Pogovor

Vladimir Todorović

POGOVOR

Jevrejska zajednica s područja naše bivše države, nekadašnje Jugoslavije, pretrpela je tokom Drugog svetskog rata, gledajući procentualno, skoro najveće gubitke među evropskim jevrejskim zajednicama. Dr Milan Koljanin, jedan od nesumnjivo najistaknutijih autoriteta kada se radi o ovoj oblasti i sličnim, kaže da se „možemo osloniti na procenu da je od oko 82.000 jugoslovenskih Jevreja u Holokaustu život izgubilo oko 67.000, odnosno njih 81,7 odsto“.
Pa ipak, svaki od tih užasavajućih podataka i sličnih unosi(o) je u mene manje nemira od onog što je lebdelo u našoj kući, od tog s čim sam odrastao. Pokraj života, i tatinog i mog, provlačilo se to strašno, najstrašnije, ono što je zadesilo mamu. Međutim, to je samo lelujalo u našem stanu i skoro sam siguran da se skoro nikad niko tog nedefinisanog nije u razgovoru dotakao, dok smo svo troje bili na okupu. Dakako da je bilo u tome nešto što me je kopkalo, ali se ne sećam da sam se ma kad raspitivao o tom kako to da svi sem mene imaju bake i deke. Pa svi moji vršnjaci su kod nekog svog odlazili za vikend ili tokom raspusta, a jedino sam ja išao u Šumadiju kod Ninićevih, s kojima su moji Todorovići imali čvršću vezu od krvne, prijateljsku, najčvršće srodstvo. Majci Zorki i Oci ili kako smo ga još zvali, čika Tiki sam bio unuk kao svi ostali, istinski njihovi.
S Dragutinove strane, tatine, roditelji odavno nisu bili među živima i, sudeći po onom kakav je moj otac bio, to mi je objasnio bez posebnog pristupa deli-katnoj temi. Tako pričaju muškarci, više usputno bi napomenuo pred svaki razgovor ovakve vrste. Ne znam jesam li razumeo kako se to priča među muškarcima, ali sam apsolutno siguran da sam na to samo klimnuo glavom i pogledao ga. Muški. Takav sam barem želeo da mi je pogled. Po tatinim rečima, deda je nestao u nekim demonstracijama ili odmah posle njih, dok se koju godinu kasnije baka nije probudila, te je najmlađeg od sedmoro, mog tatu prihvatila plemenita porodica Korenoj, Steve i Anuške.
Jelica je pak svoje uspomene omeđila. Za one do rata sam znao, o odlascima u sinagogu, školovanju, igrankama u „Reksu“, prabakinim kolačima, foks-terijeru Džipsiju i ko zna još koju. Ratno vreme nije pominjala, a ja se nisam raspitivao, pošto mi je od malena bilo usađeno da se pristojni ne raspituju o onom o čemu se ne govori. Znao sam da je bila u Aušvicu, samo je sećanja na dane pre logora i one neposredno po oslobođenju, čuvala. Ne bih rekao čak ni da ih je ma kad podelila s tatom. Kakve su uspomene bile, pretpostavljam, najverovatnije da je i trebalo tako. Samo jednom sam pitao, sećam se, nešto kao „šta ste tamo radili, po čitav dan, kad nikud izvan žice niste mogli?“. Mama, koja je uvek imala strpljenja za svog jedinca i, posebno, blagosti je odgovorila hladno, „nosili smo mrtvace“. Bile su to reči kojim se zauvek stavlja tačka na određenu vrstu pitanja, pogotovo pred strašljive kakav sam bio. Uz to, na lestvici dobrog vaspitanja je ovim odgovorom moje bilo podignuto još za stepen više.
