Ponovo Izmisliti Politiku

Ponovo
izmisliti politiku
Hesel – Moren
Objavljeno u francuskom listu
„Le Monde“
1. marta 2013, uvodničar Nicolas Troung
Stefan Hesel i Edgar Moren: dvojica pobunje-nika, dva temperamenta, dve vodeće figure an-gažmana. Nekadašnji diplomata i sociolog sreli su se 19. jula 2011. u „Teatru ideja“, ciklusu intelektualnih susreta festivala u Avinjonu.
Živahni, ozbiljni, poletni i razigrani, oni su tog dana pružili neke razloge za nadu uprkos svetskoj krizi, neke motive da se veruje u politiku uprkos gubitku iluzija kojem nas je dovela vladavina ci-nika. Kao pravi gangsteri misli, napali su čak no-ve reakcionarne desne snage kao i ćorsokake svakog progresivizma odricanja.
U Francuskoj je to bio suton Sarkozijevih go-dina, momenat u kome je volja da se obnovi „politika civilizacije“ Edgara Morena od strane predsednika republike već odavno bila ugušena njegovim govorom u Dakaru 2007. godine u kome kaže da „afrički čovek još nije dovoljno ušao u istoriju“ kao i onaj iz Grenobla 2010. go-dine o Romima i propasti nacije. U Evropi su ekstremni populisti, u to vreme, napredovali. U čitavom svetu finansijska kriza i dalje je daleko bacala svoju senku. Za ovu dvojicu prijatelja koji su se sreli početkom osamdesetih godina došlo je vreme reagovanja. U pitanju je bila politička, ekonomska ali i ideološka regresija, jer je dobro-namerno mišljenje promenilo stranu i izdaja imi-granata i svih onih koji „profitiraju“ od državne pomoći preplavile su tekstove i ekrane.
„POBUNITE SE!“
Uspeh male knjige Stefana Hesela „Pobunite se!“ bio je iznenađujući, međutim, nekadašnji zatočenik je dobro poznavao i njene granice i kritike.

U njegovom sopstvenom krugu pojavile su se rezerve na pozive pune entuzijazma na otpor, kao i na istorijske reference tih poziva, prestižne, ali već stare. Formiran u filozofiji uz Morisa Merlo Pontija, Stefan Hesel je znao da pobuna koja je, prema Spinozi, „mržnja koju osećamo prema onome ko čini zlo biću koje je slično nama“ ta-kođe može biti „tužna strast“. On je na tu pobunu gledao kao na skok nasuprot političkoj rezignaciji i društvenom fatalizmu. U delu Edgara Morena „Put“ koji je povezivao sve praktične i teorijske reforme, on je video pravac. Otud važnost da se izvan velikih programskih govora ukaže i na političke afekte.
U delu pesnika Antonija Mačada koji Moren voli da citira, on kaže: „Ti koji hodaš nemaš puta, put se pravi dok hodaš.“ Pobediti tiraniju tržišta i reformisati misao, to je bio urgentni zadatak dvo-jice maestara-sanjara. Dati skicu jedne solidarne Francuske, učvrstiti jednu političku Evropu, zacrtati jedan svet koji je manje nejednak, svi ovi zadaci idalje ostaju aktuelni.
Stefan Hesel je držao do toga da ovaj susret završi pesmom koju je napisao zajedno sa svojom ženom Vitijom na melodiju pesme pesnika Aragona „Nema srećne ljubavi“ za koju je mu-ziku napisao Žorž Brasans. Stefan Hesel i Edgar Moren koji su zajedno napisali „Put nade“ (Fayard, 2011.), ipak su znali da ima i srećnih ljubavi. Ali, tog dana, prijateljstvo je izbilo na prvo mesto. I mladi i stari zasenjeni su gledali ove dedice koji su oduvek i zauvek pružali otpor i zajedno obnovili princip nade.

OTPOR REAKCIONARNOM IZAZOVU

Ako ponovo pronađu svoje vrednosti, Francuska i Evropa će biti sposobne da promene put.

Le Monde
Kako objašnjavate reakcionarno kretanje koje se danas dešava, posebno na Zapadu?

