Pohvala Nedoslednosti

Lešek Kolakovski

POHVALA NEDOSLEDNOSTI

O nedoslednosti govorim samo u jednom smislu, svedenom na poklapanje ponašanja i mi-šljenja ili na unutrašnje poklapanje u mišljenju između opštih načela i njihove primene. Dosled-nim nazivam onog ko raspolažući određenim brojem opštih neprotivurečnih pretpostavki usrd-no brine da u svemu što čini i u svim svojih stavovima u vezi onog što treba da radi ostane u potpunoj saglasnosti sa tim opštim pretpostav-kama. Prema tome, dosledan je onaj koji priznaje da je ubistvo zlo i, recimo, odbija da služi vojsku; onaj koji je uveren u preimućstvo monogamije nad ostalim oblicima porodice i ne vara svoju ženu ili muža; dosledan je policajac koji veruje da treba izvršavati naredbe i kažnjavati svakog pro-laznika koji prelazi ulicu van obeleženog mesta itd.
U istoriji kulture postoji rasa velikih talenata krajnje desnice, istina prilično retka, čiji spisi uvek pružaju materijal od neprocenjive vrednosti za razmišljanje o načelima doslednosti: u Fran-cuskoj to je rasa Bosija, de Mestra, Mora. Bili su to ljudi određene intelektualne hrabrosti koji se nisu bojali konačnih ostvarenja svojih zamisli i otvoreno su iznosili sud o svakoj pojedinačnoj stvari, na koju su se njihova načela mogla pri-meniti. Žozef de Mestr zna koji je najbolji po-redak sveta koji je ustanovio Bog, zna šta je u tom poretku najvrednije i šta čemu treba pod-rediti. Zbog toga ispoljava iznenađujuću dosled-nost u primeni opštih načela na sve konkretne stvari. Svet je tako uređen da u njemu mora postojati zlo; s obzirom da zlo postoji, ono mora biti kažnjavano; ako je tako - neko mora izvr-šavati kaznu i taj neko je neophodan činilac društvenog poretka koji s obzirom na to zaslužuje poštovanje. Iz tog razloga piše pohvalu dželatu: «Sva veličina, sva moć i celokupno podređivanje počivaju na dželatu: on predstavlja užas i pove-zuje ljudsko društvo. Ako se svetu oduzme taj zagonetni činilac istog časa red će biti zamenjen haosom, prestoli će biti poljuljani i društvo će propasti. Bog, tvorac vlasti, takođe je i tvorac kazni». Prema tome dželat je, s obzirom da je to zanimanje ispunjeno užasom, «neobično biće i da bi postojao u okviru ljudske porodice, potrebno je proviđenje, ispoljavanje kreativne moći. Jer, on je stvoren kao svet». Odnosno, duhovni zločini su teži od telesnih, s obzirom da je dobro duha vrednije; oni su i sramniji, jer vređaju uzvišenost Boga koji nadvisuje uzvišenost zemaljskih su-verena; i de Mestr tada piše pohvalu španskoj inkviziciji. Ili: po njemu, Galilej je bio kriv zbog procesa koji je vođen protiv njega, jer se nije uzdržao od pisanja, iako je to obećao, nalazeći da se Kopernikov sistem poklapa s Biblijom i pišući na narodnom jeziku umesto na latinskom; zbog toga de Mestr piše pohvalu tribunalu koji je sudio Galileju.
Morali bismo se pokloniti pred tim sjajnim primerom doslednosti, koja ne zatvara oči pred primenom vlastitih načela. S druge strane, morali bismo da primetimo da je čovečanstvo opstalo na zemlji samo zahvaljujući nedoslednosti. Šta se zahteva od vojnika koji ide u rat? Jedino da bude dosledan načelu pravedne odbrane svoje otadž-bine. (Kažem: «odbrane», jer u ratu, kao što zna-mo, postoji samo odbrana i to samo pravedna). Bitke koje vode dosledni vojnici završavaju se samo onda kada na nekoj strani pogine poslednji vojnik. Šta se zahteva od građanina države? Dosledna vernost državi ili ustrojstvu. Prema tome, dosledan građanin uvek će sarađivati s policijom, znajući da je ona nužan činilac u postojanju države, njene veličine i razvoja. Naj-lakša stvar na svetu je dokazati da je to tako i svaki građanin koji bi se kolebao u vezi sa siste-matskim pisanjem denuncijacija tajnoj policiji, posve sigurno je nedosledan građanin. Pretpos-tavimo da izvesnu stvar smatramo najvažnijom na svetu, na primer opštu obavezu nošenja cilindra u svim zemljama. Na koji način bi trebalo svoju koncepciju da nametnemo, da li pomoću rata, agresije, provokacije, ucene, mučkih ubistava, zastrašivanja, terora, zločina i mučenja?