Mama je izabrala muk, uveren sam, još zbog nečeg. Radi ponosa. Nije htela niti da je ma ko sažaljeva, još manje da dospe u situaciju da se neko neljudski ponese prema tom što je za njom ostalo. O svom prkosu mi se jednom poverila: posle oslobođenja, već u Novom Sadu se u Crvenom krstu našla u redu, čekajući da joj daju nešto od garderobe za bivše logoraše, poslatu iz Amerike. U tu duboku jesen je tamo dreždala u svojim tanušnim, letnjim stvarima računajući da će dobiti zimski kaput. Drugo da obuče nije imala. Žena zadužena da svakog odmeri i odabere šta bi mu trebalo dati joj je pružila večernju haljinu. Jelica je na to zajedljivo priupitala gde se dele cipele, rukavice i odgovarajući nakit, pa da bude doterana cakum-pakum kad pođe na prijem. Onda je dobijenu toaletu zafrljačila prema aktivistkinji i otišla iz zgrade Crvenog krsta. Od kume svojih roditelja, kod koje je stanovala, dobila je posle njen zimski kaput ili nešto slično tome, a pamtim i to da mi je objasnila da se, kada se isplakala onog dana posle doživljenog u susretu s drugaricom tom i tom, zarekla da nikad više i ni od kog nikakav poklon ne primi. U mali broj izuzetaka je svrstala tatu i mene i najbliže našoj porodici.
O tom kada bi joj misli odlutale do najjezivijeg dela njene mladosti bi nas dvojicu upoznala jedino rečima da, eto, prošle noći nije ni trenula. U to je stala sva njena jadikovka.
Prilika da nešto čujem se ukazala devedesetih, kada sam doznao da će za par dana doći neka moja koleginica iz Subotice, pošto je mama pristala na učešće u projektu „Šoa“. Snimiće Jelicin iskaz, ispitaće je o svemu u „onim danima“. To mi je tata preneo, a čuo sam i sledeće: mama ga je zamolila da ode iz stana odmah pošto se bude upoznao s gošćom i njenom ekipom. Da ih posluži kafom ili čajem, posedi neki minut s njima i da se izvini, jer kao ima nekog posla u gradu, a da se vrati tek predveče, kad intervju bude završen. Rekla je i to da bi volela da dan uoči posete Subotičana moja ćerka dođe kod njih na spavanje. Prekoredno. Jovana je još bila osnovac i redovno je vikendom bila bakina i dekina, a kako se dešavalo da se to vikend pravilo koji put prekrši, ova mamina želja mi nije privukla neku posebnu pažnju.
Živeo sam u to vreme nedaleko od svojih roditelja i, kad sam za plan saznao, dogovorili smo se da dok Subotičani budu kod mame, tata vreme za onaj svoj važan posao provede kod nas. Naravno da smo i on i ja razumeli da ne pitamo mamu za razlog zbog kog je htela da bude sama s gostima.
Pristojni ne pitaju ono o čemu se ne razgovara.
Bilo je dobro, to su fini ljudi, sve sam im ispričala, bilo je jedino što smo docnije od Jelice čuli, s tim da smo znali da je imala besanu noć i pred dolazak Subotičana i po njihovom odlasku.
Nekoliko meseci kasnije je stigla video kaseta s maminim dvoipočasovnim iskazom o preživljenom, o godinama pre nego što je oterana odavde, o Aušvicu II – Birkenau, Ravensbriku, Bergen-Belzenu i u Frankfurtu na Majni-Valdorfu, pa opet o Bergen-Belzenu. Poštar je doneo paketić, a mama me je pozvala na poslu, zamolila da ga što pre prekinem da bih samo skoknuo do njih, pošto ima nešto važno, pa je ponovila i to podvukla, jako važno da kaže tati i meni. Čim sam stigao, povela nas je u svoju sobu. Otvorila je orman njenih džempera i bluza, i rekla je da će kaseta stajati tu, pokazujući nam i gde joj je mesto odredila. Molim vas i to da od mene ovaj film ne tražite, niti da ga se dočepate kad me ne bude kod kuće, jer to je moje, samo moje i neću to da dirate, izgovorila je intonacijom kakva nije pripadala njenoj prirodi. Omalena i nežna, skoro da nije umela da povisi glas. Nervozu ili zapovest prepoznavali bismo u njenom govoru uglavnom tako što bi češće nego inače mešala „č“ i „ć“. A kako smo tog podneva tata i ja više puta od nje čuli „neću“, nije bilo moguće usprotiviti joj se ili bilo šta je pitati. Posle smo svo troje na brzinu popili kafu i pomalo pričali. Ni slučajno o „onim danima“.
