Povodom Jedne Godisnjice Cehoslovacka Povelja 77

Danka Nikolić
Povodom jedne godišnjice
Čehoslovačka Povelja 77
Osamnaest godina posle Plišane revolucije i trideset godina nakon osnivanja Povelje 77, o tom pokretu se ovde, sem o jubilejima, ne govori suviše često
Prag 2007. Sve je počelo jednog zimskog prepodneva 1977. na ulicama praške četvrti Dejvice. Bio je 6. januar i tu, u elitnom kraju Praga, odigravala se dramatična trka: crni automobil STB-a (državne bezbednosti) jurio je drugi automobil koji mu je neko vreme uspešno izmicao. Negde pred centrom grada policijska kola su ga sustigla. Službenici STB-a u civilu naredili su trojici muškaraca, koji su bili u kolima, da predaju sve što imaju kod sebe. Na licu mesta konstatovano je da se u njihovim tašnama nalazi građanska peticija naslovljena Parlamentu i predsedniku republike. Trojica uručilaca, koji nisu stigli do Parlamenta (na licu mesta su uhapšeni), bili su - književnik Ludvik Vaculik, dramski pisac Vaclav Havel i glumac Pavel Landovski. Tekst je predat odeljenju kriminalistike, zajedno sa imenima 243 potpisnika peticije.
Bio je to dan rođenja poznate u svetu čehoslovačke Povelje (Harte) 77 o kojoj se ovde svih ovih meseci od početka godine, povodom tridesetogodišnjice, piše, emituju se dokumentarne televizijske emisije, sećanja učesnika, organizuju susreti aktivista Povelje. Već sutradan, 7. januara, o Povelji 77 (koja je oštro kritikovala političku i državnu vlast za nepo-štovanje ljudskih i građanskih prava) bio je obavešten ceo zapadni svet. Tekst Povelje emitovao je Glas Amerike i objavili su ga najpoznatiji zapadni listovi: The Times, Herald Tribune, Le Mond, Frankfurter Algemeine Zeitung… Osmog januara uručen je dr Husaku, predsedniku Čehoslovačke Republike, koji ga je svojeručno iscepao.
Osnovni dokument na koji se tekst Povelje pozivao bio je Specijalni zakon o građanskim pravima, donet 1976. u Pragu, pošto se godinu dana pre toga u Helsinkiju i sovjetski blok obavezao da će poštovati usvojene principe građanskih prava. Autori i potpisnici teksta Povelje su dokazivali da se sve što je u Specijalnom zakonu napisano - u praksi i u životu grubo krši i da su građani Čehoslovačke žrtve svojevrsnog aparthejda: »pravo na slobodu govora je apsolutna iluzija, desetinama hiljada građana je onemogućeno da rade u svojim strukama, nebrojenim mladim ljudima je uskraćeno pravo upisa na fakultete, hiljade intelektualaca su prinuđene da rade manuelne poslove, građani Čehoslovačke nemaju pravo na izlazak iz zemlje, stotine magacina prepuni su zabranjenih knjiga, dugi su spiskovi zabranjenih imena književnika i naučnika« (u češkim školama se nije smelo ni pomenuti ime rođenog Pražanina Franca Kafke, niti su se igde mogle naći njegove knjige), »pola miliona intelektualaca živi u egzilu… Sve se to u Čehoslovačkoj od 1968. godine« (nakon sloma Češkog proleća i sovjetske vojne intervencije), »naziva normalizacijom«.
Ubrzo su počeli progoni. Potpisnici Povelje privođeni su na saslušanja i najčešće zadržavani u zatvoru, pred kućama su im dežurali agenti STB-a, prisluškivani su im telefonski razgovori ili ukidane linije. Ali su istovremeno krenule i prve aktivnosti poveljista (tako su se nazivali potpisnici Povelje 77) čija se taktika, tokom godina, neprestano menjala. I vlast je, takođe, menjala vidove represije.