Rasa kolebljivih i mekih, rasa nedoslednih su oni koji s lakoćom jedu za ručak šnicle, ali za koje je klanje kokoške apsolutno neizvodiv čin; to su oni koji ne žele da se ponašaju nelojalno prema državnim zakonima, ali ne pišu denuncijacije tajnoj policiji; to su oni koji polaze i u rat, ali u beznadnoj situaciji pre padaju u ropstvo nego što ginu na položaju koji moraju da brane do kraja; to su oni koji cene istinoljubivost, ali koji ni u kom slučaju neće reći poznatom slikaru da je naslikao kič, već naprotiv - nesigurnim glasom iznosiće pohvale, u koje ne veruju; rečju - rasa nedo-slednih ljudi je i dalje jedan od osnovnih izvora nade u to da će možda ljudska vrsta uspeti da se održi u životu. Jer, to je ona ista rasa, čiji jedan deo ne veruje u Boga i prihvata revolucionarna sredstva za rešavanje društvenih promena, ali odbacuje načine delovanja koji pogoduju takvim promenama, ukoliko se ti načini javno suprot-stavljaju određenoj moralnoj tradiciji, u kojoj su odgajeni.
Drugim rečima, potpuna doslednost je identič-na s praktičnim fanatizmom, dok je nedoslednost izvor tolerancije. Da li je to neko ko je nepo-kolebljivo uveren u istinitost svojih uverenja u vezi sa svakim pitanjem, s kojim ima prava dobrovoljno da ispoljava toleranciju prema razli-čitim uverenjima? Koja dobra i vrednosti može očekivati nakon situacije, u kojoj sme nekažnjivo da širi nesumnjivo lažne poglede koji su na ovaj ili onaj način društveno štetni? U ime čega sme da se odrekne primene sredstava koja, po njego-vom mišljenju, vode cilju koji smatra ispravnim?
Na to možemo reći da je svaka tolerancija iznuđena, da je tolerisano samo ono što se ne može uništiti zbog nedostatka sredstava i da su po pravilu tolerisani samo zahvaljujući svojoj moći koja protivniku ne dopušta da ih do kraja uništi. Iza ove opservacije po svoj prilici stoji ne malo istorijsko iskustvo, mada se njime ne može sve objasniti. Jer, da je sklop snaga izvor tolerancije i da antagonisti poseduju fanatičnu doslednost, oni bi morali da se neprestano do kraja uništavaju. Kada se to ne događa ili ne uvek, to je samo zbog tog srećnog postojanja nedoslednosti. Kažem: nedoslednosti, jer ona ni u kom slučaju ne mora proizilaziti iz svesnog prihvatanja načela toleran-cije, već samo pokazuje da se to načelo u odre-đenoj meri prihvata.
