Juče i danas na obalama Begeja kod banatskog sela Srpskog Itebeja, u čijoj blizini reka prelazi iz Rumunije u našu zemlju, mogao se videti prizor kao i ggre nekoliko godina: na površini vode plivalo je hiljade ošamućenih riba koje su pokušavale da dođu do kiseonika kojeg u vodi nije bilo dovoljno.
Čim je riba počela da se pojavljuje na površini, meštani obližnjih sela pohrlili su na obale reke da i pored zabrane pokupe nesvakidašnju lovinu. Stručnjaci kažu da je dao trovanja došlo zbog velikih količina otpadnih voda. Raspadanje organskih materija dovelo je do apsorbovanja kiseonika. Za život riba potrebno je pet, a najmanje tri kilograma kiseonika na litar vode. Najviše je stradao riblji mlađ pošto je najosetljiviji. Boja vode u kanalu je tamnosiva i podseća na mastilo.
Stajala je pred liftom. Kasnila je. Uvek je kasnila. Jutro je bilo sveže. Ogromna zgrada i mnogo ljudi. Delovali su ozbiljno i poslovno. Ponekad bi mahnuli jedan drugom u znak pozdrava. Samo dva lifta za ovoliko sveta. Istisnuli bi je baš kada bi nogu stavila preko praga. Zvono bi se oglasilo i neko bi je ljubazno zamolio da sačeka sledeći lift. Portir joj je oduzeo legitimaciju i potražio njeno ime na spisku, a onda je uputio na sedmi sprat. Trebalo je da gore bude u devet, a skazaljka se već strmoglavo spuštala na četvrt. Čvrsto odluči da ovog puta prva uđe u lift. Shvati da u ovoj zgradi čovek ne može da ima obzira ni prema kome, ukoliko želi da ide gore.
U stopu je pratio unezvereni mladić. Ušli su u sobu sedamdeset i tri. On je vukao za rukav, postavljajući joj bezbroj pitanja, na koja ne bi umela da mu odgovori, da je on od nje to očekivao. Ali, on je samo nizao pitanja: koliko ima kandidata, koliko će i kako pitati, po-stoje li psihološki testovi… i sve to bez predaha. Do sada Lea o tome nije ni razmišljala.
Oniži dežmekasti čovek pokaza im rukom gde da sednu, i kao da će dati znak da bokserski meč počinje, mahnu rukom oštro kroz vazduh.
- Nikoga više ne čekamo - reče odlučno. Piljio je u kandidate sa izrazom neprijatne pronicljivosti. Naočare je, podsećajući na starog žapca, zabacio na čelo, a cigaru zadenuo za uvo.
- Ovo ćeš, razumeš, saslušati - rekao je to kao da priznaje da podvaljuje, svesno postavljajući zamku otvorenog pokera - pa napisati siže ili sadržaj, kao da si na nekom važnom političkom sastanku. Daćeš kratak izveštaj o tome. Ono što je bitno zabeležićeš, a ono što je manje važno, izostaviti. Jasno?
Dok joj se znoj slivao sa dlanova, kao na pismenom iz matematike, Lea pogleda iza sebe da vidi ima li šanse da se nešto prepiše. Stari žabac počeo je umerenim, sigurnim tonom.
Lea je pokušala da se uklopi, ali reči su letele mimo nje kao paper-je maslačka. Shvatila je da se radi o debati u Socijalističkom savezu, o izvesnim nadležnostima pojedinih komisija. Pominjana su imena sekretara i njihovih resora. Ta imena već je čula u emisijama radija i televizije, ali nije uspela da pribeleži njihove titule. Pabirčeći odlomke fraza, ipak je uspela da uhvati nit osnovne teme: pokušaj da se povede akcija za zaštitu čovekove sredine. Mladić iz lifta, kome je ko-sa rasla kao divlja trava, stalno je zapitkivao Leu. Po čelu su mu izbili crveni pečati, među koje su se provlačile graške znoja. Do tada ni-je znala da pečati mogu da budu tako reljefni. Mora da je u pravoj panici, pomisli i sama se opusti, registrujući svaku reč koju je urednik izgovarao. Kada je završio, bacajući pogled na svakog ponaosob, pobedonosno, oslovio ih je:
- Sve jasno? - Ne čekajući odgovor, dodao je odlučno: -Dajem vam dvadeset minuta za kucanje i deset minuta za redigovanje. Posle toga zatvaram radnju, pa šta je ko kupio, njegovo je. Tekst napisati na dve šlajfne, maksimum.
- Izvinite, šta je to: šlajfna? - oglasila se devojka iz ugla. Proprati je buran smeh.
Atmosfera nije više bila zategnuta. Urednik je podigao visoko list hartije.
- Ovo! - reče. - I još nešto: Ja sam Duško Đurić, urednik unutrašnje rubrike. U novinarstvu je ime uvek značajno. Moraš znati s kim imaš posla i ko je za šta nadležan, uključujući i sopstvenu ličnost. Uvek se predstavi! A sada na posao. Nastao je tajac. Lea se osvrnu. Dvadesetak mladića, poneki od njih i stariji, još par devojaka i jedna žena srednjih godina sa šeši-rom na glavi.
Đurić je izvadio svoj sat na lancu, spreman da štopuje vreme.
- Rekli ste malopre - Leu skoro iznenadi sopstveni glas, kao da je iz stomaka progovorila - da su imena značajna. Budite ljubazni pa ponovo navedite značajnija imena.
- Šta misliš, da će ti se svako ponaosob predstaviti, devojko? Moraćeš sve da ih znaš i prepoznaš. O tome sam govorio, ali ti si me pogrešno razumela. Svaka greška povlači dezinformaciju, a više takvih ili jedna ozbiljna, nose kaznu. U novinarstvu nema milosti.
- Razumela sam ja vas, ali vi mene niste - reče Lea oštro. - Sada još ne znam niti moram da znam sva imena koja ste pomenuli. Ukoliko ne bih čula sva imena tamo, na sednici, pitala bih. Ne verujem da bi neko odbio da mi kaže svoje ime i zaduženje.