Jelica je teško podnela Dragutinov odlazak i, najverovatnije, pod teretom godina, bolesti, samoće i straha od predstojećeg je jednog dana, u ranu jesen, rekla da je rešila da nešto podelimo. Naslutio sam šta bi to moglo biti. Bio sam u pravu, odlučila je da progovori.
Ispovesti je prethodio kraći ritual. Prvo je zamolila ženu koja se starala o tom da joj se uvek nađe pri ruci da nas ostavi na miru, da kako je rekla, ode svojoj kući. U sobi je bilo toplo, ali je insistirala da ostanemo tu, da ne sedimo na terasi. Biće bolje, lakše ćemo pričati, objasnila je. Skuvala nam je kafu, uzela od mene cigaretu i, mada se njeno pušenje uvek pre moglo nazvati pućkanjem nego pušenjem, smestila se u fotelju i prosula pred mene par rečenica o danima pre nego što Lendlerovi s preostalim novosadskim Jevrejima bili oterani. Da, tako je govorila za deportaciju: oterani, isterani, proterani, najureni. Govorila je brzo, nervozno, trpajući misli u rečenice koje kao da nisu bile njene. Bila je načitana, dobro je govorila još tri jezika i njoj nije pripadao toliko pojednostavljen pristup važnoj priči. Jelica je tim rečenicama posle dodala još nekoliko jednako osušenih, o danima po oslobođenju i onda duboko uzdahnula, pa zaćutala. Nakon predaha se dotakla u dve-tri rečenice još dve-tri sudbine i ni reč više, izgledajući kao da se slomila.
Ništa me nećeš pitati, naredila je posle predaha, teško dižući slabu, mršavu ruku, postavljajući valjda kakav zid između nas. A onda, opet tiho je rekla da je to vreme neko drugi živeo umesto nje, s tim da ne zna ko je to mogao biti.
- Zato ne vredi ni puno više da pričam, ni da me pitaš. U meni ima još nekog, sigurno, a taj s tobom neće da razgovara. Ni sa kim, ne samo s tobom. Onda, u ono vreme se taj neko svakog dana budio umesto mene, neka životinja, ko li, te je svu moju muku uzimao na sebe. Bio je sposoban da puno istrpi, imajući jedino za cilj da dočeka sledeće jutro. Ko zna, možda će ono biti još gore od ovog jutra, ali je važno da bude sledeće i onda sledeće i … Milion, pet miliona puta, ili možda samo stoput sam molila boga da sve pobedim tako što ću umreti, što ću ja odlučiti o tom kad ću izdahnuti, a ne da oni reše od kad da me više nema! Taj neko u meni mi nije dao da izdahnem.
Sva skupljena u fotelji činila se još malenijom. Gledala je ko zna kud i na sebe sam joj skrenuo pažnju tek kada sam je ponudio novom cigaretom. Zapalila je i pućkala neveštije nego inače, ali se umešno skrivala u dimu pred sobom. Imala je još snage da obeća da ćemo jednog dana, bože zdravlja, opet o svemu tom pričati, a da će ona odrediti kad će to biti. Da je ne propitujem i ne podsećam, reći će.
Kako sam tog časa znao, nismo pričali nikad više. Nije rekla, ali je verovala da razumem kako tog dana nikad neće biti.