Nedoslednost je jednostavno skrivena svest o suprotnostima sveta. Govoreći o suprotnostima, imam u vidu okolnost da se u istorijskom razvoju očigledno događa da različite vrednosti u druš-tveni život uključuju i antagonističke sile. Uvere-nost u apsolutnu i isključivu prevagu neke vredn-osti kojoj je sve podređeno, takva uverenja bi, da su univerzalno rasprostranjena i upražnjavana, ljudski svet pretvarala u sve veće bojište - što se s vremena na vreme i događa. Odsustvo dosled-nosti ukida taj ishod. Nedoslednost, kao oblik individualnog čovekovog stava, jednostavno je rezerva nesigurnosti sačuvana u svesti; perma-nentno osećanje mogućnosti vlastite greške, a ako ne vlastite - ono mogućnost dokazivanja protiv-nikove. Ovde sve vreme govorimo o odnosu mišljenja i načela prema praktičnom delovanju. Stoga je svako mišljenje koje se u svakom praktičnom delovanju može manifestovati kao pokretački činilac - afirmacija vrednosti. Uzima-jući u obzir redosled stvari - to je jedno od osno-vnih načela do čije formulacije nam je stalo - svet vrednosti logički nije svet dveju vrednosti, nasuprot svetu teorijske misli. Drugim rečima - postoje vrednosti koje se uzajamno isključuju, ne prestajući da budu vrednosti (jer, nema istina koje bi se uzajamno isključivale, ne prestajući da budu istine). To je istina, čiju banalnu očiglednost svakodnevni život potvrđuje na svakom koraku. Nedoslednost u smislu u kome danas govorimo, jednostavno je odricanje jednom zauvek presu-đujućeg izbora među bilo kojim vrednostima koje se alternativno isključuju. Jasna svest o toj situaciji permanentne i neizlečive antinomije sveta vrednosti nije ništa drugo nego svesna nedoslednost, jer se nedoslednost uglavnom upražnjava, ali se ne proklamuje. Nedoslednost je pokušaj neprestane obmane bića, s obzirom da ovo neprekidno pokušava da se nalazi u alter-nativnim situacijama, između dvaju vrata, samo ulaznih, odnosno da nijedna ne dopušta izlazak. Kada smo jednom ušli primorani smo da se do kraja, do poslednjeg metka borimo na život i smrt s onim ko je ušao na drugi ulaz. Prema tome, pokušavamo da laviramo, manevrišemo, prime-njujemo različita izvrdavanja, postupke, sumnjive manipulacije, lukavstva, izgovore, podvale, polu-istine, nedorečenosti, opreznosti - da ne bismo bili gurnuti u neki od otvora koji vodi samo u jednom pravcu. Ovo obmanjivanje bića, ovi pokušaji pomirenja neizlečivih antagonizama, pokušaji zaobilaženja fatalnih «ili-ili» suprotnih vrednosti - sve to nije rezultat trenutnog haosa u ljudskom životu koji će s nastankom nove ere biti uklonjen, već je rezultat prirode čovekove stvar-nosti, čije antinomije nas neprekidno prate. Te antinomije možemo izbeći nedoslednošću. Može-mo ih prihvatati kao deo univerzalne ljudske sudbine, ne dopuštajući osporavanje nečega do kraja, nečega što smatramo dragocenim, iz raz-loga što nešto drugo, takođe dragoceno, s onim prvim ostaje u trajnom antagonizmu. Dakle, trudimo se da kasnimo s konačnim izborom, dok nas ne iznenadi kraj života koji je jedina situacija u kojoj se mogućnost izbora stvarno gubi.
Ovde neko može reći: a šta je zapravo to drugo, ta sitnorazumska mudrost koju je Aristotel izneo u Nikomahovoj etici? Njegova ideja se temelji na opasci da postoje vrline i kontra-vrline, kao i mane i kontra-mane; pri čemu vrlina je štedljivost, a mana tvrdičluk; ili, vrlina je darež-ljivost, a mana je rasipnost. Stoga nas otac evropske intelektualne kulture uči da umemo da mirimo suprotne vrline, ne praveći suprotne ma-ne, tj. da budemo istovremeno štedljivi i darež-ljivi, ali ne i štedljivi i rasipni; između hrabrosti i kukavičluka da sačuvamo sredinu koja harmo-nično miri hrabrost i razboritost; između grozni-čave žudnje za slavom i plašljive malodušnosti da zadržimo stav koji povezuje zdravu ambiciju sa skromnošću, i - budući daleko od okrutne osve-toljubivosti i ponizne pokornosti - da budemo istovremeno odlučni i blagi. Jer, istinski darežljiv čovek nije rasipnik već je štediša, a istinski hrabar čovek nije drzak već je razborit i tako dalje.
Prema tome, došli smo zapravo do toga da hvaleći nedoslednost (zar jednostavno ne ponav-ljamo večnu mudrost zlatne sredine) priznajemo da naša ideja ne gaji nikakve pretenzije prema najmanjoj bliskosti sa teorijom sredine, već je njena potpuna suprotnost.
