofner, bolničarka, sa službom na Rijeci.
Devojčica se zove Vladlena i ja sam je usvojila još 1944. godine, odmah posle oslobođenja, a i dotle sam se starala o njoj. Sačuvala joj život. Ja ću vam, druže tužioče, ispričsti kako se sve to desilo i verujem da ćete, kada čujete našu priču, pomoći da ostva rimo naša prava! Prisećajući se toga susreta s Marijon Hofner, javni tužilac kaže:
— Bilo je nečeg tvrdog u njenorr izrazu, u stisnutim usnama. Gledala jc nekud u stranu i nikako nije ispuštak ruku devojčice. Ne znam zbog čega, al već pri prvim njenim rečima, ja san osetio neko neprijateljstvo prema ženi. Bilo je to jače od mene. Dok sam je slušao, pokušavao sam sebe da ubedin da moram da budem objektivan, da istisnem iz sebe taj osećaj…
A Marija Hofner je pričala:
— Bila sam bolničarka u Zagrebu radila sam na porodiljskom odeljenji gradske bolnice … Kada je proglašeni NDH, ostala sam u istoj bolnici. Tada si u bolnicu dovodili porodilje i iz zatvora. Videla sam mnoge žene do krvi prebije ne, pred samim porođajem. Mnoge si umirale na samom porođaju, veliki broj pre … U novembru 1941, godine, u bolnicu su doneli, iz zatvora jednu Jevrejku. Bila je to žena dvadesetih godina, krhka prozračna od slabosti…. Kazaii su da je Jevrejka i da je opasna komunistkinja.
U sobi u kojoj je smeštena bile su još četiri prodilje — zatvorenice. Jevrejka se dugo mučila. Ne znam zbog čega, ali odmah sam je zavolela i pokušavala, koliko sam mogla da joj olakšam muke … Drugog dana po njenom dovođenju u bolnicu, rekla mi je da je iz Sanskog Mosta, da joj je muž ubijen, da su joj ubili i brata i sestru, oca i majku. Nikoga više nije imala:
„Ostala sam ja i moje buduće dete!"
Te noći, sećam se dobro bilo je strahovito nevreme. Dežurala sam. Negde pred ponoć obišla sam sobu u kojoj je ležala Jevrejka. Rekla mi je da je znaju kao Nina. Biia je pred samim porođajem…
Prebacili smo je u salu.
Rodila je devojčicu. Začudo porođaj je bio veoma lak, ali je ona strahovito iskrvavila.
Sedela sam pored njene postelje. Ona e bila čas u bunilu, čas bi se isvestila…
U jednom trenutku, dolazeći svesti uhvatila me za ruku i kazala: „Marija, ja osećam da mogu da vam verujem!"
Ćutala sam, jedva uzdržavajući suze. Onda je rekla:
„Želela bih da se moja devojčica zove Vladlena! Zapamti te, Vladlena! Obećajte (ii, zakunite se onim što vam je nasvetije da ćete sačuvati moju ćerčicu! Želim da vam nešto poverim."
Kazala sam joj da se zaklinjem onim to mi je najsvetije: životom moje majke, moga oca, moga brata i sestre i svojim žvotom. Tek kada sam izrekla zakletvu, na mi je ispričala da je njen otac pred smrt, samo na nekoliko dana pre dolaska ustaša zakopao pet kutija zlata i nakita u dvorištu njihove kuće u Sanskom Mostu. Ispričala mi je da je njen otac bio jedan d najbogatijih trgovaca u Sanskom Mostu do rata. Kazala mi je:
„Kada se sve ovo smiri, jer budite igurni Nemci neće pobediti, to zlato pripada mojoj ćerčici i vama!"
Još mi je rekla da veruje da ću jenom detetu zameniti majku.
Nina je umrla posle nekoliko časova.
Ja sam uspela da sklonim dete od ustaša u Crikvenicu, a zatim na Rijeku, de su živeli moji roditelji… Celog rata i mala Vladlena bila kod mojih, i evo, ao moja kćer, jer sam je i zakonski svojila, odlučila sam da potražim naše pravo.
Pre dva-tri dana otišle smo do Sankog Mosta. U kuću Vladleninog dede uselio se jedan drug i on je odbio da nam mogući da u dvorištu iskopamo zlato.
Naravno, ja mu nisam rekla gde je zakopano, a samo ja to znam jer je to meni poverila Nina.
Može li vaše tužilaštvo da nam da dozvolu da uzmemo ono što nam pripada!"