Sudbina je htela da se mama u Aušvicu obrela i sa svojom najboljom prijateljicom, Verom, kao i njenom sestrom Ružom i njihovom mamom, s kojima je dočekala oslobođenje, izlečenje od tifusa i povratak. Ženski deo porodice Šen, bliskih rođaka familije Frojd, da Sigmunda Frojda, iskoristio je posleratnu mogućnost da se iseli u Izrael. Jelica je pak srela Dragutina i ostali su u Novom Sadu. Možda su i oni želeli da odu, možda su se kajali kasnije, možda ih je zadržao moj dolazak, ne znam. Nekom prilikom, kad smo se u Pečuju sreli s tetka Verom i njenim mužem Mirkom Rajtzerom, moji su otišli da se prošetaju s njim, dok smo tetka Vera i ja ostali da u hotelu pričamo. Tetka Vera se kao obično raspričala, a na meni je bilo da ćutim i slušam sećanja na dane pre rata. Onda je obuhvatila „ono vreme“, ali … Ni od nje nisam puno saznao, dobio sam tek sliku-dve.
Setio sam se tog razgovora neposredno posle kafe popijene s mamom, onog popodneva. Tetka Vera je usred rečenice stala i rekla - „ma znaš šta, hajde da pričamo o nečem drugom, jer čim se setim onog vremena ne mogu da spavam, a pilule ne pomažu“.
Pripremajući se da prenesem majušan deo onog što je činilo teranje u smrt Jevreja Bačke 1944. godine, pročitao sam i studiju neke mađarske istoričarke o odnosu Jevreja prema uspomenama na vlastito zatočeništvo u raznim logorima smrti. Značajan broj ispitanika rekao joj je da nije želeo stravičnim slikama druge da uznemirava. Čak ni anketare. Škrto su odgovarali i kazivali o tom da pamte susret s Mengeleom, strah, glad, hladnoću… Sve su to, kao po dogovoru, uglavili u koji minut i u tekstu stoji i to da bi se onda uglavnom opredelili da iskaz završe tim da ih je na svetu održalo to da su bili mladi, da sve duguju dobrom zdravlju i tom da su imali sreće.
Pišući knjigu, imao sam izuzetnu čast da upoznam još neke od tih nekad mladih i onda dobrog zdravlja. Među sagovornicama bila je i gospođa koja mi je ispričala da je od svoje majke čula da je iznad svega upamtila strah, glad, smrad i zimu. Susret s Mengeleom, takođe. Govorila je i o sreći, isto. I te kakvoj! Ta o čemu drugom! Njena majka je spasila svoju bebu! Jeste, bebu. Preživela je logorske dane! Sedeo sam prekoputa tog onda tek nešto preko pet meseci starog dojenčeta, odnetog s majkom, u vagonu za stoku iz Subotice u koncentracioni logor. Veoma elokventna, izuzetno obrazovana, načitana… ali ni od nje nisam mnogo saznao. Razgovor smo vodili o svemu, a kad je trebalo da načnemo temu o „onim danima“, o tome šta je o njima doznala od svoje majke, izvinila se i rekla mi da je imala iskrenu želju da udovolji mojoj molbi da pričamo samo da će ipak biti bolje da ne govori o njima. Jer, objasnila mi je, prođu li joj užasi kroz misli, njene noći biće iznova besane i beskrajno duge.
Od pre neke zime Jelice više nema. Nije se mučila, zaslužila je to. Ugasila se. Tih meseci govorila mi je da oseća kako će se uskoro sresti s Dragutinom i da se tome neopisivo raduje. I zbog njega i, kako je rekla, još zbog nečeg, vrlo važnog. Da se naspava.
Kad sam završio ovaj tekst, poslao sam ga svojoj kćerki, da mi kaže slaže se li se s napisanim o njenoj baki. Odgovorila mi je brzo, SMS porukom.
- Slažem se. Meni je Jeja, veče pre nego što će doći ekipa snimatelja, ispričala sve o logorima, od svog prvog dana tamo do poslednjeg. Eto, da znaš. Ja sam je zamolila i pristala je. Rekla sam da će joj biti lakše da prvo sve ispriča meni, a onda njima, sutradan. Verujem da je tako i bilo. Lj, J.

Ovaj tekst je odlomak iz rukopisa "Poslednja stanica Aušvic" koji je dobio drugu nagradu na konkursu Saveza jevrejskih opština Srbije 2014. godine. Publi-cista Vladimir Todorović deli nagradu sa Milošem Damjanovićem.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License