- E, pa slušaj onda, i zabeleži! - Đurić strpljivo izdiktira nekoliko imena i titula. Ponovo izvuče sat i reče da će se vratiti za pola sata. U sobi je nastala gužva, zapitkivanje. Leu su vukli za rukav. Dobijala je primat.
- Alal ti vera - rekao joj je mladić sa pečatima. - Dobro si mu spustila.
Lea je pisala. Znala je da će uspeti i gotovo da je žalila zbog to-ga. Opet se ponavljala njena neodoljiva potreba da radi ono što ne želi. Kao da kuša sebe i sreću. Neki prkos je vuče. Novinarstvo ima u sebi agresivnost, nečeg što odbija. Mir biblioteke, zagonetka koja se otkriva polako kada se iza korica knjiga zapodene lanac, nešto što je povremeno nazirala dok je u panici spremala ispite, uvlačilo se kao kornjača sada pred njom. Otkriće koje bi joj poklonilo sebe da mu je dala svoje vreme, ali ne ispitno, već životno.
Pa ipak, ispraznost joj je bila bliža, neka lakoumna brzina, površnost koju je prezirala, ljudi poput ovog lakrdij aša sa lancem i onih momaka sa ekrana što se čine da drže svet u svojim rukama, privla-čile su je svojom prividnošću. Pokušala je da se koncentriše u ovom zagušljivom sobičku. Uvek je pretpostavljala da su odaje u ovoj zgradi od mermera i stakla prostrane i zračne, sa širokim vidikom. Iz ove prostorije koja je imala samo jedan prozor, vidokrug je predstavljala četvorougaona rupa, zazidana sasvim zidovima. Bilo je to razočarenje slično onom kada je odškrinula vrata skuče-ne učionice fakulteta umesto grčkog amfiteatra čiji je dostojanstve-ni prostor u zabludi očekivala.
Da li da preda izveštaj? Bila je na ivici odluke da odustane i izađe. Đurić je svojim zdepastim prstima šćapio list hartije koji joj je iskliznuo iz ruku, kao da je igla poskočila na magnetnu potkovicu.
Kada je sledećeg jutra stajala sa ostalim kandidatima u istoj redakcijskoj sobi, Lei se steglo grlo kao da očekuje indeks. Uvek u toj grupi koja čeka rezultat ima neke proporcionalnosti, onih koji idu napred i onih koji se ukopavaju. Počele su da joj naviru reči koje je pisala u probnom radu, a bile su toliko neadekvatne, da su je kao zunzare opsedale i svaka od njih remetila mir, nanoseći joj potoke znoja na dlanove.
- Može se reći - Đurić je to izgovorio sa izrazom neskrivenog divljanja - da je ova grupa izuzetno nepismena.
Lea u tom trenutku pomisli na slovo J. Nije mogla da se seti da li se socijalizam piše sa ili bez j i prokle u sebi dan kad je kročila ovde, kao da miš svesno uleće u mišolovku.
A onda pomisli: pa ovo je, zaboga, samo san miša koji mu predskazuje šta se sa glupim, lakomim stvorenjima događa. - Lea Štraser. - Đurić je to izgovorio kao kad gurman naručuje dobro jelo, naglašavajući prvi slog njenog prezimena. Do tada ga niko nije na taj način izgovorio i ona ne odoli a da ga ne ispravi, na šta on zavrti glavom sa širokim osmehom koji nije ništa dobro obećavao i zaključi, ponavljajući na svoj način njeno ime: - Nisi loša. Naime, ostali su gori. Stvari ne znaš, ali izgleda da ih možeš naučiti. Znaš bar ono osnovno, gde da zabodeš zapetu. - Onda pročita još nekoliko imena. Ukupno, bilo ih je petoro primljenih. Gospođa u šeširu skrušeno je pognula glavu. Lei bi žao. Ona je od onih osoba, pomisli, što redovno čitaju oglase i nastupaju sa profesionalnom sigurnošću kamika-za. Kao urednom đaku, iz tašne joj je virilo penkalo i beležnica, a salvet je krio bogati sendvič koji će brižljivo pojesti, kao juče, u slučaju da se ukaže neka pauza.
Sa podignutom rukom prišla je Đuriću i elastičnim hodom koji nikako ne pristaje njenom pozamašnom telu, oslovila ga je uzdahom poslednje snage:
- Moje ste ime izostavili. Nema ga ni na jednom spisku.
- Ako ga nema - rekao je Đurić - ne znači da se izgubilo. A vi ste?
- Zlotović Mirjana.
- Mirjana, bez brige, vaš rad nije izgubljen, ali u ovom izvlačenja nema dobitka za vas.
- Da li se mogu nadati sledećem konkursu? - pitala je glasom po-slušne učenice koja obećava da će za naredni čas bolje naučiti lekciju.
Đurić je skinuo svoju cigaru iza uha, provrteo je među prstima, tapnuo dva-tri puta po vrhu i zanemarivši gospođu u šeširu mahnuo petorci: - A sad, drugari, ne znači da ste već uzjahali vranca. Na izvršenje zadatka! Svaki u svoju parohiju. Deset i frtalj je. - Ti ćeš - obrati se mladiću sa kosom ko divljom travom - do škole u Kralja Milutina. Oni imaju eksperimentalnu nastavu. Danas su poslali svoje đake u Šuplju stenu. Razgovaraćeš sa direktorom o uslovima pod kojima su đaci otišli i sve što spada u to. Dve šlajfne za večernje izdanje. Što znači, do tri ćeš predati tekst.
- Da li to znači, dozvolite, da u jednoj drugoj prilici učestvujem, možda uzimam neke časove privatno - pokušala je još jednom Zlotovićka da utvrdi svoj položaj.
Đurić je zakolutao očima. - Ali, zaboga, pa ovo nije muzička škola da malo vežbate Bajera, pa da se vratite na prijemni. Gotovo. Ovde mi se više ne pojavljuj. Jasno?
Lea nije podnosila takav ton. Još jednom, kao da joj čita misli, Đu-rić joj se obratio:
- U novinarstvu, zapamti, curo, nema milosti, kao ni u hirurgiji. Stvari moraš odmah postaviti onako kako ih anatomija određuje. Ili piši poeziju. Ti ćeš, mala, da nastaviš jučerašnju informaciju. Napravićeš intervju sa sekretarom komisije o merama preduzetim za zašti-tu od zagađenosti vazduha.
