Pouke Hilsnerove Afere

Danka Nikolić
Pouke Hilsnerove afere

Češki dokumentarni film gotovo nikada neće ostaviti gledaoca ravnodušnim. U tom žanru Česi su majstori najvišeg nivoa. U to smo se još jednom uverili: na besprekorno serioznom II kanalu Češke televizije, kada je prikazan jednočasovni dokumentarni film Hilsnerova afera. Upućeniji u istorijske i političke nauke svakako će znati za taj događaj, a čini se da bi mogao da bude zanimljiv, između ostalog, i kao mnogostrano asocijativan i primenjiv na mnoge poznate situacije iz naše skorije prošlosti.
Podsetimo, dakle, na istorijska fakta Hilsnerove afere: pred sam kraj XIX veka, dok je (kako se u filmu kaže) „veliki deo čovečanstva verovao da se nalazi na dobrom putu ka najlepšem od svih svetova i da će ubrzani tehnički razvoj biti praćen i snažnim moralnim usponom – a najpronicljiviji su već tada uočavali zla znamenja i preteće signale. Ali ni oni nisu mogli pretpostaviti da je to, zapravo, samo predigra najvećih strahota koje će doneti nastupajući vek“.
Zloslutni predznaci objavili su se i u tadašnjoj Češkoj. Jedan zločin koji se dogodio u tamošnjoj provinciji pokrenuo je čitavu lavinu događaja, koji su prekročili i granice Češke. Neposredno uoči Uskrsa 1899, naime, u šumi nadomak moravskog gradića Polna, ubijena je 19naestogodišnja Anežka Hruzova. Počinitelji zločina nikada nisu pronađeni, ali gotovo istog trenutka počela je da se širi nezaustavljiva lavina optužbi da je devojka žrtva jevrejskog ritualnog zločina. Preko noći su oživela srednjovekovna verovanja da Jevreji ubijaju nevine hrišćanske devojke uoči praznika Pashe, da bi njihovu krv darovali Bogu. Veoma brzo „pronađen je i ubica“: Bio je to 22godišnji mladić iz Polne, Leopold Hilsner, koji je, navodno, te zlokobne noći viđen u blizini mesta zločina, a pri tom je još, na svoju nesreću, bio i Jevrejin. Histerija se širila nezaustavljivo, poput požara, nalazeći zastupnike i među nekim austrougarskim konzervativcima, ali pre svega među češkim provincijskim, seoskim, malograđanskim i građanskim staležom, ali i češkim intelektualcima, profesorima i studentima Karlovog univerziteta. A kako to po pravilu biva – i štampa se zdušno uključila u hajku sveopštom medijskom kampanjom. Na sudskom procesu u Kutnoj Hori, uz mnogobrojna svedočenja i potvdu komisije čeških lekara da „u telu Anežke Hruzove nije pronađena gotovo ni kapka krvi“ Leopold Hilsner je osuđen na smrt.
Jedan jedini glas razuma ipak je pokušao da se probije kroz zaglušujući huk rasne mržnje i srednjovekovnog praznoverja. Bio je to glas tada 49godišnjeg profesora praškog Karlovog univerziteta i docenta Bečkog univerziteta, političkog aktiviste liberalne, demokratske orijentacije i člana parlamenta Austrougaske monarhije, političara pre svega visokih moralnih principa – budućeg predsednika Čehoslovačke republike i jednog od najvećih intelektualaca među državnicima prošlog stoleća – Tomaša Gariga Masarika.
Hilsnerijada, kako je kasnije nazivan ovaj događaj, zatekla je Masarika u Pragu (gde se vratio iz Beča 1882) na mestu uglednog i omiljenog fakultetskog profesora filozofije i sociologije. Važio je za jednog od najcenjenijih članova kolegijuma tadašnjeg Karlovog univerziteta i najpopularnijeg profesora među studentima. Sve to njegov politički, naučnički i građanski ugled, lična i porodična stabilnost i predstojeća karijera srušili su se, u tom trenutku je izgledalo, do temelja i definitivno u roku od desetak dana. Preko noći se našao na najboljem putu da postane narodni neprijatelj.