Tužilac je rekao da može i zamolio je Mariju da ujutru dođe rano kada će dobiti traženo rešenje.
„Najverovatnije da ću i ja poći s vama kako bi nesmetano mogli da pronađete zlato!"
I stvarno, sutradan, rano, dvoja kola krenulo je iz Banje Luke put Sanskog Mosta. U prvim tužilac, Marija i mala Vladlena, a u drugim drug iz odeljenja OZNE i predstavnik Narodne banke.
Po dolasku u Sanski Most, tužilac je utvrdio da se u kuću male Vladlene uselio predsednik NOO Sanski Most, i da je, posle posete Marije Hofner, sam pokušao da pronađe zakopano zlato. Jedan deo bašte i dvorišta bio je prekopan. Međutim, zlata nije bilo.
Marija Hofner je tačno znala gde je zakopano, i posle nepunog sata kopanja pronađeno je pet kutija punih zlatnog novca i nakita. Vrednost je bila ogromna.
Napravljen je popis, sačinjen zapisnik i pošto su ga svi prisutni potpisali, Marija Hofner je sa olakšanjem kazala:
„Kako je sve prosto! Eto, za nepuna dva dana mi smo došle do našeg zlata!"
,,Pa da vidite, drugarice Hofner, i nije sve tako prosto!" — rekao je tužilac.
Posmatrala ga je ne shvatajući, a on je odmah objasnio:
„Pronađeno zlato će biti deponovano kod Narodne banke dok ne dokažete da je devojčica Vladlena I da je ona unuka ubijenog vlasnika zlata!"
Marija Hofner je počela da praska, da govori o tome kako je opljačkana, kako će da se žali…
Tužilac je bio neumoljiv.
Predstavnik Narodne banke odneo je svih pet kutija zlata.
Ko je Marija Hofner?
Marija Hofner je istog dana sa Vladlenom otputovala na Rijeku.
Istoga daria, tužilac je uputio zahtev OZNI da povede istragu i utvrdi ko je Marija Hofner i da li je njena priča o Vladleni i njenoj majci tačna. Jedan od oficira OZNE otputovao je na Rijeku. Uz pomoć drugova iz OZNE Rijeka, brzo je prkupio podatke o Mariji Hofman:
Marija Hofman — Ledić stvarno je bila bolničarka do pred sam rat.
Bila Je udata za izvesnog Ledića koj! je, odrriah posle proglašenja NDH, postao ustaški policajac, šef agenata. Marija Hofman — Ledić prebačena je na rad u Jastrebarsko i to u logor gde su ustaše dovodile decu sa Kozare i tamo najveći deo pobili. U logor su i majke dovođene. Mariji Hofman — Ledić suđeno je posle oslobođenja zbog toga što je radila u logoru sve do 1943. godine, ali je posle dve godine amnestirana, jer joj na suđenju nije dokazano da je direktno uče¬stvovala u zločinima. ubijanju dece i njihovih majki.
Paralelno sa proverom Marije Hofman-Ledić, tragalo se i za sudbinom Nine, ćerke starog trgovca iz Sanskog Mosta. Priča o starom trgovcu uglavnom je bila tačna. Njegova kćer Nina bila je napredna žena, član Komunističke partije Jugoslavije. Uhapšena je u Zagrebu odvedena u logor u Jastrebarsko, jer je bila pred porođajem.
Tužilac je nastojao da se do kraa rasvetli slučaj. Danas se seća:
— Imao sam osećaj da je Marija ispričala samo deo priče i to onaj koji je njoj odgovarao. Ja lično nisam veroveo da je Vladlena kćer Ninina.
U međuvremenu došlo se do podatka da je muž Marije Hofman — Ledić nestao i da je na osnovu nedela koje je vršio za vreme okupacije proglašen za ratnog zločinca.
Marija Hofman je pisala Prezidijumi Skupštine i tužila tužioca i OZNU u Banjoj Luci za pljačku zlata koje pripada njenoj usvojenici i njoj. Savezni javni tužilac tražio je da tužilac podnese najhitniji izveštaj. Zahtev je dobila i OZNA od Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova.
