Poslednji Intervju

Kazimjež Glaz

Poslednji intervju sa Vitoldom Gombrovičem

Kazimjež Glaz: Kakva je bila vaša formacija?
Vitold Gombrovič: - Teško mi je da o tome govorim. To je krenulo nekako samo po sebi. Molio bih vas da pročitate moje "Razgovore s Dominik de Ruom".
Šta je na vas najviše uticalo u oblasti knji-ževnosti?
- Poljski pisci: Mickjevič, Pasek; francuski pisci: Montenj, Rable, Žari i nadrealisti (ne direktno, već kao atmosfera); engleski pisci: Šekspir, Dikensov "Pikvikov klub", Česterton; ruski pisci: Dostojevski; nemački pisci: Gete i Tomas Man; još nekoliko klasičnih pisaca, kao što su Servantes, i nekoliko filozofa (u umet-mičkom smislu), koji su uticali pre u oblasti stila: Šopenhauer, Niče. U biti, formirao sam se suprostavljajući se stilovima mojih omiljenih pisaca.
Da li je slikarstvo igralo važnu ulogu u vašem delu?
- Slikarstvo? Ja sam neprijatelj slikarstva i pobeđujem ga cigaretama. Postoje opravdane vrednosti i štetne vrednosti. Potreba za hlebom je opravdana, dok je potreba za cigaretama, slikarstvom - loša navika. Kako stečena? Preko ogromnog tržišta, veštačke kulture, osetljivosti deformisane nadmetanjem, nametnutom hijerar-hijom vrednosti itd. Moja polemika sa Žanom Dibifeom na ovu temu biće objavljena u „Cahier de l’Herne“, u broju posvećenom meni.
Možete li nešto reći o genezi vašeg prvog komada?
- O „Ivoni, kneginji burgundskoj“? Sve što pišem nastaje nekako samostalno, van mene.
Kako radite na komadu?
- Molim vas, pričitajte moj "Dnevnik".
Da li prisustvujete pozorišnim probama?
- Nikada.
Birate li režisera? Da li sarađujete s njim i s glumcima?
- Nikada.
Možete li nešto reći o evoluciji svoga dela? Čemu teži Vaše pozorište? Kakav je njegov rodoslov?
- Moje pozorište bira svoje puteve, kao i druga moja dela. Kada započinjem komad pojma nemam kuda će me odvesti. Isto se događa i s celokupnim mojim pozorištem. Ja sam ciničan, računam s efektom, poezijom, posebno sa scen-skom vrednošću. Tri komada koja sam napisao zamišljena su i napisana daleko od bilo kakvog uticaja, jer ne idem nikada u pozorište, a i zbog toga što sam živeo u Argentini, udaljen od pozorišnih i književnih sredina. U tim uslovima morao sam da računam isključivo sa samim sobom. Kada su 1964. godine dva moja komada postavljena u pozorištu, kritika me je svrstala u Joneskovo i Beketovo pozorište apsurda. Međutim, moji komadi su napisani mnogo pre Beketovog i Joneskovog pozorišta, odnosno: jedan 1935. godine, a drugi 1946. Prema tome, moje pozorište nije pozorište apsurda a ja sam izraziti protivnik opsesije apsurdom i uopšte sam protivnik tona savremene književnosti. Jer, po-staje dosadna.
Ima li u vašim komadima likova ili su to simbolične pojave?
- Nisu nikakve simbolične pojave. Nisam pisac XIX veka.
Da li je to što pišete „novo pozorište“?
- Ne znam šta je to.
Žene, Beket, Jonesko, Arabal, Arto?
- Teško je reći o njima u nekoliko reči. U osnovi divim im se, ali izdaleka, jer u pozorištu nisam bio već trideset godina.
Šta je za vas idealan pozorišni prostor?
- Obično, veliko pozorište sa dobrom aku-stikom.
Da li dekor, svetlo, zvuk igraju ulogu u Vašem pozorištu?
- Da, i to veliku. Međutim, ne podnosim „pomodan“ stil, večno isto. Mada, ne mešam se u te stvari, režiseru ostavljam slobodne ruke. U toj oblasti bivam vernik iz lenjosti, prepuštam se na milost i nemilost Proviđenju.
„Opereta, božanski idiotizam, savršeno pozo-rište“. Da li ste napisali operetu?
- Nisam. Napisao sam tragikomediju u vidu operete.
Kakvi su vaši planovi za budućnost?
- Grob.

S poljskog prevela Biserka Rajčić

Iz: Kazimierz Glaz, Gombrowicz w Vence, Kraków, 1989, str. 116-119.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License