Ранко Јаковљевић
ПОНЕШТО О ДУХУ КЛАДОВА
Читав низ векова паганска божанства у ђердапском Подунављу памћена су као риболика бића, фантастичне верске процесије одигравале су се на леђима залеђене реке у зимским месецима, док је Сунце заробљено у свету мртвих. У сновима давнашњих становника, попут сцена из Шагалових слика, цео живот лебдео је над стварношћу. Људи који су пре два миленијума пут уклесали у стење, не да би њиме пролазили већ да би противно речној матици теглили дунавске лађе, сва своја надања и веровања везивали су за милосрђе господара водених дубина. Зато Кладову најлепше пристају речи Јудите Шалго: Овај град је џиновски брод, насукан на обалу реке; његове машине даноноћно раде пуном паром, са обале непрекидно налећу нови путници, пристижу нови товари, по палуби се ковитла и по буџацима таложи песак са околних брда, једнако се нешто прави, поправља и руши, али брод никако да крене.
Тај дунавски светионик чува сећања на своје капетане, бродске сирене које су најављивале приспеће даха средњеевропске цивилизације у српски Сибир. Попут олупине Цара Николаја што живи последње дане у депоу овдашњег бродоградилишта, чекајући да се неко смилује и откупљујући га за музеј, изигра незаситу утробу топионичке пећи Ју Ес Стилове железаре, времешни Кладовљани са пуно сете погледе упиру у водено плаветнило, питајући се хоће ли таласи заборава након њиховог испловљавања у вечност прекрити и саге о белим лађама што су животом зрачиле.
Понекад још, све ређе и ређе, кад је сунце на измаку а облаке витлају први уздаси кошаве понеки још избледели лик, скоро сасвим потрошени поглед са обале шаље далеко, далеко у прошлост. Ређају се слике фамозног ексцентричног милијардера Филипа Ферарија, власника кладовске бродске агенције, старог грчког капетана Стериоса Андруцоса који је дунавским лађама спроводио хиљаде путника, товара жеља и надања кроз ђердапске брзаке. Сећање на времена када су Кладовљани листом хрлили на обалу у време приспећа брода из Београда, неко да пресретне девојачки осмех, неко да се прехрани гошћењем путника жељних провода, циганске музике, вина са кладовског живог песка, ватрених пољубаца или прорицања судбине. Бројни вешти лађари, када им снаге понестане а светлости великих лука им се више не чине достижним, заувек су бацали сидра у кладовски песак, женећи се и израђајући децу на месту где су вино и љубав најбоље успевали…
Када је Александар Македонски на врхунцу свог земаљског сјаја зажелео пред једним филозофом показати своју величину, понудивши Диогену да задовољи сваки његов прохтев, уследило је, по владаочев ауторитет, поражавајуће тражење, да му својом сенком не заклања Сунце: И заиста, вели овдашњи хроничар, народ из овог краја као да је свакога дана слушао предавање о Александру и Диогену, о којима није никад чуо, нити ће чути, из тог предавања прихватио је за себе Диогенов начин живота.
Оде специфичном кладовском менталитету испевали су познати Цигани музичари из породица Гемиш, Фирић, Станиловић,Марцој, париски композитор лаких нота и врхунски инструменталиста на цитри Жорж Мариел, иза чијег имена само још понеко разазнаје рођеног Кладовљанина Ђорђа Маринковића,или солиста београдске опере с почетка минулог столећа Живојин Томић. Драгоцене трагове овдашњег живота извајао је Михаило Томић.
Време неумитно нагриза успомене на дунавску рапсодију, већ ишчезли кладовски кавијар, руске племкиње којима је Дунав управо овде доносио спокој, тајне узвраћане, не и достижне, љубави…
Попут прашњавих виолина и флаута мајстора-свирача, зарђалог бродског трупа Цара Николаја, сеновитих погледа старих Кладовљана, све се теже отима искушењима пропадања исконска спрега малогa човека и велике реке. Ако је за утеху, Кладово је и даље брод насукан на њеној обали.
UPUTSTVO ZA UPOTREBU:
Da stojimo na pramcu broda usidrenog uzvodno i gledamo reku, verovali bismo da napredujemo. Neka čovečanstvo razmisli! - Ljubica Marić-
Bandura je u to vreme već bio ruina, odbačen od svojih, i nalik na kakav golemi zardjali brod koji, nasukan, trune u plićaku - Danilo Kiš, Posmrtne počasti-
СРЕЋНА НОВА 1938.