Aristotelova etika! Aristotelova etika je bila čisto zemaljska. S tim što je njegova zemlja bila ravna. Aristotel je predstavljao ideju novog jedin-stva helenskog sveta. Osvojio je svet, jer u epohi, kada je ta ideja jedinstva bila najpotrebnija, bio je otelovljenje genija univerzalne pomirljivosti. Bio je to u metafizici, bio je u politici, a bio je i u moralnoj doktrini. Međutim, Aristotelov genije nam je stran, jer živimo u svetu ekstremnosti.
Ako se udubimo u Aristotelovu etiku, bez napora ćemo primetiti da njen osnovni tok čini želja za sintezom i verovanje u to da se između svaka dva ekstrema može naći sredina koja od svakog čuva ono što je korisno, a odbacuje ono što je štetno, odnosno da zdrav razum kroz har-moničnu sintezu miri ono što je s obzirom na odsustvo umerenosti suprotnost. Drugim rečima, po mišljenju Aristotela, suprotnosti ljudskih sta-vova koje eksplodiraju u društvenim antagoniz-mima, nisu suprotnosti sveta, već su to suprot-nosti obrnuto štetnih zloupotreba, kojima vodi odsustvo razuma. Prema tome, suprotnosti su delo čoveka koji u jednom ili u drugom pravcu zloupotrebljava dobra sveta.
Stoga se pohvala nedoslednosti, čije smo obrise upravo izložili, temelji na potpuno druga-čijem načelu. Ono pretpostavlja da suprotnosti vrednosti ne proističu iz njigove zloupotrebe, odnosno da nisu prividne i prevazilazive zdravom umerenošću; te suprotnosti su imanentne svetu vrednosti i ne mogu se pomiriti ni u jednoj usklađujućoj sintezi. Razumna nedoslednost ne stvara sintezu među ekstremima, znajući da ta sinteza ne postoji, jer se vrednosti kao vrednosti integralno isključuju. Stvarnost vrednosti je nedo-sledna, to znači da se sastoji od antagonističkih elemenata, čije istovremeno priznanje je neo-stvarivo, jer svaki od njih zahteva potpuno priznanje. To nije logička suprotnost, jer vred-nosti nisu teorijske teze. To je suprotnost pona-šanja ljudskog sveta.
Prema tome, nedoslednost je pokušaj izra-žavanja određenog stava koji je svestan situacije koja priznaje da se ekstremi ne mogu pomiriti, a istovremeno ne želi da se odrekne nijednog, jer i jedan i drugi smatra vrednostima. Pri tom ne tvrdimo da se nijedna konkretna suprotnost dveju vrednosti koje dolaze do izraza u datoj situaciji, nikada ne može prevazići; naša teza se ne odnosi na bilo koji par suprotnosti koje postoje u određenoj situaciji, već na samu situaciju suprotnosti kao takvu; drugim rečima, verujemo u mogućnost sinteze ili prevazilaženja aktuelno postojećih suprotnosti, a istovremeno verujemo - u skladu s celokupnim istorijskim iskustvom - da data suprotnost nestaje zbog toga da bi ustupila mesto novoj, odnosno da nije moguća nijedna univerzalna sinteza. U svetu u kome delujemo suprotnosti su nepomirljive; pomirene više nisu svet u kome delujemo, već svet koji je umro i u odnosu na koji više ne moramo da zauzimamo praktičan stav; suprotnosti nas gone, ukoliko smo u svetu vrednosti aktivni, odnosno, ukoliko jednostavno postojimo.