- Sa njim lično, a gde da ga nađem?
- Pogledaj da nije u mom gornjem džepu! Čula si gde je skup bio, o čemu je raspravljao. I put pod noge. Sve ostalo ću ja čuti od tebe. Važi kao i za kolegu. Dve šlajfne, do tri. I još nešto. Dobar tekst objavljujem i plaćam.
- A da li on zna da ću ja doći? Da li će me primiti?
- Čeka te s kafom i ratlukom. Požuri da se ne ohladi!
Lea je shvatila da je skočila u hladnu vodu i da sada ne može na-trag. Odjurila je do zgrade Skupštine. Pitala je za kabinet druga Pražića. - On je na saveznom nivou - objasnio joj je portir. Pogledala je na sat.
Skazaljke tek što se nisu poklopile na dvanaest. Teško podne vrele jeseni, bez povetarca, spustilo joj se na ramena. Ljutina joj je parala grudi, a čarape vrtele oko nogu.
- Vašu legitimaciju, molim! - zaustavio je portir.
- Kabinet druga Pražića - odgovorila je spremno.
- Imate zakazano?
Lea klimnu glavom i pojuri uz stepenice.
- Soba 327 - doviknuo je portir za njom. - Imate lift.
Lea je preskakala stepenice, pretpostavljala je da je to na trećem spratu. Videla je sobu 327, ali je prošišala kraj nje. Dva puta je projurila spratom, ali toaleta ni od korova. Već je panika počela da je hvata. Sletela je do drugog sprata, pa na četvrti. Gde ti ljudi, razmišljala je besno, idu u klozet. Našavši se ponovo na trećem spratu, rešila je da nonšalantno upita prvu osobu koju sretne.
- Molim vas, gde je ovde toalet? - a onda je shvatila da je zaustavila Pražića. Lupila se po ustima i prozborila zbunjeno: - Pa ja u stvari vas tražim. Treba sa vama da napravim intervju o zagađenosti vazduha.
Pražić je pogledao ljubopitljivo. - Ne uobičajavam da držim konferencije za štampu u klozetu. Znaš šta, mala, idi lepo prvo tamo. Vidim da ne možeš dva posla istovremeno, a onda dođi u moju sobu, ali požuri, jer za petnaest minuta imam sednicu.
Lea je, izašavši iz toaleta, počela da se pljuska hladnom vodom. Zaboravila je na šminku koja joj se razlila po licu. Otrgla je parče grubog papirnatog ubrusa i prevukla preko lica. Ostalo joj je još sedam minuta kada je ušla u Pražićevu sobu. Prošla je kraj doterane sekretarice sa četvrtastim cvikerima i crnom grivom na glavi. - Kuda, kuda? - pitala je oštro. Iz susedne sobe čuo se Pražićev glas: Pusti je, dogovorili smo se.
- Nemam evidentiran nikakav sastanak - dobacila je sekretarica odlučno.
- Za koji minut počinje vam sednica.
Lea se nemoćno spustila u kožnu fotelju. Prijao joj je dodir hladne kože.
- Vi radite za.?
- List - odgovori Lea.
- Vaše ime?
- Lea Štraser.
- Ne sećam se da sam neki vaš tekst čitao. Imate neobično prezime. Zapamtio bih ga. Vaša pitanja? Dajte mi ih.
- Moja pitanja?
- Tvoja pitanja. Napisana. A ja onda pročitam, razmislim i odgovorim ti. Ti ćeš čekati do tri najduže, ili ćeš se vratiti posle pola tri i koji minut me pričekati.
Tajac. Onda je Lea prozborila:
- To je kasno. U tri moram da predam gotov tekst. - Ustala je. -Sem toga nemam nikakva napisana pitanja.
- Hajde, mala, reci koji ti je ovo intervju po redu? - U njegovom osmehu nije bilo ničeg pretećeg.
- Prvi.
Lea je gledala pravo u oči sedog, brkatog političara. Učinilo joj se da je baš zgodno što njega, ličnost sa političkih tribina, raznih skupova, poseta fabričkim halama, vidi ovde pred sobom, tako jednostavno i jasno. I, naravno, već je uhvatila kvaku.
- E sad mi reci ko te je i kada poslao k meni?
Lea mu je objasnila da je to deo njenog prijemnog ispita, da je pre nepunog sata dobila zadatak i da potpuno prihvata njegove primedbe. Svet je već počeo da se okuplja pred odškrinutim vratima a sekretarica, njišući svojim vitkim kukovima, provirila je nekoliko puta strogo, lupkajući po svom satu koji se valjao na srebrnom lancu. Lea je sada imala utisak da su joj se čarape potpuno okrenule naopako, te da su joj kolena na listovima. Nikada tako žarko nije želela da klisne. Samo tuš, hladan tuš i da nestane iz ovog košmara.
Pražić joj stavi ruku na rame i reče: - Devojko, s obzirom da je sve to onaj mangup smislio, a ja ga dobro znam i opet ponavljam - to se ne radi tako, to ću mu i lično reći, ne preostaje mi ništa drugo nego da sam napišem pitanja i odgovore. - Ali, kako ću to raditi na sednici, ne možeš da tražiš od mene da lupam u mašinu, naime, lupaću bez nje - dodade i gromko se nasmeja svojoj šali. - Podvalićemo starom mangupu. Pod jednim uslovom - ne smeš mu reći da sam ja pisao dok ne objave tekst, a onda mu to moraš reći.
Lea je bila zbunjena. Probala je da odbije, ali je unapred znala da je to iluzorno. Rukovali su se i ona je rekla da će se pojaviti u pola tri. Tako je i učinila. Sekretarica joj je predala koverat na kome je bilo štampanim slovima napisano: Lea Štraser. Iznenadilo je što je njen novi poznanik tako brzo zapamtio njeno ime. Mnogi nastavnici u gimnaziji su je posle više godina predavanja pitali kako se to ona, beše, zove.