Međutim, operativci OZNE Banje Luke pronalaze dve žene koje su preživelu logor u Jastrebarskom i kojima su oduzeta deca. Jedna je izjavila:
- Sećam se te bolničarke Ledić … Bila je strašno gruba i svi su je se u logoru plašili. Muž joj je bio ustaša I često je posećivao. Nisam videla, ali za nju se pričaio da je injekcijama ubijalaj porodilje i tek rođenu decu …
Druga je bila konkretnija:
— Poznavala sam Ninu, Jevrejku iz Sanskog Mosta. Bila je partizanka i mislim da su je poslali u Zagreb da se porodi, ali su je provaliii, pa je uhapšena i dovedena u logor. Bila je pred porođajem. Smestili su je u sobu u kojoj sam i ja bila. Bilo nas je ukupno šest žena. Marija Ledić je odmah, pošto su doneli Ninu bila pored nje. Te noći, Nina se porodila. Mene su, pošto sam i ja dobila bolovej prebacili u drugo odeljenje … Sutradan sam se i ja porodila. Posle nekoliko danaj čula sam da je svih pet žena — šest kreveta je bilo u sobi — ubijeno, a neke od njih nisu se ni porodile.
Ubijeno je, tako se pričalo i Ninino dete …
Tužiocu je odmah palo u oči u izjavi ove žene tvrdnja da ih je u sobi s Ninom bilo šest. Marija je tvrdila da ih je bilo PET! Marija je, verovatno, izgubila iz vida šestu — ovog svedoka. Sve ostale su bili likvidirane.
Tužilac je napisao nalog za hapšenje. Marije Hofman.
ISTRAGA!
Marija Hofman je sprovedena u Banjai Luku.
Dovedena je i devojčica Vladlena.
Devojčicu su smestili kod jedne partizanske porodice. Marija Hofman je žestoko protestovala.
U prvoj izjavi je priznala da je stvarno bila u Jastrebarskom, da je tamo dovedena Nina, ali da sve ostalo nije tačno. - Koliko je bilo porodilja u sobi gde je smeštena Nina? — pitao je tužilac.
- Bilo je ukupno pet.
- Možete li da mi nacrtate sobu i aspored kreveta? -Da!
Kad je Marija Hofman nacrtala sobu i raspored kreveta, tužilac je u zapisniku primetio:
- Ovde je prazno mesto? Logori su bili pretrpani i kako je moguće da i ovde nema neke postelje?
- U sobi je bilo PET žena! - Šta je bilo s njima?
- To ne bih znala da kažem, jer sam ubrzo napustila logor, nisam mogla da izdržim!
- Zašto ste izostavili da izjavite da vam je muž Ledić bio ustaški policajac?
- Ja sam se 1942. godine, rastala od njega, baš zato što je bio ustaški! policajac!
- I zvanično!
- Ne, ali sam ga napustila i otišla kod svojih na Rijeku!
- Te godine vam umiru i otac i majka?
- Tako sam dobila izgovor da napustim logor u Jastrebarskom!
- Tada vodite i malu Vladlenu!
- Da, ali ja sam morala da se krijem, nju je čuvala moja sestra?
- Vaša sestra je pobegla u Trst početkom 1946. godine?
- To je njena stvar!
- Da se vratimo na sobu u kojoj je ležala Nina. Zbog čega insistirate da ih je bilo PET?
- Na insistiram! Kažem samo…
- Bilo ih je šest, jedna je samo preživela!
- Tada je Marija Hofman zatražila čašu vode i zamolila da se odmori.
Saslušanje je nastavljeno sutradan.
Znate li za sudbinu tih pet žena?
- Mislim da su ubijene!
- Šesta nije!
- Bilo ih je PET!
Sutradan je tužilac pozvao ŠESTU ženu kao svedoka.
SVEDOČENJE
U kancelariji je ŠESTA žena sedela, kada su uveli Mariju Hofman. Tužilac je pokazao rukom na stolicu preko puta svoga stola.
Dok je sedala, rekla je:
- Samo me uzalud mučite!
Šesta žena je ustala:
-To je ona, druže tužioče, njen glas ću uvek pamtiti… Dok sam živa. Da, da, to je ona … Te noći, kada se Nina n počela porađati, kada sam i ja dobila trudničke bolove, ona je drugoj bolničarki rekla za mene: „IZNESITE TU KUČKU, NEKA SE TAMO NEGDE PORODI … NEĆEMO VALJDA OVDE DA VRŠIMO KOLEKTIVNI PORODJAJ!"
Marija Hofman se lagano okrenula prema svedoku.
- To je Šesta žena, Marija Hofman! - kazao je tužilac.
- Mislila sam da ih je bilo PET! Možda je ona stvarno bila šesta! — rekla JE jedva čujno.
Šesta žena je bila strahovito potresena, sva se tresla, pa su je odveli u susednu kancelariju.