Evo najjednostavnijeg primera uzetog iz svakodnevnog političkog iskustva. Smatramo da narodi imaju prava da raspolažu vlastitom sudbinom. U tom priznanju je sadržana afirmacija određene vrednosti. Istovremeno priznajemo da su određene važne društvene institucije, sačuvane u životu našeg naroda, štetne po njegov razvoj. Pri tom nesumnjivo vidimo da narod upravo te institucije visoko ceni i uopšte ne namerava da sluša naša objašnjenja u vezi s njima. Na primer: mi nismo samo ljudi lišeni uživanja u veri, već smo i najdublje uvereni da je očuvanje uticaja verskih institucija na javni život štetna pojava, jer se taj uticaj ne manifestuje sam po sebi u društvenom životu, već i u skladu sa voljom naroda. Kako onda treba da se ponašamo? Ne želimo da se odreknemo nijednog od ta dva načela koja se u određenoj situaciji pokazuju antagonistička; dakle, ne želimo ukidanje tih institucija nasilnim putem i protivno volji naroda koji želi da ih zadrži, s obzirom da je u većini, niti želi da se odrekne borbe u slučaju da te institucije treba da budu ukinute. Neko će reći da je situacija banalna i da ne isključuje sintezu; ta sinteza se izvodi u istorijskoj perspektivi, iz koje očekujemo da će se narod tokom svog razvoja odgovarajuće prosvetiti i da će aktuelna suprotnost prestati da postoji; shodno tome trudimo se da narod odgovarajuće prosvećujemo, da bismo ga naveli da prihvati naše pretpostavke i da u budućnosti svojevoljno ukine institucije koje, po našem mišljenju, koče njegovu evoluciju.
Nažalost ovo Solomonsko rešenje ne raspršuje naše sumnje. Ništa nam ne smeta da prihvatimo da će se iz neke istorijske perspektive, merene aršinima generacija, volja naroda toliko pro-meniti, njegova svest formirati, da će pomenuta suprotnost prestati da postoji, mada je ta nada mala kada je u pitanju današnje praktično pona-šanje. Pretpostavimo da se u toj zemlji glasa za uvođenje veronauke u javne škole ili, recimo, da se postojeća veronauka ukine. Tada nemam drugog izbora: moram da glasam ili u skladu s onim što smatram voljom naroda, ili u skladu s tim što smatram njegovim faktičkim dobrom. Moram da glasam - na to me prisiljava situacija koja ne zavisi od mene. Istovremeno ne mogu da budem dosledan u odnosu na oba svoja načela istovremeno, premda ne želim nijedno da odbacim. Primer nije ni izmišljen ni usamljen: koliko članova različitih parlamenata sa skri-venom nadom glasa, verujući da će ih protivnički glasovi nadglasati?
Primer antinomije unutrašnjeg načela tolerancije je večan i oduvek nerešiv: kako proklamovati i negovati toleranciju prema neto-lerantnim pogledima i pokretima? Ukoliko su takvi pogledi i pokreti nasilno ućutkani delujemo suprotno načelu tolerancije; delujemo suprotno načelima tolerancije ukoliko ih tolerišemo, jer im time omogućujemo da zavladaju situacijom i unište načela tolerancije u praksi društvenog života. I u tim okolnostima uzaludno je nadati se da će se ta suprotnost rešiti u istorijskoj perspek-tivi, tako što ćemo pobiti sve neprijatelje toleran-cije, posle čega ćemo moći da primenjujemo neograničenu toleranciju ili tako što će netolerantni pokreti vremenom prestati da budu netolerantni. U praktičnim svakodnevnim odluka-ma i u našem svakodnevnom učešću u društve-nom životu takve perspektive nam mogu mini-malno olakšati rešenja.
Naši primeri nisu fiktivni. Naš život se odvija kroz odnose koji su suprotni lojalnosti, koje moramo praktično birati u konkretnim situa-cijama, kršeći jednu lojalnost u korist druge, a istovremeno ne osporavajući prvu; lojalnost pre-ma pojedincima, prema vlastitom pogledu na svet, prema slučajnim ljudskim skupinama i sku-pinama uopšte, u kojima smo se dobrovoljno na-šli, prema narodima, prema partiji, prema ustroj-stvima, prema prijateljima, prema sebi, prema svojim bliskim, prema vlastitoj prirodi, prema vlastitim uverenjima, prema sadašnjosti i prema budućnosti, prema konkretnim i univerzalnim stvarima - koliko priznatih lojalnosti, toliko ne-premostivih suprotnosti. Među hroničnim suko-bima autentična sinteza se teško ostvaruje; za rukom najčešće polaze prividne i varljive sinteze kojima se zavaravamo, praveći se dosledni, jer je doslednost jedna od vrednosti koja nam je od detinjstva usađivana. Naš predlog namerava da nas uveri da je upražnjavanje doslednosti u takvim uslovima ideološka fikcija koja teži ukidanju bar jedne vrste sukoba: sukoba koji pro-ističu iz priznavanja doslednosti kao vrednosti. Prema tome, proklamujući suprotnosti sveta, trudimo se da ih bar u jednoj tački umanjimo: jer se suprotnosti, kao što vidimo, množe i pre-poznatljive su. Drugim rečima, pohvala nedo-slednosti je istovremeno nepriznavanje određene vrednosti, vrednosti doslednog života. Suprotnost između vrednosti doslednog života i vrednosti elementarno razumnog života spada u suprotnosti koje se, možda, mogu jednostrano ukloniti, ali ne putem sinteze, već odricanjem od jedne su-protnosti.