Bilo je tačno petnaest do tri, kada je uletela u daktilobiro. Upaničeno se obratila jednoj devojci sa zalizanom kosom i naočarima:
- Da li biste mogli da mi kažete ko bi mogao da mi otkuca tekst?
- Šta to znači: ko bi mogao da mi otkuca tekst? - Postavljajući ovo pitanje daktilografkinja se obratila svojoj koleginici, kao da je trebalo da joj ona diktira i podigla obrve prezrivo iako se pre toga činilo da i pored najvećeg prezrenja ne bi mogla više da ih podigne. Ova druga, kao da je neko, zaista na najpogrešnijem mestu tražio najnedoličniju stvar, slegla je ramenima i klimnula rezignirano glavom, kao da je, stvarno, poslednje vreme došlo. Onda su nastavile da upoređuju svoja pletiva. Lea je izbezumljeno gledala čas u jednu, čas u drugu, a onda ih zamolila da joj dozvole da sama otkuca. To je bila kap koja je prevršila meru. Devojke su se zgledale.
- Jeste li vi pametni? Svašta. Čega sve neće ovde biti? Pa znate li koliko staje ova mašina? Koleginica je bila na svetskom šampionatu daktilografa prošle godine u Madridu i plasirala se na drugo mesto.
- Ma nije to bitno, nisam ja u pitanju - nastavila je sa svojim pletivom šampion - nego znate li šta ova mašina košta?
- Ne znam - rekla je Lea skrušeno - ali drug Đurić je rekao da u tri moram da predam tekst.
- Hajde, diktirajte. On ništa i ne zna drugo nego kad mu padne napamet.
- Lea je u poslednjem momentu primetila da tekst nije pisan tako čitko kao što su bila slova na kovertu. Počela je da muca. Devojke su se zgledale, dok na kraju daktilografkinja Stana nije zgrabila tekst i strogo je upitala: - Pa čiji je to tekst, zaboga? Vaš ili nekog drugog? Svašta, to još nisam videla. Ni sopstveni rukopis ne ume da čita!?
- Takvi su ti današnji novinari, - dodala je prezrivo druga daktilografkinja. - Svako kome padne na pamet može da bude novinar. A što mi treba da se petljamo, to se nikog ne tiče. - Dok je to govorila, pogledavajući Leu sa iskrenim prezrenjem, njeni prsti su virtuozno vodili kukicu, a da ona pri tom i ne gleda u svoj rad. Za razliku od prethodnog razgovora sa Pražićem, kada se samo osećala nelagodno zbog nespretnosti i kratkog vremena, sada je obuzeo strah koji poprima snagu užasa. Stana je preletela prstima mašinu, nekoliko puta, podižući naočare i vrteći glavom, a onda je tresnula tekst pred Leu. Bilo je tačno dve strane. Lea se zahvalila i izašla.
Pogledala je na sat. Tri bez par sekundi. Naletela je na Đurića. Izvukao joj je list iz ruke i izvadio sat koji je uvek pogledavao sa divljenjem, izvrćući glavu u neku neprirodnu krivinu: - Bogami, tačna si. Alal ti vera, iako neće valjati. Lea je muklo pokušala da progovori i objasni kako se sve zbilo, ali je Đurić, zadenuvši palac za hozentreger zavrteo preteći glavom: - Da ćutiš. Ovo nije vreme za priču. Po-le preloma možemo da se izrazgovaramo, a sada briši!
- Kuda? - Lea je želela da objasni, ali jednostavno nije umela.
- Dakle, vi žene ste neverovatne, i to sve, u svim oblicima i dobi-ma.
Samo biste nešto pitale. Nikad vam nije jasno. Ma shvati, devoj¬ko, pametnija si ako ćutiš. A kuda ćeš, mene to ne interesuje. Nisam ti dadilja.
Lea je pocrvenela. Zinula je da objasni kako je tekst nastao, ali urednik je već zamakao za vrata. Njena želja da se izvuče iz ove situ-acije i nađe pod hladnim tušem, sparušala se. Duboka praznina počela je da je uvlači u svoje grotlo. Spustila se na klupicu bezvoljno i gledala u stepenište po kome se vukla prljava hartija i pikavci. Jedna bubašvaba pokušavala je uporno da se uspne uz pločicu niz koju je klizio ispljuvak. - Kongres o očuvanju čovekove okoline - promrmlja Lea sebi u bradu. Trgla se kada je neko, stavljajući joj ruku na rame oslovio. Nije bila sigurna da li je čuo njeno mrmljanje.
- Reći ću vam nešto, devojčice, iako me niste pitali za savet. Što je još gore, znam da ga nećete poslušati. Idite iz ove ludnice dok je vreme! Znam da ste kod nas na probnom radu. Čujem da ste prvi tekst već predali i da je ušao u rotaciju.
Lea je poskočila. - Stvarno? Otkud znate? - Dlanovi su joj se po-novo ovlažili. Gledala je u visokog čoveka pred sobom. Lice mu je bilo dečačko, ali kosa gotovo seda. - Ja sam Đurić - rekao je.
- Zar i vi?
- Nismo nas dvojica jedini, pun je Beograd novinara Đurića.
- Jel' to neko novinarsko pleme? Osećam da ću biti celog života u manjini ako me budete primili.
- Nas ništa ne vezuje i nemamo ničeg zajedničkog sem imena i profesije. Čista slučajnost. Uostalom, naše je ime, zapravo prezime, često i u drugim profesijama, ali niko od nas nema sina ili oca novinara. Pogled mu je lutao u prazno, pri čemu su se očne jabučice u od-ređenom brzom ritmu kretale levo-desno, kao da ne može da ih usredsredi na odgovarajuću daljinu.
- Strahovito mi smeta kada neko razgovara sa mnom a ne gleda me. To je vrlo neprijatno - rekla mu je.
Đurić je spustio pogled na njeno lice osmehujući se. - Kako se zovete? - Njegov glas je sada poprimio neku toplinu.
- Lea - rekao joj je tada, kao da joj se po ko zna koji put obraća - taj pogled upravo sada kupujete.
- Ne razumem šta želite time da kažete.