Organizaciju ili preciznije - pokret s nazivom Povelja 77 (organizatori i osnivači su ga nazivali »neformalnom čehoslovačkom građanskom inicijativom«) odlikovao je, između ostalog, i neuobičajeni sastav njegovih članova. »U bilo kojoj drugoj situaciji«, kaže jedan od prvih potpisnika Povelje, dr Ladislav Hejdanek, »aktivisti tako ideološki raznorodnih grupacija ne bi međusobno ni govorili, a kamoli sarađivali na zajedničkom tekstu ili u zajedničkoj borbi«. Ali, Povelja je i bila zamišljena kao otvoren (pluralistički) skup ljudi najrazličitijih ubeđenja, koje je udruživao zajednički cilj. Već od samog začetka, nakon prvog talasa potpisivanja (kada su se odazvala samo 243 građanina), Povelju 77 su činile tri grupe, koje su imale svaka svog predstavnika za štampu (svake godine su se menjali): na čelu grupe umetnika i »undergroundista« bio je Vaclav Havel, grupu hrišćana, predstavnika raznih crkava i duhovnika predvodio je filozof dr Jan Patočka, a najveću grupu (činili su gotovo polovinu potpisnika) - nekadašnje članove Komunističke partije i funkcionere koji su posle 1968. odstranjeni iz vlasti (bilo je oko pola miliona članova koji su posle sovjetske okupacije Čehoslovačke izašli ili izbačeni iz partije) - zastupao je bivši visoki funkcioner režima dr Jirži Hajek.
I pored hapšenja i zatvora, života pod stalnom prismotrom - broj aktivista Povelje se povećavao. Već nekoliko meseci posle osnivanja pokretu se pridružilo još oko 350 potpisnika - i u maju ih je već bilo preko 600. Bila je to, istina, brojčano zanemarljiva grupa ljudi (Čehoslovačka je u to vreme imala 15 miliona žitelja), koji su bili svesni svojih mogućnosti, nerav-nopravnosti, a i bez iluzija o znatnijem omasovljenju pokreta. Ali, članovi pokreta su ipak imali i jednu satisfakciju: za aktivnosti Povelje znalo se u celoj Evropi, a ubrzo po njenom osnivanju nikle su mnoge inicijative za podršku pokretu (Međunarodni odbor za odbranu Povelje 77, sa sedištem u Parizu, Fond za pomoć Povelji 77 u Stokholmu, odbori solidarnosti sa Poveljom u Austriji, informacije o Povelji su se izdavale u Holandiji), što je režim u Čehoslovačkoj, naravno, iritiralo i primoravalo da smišlja nove i nove načine obračuna sa aktivistima.
Jednom od najefektnijih, sa zaprepašćujuće velikim odzivom građana u celoj zemlji, pristupila je vlast već sredinom te iste, 1977. godine. Bile su to masovne kampanje protiv poveljista, organizovane po kolektivima. Prvo su delatnost članova Povelje osudili radnički kolektivi, zatim sportisti, pa tehničari i inženjeri, ali i predstavnici svih crkava, na čelu sa katoličkom, u čije ime je tekst osude napisao lično arhibiskup Tomašek. Najbolniji udarac, ipak, došao je od onih čija se reč slušala i cenila, onih koji su uživali popularnost i opšte simpatije. Bili su to predstavnici takozvane savesti naroda - umetnici. Veliki skup održan je u dvorani Narodnog pozorišta, koju su do poslednjeg mesta ispunili pozorišni i filmski umetnici, muzičari, kompozitori, solisti, članovi orkestara, pred-stavnici zabavne muzike. Posle nekoliko »patriotskih« govora (kojima je zdušno aplaudirala cela sala) tadašnja čehoslovačka umetnička elita, »narodni« i »zaslužni umetnici« pristupili su potpisivanju, takođe veoma dobro poznate i u svetu, Antipovelje (Antiharte) - spiska sa imenima onih koji osuđuju delatnost poveljista. Antipovelju su tu, u Narodnom pozorištu, prvo potpisali (gotovo) svi poznati i cenjeni umetnici, a zatim još hiljade i hiljade članova drugih kolektiva, a i mnogi građani.