Edgar Moren
Ova regresivna tendencija proističe iz osećanja gubitka budućnosti. Dugo smo živeli sa idejom da je progres istorijski zakon. Sve do maja '68 bili smo uvereni da će razvijeno industrijsko društvo rešiti većinu ljudskih i društvenih problema.
Dok su sovjetska Rusija i maoistička Kina obe-ćavale svetlu budućnost, zamišljali smo da će progres doći i u zemlje koje su ranije bile ko-lonizovane, da će doći do arapskog ekonomskog razvoja i socijalizma. Budućnost se raspala i ostavila mesto nesigurnosti i strepnji: danas nikad ne znamo šta će biti sutra.
Kada se sadašnjost pokaže kao neizvesna i puna strepnje, pokušavamo da se sklupčamo u prošlost. U takvoj situaciji, partije koje su predstavljale republikansku francusku levicu po-stepeno su se praznile od svoje suštine.
Od komunizma je ostala slaba zvezda Fran-cuske komunističke partije, a kad je reč o socijal-demokratiji, ona nije umela da se regeneriše i odgovori izazovima mondijalizacije. Otud to osećanje nemoći i rezignacije naspram finansijske špekulacije. S druge strane, disperzija znanja iz-među stručnjaka iz različitih disciplina sprečava nas da usvojimo jednu globalnu viziju.

Srefan Hesel
Između komunističke i neoliberalne ideologije trebalo bi napraviti prolaz za pravu demokratiju zasnovanu na opštoj većini. U mojoj knjizi „Pobunite se!“ podsećam na program koji je razrađen u Nacionalnom savetu otpora u Fran-cuskoj iz II svetskog rata čije neke tačke za-služuju da budu ponovo aktivirane.
Naspram ekonomske krize koja nam danas preti, trebalo bi se vratiti tim demokratskim vred-nostima i suočiti sa uspomenama na Viši vladu, na Drajfusovu aferu i versajizam krajem rata iz 1870, na onu reakcionarnu Francusku koja se uvek obnavlja u vreme kriza.
Svakako da aktuelna situacija nije toliko tragična kao što je bila 1930, ali teret na Francuskoj nije ništa lakši. On sad ne dolazi od spoljašnje kapitulacije niti pak iz francuskog kapitalizma, već iz svetske ekonomije i njenog neoliberalizma bez granica.
To je teret protiv koga su se borili sindikati i pokreti otpora, u težnji da se vrate fundamen-talnim vrednostima slobode, jednakosti i bratstva.
Danas više nego ikad moramo se baviti onim vrednostima koje je Pokret otpora promovisao, a to su: zdravstveno osiguranje za sve, otpor protiv ekonomskih feudalizama, škola za sve, ne zabo-ravivši nezavisnu štampu.

Edgar Moren
Program Nacionalnog saveta otpora u Fran-cuskoj podrazumevao je oživljavanje Republike iz 1930. koja se srušila pod teretom skandala i svojom nesposobnošću da odgovori na ekonom-sku krizu ili da pomogne Španiji.
I danas se radi o obnovi demokratije time što će joj se utisnuti socijalni karakter. Uvek su postojale dve Francuske, ali pod Trećom repub-likom, narod je imao vlast. Priznavanje Drajfu-sove nevinosti, odvajanje crkve od države, uvo-đenje laičkog principa – to su bile pobede nad reakcionarnom Francuskom.
Bila je potrebna katastrofa bez presedana, koju je Šarl Mora nazivao „božanskim iznenađenjem“, pa da druga Francuska uzme vlast. Ta druga Fran-cuska koja se ispoljavala najksenofobnijim svoj-stvima diskreditovana je kroz kolaboraciju sa okupatorima i zatrana je Oslobođenjem. Otud je važno da se oživi onaj republikanski narod koji je odgojen u laičkim institucijama koje su zastupale svetsku solidarnost.
Elementarnoj sigurnosti države danas preti ekonomska kompetitivnost: preduzeća masovno otpuštaju, nameću ritam rada koji može dovesti do samoubistva. Regresija može postojati u raz-nim oblicima; odsad treba biti svestan te opasno-sti i treba tražiti nove puteve.