- Ako jednom uđete u ovo kolo, ako postanete stvarno novinar od krvi i mesa, a ja vam to od srca ne želim, prodali ste dušu đavolu.Taj pomalo unezvereni pogled koji ste zapazili kod mene, to vam je kao novinarska propusnica koju svaki od nas na ovom spratu ima.
- Ako je tako, zašto ste na ovom spratu? Što se ne bavite nekim drugim poslom? - Lea nije volela taj ton pridike. Ustala je, spremna da pođe.
- Vidite - rekao joj je Đurić, zaustavljajući je, spuštajući joj ruku na rame - upozorio sam vas da moj savet nećete prihvatiti.
- Ne volim savete nikakve vrste, ni od ljudi kojima bih mogla da verujem više no što vama verujem.
- Pogledajte onu ženu u kariranoj suknji! Bila je to nekad ljupka devojka, skoro kao vi sada.
Stepeništem, preskačući po dva basamaka, projurila je žena četrdesetih godina sa kratko podšišanom kosom i lepim smeđim očima.
- Šta je gulanferu? - rekla je nonšalantno - opet obrađuješ klinke? Ne verujte mu, laže dok zine.
A onda se spustila dve-tri koraka i prodrmusala ga dobro za ramena. - Šalim se, bre, budalo. Znaš da te volim. Lupam bez veze. -Okrenula se prema Lei. - Pa, mlada koleginice, ja sam Olga. O vama se već bajke pričaju. - Odjurila je ponovo i nestala iza redakcijskih vrata.
- O njoj sam počeo da vam pričam. Došla je pre desetak godina. Mogla je da radi hiljadu stvari u životu, ali ona je izabrala baš novine. Pre toga je završila fakultet, ne sećam se koji. Verovatno da je i ona već zaboravila, jer to svoje znanje nije koristila. Ovde vam znanje ne koristi. Treba samo slušati i beleškariti. Naravno, znati koga slušati. Odaberete li jednom pogrešnu osobu, skiknuli ste za večna vremena. Iako biste zato morali da budete težak baksuz. Obično se to nanjuši kod nas. Zbog propalog političara novinari prelaze na drugu stranu ulice, kao što pacovi napuštaju brod koji tone. Da, ali to nije tema ovog našeg razgovora. Vidite, kad je Olga došla u naš List bila je mlada, lepa, imala je dobar brak. Bar su uvek bili zagrljeni. Sada nije više ni lepa ni mlada ni udata. Ovde provodi dane, ponekad i noći i ima taj unezvereni pogled. Uvek traga za temom. To vam je novinar, traga za temom. O svemu što u bilo kom društvu sluša, novinar deli na dve mogućnosti: o tome se može ili ne može pisati. Ovaj mi čovek igra ili ne igra. Od njega nešto saznajem, ili ne. Telefon ne ispuštate iz ruku, proveravate, lovite, stalno. Večni poker, kocka na kojoj se sigurno na kraju gubi, kao rulet. Ma koliko dobili, na kraju gubite.
Lea je već počela da se nervira:
- Pa kada je tako, zašto nije otišla, zašto vi ne idete? Još uvek možete da se bavite nečim drugim.
- E, vidite, u tome je stvar. Kao u ruletu. I kada ste svesni da gubite, igru ne napuštate. Nema te profesije koja bi vas gore mogla da spetlja od novinarstva. Ne znam nijednog novinara koji je srećan zbog toga što je novinar. Kada se nađemo mi međusobno, kada nikoga ne možeš da foliraš da si sedma sila, onda priznaješ da plivaš po površini, večno, i to po površini bare. Punoj pijavica. Da, preterao sam. Nije trebalo. Ipak, još ću vam ovo reći. Ne uobražavajte da ćete postati druga Orijana Falači. Žena kod nas ipak ostaje žena, bez obzira na sve parole. Olga je mnogo sposobnija od nekih drugih, ali ona je večna O.B. Mislim da je za te inicijale stavila suviše veliki ulog.
Đurić joj je mahnuo i ona se spustila peške niz trinaesti sprat. Krenula je Vlajkovićevom ulicom. Pogledala je u sivo nebo, mrtvo kao plik suve kože. Vetar joj je nanosio u lice prašinu. Oko nje se stvorio kovitlac prljave hartije. Među zubima je grickala zrnca peska koji je leteo sa građevine. Ljudi oko nje gurali su se pognutih glava. Svako je žurio na svoju stranu. Lutala je ulicama i zastajala kod izloga, iako je znala da ne želi ništa da kupi. Od jutra nije ništa okusila, ali nije je morila ni glad ni žeđ.
Košava, rekla je u sebi. Zašto li je sada zovu jugoistočni vetar? Svakog jutra javljaju: dva metra u sekundi, a sada, čula je sa jednog prozora: jugoistočni vetar duva dvadeset i osam udara u sekundi. Znala je da je to košava po kovitlacu koji je pravio čigre od prašine. Obezličili su je južnim i istočnim pravcima iako se zna da ona vitla u krug. Da li je, razmišljala je, tačno ono što mlađi Đurić kaže? Nešto sumorno, kao neki jaz izvirao je iz njegovog glasa. Možda još uvek imam vremena da krenem protiv te struje, pomislila je, dok me matica ne povuče. Pratila je pogledom list kestena koji je ponet vetrom napravio arabesku, a zatim se stopio sa otpacima koje je odneo oblak prašine.
- *
Nedelja jutro. Lea je izašla na ulicu, zakopčavajući usput haljinu. Pretrčala je šine, ne gledajući prema Slaviji, odakle je dolazila sedmica. Kočničar je besno zvonio i tramvaj je odštektao ka Bulevaru.
- Dajte mi večernje izdanje Lista.
Mali prodavac sa grbom na leđima pružio joj je uz osmeh novine.
