Pogled Unatrag Pogresna Premisa

POGLED UNATRAG - POGREŠNA PREMISA
Dušan Simić
NIN, 11.6.1989
Tekst je digitalizovan i prenešen na strancu uz dozvolu glavnog i odgovornog urednika NIN-a od 31.7.2008. godine.
Kada je u prošli ponedeljak objavio mere američkog uzvraćanja kineskom režimu zbog brutalnog masakra mirnih demonstranata u Pekingu, između ostalog obustavu isporuka vojnog materijala, američki predsednik Buš oprezno je izbegao da se obaveže na prekid diplomatskih odnosa, navodeći da to, „u ovom času", ne bi bilo u američkom nacionalnom intersu.
Iza obrazloženja je stajalo drugačije shvatanje funkcije diplomatskih odnosa u savremenoj međunarodnoj komunikaciji od onog na kome je zasnovana naša svojevremena odluka o njihovom prekidu sa Izraelom. Ta odluka sledila je zaključke sastanka rukovodilaca komunističkih i radničkih partija u Moskvi 9. juna 1967. godine i različitu logiku. Zaključke je, uz državnopartijske vođe zemalja Varšavskog pakta, izuzev Rumunije, u ime Jugoslavije potpisao Josip Broz Tito i u njima je navedeno da „ukoliko izraelska vlada ne okonča agresiju i ne povuče trupe iza linije primirja, socijalističke zemlje će učiniti sve što je neophodno da bi pomogle narodima arapskih zemalja".
Sledile su, rafalnom brzinom, odluke zemalja potpisnica o prekidu diplomatskih odnosa sa Izraelom. Jugoslavija je, u tom nizu, svoj korak obznanila 13. juna.
Bio je to u čitavoj našoj diplomatskoj istoriji posle 1948. godine verovatno najdrastičniji slučaj svrstavanja uz istočni blok, možda i jedini u pitanju koje je imalo tako krupne političke, vojne i strateške implikacije. Javna je tajna da je to bio i redak slučaj podeljenosti jugoslovenskog državnopartijskog vrha u jednom ključnom pitanju spoljne politike koja je, za razliku od unutrašnje i ekonomske, najveći deo vremena bila područje širokog konsenzusa. Koča Popović je već u dva maha, u intervjuu „Politici" i knjizi Aleksandra Nenadovića, izjavio kako je odluku smatrao od početka pogrešnom. Strani listovi su još te daleke 1967. godine pisali da joj se bezuspešno suprotstavljao i naš tadašnji šef diplomatije Marko Nikezić a otvaranje zapisnika sa sednice najužeg rukovodstva verovatno bi u čitavoj ovoj epizodi otkrilo još poneki glas.
Nekima je smetala naša identifikacija u tom pitanju sa Varšavskim paktom, istočnim blokom ili „socijalističkom zajednicom", kako god to nazivali, drugi su polazili od drugačijeg poimanja diplomatskih veza. Ovo kome se pribeglo, očito je polazilo od premise da je održavanje diplomatskih odnosa priznanje a njihovo prekidanje kazna za određeno ponašanje međunarodnog partnera. Drugim rečima, Izrael je počinio agresiju i odbija da se povuče iza linije primirja pa biva kaž¬njen kolektivnim, sa izuzetkom Rumunije, otkazom diplomatskih odnosa od strane „socijalističkog sveta".
Rezon je pokazao izuzetnu upornost u našoj diplomatskoj praksi. Na sve nagovešaje mogućnosti obnove odnosa i signale sa izraelske strane mi smo tokom više od dve decenije uzvraćali da se nisu promenili uzroci koji su doveli do prekida pa nema ni osnova za obnavljanje. Poslednji put je to izneto prošle godine kao stav Odbora za spoljne poslove Savezne skupštine: dok Izrael ne napusti osvojene arapske teritorije i ne prizna prava Palestinaca, nema diplomatskih veza.
Ostane li na tome, cela bi stvar mogla potrajati. Jer, jedna je od velikih ironija vremena da je sadašnja izraelska vlada, to jest njen dominantni deo, znatno tvrđa u odbijanju povlačenja sa dela arapskih teritorija, pa i u držanju prema Palestincima, nego ona kojoj smo pre 22 godine otkazali odnose.