U dokumentarnom filmu posvećenom Povelji 77, emitovanom na Češkoj televiziji, poznata ovdašnja komentatorka, Petruška Šustrova, jedna od najstarijih aktivista Povelje, govoreći o tim vremenima kaže: »Ja mogu da razumem da ljudi učine nešto iz straha, da nisu u stanju da se odupru pritiscima, možda uce-nama i pretnjama. Ali da su bar potom, kad smo digli glave i stali na svoje noge, da su bar tada bili u stanju da kažu - stidim se. Nisu to učinili«.
Menjajući neprestano vidove akcija, poveljisti su u jednom trenutku (početkom 1978) odlučili da odustanu od formi političke borbe i da organizuju neku vrstu odvojenog, zasebnog društva, koje će imati sopstvene institucije, sopstvenu politiku, izdavačku delatnost i sopstveni - odvojeni život. Toj ideji o izdvojenoj egzistenciji unutar kontrolisane države dali su naziv Paralelni polis. Podrazumevao je organizovanje posebnih političkih, kulturnih, obrazovnih institucija, druženja, zabave, predavanja intelektualaca i političara iz inostranstva, posete disidenata iz drugih socijalističkih zemalja. Paralelni polis je živeo intenzivno i kolektivno. Imao je pet fakulteta (predavanja su održavana po privatnim prostorima, kada su bili gosti iz inostranstva). Pozorišne predstave, koncerti, izložbe priređivani su najčešće po seoskim kućama, dvorištima, štalama ili na otvorenim prostorima. Debatovalo se, raspravljalo i družilo. Najveći deo aktivista odavno je već izgubio zaposlenja, mnogi su radili fizičke poslove (u jednoj televizijskoj emisiji snimljen je Havel kako istovaruje ugalj, a književnik Vaculik pere stakla nekog izloga), mnogi nisu mogli da dobiju nikakav posao, tako da je kolektivni život poveljista kolektivno i finansiran. Naravno da je vlast budno pratila sva ova dešavanja, policija bi povre-meno upadala na neka od njih, pravila racije, odvodila poznate i istaknute članove u zatvor.
Jedan događaj, početkom 1978, ili istup iz »odvojenog života« u Paralelnom polisu izazvao je potom čitav lanac dešavanja koja su se na kraju završila velikim hapšenjima i strogim kaznama, ali i osni-vanjem jedne delatnosti unutar Povelje, koja je postala najpoznatijom inicijativom ovog pokreta. Neki članovi Povelje, naime, (kažu - uglavnom žene) poželeli su da prirede sebi i malo »istinske« zabave i da odu kolektivno na neki od praških balova, koji ovde imaju tradiciju i održavaju se početkom godine. Poveljisti su otkupili nekoliko desetina karata za bal železničara i pojavili se kolektivno u smokinzima i balskim haljinama. Raspoloženje je bilo u punom jeku kad se salom proneo glas da je napolju tuča. Trojicu zakasnelih posetilaca, članova Povelje (Havela, glumca Landovskog i Jaroslava Kukala), sačekali su pred ulazom u Dom železničara agenti Državne bezbednosti u civilu, prebili ih, strpali u policijska kola i odvezli u zatvor. Nekoliko dana potom osnovan je Odbor za odbranu trojice uhapšenih, iz čega je potom nastao poznati (i u svetu) VONS -Odbor za odbranu nepravično krivično gonjenih. Organizovalo ga je sedamnaest članova Povelje (broj članova VONS-a se vremenom povećavao, bilo ih je ukupno 44) i njegova misija u doba normalizacije u Čehoslovačkoj se smatra jednom od najznačajnijih. Osnovan je aprila 1978. Zadatak VONS-a bio je da prati sudbine političkih zatvorenika, istražuje krivice za koje su optuženi (većina uhapšenih kojima se VONS posvećivao nisu bili članovi Povelje) i da o svojim saznanjima obaveštava njihove porodice: u kojim se zatvorima nalaze, kako se sa njima postupa, kako teku suđenja i kako se insceniraju lažni dokazi… Sve je to objavljivano, koliko je bilo moguće, u zemlji (Povelja je izdavala samostalni časopis koji je povremeno zabranjivan), a najvažniji zadatak VONS-a je bio da se svi prikupljeni materijali proture u ino-stranstvo i tamo objave. Tokom 11 godina rada VONS je obradio 1120 slučajeva iz cele Čehoslovačke i o njima izdavao detaljne informacije. Ova delatnost Povelje stekla je veliku popularnost, VONS-u se za pomoć obraćalo sve više građana iz cele zemlje.