Једино место у нашој земљи где се живот проводи весело и безбрижно то је заиста Кладово у коме долази 150 становника на једну кафану-крчму, што је свакако јединствен случај. У сваком другом месту у обичајима народним, постоје у години нарочити празници за провод, док у Кладову је обавезно да сваке недеље, макар у које доба године, и најмањи календарски и некалендарски празник, мора бити игранке и весеља. Тај је обичај толико укорењен и сродио се са становништвом, да је већ прешао у једну обавезу која је много преча од свих других личних обавеза, па и од обавезе рада. Ове игранке су маркантне по својој природи, јер учесници не морају као у другим местима, да буду укрућени и уштогљени, већ се ту долази без неког нарочитог дотеривања, и приликом игре оставља се осећају на вољу….Када човек који хоће да се влада донекле по утврђеним принципима друштвеног живота и неће да прелази границе круте озбиљности и етикеције, посматра ове игранке пуне животног елана, чисто зажали да и он не може дати својој души такво расположење, расположење које за монотонију значи серум живота…Случај је хтео да на овој нашој интересантној граници буду ситуирана два града, две супротности, два контраста- Турну Северин у Румунији и Кладово у Југославији. Становништво из ова два места добро се познаје јер је прелаз вечито био слободан са обичним објавама за три дана, док становништво ван територије Кључког среза, према једној традицији није уживало ту бенефицију, већ се за прелаз морао имати пасош чије је издавање оптерећено великом таксом. Поред тога што Турњани лично познају Кладовљане, још више познају њихове специјалне обичаје и њихова реномирана вина. Да би и они, као наши странци који долазе у Кладово добили могућност да посматрају те кладовске специјалитете, Турњани врло често прелазе у групама од по неколико особа у Кладово, да једу крупну рибу која се код њих уопште не лови иако поседују леву обалу исте реке, и да се напију чувеног кладовског вина. И када ови наши суседи ступе на кладовско тле, осећају се као птице кад утекну из кавеза. Они потпуно забораве да су из великог града и намах се увале у кладовске обичаје који на њих заразно утичу, као каква епидемија. Кладовски музиканти имају веома јако развијено чуло мириса, као керови у лову на зечеве, јер осећају још при поласку ове госте из Северина, па их у чаршији већ пресретну, па и ако неким гостима није до музике коју они у Северину имају и уметничку, ипак не могу да се отму, већ се одмах нађу пред пуним столом у кафани и раздрагани јеком музике. За неколико часова створи се у душама гостију чаробна ситуација. Они се потпуно занесу кладовским вином које је на малигану 2-3 пута јаче од њиховог, и како њихов организам није навикао на такву јачину, а будући мало очарани романтичним прелазом преко воде, и за њиховим столовима се створи урнебес. У моментима као да не подсећају више на оне уравнотежене и високом културом углађене становнике северинске. Игра се, пева се, изводе се комичне продукције као на каквој позоришној бини. Дани су им тако кратки да се често морају враћати чамцима преко Дунава усред ноћи, што им доноси још више чаробности, да би приспећем код својих кућа, та чаробност могла да утоне у море свога редовног велико-варошког живота.
Јован Јовановић, Особености Кладова и околине, Београд 1938, с.44-48.
ВРЕМЕ ПОТОПА
Природа и опстанак света јесте апсурд, као што је и човеково постојање без природе такође апсурд. Њихово међусобно допуњавање одувек ме је суочавало са изузетним сазнањем, које је инспирисало моје стваралаштво. Околност да у том реду ствари дође до поремећаја, дубоко ме је потресала.
Таквим осећањем био сам испуњен и у тренутку кад је до мене допрла вест о градњи грандиозне хидроелектране, на терену који сам познавао. Људи су усвојили закон да од воде створе светлост, како је то рекао Пол Елијар. Али стварање те светлости било је условљено потапањем великих површина плодне земље, хиљада домова у којима су се људи вековима рађали и умирали.
И док се у Ђердапу одигравала та потресна драма великих промена, и сам узнемирен, учествовао сам у њој, настојећи да на своја платна пренесем мисао и наду у продужетак живота онога што умире и љубав за откуцаје новог, које се рађало на моје очи.
За све то време пратио ме је поглед једне старице из Текије. У њему је било и туге и носталгије, али и неке потресне вере да ће нестајање родног огњишта бити спречено управо на мојим платнима.
Бранко Станковић 1972.г.
VIDETI:
Atlantida na Dunavu
http://www.rastko.rs/rastko/delo/12828
АДА КАЛЕ
ЧЕТНИЦИ И ПАРТИЗАНИ: ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФИЈУ ЛЕОНИДЕ ПЕТРОВИЋА
Rusi i Srbi-izmedju Kladova i Sibira
http://www.rastko.rs/rastko/delo/12802
Radovan Kazimirovic i Ljutica Dimitrijevic-jedan politicki sukob na desnici http://www.rastko/org.yu/rastko/delo/12775
Cigani/Romi Kladova http://www.rasto.org.yu/rastko/delo/12778
Pravoslavlje i delo svetog Nikodima http://www.ratsko.rs/rastko/delo/12771
Ruski zastitni korpus u Srbiji 1941-1944 http://www.rastko.rs/rastko/delo/12774
Timočka srpska elita pocetkom XX veka http://www.rastko.rs/rastko/delo/12479
Tajna ekscentričnog milijardera- Filip la Renotieri de Ferari
http://www.rastko.rs/rastko/delo/12424
Tamo daleko http://www.rastko.rs/rastko/delo/12400
ČUTI:
Tamo gde Dunav razdvaja Karpate od planinskih masiva istočne Srbije, vezujući Panonsku sa Pontijskom nizijom, gde su vetrovi olujne snage vekovima drobili djerdapsko stenje, njegovim prahom čineći plodno tle na kojem se može uzorati Nebo, predanošću upornih Slovena niklo je Kladovo. Od savremenika često nazivano srpskim Sibirom, ono svojom istorijom potvrdjuje da senke velikih civilizacija ostavljaju duboke brazde na njihovim rubnim predelima. Najveći medju rimskim vladarima, Oktavijan Avgust sačinio je potomstvu zaveštanje da granice carstva ne širi preko Dunava, a mnogo vremena kasnije ispostaviće se delom saglasja moćnih evropskih država, da se uzajamne političke aspiracije završavaju na obalama te reke. U oba slučaja bivajući krajnjom tačkom horizonta, Kladovu je dodeljena uloga raskršća trnovito prohodnih puteva izmedju Istoka i Zapada. Sadašnjost malog srpskog grada protkana je fragmentima autoritarne prošlosti, ali i mislima da će zajednička sutrašnjica činiti bespuće veri u zaborav kao opravdanju izneverenih očekivanja.