Lea je nestrpljivo prevrtala strane, dok najzad u jednom uglu nije videla dva kratka stupca: STATI NA PUT ZAGAĐENOSTI, a ispod toga svoje puno ime i prezime: Lea Štraser. Talas ushićenja prostrujao joj je venama. Potrčala je prema kući lakim korakom kao da je dete. I opet, zamalo da naleti na tramvaj. Uspela se uza stepenice i bacila na krevet, čitajući pažljivo slovo po slovo svog imena. Preplavio je ponos kao kada se prvi put pojavila pred punom školskom dvoranom. A onda se iznenada, nakon plime, umeša bujica čuđenja uz neugodni talas stida: od kuda potiče ta žeđ za pozornicom, za prikazivanjem, za nekom besmislenom javnošću? Pred zatvorenim očima ukaza joj se školska sala. Bila je u prvom razredu gimnazije. Njeno ime su pročitali, predlažući je za radno predsedništvo. Njen dolazak pratio je aplauz. Pročitali su još nekoliko imena. Sedela je tokom svečane sednice za dugačkim stolom, prekrivenim zelenom čojom. Aplauz je doveo i otpratio, a da uopšte nije shvatila zašto i za šta su je izabrali. Dugo je očekivala svoj zadatak, ne shvatajući smisao radnog predsedništva. Tu uzaludnost nije nikada ni shvatila. Sada je prvi put čitala sopstveni tekst u novinama, jer joj je daktilografkinja juče zgrabila Pražićevu cedulju, a otkucan tekst nije imala vremena da pročita. Naslov joj je, međutim, parao oči: „Stati na put zagađenosti". Bila je sigurna da ga Pražić nije tako napisao. Zvučalo je parolaški. Pročitala je i „svoja" pitanja, koja je takođe Pražić napisao. Delovala su dosta informativno i provokativno. Nasmejala se glasno, zamišljajući kako će stari lisac Đurić razrogačeno iskolačiti oči kada shvati njenu prevaru. Pogledala je usplahireno na sat. Bilo je tačno pola devet. Ostaje joj još samo petnaest minuta da se spremi za redakcijski sastanak. Istuširala se i navukla svoj sivi pulover. Uletela je u redakciju, preskačući po dva stepenika.
Jedan omanji, crni čovek, klatarao je nogama, sedeći na pisaćem stolu i vrteći lance rukama u kožnim rukavicama.
- Koliko vam je godina, mala? - pitao je Leu prateći svoje reči nekim pronicljivim, neugodnim smehom koji je ličio na meketanje.
- A šta vi mislite? - pitala je Lea.
- Imate trideset, a izgledate kao da vam je dvadeset i tri.
- Pogodili ste, ali sasvim suprotno. Dvadeset i tri mi je godine. Možda izgledam kao da mi je trideset.
- U jednom ne grešim, mala. Treba tih svojih dvadeset tri godine brzo da iskoristiš. Devojke sa vašim imenom brzo stare. Jednu sam poznavao.
- Opet govorite naopako. Probajte da uvek kažete suprotno od onog što nameravate, da biste bili u pravu.
Lea je prošišala pored njega i otišla u drugi kraj deska, kao da ne-što hitno mora da uradi. Dlanovi su joj se preznojavali. Nije znala kuda će sa rukama.
- Mala, nemoj tako sa njim - promrmljala je Olga kroz zube. - Taj ti može smrsiti konce, opasan je.
- Mislite, lance? - pitala je Lea. - Lance ima on. Ja nemam ni konce. Olga se nasmejala. Njeno pomalo grubo, muškaračko lice, poprimilo je dečačku veselost osmehom koji je raznizao blještavo bele zube.
- Mala, ne šali se. U tome i jeste vic. Ti nemaš konce, a on ima lance.
Konci bi mogli da se zamrse, a lanci ne mogu.
Posmatrajući ih iz drugog kraja sobe Vuk Rapajić je skočio sa stola, preskačući svoj lanac, kao da završava neku artističku tačku. Po-dozrivo ih je gledao.
- Vi biste, mala, mnogo toga imali da naučite, pre no što vam se ime objavi u štampi.
Prizvuk pretnje u njegovom smehu parao je Lei uši.
- Izgleda da biste me prvo morali naučiti svom imenu. Znam da ste Vuk, ali ne znam kakav: stepski, kavkaski ili naš, običan brdski.
- To naš, šta znači? - Vuku se očigledno šala nije dopala.
- Naš, mislim pitomi. Ona igračka od vučje kože u koju se uvuku po dve šaljivdžije da plaše malu decu.
- Aha. To si mislila. Tvoj i moj to nije isto. Mislim naš. Zato pitam - na šta misliš kad kažeš naš?
- Pa sada sam vam objasnila. A u stvari sam htela da vas pitam za prezime. Kod nas je pristojno, ako sa nekim razgovarate, da mu se i predstavite. Vi ste to zaboravili.
- Mislio sam da su ti oni što su ti rekli moje ime, rekli i prezime.
- Ne sećam se da sam bilo s kim razgovarala o vama. Čula sam juče da vas je neko oslovio sa Vuče i da ste se vi odazvali. Ja sam Lea Štraser. Verujem da su vam to već rekli, ali kao mlađoj osobi neće mi biti teško da vam se predstavim.
- Što bi mi neko pričao o tebi. Po čemu si ti tako značajna da bi bilo reči.
- Po tome što kažete da devojke sa mojim imenom brzo stare. Moje vam ime, dakle, nije nepoznato.
U sobu deska sada je dolazilo sve više njih. Lea je prišla Slobodanu Petroviću, mladiću sa crvenim pečatima. Više ih nije imao.
- Dobar ti je tekst, Lea.
Njoj bi neugodno što nije mogla ništa da mu kaže. Zaboravila je da vidi da li je još neko od pripravnika objavio članak u Listu. Ušao je Duško Đurić. Lupio je dva-tri puta pepeljarom o svoj pisaći sto, sa značajnim osmehom, kao sudija, kada posle većanja porote, objavljuje presudu.
- Drugovi - počeo je on. Glas mu je bio skoro svečan: - Danas ćemo govoriti o novim partijskim smernicama, predložićemo teme za večernja i dnevna izdanja i zadržaćemo se na jučerašnjem broju. Reč ima Vuk Rapajić.
Sedeo je na pisaćem stolu, prekrstivši noge i klateći ih, polako ljuljajući svoje lance. Govorio je o potrebi budnosti u našoj sredini, aktivnosti komunista, tešnjem povezivanju sa bazom i predostrožnosti u samozaštiti, o socijalizmu kao svetskom pokretu.