Stefan Hesel
Neki kažu za „Pobunite se!“, sve je to lepo, ali ne kaže nam šta treba činiti. Taj mali tekst od trideset strana samo je uvod u neophodnu re-fleksiju. Valja nam se pobuniti da se ne bismo uspavali.
Čitava jedna generacija je pred opasnošću da sebi kaže da ništa ne može da učini; na to treba potaći reakciju. Nije dovoljno znati da ide loše, treba znati kako ići u dobrom pravcu. Tu je doprinos Edgara Morena, u „Putu“, dragocen.
On nam pokazuje da postoje istinski počeci kre-tanja unapred u nekim oblastima: na primer, socijalna ekonomija i solidarnost koja omogućuje da se ide dalje od tiranije profita. Nikako ne sme-mo izgubiti poverenje u sposobnost da se ide unapred i da se obnove legitimne težnje onih koji su pružali otpor pod režimom Višija i nemačke okupacije.

Le Monde
Odakle dolazi taj optimizam, i to Vas koji ste prošli kroz čitav tragični XX vek?

Stefan Hesel
I ja i Edgar Moren imamo za sobom dug život; bili smo svedoci situacija koje su se činile ne-rešivim, kao što su okupacija, Maova Kina, Sta-ljinova Rusija, dekolonizacija. Treba imati i po-verenja i strpljenja: problemi danas nisu ništa teži no što su bili u doba naše mladosti, a iskustvo je pokazalo da nisu nepremostivi.
Ovo me podseća na diskusiju koju sam imao sa filozofom Valterom Benjaminom (1892-1940), velikim prijateljem moga oca koji je prevodio Prusta na nemački. Bilo je to u Marselju, avgusta 1940. pre nego što je on pokušao da ode u Špa-niju i izvršio samoubistvo u gradiću Port Bu u Pirinejima. Imao sam 23 godine a on 48.
„Mi smo na samom dnu demokratije, rekao mi je on, sa Hitlerovom pobedom, mi smo na naj-nižoj tački na koju smo mogli pasti.“ Sećam se da sam mu odgovorio: „Ali ne, verujte mi, naći će-mo mi puteve otpora, uostalom pokušavam da se pridružim generalu De Golu u Londonu“.

Edgar Moren
Mi smo znali da sačuvamo naše mladalačke težnje, mada sam ja lično neke iluzije izgubio. Nas je održavala stalna briga za budućnost čove-čanstva.
Kada sam se prvi put sreo sa Filipom Dešart-rom, jednim od vođa pokreta otpora kome sam i ja pripadao, on me zapitao: „Šta tebe motiviše?“ Ja sam mu odgovorio da je to naravno oslobo-đenje Francuske, ali i moja želja da učestvujem u borbi za emancipaciju čovečanstva. Ta briga za ljudsku sudbinu ostala je moja. Isto kao što smo se borili protiv nacizma, pružamo otpor svakom obliku varvarstva, onog hladnog, ledenog varvar-stva, koje su nemački filozofi Teodor Adorno (1903-1969) i Maks Horkhajmer (1895-1973) zvali instrumentalnim razumom, to jest onom vrstom destruktivnog racionaliteta zasnovanom na proračunu, gde je razum sredstvo a ne cilj.
Imamo osećaj da svet juri u katastrofu. Suoča-vamo se sa nizom ekonomskih i ekoloških kriza, ali iz toga svuda u svetu niče na hiljadu ini-cijativa, baš kao što je to bio slučaj u Pokretu otpora. Eto šta podržava naš optimizam.

Stefan Hesel
Metamorfoza koju predlaže Edgar Moren je nadohvat ruke svakom društvu pod uslovom da ono razvija imunitet naspram onoga što ga okru-žuje. Umesto da Rome izbacimo, treba da pomog-nemo da nađu svoje mesto u društvu. Umesto da oduzmemo državljanstvo onima koji su rođeni u inostranstvu, treba da ih primimo da bismo im omogućili da budu Francuzi, i to dinamičniji od svojih sunarodnika. Eto kojom vrstom promene orijentacije društvo može postati drugačije. Nikad ne treba misliti da je horizont zatvoren, nijedna od situacija kroz koje smo prošli Edgar Moren i ja nije ostala blokirana.

Le Monde
Mislite li da su institucije poput Ujedinjenih Nacija izvor artikulisanja novih puteva izlaza iz ovih situacija?