I odmah se javlja pitanje: da li doista možemo proklamovati načelo nedoslednosti na savršen način, odnosno dosledno? Da li postoje oblast događanja ljudskog života u odnosu na koju ćemo primenjivati potpunu doslednost, dospevajući time u suprotnost koja se protivi našem odri-canju? Na to pitanje moramo odgovoriti pozi-tivno. Oblast takvih događanja postoji. Takva događanja nazivamo elementarnim situacijama.
Elementarne situacije su one u kojima za-mire taktika, to jest ljudske situacije prema kojima naš moralni odnos ostaje nepromenjen, bez obzira na okolnosti u kojima se te situa-cije ostvaruju. Ako čovek umire od gladi, a mo-gu da mu dam da jede, onda ne postoji nikakav skup okolnosti, u kojima bi bilo ispravno reći: «taktički je bolje dopustiti da umre»; ili, ako ne mogu da mu pomognem, da kažem: «taktički je bolje prećutati njegovu smrt izazvanu glađu». Elementarne situacije su evidentne ratne agresije, genocid, torture, iživljavanje nad bespomoćnima. U elementarnim situacijama vrednosti nedosled-nosti prestaju da igraju ulogu. Ovde iznenada susrećemo svet sa dve vrednosti. Na taj način naša pohvala nedoslednosti je i nedosledna; vrednost nedoslednosti ima određene granice, u kojima je ona važna, a to su granice u kojima je stvarnost ispunjena suprotnostima - ali do izvesne mere (sve vreme govorimo o stvarnosti vrednosti, a ne o stvarnosti koja je predmet teorijskog mišljenja). Jer, ako se udubimo u stvar opazićemo da biti dosledan u nedoslednosti, znači zatvoriti se činom (upražnjavanje određene doslednosti) nečeg, čija afirmacija (tj. afirmacija nedosled-nosti) je sadržina ovog čina, a to znači naći se u nemogućoj situaciji, u antinomiji. Budimo onda nedosledni i u samoj nedoslednosti - ili, drugim rečima, primenjujmo načelo nedoslednosti prema njoj samoj. Međutim neko nam može zameriti da upravo tada primenjujemo nedoslednost u kraj-njem vidu i da na taj način potpunu doslednost ostvarujemo upražnjavajući nedoslednost - jer, ako smo uvek nedosledni naša nedoslednost će biti potpuno dosledna, tako da uvek ne bismo bili nedosledni; s obzirom da ograničavamo nedo-slednost, tj. ako stalno nismo nedosledni, tek tada postajemo apsolutno nedosledni. Drugim rečima - došli smo do najklasičnije antinomije klasa: do-sledna nedoslednost nije dosledna nedoslednost (jer sama nedoslednost u načelu isključuje nedo-slednost); nedosledna nedoslednost zapravo je dosledna nedoslednost. Stoga predlažemo očuva-nje načela doslednosti kao vrednosti: upražnja-vajući načelo nedoslednosti na nedosledan način. Na taj način dovodimo našu pohvalu nedosled-nosti do savršenstva - protestujući protiv upraž-njavanja nedoslednost u savršenom vidu.
Tolike pohvale nedoslednosti. Ostatak se ne da iskazati. Ostatak treba uraditi.

S poljskog prevela Biserka Rajčić

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License