Prikupljeni podaci potvrdili su da je Marija Hofman bila u logoru jedna od najsurovijih i da je i sama učestvovala u ubistvu dece i majki…
Tužilac je optužio za zločin protiviu naroda i države.
SUĐENJE
Na vest o zločinu Marije Hofman suđenju javilo se još nekoliko preživelil svedoka.
Tužilac je u toku dokaznog postupkaa inslstirao na tome da otkrije ko je Vladlena, devojčića koju je kao zamenu pravoj Marija Hofman dovela u Tužilaštvo.
Predsednlk suda je pltao:
Marija Hofman, vama je na suočenju svedok, ŠESTA žena rekla da ste ubili Ninu i njenu kćer? Recite sudu ko je devojčica koju ste umesto male Vladlene doveli u Tužilaštvo?
Ne znam!
Tužilac je pokušao da razgovara s devojčicom.
Porodlca kod koje je mala bila smeštena, inače roditelji jednog deteta, izjavili su da je mala strahovito bila uplašena i da je neprestano govorila kako se strašno boji…
- Devojčice ne smeju mnogo da pričaju, jer će ih pojesti vatra, tako je rekla teta Marija!
Trećeg dana suđenja, u pauzi, devojčica se malo „raskravlla" … Sećala se neke „dugačke kuće i velike, velike sobe, i unutra je bilo puno dece". Zatim je dugo bolesna bila, nije mogla da hoda, a onda je došla teta u Frane i kazala joj da se ona zove Vladlena i da će nju uzeti teta Marija kod koje će joj biti lepo …
- Neka Marija Hofman odgovori — pitao je tužilac — kada je njena sestra Frane uzela i odakle devojčicu kojoj su dali ime Vladlena?
Marija Hofman je ćutala.
Predsednik je ponovio pitanje. Tada je izjavila:
— Moja sestra Frane je sklonila Vladlenu … Nina je rekla da joj damo ime Vladlena… To znači Vladimir Lenjin …
- Odakle je sklonila?
Marija Hofman nije htela da odgovori. Iz publike, seća se tužilac, jedna žena ]e viknula:
- Ubico, kaži sudu čije si to dete otela da zameniš ubijeno! Kaži, ne unesrećuj i drugu majku!
Mariju Hofman nije taj povik nije uznemirio. Ponovila je:
- Moja sestra Frane je sačuvala "Vladlenu!
- Kako znate da je to baš Ninina Vladlena?
Pitanje je ostalo bez odgovora.
Potom se prešlo na dokazni postupak: njeno učešće u ubijanju novorođene dece i dece iz logora …
- Deca su umirala, jer nije bilo nikakvih uslova da se novorođenčad održe. Majke su bile bez mleka. a brzo su umirale … Što se tiče dece, ona Su umirala od pegavog tifusa i gladi… Ja sam bila samo bolničarka i nisam mogla nikome da pomognem …
Petog dana suđenja, Sud je izrekao presudu kojom se Marija Hofman za dela protivu naroda i države osuđuje na kaznu smrti i konfiskaciju celokupne imovine.
Vrhovni sud je potvrdio presudu.
Neposredno pred izvršenje presude tužilac je pokušao da razgovara s Marijom Hofman i sazna ko je devojčica koju je pokušala da poturi kao Vladlenu. Razgovor je bio dug i mučan.
Čuli ste povik one žene na suđenju! Zar ne želite bar malo da olakšate i svoju savest? Možda je majka ove devojčice živa, zamislite njenu radost da se sretne sa svojim detetom!
- Te me stvari ne interesuju, pa ne mogu ništa da zamislim!
- I devojčica bi to želela!
- Devojčica! To malo žgebe! Toliko me je stala nerava i šta je ispalo! Presuda nad Marijom Hofman-Ledić izvršena je jednog prolećnog jutra, dva meseca posle sudenja.
POZIV VLADLENI
Nina je ubijena.
I njena tek rođena kćer kojoj je dala ime Vladlena.
Ni do danas se ne zna ko je devojčica koju je umesto ubijene Marija Horfman pokušala da podmetne?
Ovo je poziv Vladleni.
Možda će pročitati ovu reportažu, možda će je pročitati i advokat koji je tada po službenoj dužnosti branio Mariju Horfman. Možda će je pročitati i ljudi koji su kasnije usvojili malu Vladlenu. Možda su oni, tragajući, saznali ko je njihova usvojenica?
Redakcija „Praktične žene“ sa zadovoljstvom ćr pomoći da se rasvetli sudbina Vladlene.
Vladlena, javite se!
ŽIVORAD MIHAJLOVIĆ

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License