Kao kada od početka školske godine đak odluči da bude pažljiv i zabeleži sve što profesor kaže, tako je Lea napregnula svu pažnju, ne bi li upila ono što joj nova sredina može da pruži. Ali oko nje je strujala bujica reči i fraza koje je obično slušala u televizijskim novostima i zbog kakvih je pažnja teško mogla da joj se zadrži na nekom novinskom članku. Kao da je već po hiljaditi put čula te reči, zvonke, ali prazne. Opet je pomišljala da je ovo profesija u kojoj se gubi dragoceno vreme, ali njeno fakultetsko obrazovanje romanskih jezika ne bi ni moglo sada da joj pruži neko zaposlenje od koga bi živela. Da je malo bolje razmislila kada se upisivala na studije sigurno bi odabrala nešto drugo, ali tada nije ni znala šta se sve može učiti. Pošla je tamo gde su se upisale njene drugarice sa kojima je išla u gimnaziju, ni ne sluteći da se s njima više neće družiti.
Vreme joj je beskrajno sporo prolazilo. Gledala je na sat i pokušavala da zadrži zevanje. Vuk je završio svoj pledoaje. Lea je gotovo neprekidno osećala njegov pogled na sebi, kao da je svoje reči direktno njoj upućivao. I, sada, kada je završio, iako ga nije gledala, njegov pogled kao da je mileo po njoj.
Reč je uzeo Duško Đurić.
- Čast mi je - rekao je tonom u kome je bila izmešana svečana intonacija sa izvesnim zezatorskim potcenjivanjem - da vas upoznam sa novim kolegama, koji su objavili svoje tekstove prvog dana probnog rada sa punim imenom i prezimenom. Ne znači to da su oni i dobro uradili svoj zadatak i da je trebalo i da ih potpišemo, ali mi smo na taj način hteli da im damo podstrek za rad, da budu svesni da im je pružena šansa koju mi nismo imali, da bi znali da je cene, i najzad, da bi imali osećanje prave odgovornosti prema informacijama koje donose iz naše društveno-političke sredine i za koju, uostalom i pišu…
Za reč se javila mlada crna žena, oštrih crta sa izrazito istaknutim jagodicama:
- Pozdravila bih mlade drugove, napominjući da je odgovornost koju su prihvatili na sebe time što su u ovakvu jednu sredinu primljeni, velika, ne samo njihova, već i naša, jer mi, zapravo, ne znamo o kome se radi, ko su mladi drugovi. Ko garantuje za njih? Pružajući im naše okrilje i momentalnu afirmaciju.
- Seri, seri. - došanula je Olga Lei, munuvši je u rebra. - Naslušaćeš se ovde govnarija, mala, da će ti se život ubrzo zgaditi. Počećeš da bljuješ.
- Mislim da je drugarica Borka u pravu. Morali bismo da budemo oprezniji, naravno sa dužnim poštovanjem za mlade, ali i predostrožnošću, jer mi ne znamo zapravo.
- Pazi ga, serator broj dva! - šapnula je Olga. - Njih dvoje se u stvari bore za prvo mesto, ali nikad nećeš znati ko je veći govnar. Ovaj je skakao sa Belog otoka naglavačke, al' mu nije pošlo za rukom. Samo se izlomatao. Boli ga na promenu vremena, a i ona stvar mu ne funkcioniše više kako treba, pa do podne mrzi sebe, a od podne ceo svet.
- Tišina, tamo, Olga. Ako treba da prekinemo sastanak, da prekinemo. - doviknuo je neko iz drugog kraja sobe.
Sa izrazom stare lisice jedna žena u uglu je progovorila takvim basom, da Lea nije znala u prvom trenutku da li to govori žena ili muškarac. Borka je nastavila da govori o potrebi predostrožnosti, citirajući stalno reči Vuka Rapajića i njegovu dobru orijentaciju u pogledu pojava birokratizma i tehnokratizma, plašeći se, a ona je priznala da ima dovoljno slobode i smelosti da to otvoreno kaže, izbegavajući kuloarske razgovore koji se po ćoškovima već uveliko vode, a koje ona nikada nije trpela, jer su, kako je rekla, strani našem političkom ubeđenju i savesti pravog komuniste. To prvo, taj prvi slog „ko" kod komuniste, Borka je tako naglašavala i gutala ostali deo reči, da je Lea imala neodoljivu potrebu da joj kaže da mora da promeni akcent.
Borka je sada iznela sopstvene, konkretne primedbe, zadržavajući se dobronamerno na Leinom tekstu. Zarad, kako je smatrala, neke preterane tolerantnosti prema mladima, za koje se i ona lično, maksimalno zalaže, u konkretnom slučaju, zatajila je naša budnost. Drugu Pražiću, koga ona lično poznaje i veoma ceni verovatno neće biti ugodno da pročita ta pomalo neuka i neugodna pitanja o zagađenosti životnog prostora. Po njenom mišljenju mnogo toga je učinjeno. Izmeren je kod Londona najveći procenat izduvnih gasova, veći nego u Čikagu, a na Slaviji je merena jačina buke koja takođe prelazi sve norme dozvoljenog. Dakle, radi se na tome.
- Pa ako je to konstatovano - prekinuo je Đurić mlađi - onda je već sama ta činjenica i da se ništa protiv toga ne preduzima, dovo-ljan razlog za malo oštriji ton, kakav u tekstu postoji. A pitao bih, možda je moja opaska pogrešna, zašto se uvek trudimo da mladima sasečemo krila još dok ne uzlete? Ne mislim da je tekst Lee Štraser neka prevelika mudrost, ali ima u ovoj sobi drugova koji ni posle pet-naestak godina rada, ili nerada, nazovite to kako hoćete, nisu ni ovakav tekst napisali.
- Drugovi, mislim da je ovakva diskusija nedopustiva, da to ničemu ne služi i podržao bih druga Rapajića. Naša budnost treba da bude jača. Moramo da se ozbiljno borimo protiv svake infiltracije stranog elementa. Zadržao bih se na tekstu novog druga. On hvali našu eksperimentalnu školu. Drugovi, to kao eksperiment je dobro, ali kakav je to eksperiment? Tamo našu decu uče strani nastavnici, na svom jeziku, stranoj kulturi. Pitanje je da li je to dovoljno blisko našem čoveku i, najzad, otvoreno govoreći, znamo li mi ko su ti nastavnici i da li su oni ovde zato da bi učili decu jeziku ili.