Stefan Hesel
Imamo sreću da raspolažemo jednom svetskom institucijom koja nema za cilj samo da stavi tačku na konflikte već i da promoviše vrednosti huma-niteta i poštovanje osnovnih sloboda.
U stvarnosti, tu ne sede narodi već suverene države. Učiniti da države zajedno rade pokazalo se mnogo težim nego što smo mi verovali u vre-me kada su Ujedinjene Nacije stvarane. Mi smo u fazi u kojoj ekonomske i finansijske oligarhije vladaju državama koje same individualno ne mo-gu izaći iz ovih pritisaka. Mogu li to kolektivno? Da, bez sumnje, Evropska Unija bi to mogla učiniti.
U ovom času uzaludno je računati samo na vlade da bi se preduzele mere koje bi omogućile obnovu svetske ekonomije. Član 71. povelje Uje-dinjenih Nacija podseća na mogućnost konsul-tacije nevladinih organizacija od strane svetskih instanci.
Potrebne su nam brojnije i solidnije NVO, sposobne da vrše pritisak na međunarodne orga-nizacije da bi se sprečila diktatura finansijskih organizacija.

Edgar Moren
Po meni, treba ići putem mondijalizacije u pravcu u kome ona uspostavlja solidarnost naroda, ali treba sačuvati lokalno i regionalno protiv vladavine multinacionalnih kompanija. U nekim zemljama Afrike multinacionalne kompa-nije otkupljuju od vlada velike delove obradive zemlje koja je oduzeta seljacima da bi se na njima gajili usevi za izvoz izazivajući tako glad. Svaki narod mora imati samoodrživu ekonomiju, država i javno mnjenje moraju to nametnuti.

Le Monde
Kriza prometejskog pojma progresa postala je veoma aktuelna sa katastrofama poput one iz Fukušime. Može li Zapadni svet da gleda u smeru drugačijem od smera instrumentalnog razuma?
Edgar Moren
Kada jedan sistem nije sposoban da reši pro-bleme koji mu prete, on se ili raspadne ili upadne u varvarstvo ili uspeva da izvrši preobražaj.
Katastrofe Hirošime i Nagasaki su označile kraj Istorije, ne u smislu u kome je na to gledao američki politikolog Frensis Fukujama za koga je liberalna demokratija pozitivni ishod istorije, već u smislu da sve treba ponovo izmisliti.
Tu princip metamorfoze dobija svoj puni značaj. Mondijalizacija je i nešto najbolje i nešto najgore. U čemu je ona najbolja? Ona pomaže pojavi jedne zajednice sudbina za čovečanstvo koje je suočeno sa istim fundamentalnim proble-mima, bili oni ekološki, socijalni, politički ili neki drugi.
Tako nećemo moći postići one promene koje želi Stefan Hesel na planu upravljanja svetom ako ne razvijemo osećanje pripadnosti zajednici, onome što ja nazivam „Zemlja-domovina“.
Ova reč „domovina“ vrlo je važna, ona zasniva zajednicu sudbina na zajedničkoj pripadnosti. Pojam „Zemlje domovine“ ne znači da treba uni-štiti nacionalne i etničke zajednice: čovečanstvo ima potrebu da sačuva svoju raznolikost i kroz stvaranje svog jedinstva.
Od vitalnog je značaja stvoriti instancu koja može da reši ekološke probleme, da ukine oružje masovnog razaranja i da reguliše ekonomiju obuzdavajući tako finansijske špekulacije.

Le Monde
Koje su konkretne mere potrebne da se pođe tim novim putem?

Stefan Hesel
Nabrojati redosled glavnih mera nije rešenje, imajući u vidu kompleksnost i međusobnu zavisnost svih ovih problema. U osnovi svega potrebna je reforma misli, reforma življenja i reforma obrazovanja.
Ako hoćemo da idemo ka toj metamorfozi, treba na svim frontovima raditi u isti mah.

Edgar Moren
Moguća je jedna druga ekonomska politika. Ona ne ide samo preko razvoja zelene ekonomije, već i preko velikih poduhvata za revitalizaciju sela, borbe protiv efekata zagađenosti i rehuma-nizaciju gradova…
Uostalom, na marginama se već opaža uspo-stavljanje jedne društvene i solidarne ekonomije, sa bankama koja dozvoljavaju štednju u lokalnim monetama i daje mikro kredite. Pravedna trgovina i organska poljoprivreda ukidaju grabljive posred-nike i odbacuju industrijsku poljoprivredu koja zagađuje i uništava tlo.
Trebalo bi ponovo oživeti ishranu na osnovu lokalnih proizvoda koja bi nam dala prehrambenu autonomiju neophodnu u slučaju krize ili kata-strofa. Ima toliko mera koje pokazuju da je s onu stranu cifara koje predstavljaju razvoj moguća jedna drugačija politika.
Danas su adolescenti iz predgrađa prepušteni dilovanju i delikvenciji na koju se odgovara samo povećanom represijom, iako znamo da su zatvori rasadnici kriminala.
U favelama Rio de Žaneira jedan investitor je otvorio kuću u kojoj mladi ljudi mogu da nauče da čitaju i pišu i da se bave sportom i umetnošću: kada su ta deca iz favela prepoznata u svom integritetu, delikvencija opada. Hiljadu primera pokazuje da se rešenja mogu naći.