Utom obrtu su učestvovali mnogi uzroci, među kojima ne treba sasvim potceniti ni doprinos raskida, našeg i „socijalističkog sveta", diplomat.skog a zatim i gotovo svakog drugog, sa Izraelom. Jer, sa ove vremenske osmatračnice čini se da je uveliko potvrđeno ono što je nekima bilo jasno već tada. Da smo naime postupali po logici nacionalnog interesa a on je za zemlju naše geopolitičke pozicije bio i ostao zalaganje za mirno rešenje bliskoistočnog konflikta verovatno bismo" više postigli da smo ostali prisutni u Izraelu. Prilike su odmah posle junskog rata bile fluidne, malo ko da je i u Izraelu verovao u trajnost okupacije, gotovo svi koji su odlučivali osvojene teritorije su smatrali ulogom u eventualnim pregovorima sa arapskim susedima, ulogom čiji će prvi talon biti utrošen tek mnogo godina docnije razmenom Sinaja za mir sa Egiptom.
Pozicije Jugoslavije kao jedne od prvih članica UN koje su priznale novu jevrejsku državu, odmah po njenom proglašenju, i kao zemlje koja je ubrzo sklopila i poseban sporazum o iseljavanju u Izrael jugoslovenskih Jevreja koji su to i želeli, bile su snažne u izraelskoj javnosti. Unekoliko bi se to moglo reći i za druge zemlje evropskog Istoka o čemu svedoči sledeći navod iz memoara docnijeg premijera Golde Meir: „Da nije bilo oružja i municije koje smo (u prvim danima nezavisnosti i prvog rata sa arapskim susedima prim. D. S.) mogli da kupujemo u Čehoslovačkoj i transportujemo kroz Jugoslaviju i druge balkanske zemlje u tim teškim danima na početku rata, ne znam da li bismo se uopšte mogli održati pre nego što se, negde u junu 1948, ratna sreća okrenula. U toku prvih šest nedelja rata za nezavisnost, mi smo se oslanjali uglavnom (mada ne isključivo) na granate, mašinske puške i municiju, čak i avione, koje smo mogli da kupujemo u Istočnoj Evropi… Čovek ne sme da izbriše taj deo prošlosti samo zato što ne odgovara sadašnjosti. Činjenica je da je mada se Sovjetski Savez tako oštro okrenuo protiv nas u godinama koje su dolazile svojetsko priznanje naše nezavisnosti bilo za nas od neprocenjivog značaja".
Dobar deo tog kapitala istopio se juna 1976. Za Sovjetski Savez ukupan ishod bio je prilično katastrofalan. Kada je Sadat, pet godina docnije, otkazao gostoprimstvo sovjetskim vojnim savetnicima i uticaju Moskve, globalna supersila, odsutna na jednoj strani i onemogućena na drugoj, izgubila je gotovo sve mogućnosti uticanja na bliskoistočni mirovni proces.
Naše mogućnosti su naravno bile neuporedivo manje pa srazmerno tome i gubici, mada im je priroda bila slična. I naše učešće u mirovnom procesu, čak i u danima najvećeg uticaja nesvrstanog pokreta, mahom je bilo neplodno agitaciono. Nekad do te mere da mu nisu ravnom merom uzvraćali ni arapski partneri.
Kada se pogleda unatrag, čini se da koristi od prekida odnosa sa Izraelom nije bilo, a šteta, posebno posredna, izražena kroz raspoloženje i delovanje jevrejske dijaspore, uticajne u mnogim za nas važnim zemljama, naročito u Sjedinjenim Državama, mogla je biti znatna. U opredeljivanju časa, čini se neumitnog, obnavljanja diplomatskih veza, pre svega treba promeniti ugao gledanja. Jalovo je dalje čekati da taj korak bude „nagrada" Izraelu za promenu njegove politike. U tome su nam prošle 22 godine, a moglo bi, kako stvari stoje, i znatno više. Postoji u tom odlučivanju znatno pouzdaniji kriterijum: naš dobro odmeren nacionalni interes.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License