- Ispiši dete iz te škole, ako ti je sumnjiva. - Lea je prepoznala onaj grubi ženski glas iz ugla koga je sada zaglušio smeh.
- Drugovi, dosta te neozbiljnosti. Rekao bih da opet ne govorimo o pravim stvarima. Zadržimo se prvo na tekstu o zagađenosti. Da li je takva tema potrebna Listu? Jeste. E, zato smo ga i objavili. - Duško Đurić se osmehivao značajno. - A sad malo i o sadržini. Nije bilo nepismeno, ali smo izvesne rogobatnosti morali da izbacimo i izvesna neumesna pitanja.
- Izvinite što vas prekidam! - Lea je čula svoj glas i osetila da su se svi pogledi stropoštali na nju. - Moram da dam izvesno objašnjenje. Ovaj tekst nisam napisala ja. Ni pitanja nisam postavila ja. U desku je nastao tajac.
- Pa? - U Duškovom glasu bilo je sve sadržano: iznenađenja ne tr-pi. Lea ga je pogledala i proklela dan kada je došla u List.
- Pa, napisao je i pitanja i odgovore sam Pražić.
Opet tajac, a onda smeh.
- Drugovi, to nije stvar za sprdnju, ova se situacija mora rastumačiti. Oči Vuka Rapajića su se zakrvavile. Lea je sada znala da on nije vuk-igračka. Ispričala je kako je do teksta došla.
- Odlučno protestujem protiv ovakvih manipulacija! Mislim da je nedopustivo ponašati se na ovaj način. Trebalo bi proveriti kod druga Pražića! - Borki su poigravale jagodice kao sapi u mlade ždrebice. Za-bacivala je svoju crnu punđu dok su joj se nozdrve uzbuđeno širile.
- Draga moja, to je podvig! - snašao se Duško Đurić. - Podvig kakav ti još nisi uradila. Ja samo zameram drugarici što ona nama tek sada to kaže, a ne pre nego što je tekst ušao u rotaciju.
Lea je objasnila Pražićev zahtev, a i svoj neuspeli pokušaj da Đuriću ispriča predistorijat članka.
U potkrovlje je uletela šarena ptica. Kao grudva raznobojnog perja, oblika koji ne odgovara živini, letela j eusporeno, ne izdvajajući krila od tela. Svi oni koji su se našli u potkrovlju sa čuđenjem i divljenjem posmatrali su kako lebdi ova čudna ptičija spodoba. Za njom se pojavio crveni petao, leteći visoko, što nije u njegovoj prirodi. Izvijene glave, sa grabljivim povijenim kljunom kopca i žutim staklenim pogledom bio je već na domaku šarene ptice, kada je među njih iskrisnuo džoli-džoker, izvodeći duboke reveranse i markirajući mačevalačke polrete, a sve u duhu igre: pustimo živinu neka se zabavlja, lovi međusobno, a čija će trpeza biti, zna se, u smislu: dok perje njihovo lebdi, treći to koristi.
Posmatram lica oko sebe u tom lepom potkrovlju, zasvođenoj drvenoj konstrukciji nad belim zidovima. Sve konture su tako jasno naznačene. Na bakarnom loncu visi crveni čajnik. Ptica leti ka njemu pod gredama i kada mi se čini da će naleteti i očekujem škripu točkova i tresak lima, u poslednjem momentu šarena kugla promeni pravac. Sada više ne gledamo ptice. Pratimo poglede ljudi.
Sve ih poznajem, ali ne mogu da se setim njihovih imena. Viđam ih na svim premijerama, odeveni po poslednjoj modi, nonšalantni u svom profeionalizmu prisutnosti. Ne znam čime se danju bave, da li ikada ujutru ustaju. Pogled im je pronicljiv, usne uvek u blagom prezirnom osmehu, žene im znaju da nose ogrlice. Devojka sa platinastom kosom i povijenim ramenima tek malo unapred i isturenim stomakom u svojoj blagoj lećernosti, oko vrata nosi sva čuda lanaca, nikada ne možeš znati da li je to zlato i srebro, možda neki brilijant, izrezbareni džepni sat ukrašen plavim safirima i vitkim crnim skazaljkama, nasleđen od dede solunca, dodiruje ga ovlaš vretenastim prstima sa kojih kaplju sedefasti nokti. Tiho hoda. Videla sam je i na konjskim trkama. Sa njom je opet onaj glumac sa naslovnih strana. Pokušavam da se setim zašto sam prisutna i ja kad sam neprikladno odevena. Sva sreća da niko nije spustio pogled na moje cipele, uprskane blatom. Gackala sam po kiši koja mi se uvukla u obuću. Znam da imamo malo vremena, da treba da ostanem neprimećena, ili je to moj strah?
Dobro je što su svi zaneti igrom ptica, pa niko ne obraća pažnju na mene. Tražimo pogledom osobu koja bi me mogla podsetiti zašto sam došla. Prepoznajem sva lica, ali ni jedno ne poznajem. Osećam duboku pobunu protiv sebe. Uvek sam tamo gde ne želim da budem. U meni navire zavist prema tim zavodljivim lepoticama. Stajem iza draperije i pokušavam da uđem neprimećeno u ostavu.
Perje je meko pljesnulo o zid. Lokva krvi se utisnula u belinu. Pomišljam: šteta za narušeni sklad, ali odmah uviđam da je to u duhu pop-arta našeg vremena, kao da je baš smišljeno tako i gledam kako se kobac raširenih krila stuštio na svoju žrtvu.
OSTALI DELOVI KNJIGE Žuti prkos Ane šomlo
POP-ART
KOŠAVA
HIPOKSIJA
ŽUTI PRKOS (integralna digitalizacija)
IZMEĐU ŽIVOTA I PARAGRAFA
ETIKA
U NEKOM DALEKOM GRADU