Le Monde
Vaš program bi tako bio sinteza tri levice: libertinske, socijalističke i komunističke?

Edgar Moren
Libertanizam se usredsređuje na pojedinca, socijalizam teži boljem društvu, a komunizam insistira na zajednici. Levica se ne može regene-risati ako ne poveže ova tri izvora. Ja želim da se partije raspuste i zatim zasnuju na osnovu jedne nove formule.
Gubitak poverenja u elite može se videti u glasanju za ekstremnu desnicu i kroz izbornu apstinenciju, ali taj gubitak može da izazove libertinske pokrete koji izražavaju duboke težnje. Kao što smo to nedavno videli u revolucijama arapskog sveta, nedostaje nam organizatorska snaga koja ima političko mišljenje sposobno da akciji da smisao.

Možemo se buniti, težiti drugačijem demo-kratskom životu, ali kad se jednom to nadahnuće ispoljilo, ovi pokreti se raspadaju. Pre svega je važno političku misao zasnovati na dijagnostici situacije.

Le Monde
Verujete li još uvek da tradicionalne partije mogu izneti reforme koje vi smatrate poželjnim?

Stefan Hesel
Da, čak i takve kakve su. Ono što treba pokušati dobiti je izbor predsednika levice koga podržavaju sve tri struje. Stvaranje prave levice u Evropskom parlamentu je od prvostepenog zna-čaja. Ne treba sebi reći: „Ja više ne glasam jer su me partije razočarale.“ Sve partije su razočarava-juće ali nam je potrebna vlada. Nedostaje nam politička inventivnost. Ljudi glasaju za partije a da tačno ne razumeju njihovo funkcionisanje. U Francuskoj je broj ljudi učlanjenih u sindikate minimalan u odnosu na druge zemlje. Mi stvarno ne živimo u demokratiji. Izbor predsednika re-publike direktnim glasanjem suprotan je funkcio-nisanju parlamentarne demokratije. Treba imati za cilj novi ustav koji je zasnovan na decen-tralizaciji i većem učešću posrednih snaga. Ima dosta toga da se uradi, ali nije nedostižno: postoji stalna želja da se izađe iz samog sistema starih francuskih političkih partija.
Treba da slušamo narodnu volju koja traži radikalnu promen u funkcionisanja demokratije.

Le Monde
Edgare Moren, Vi ste želeli da podelimo nepoznate strofe iz Marseljeze, a Vi, Stefane Hesel da nam otkrijete pesmu koju ste napisali Vaša žena i Vi i koja nosi naslov „Nema više 14. jula“.

Edgar Moren
Da, radi se o XI i XII strofi Marseljeze koje su uglavnom nepoznate iako one na najbolji način nose duh 1789. U ovim strofama pesma povezuje patriotsko osećanje sa najgrandioznijim univerza-lizmom:
„Francuska koju Evropa obožava ponovo je zadobila slobodu;
Svaki građanin diše po zakonima jednakosti.
Pod zakonima jednakosti jednog dana će se draga slika proširiti nad celim svetom.
Narodi! Raskinućete svoje okove i imaćete jednu zemlju. Na oružje, građani!“

Stefan Hesel
U momentu dok smo još uvek zamerali gene-ralu De Golu što nije brže okončao kolonizaciju, moja žena Vitija i ja napisali smo jedan mali tekst čije dve strofe smo pevali na ariju Žorža Brasansa za „Nema srećnih ljubavi“:
„Gde su prošle, o Pariz, tvoje narodne strasti,
buka s tvoje kaldrme činila je da uzdrhte kraljevi,
istorija se kretala napred u ritmu tvojih koraka
kada si pevao, sam protiv svih: Proći će!
To je odjekivalo izvan granica, to je bio 14 juli.
Sada, kad si se sredio, ove reči koje su te nekad pokretale
Nalazimo samo na starim spomenicima,
Ali oni koji su za to umirali u Bonu i Oranu
Bili su felasi, bili su muslimani.
Tvoje devojke igrale su sa onima koji su doneli mir
I to se zove 14. juli.“
Strogo, ali pravedno.