Masarik se, naime, sam i takoreći bez ičije podrške u zemlji postavio pred rasplamsalu gomilu pobornika osvete Jevrejima i zahteva za izvršenje smrtne kazne nad nesrećnim Hilsnerom. Ujesen te iste 1899. objavio je brošuru „Neophodnost revizije polnskog procesa“ u kojoj je dokazivao besmisao izmišljenih dokaza korišćenih u procesu, otvoreno posumnjao u rezultate obdukcije tamošnjih lekara i njihovu sramnu potvrdu „o nepostojanju krvi u telu ubijene“, ukazivao na antisemitske korene priča o ritualnim ubistvima. „Moja je dužnost i pravo“ govorio je „da rasvetlim istinu i pokažem u kakvom se patološkom stanju momentano nalazi naš narod“. Sav gnev i bes kao da su se sa Hilsnera preneli na Masarika. Čitava štampa se usmerila protiv njega. Po novinama su svakodnevno objavljivane njegove uvredljive karikature, u kafanama i po narodnim skupovima pevale su se pogrdne pesme o „prodanoj duši židovskoj“, „o gomilama zlata koje je dobio za odbranu Hilsnera“. Najteže su mu pale, govorio je kasnije, reakcije njegovih studenata. Tradicionalno napredni, ovoga puta svi su, bez izuzetka, podlegli antisemitskim strastima. Odlučio je da izađe pred njih i da im izloži argumente. Dočekali su ga zvižducima, pretnjama, nisu mu dozvolili da progovori. U Karolinumu, na teritoriji samog Univerziteta, organizovali su demonstracije, a potom izašli na ulice i došli pred njegovu kuću. Izvikivali su mu ime u najružnijim kontekstima. Njegova ćerka Alice je pretučena na ulici.
Na lavinu pretnji, usred kojih se našao sam (sa porodicom), bez ičije podrške, odgovorio je javnom izjavom: „Ne dam se denuncirati, a ni ućutkati. Ne borim se ni za Hilsnera, ni za Jevreje, borim se za princip. Od principa ne odstupam.“
Da bi se smirile strasti u Češkoj, najviši austrougarski sud u Beču krajem 1900. predložio je zamenu smrtne kazne za doživotnu robiju. Okružnom sudu u Pisku naloženo je da obnovi proces. Taj sud je 1901. doneo odluku o doživotnoj robiji okrivljenom Hilsneru za ritualno ubistvo. Masarik je sam čin obnove procesa u tom trenutku smatrao uspehom.
Potom su i za Masarika i za Austrougarsku monarhiju nastale druge brige. Polako se približavao I svetski rat. Po njegovom okončanju, aktom milosti poslednjeg austrougarskog vladara, Karla IV, Hilsner je 1918. godine, posle 19 godina robijanja, pušten na slobodu. Ostao je da živi u Beču, svoje „prokleto“ prezime je promenio u Heler i ubrzo potom umro. Poslednja rečenica nekrologa štampanog tim povodom u jednom austrijskom listu je glasila: „Neka slučaj Hilsner ostane zauvek opomena svima onima koji su zaslepljeni rasističkom mržnjom“.
Nije bila zapamćena.
I kao predsednik države, Masarik se ponekad vraćao Hilsnerovoj aferi. Kada su se 1927. godine pojavili prvi znaci fašizma u tadašnjoj Čehoslovačkoj, na jednom političkom skupu je rekao: “Na neke ljude tako lako prianja primitivni misticizam i antisemitizam. A setite se kako je to onda bilo sa Hilsnerom. Moglo bi nam se to opet rascvetati. Protiv fašizma, ili bilo kakve diskriminacije, mora se krenuti odlučno, u samom začetku, odmah.“
Umro je u sam osvit nastajanja najstrašnijih zločina koje je moderna istorija zapamtila. Njihovu preteću ozbiljnost naslutio je čitave tri decenije pre njihove realizacije. Nije bilo dovoljno onih koji su čuli njegova upozorenja.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License