Vlast je, naravno, morala da reaguje nekim energičnijim postupkom. Sredinom 1979. policija je upala na sastanak VONS-a i na licu mesta uhapsila 11 članova. U prvom velikom političkom sudskom procesu u vreme normalizacije, koji je usledio i o kojem su izveštavali mnogi inostrani listovi, šestoro od jedanaest uhapšenih članova VONS-a (na čelu sa Havelom) bilo je osuđeno na po 3, 4 i 5 godina robije. Njihova mesta odmah su popunjena novim članovima.
Aktivnost VONS-a nastavljena je i nekoliko godina posle 1989. godine (sve do 1992), jer je za mnoge zatočene u zatvoru trebalo dokazati da spadaju u grupu »nepravično krivično optuženih« da bi što pre bili pušteni iz zatvora i rehabilitovani. Takođe je trebalo obelodaniti i postupke sudija koji su donosili presude na osnovu lažnih dokaza.
Za razliku od poljskog pokreta Solidarnost, koji je osnovan tri godine posle Povelje 77 i postao masovna politička inicijativa sa relevantnom političkom snagom - češka Povelja 77 - s obzirom na zanemarljiv broj aktivista - ostala je do kraja, manje-više, malo poznata organizacija, bez većeg političkog značaja u zemlji. Njene ambicije se, s obzirom na okolnosti, i nisu protezale mnogo dalje od toga da stalno podseća vlasti na bezbrojna kršenja ljudskih prava i na sve vidove nesloboda kojima su građani Čehoslovačke bili izloženi posle invazije sovjetskih trupa u ovu zemlju. Ni tada, a ni kasnije, članovi Povelje nisu doživeli značajnija priznanja u svojoj zemlji za rizike i torture kojima su bili izloženi tokom 12 godina rada u Povelji. Priznanja su im, međutim, u vreme njihovih najvećih aktivnosti, stizala iz inostranstva. Gotovo u svim većim centrima Evrope (i nekim gradovima Amerike) postojali su fondovi za potporu Povelje, odbori za podršku, časopisi posvećeni Povelji (u Parizu, Holandiji, Austriji, Stokholmu…). Jednu od najvećih satisfakcija, ipak, doživeli su poveljisti i članovi VONS-a (naročito oni koji su već sedeli u zatvorima) sredinom 1979, u trenutku kada su stigle prve informacije 0 reakcijama inostranih političkih partija i državnih institucija na tada završeni sudski proces članovima VONS-a u Pragu. Ne samo da su ovaj čin čeho-slovačkog sudstva osudile gotovo sve demokratske zemlje i političke partije na Zapadu, već su najoštriji protesti i osude stigli i od najvećeg broja komunističkih partija zapada (KP Francuske, Italije, Španije, Belgije, Velike Britanije…).
Danas, osamnaest godina posle Plišane revolucije i trideset godina nakon osnivanja Povelje 77, o tom pokretu se ovde, sem o jubilejima, ne govori suviše često. U sadašnjoj političkoj garnituri češke vlasti i opozicije zanemarljiv je broj nekadašnjih članova Povelje. Na borbu pripadnika tog pokreta za ljudska prava, u zemlji u kojoj je vladao surovi oblik komunizma, danas se gleda manje-više kao na nerealne napore nekoliko stotina političkih utopista. Kao na izazove - nepotrebne i uzaludne.
Filozof dr Jan Patočka, rukovodilac grupe hrišćana i drugih crkava, jedan od prvih potpisnika Povelje 77, ostavio je, posle svoje smrti, zapise u kojima je zabeleženo: »Ljudi danas opet znaju da postoje stvari zbog kojih vredi trpeti. A stvari zbog kojih se eventualno trpi, upravo su te zbog kojih vredi živeti«.
Dr Jan Patočka umro je u zatvoru 19. marta 1977, posle osmočasovnog iscrpljujućeg saslušanja. Republika

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License