Prevela Eleonora Prohić

Edgar Moren
Rođen u Parizu 8. jula 1921. godine, Edgar Naum, sin jedinac Vidala i Lune Naum, sefardskih Jevreja poreklom iz Soluna prebeglih u Francusku u pariski kvart Menilmontan, ostaje bez majke u 10-oj godini života. Dobrovoljni bo-rac francuskog Pokreta otpora, poručnik Fran-cuskih oslobodilačkih snaga (1942-1944), član Komunističke partije iz koje je izbačen 1951. go-dine, Edgar Moren je direktor emeritus u CNRS-u (Nacionalnom centru za naučno istraživanje), predsednik Evropske agencije za kulturu (UNESCO) i Udruženja za kompleksnu misao. Njegova istraživanja su već dvadeset godina usmerena na razrađjivanje metode sposobne da odgovori izazovu kompleksnosti koja se nameće naučnoj spoznaji i našim ljudskim, socijalnim i političkim problemima (La Méthode, Seuil, 2007). Doprineo je svojim značajnim studijama iz savremene sociologije u kojima antropološko-socijalnoj kompleksnosti dodaje biološku i ima-ginarnu dimenziju. Nedavno je u izdavačkoj kuci Fajar objavio Mon Paris, ma mémoire (Moj Pariz, moja sećanja), a autor je i drugih dela kao što su La Voie (Put), Pour l'avenir de l'humanité (Za budućnost čovečanstva) i Mes philosophes (Moji filozofi).

Stefan Hesel je rođen 20. oktobra 1917. godine u Berlinu. Njegov otac, Franc Hesel, esejista, prijatelj Valtera Benjamina i Prustov prevodilac, pripada intelektualnoj eliti Vajmarske republike. Majka, Helen Grund, je bila inspi-racija za roman Žil i Žim Anri-Pjer Rošea koji je Fransoa Trifo 1962. godine adaptirao na bio-skopsko platno. Odrastao u Francuskoj, Stefan Hesel se 1937. godine upisuje na Ecole Normale Supérieure gde završava studije filozofije.
Nakon poraza iz 1940. godine, počinje da biva blizak sa Amerikancem Varianom Frajem koji se u to vreme bavi izvlačenjem nemačkih intelek-tualaca iz okupirane Francuske, nastanjuje se u Londonu i počinje da radi za francuski Bureau central de renseignements et d'action (Centralni biro za informaciju i delovanje). Uhvaćen na zadatku 1944. godine, Hesel biva deportovan najpre u Buhenvald, a potom i u logor Dora i Bergen-Belsen. U Pariz se vraća tek u maju 1945. Postaje diplomata i učestvuje u osnivanju Ujedinjenih Nacija. Zauzima mesto Šefa fran-cuske delegacije 1977. godine, a već 1981. po-staje ambasador Francuske pri UN. Hesel je takođe neumoran potpisnik peticija za borbu protiv siromaštva, u odbranu Palestinaca i ciljeva Conseil National de la Résistence (Nacio-nalnog saveta otpora). Blizak francuskoj poli-tičkoj figuri Mišelu Rokaru, zaljubljenik poezije, Hesel se do kraja svog života angažovao kroz manifest „Pobunite se“ čiji je odjek bio svetski. Preminuo je u Parizu 27. februara 2013. godine.

Eleonora Prohić (1934-2013) je filozofkinja, prevoditeljka i publicistkinja. Preminula je 3. juna ove godine, a ovoj je njezin poslednji prevod. Bila je osoba širokih duhovnih horizo-nata, svestrano obrazovana. Podarila je našoj kulturi vanredne prevode Sartra, Hesela, Buvijea, Žaka Atalija, Edgara Morena, Grisa i druge. Njena interesovanja su se kretala u širokom rasponu od flilozofije do muzike. Predavala je filozofiju muzike na Muzičkoj akademiji Univer-ziteta u Sarajevu, a nakon odlaska iz Sarajeva (1992) radila je u TV Politici. Radila je, takođe, na projektima kooperacije regionalnih medijskih centara NUNS-a - Budućnost čovečanstva.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License