Ana Stjelja
Poetika dela
Tamaritski Divan
Federiko Garsija Lorka se svojim poslednjim delom „Tamaritski Divan“ vratio andaluzijskim ko-renima. Već se u samom naslovu nazire orijentalni uticaj, preciznije rečeno, mavarsko nasleđe koje u jasnim naznakama pripoveda istoriju islamske Špa-nije. Pojam „divan“ (persijska reč u značenju knjiga) u orijentalnim književ¬nostima vezuje se za zbirku pesama koju čine razne poetske forme među kojima se ističu kasida i gazel. Najveći pesnici orijentalne (per-sijske, turske, arapske, urdu) poezije pisali su Divane, a neki od njih spadaju u bisere, ne samo istočnjačke, već i svetske poezije. Ugledajući se na njih, Lorka je napisao svoj Divan koji se sastoji od 12 gazela i 9 kasida.
Reč „gazel“ potiče iz arapskog jezika i znači „udvaranje“, a kao termin, vezan je za poetsku formu koja sadrži nekoliko distihona (uglavnom ih ima 7), sa identičnim ritmom, pri čemu se prvi i drugi polustih rimuju. Gazel sadrži koncept lirske pesme koja obično ima ljubavnu tematiku, bilo da se ta ljubav odnosi na boga, ženu ili prijatelja. Najlepši i najčuveniji lirski gazeli, s ljubavnim motivom kao dominantnim, izašli su iz pera persijskog pesnika Hafiza čiji je uticaj jasno vidljiv u Lorkinom delu. Lorka se, naime, divio, kako Hafizu, tako i arabo-andaluzijskim pesnicima koji su stvarali u okviru španske književnosti.
Reč „kasida“ takođe potiče iz arapskog jezika i znači „ono što je smerano“ a u poetskoj formi pred-stavlja odu ili hvalospev. Kasida se sastoji od distiho-na, kojih ima od 20-170, ali taj broj zavisi od pred-meta pevanja i pesnikove veštine. Prvi deo kaside čini sećanje na mladost, drugi prefinjena pesma o ženama, a ponekad ovaj deo ima i romantičarski prizvuk. Glavni deo kaside je hvalospev u kome do izražaja dolazi slikovito pevanje, metafore, pa čak i aluzivnost. Najčuveniji pesnik kasida je persijski pesnik Rudaki.
Iako se u formalnom smislu Lorka nije pridržavao odrednica klasičnih formi persijske poezije, on je „Tamaritski Divan“ ispevao u istočnjačkom duhu, sinkretizujući, kako orijentalno nasleđe rodne mu Granade, tako i ličnu sklonost ka ovoj vrsti poezije kojom se još u mladosti oduševljavao. Ovo delo, malo po obimu, ali veliko po dubini meditativnosti kojoj se njegov kreator prepustio, peva o ljubavi, životu, smrti, i to u onom iskonskom obliku. Posmatrajući ceo „Tamaritski Divan“, može se napraviti glavna dis-tinkcija između prvog dela koga čine gazeli, i drugog koga čine kaside, pri čemu su Lorkini gazeli uglav-nom posvećeni ljubavi dok su kaside više inspirisane metafizičkim temama. U gazelima, Lorka je dostigao vrhunac majstorstva u kreiranju kontrasta. U njegovim stihovima, mnogi pojmovi su suprotstavljeni: telo – duša, crno – belo, svetlost – tama, život – smrt, dan – noć… Snažnije nego u bilo kom svom prethodnom delu, Lorka pokazuje izuzetnu zrelost, ne samo ličnu već i poetsku koja, u saglasju sa istočnjačkim miljeom, odiše mudrošću i pronicanjem u esenciju života i bića. Ako se u obzir uzme celokupna Lorkina poezija, onda se i u ovom delu može osetiti njegova osobe¬na stvaralačka nit. I „Tamaritski Divan“ obiluje bojama i prikazima prirode. Lorka za mizanscen postavlja Granadu, koja sama po sebi predstavlja njegovu nepresušnu inspiraciju i večni kutak, zatim cveće i životinje koji imaju izuzetnu simboličku vrednost. Ono što je novina u ovom delu, to je taj orijentalni diskurs koji nam ljubav predstavlja kao „neočekivanu“, „beznadežnu“, „čudesnu“, „koja se ne dâ videti“… ili nam kazuje istinu „o strašnom postojanju“, „o mračnoj smrti“… Lorka se približava velikim orijentalnim pesnicima i kada nam izostanak ¬ljubavi komparira sa krvlju, venama, mučenju, smrću… Zatim, tu je i simbol meseca – lica, odnosno mesecolikog koji se u orijentalnoj poeziji vrlo često koristi pri opisivanju voljenog/voljene. Vrlo je zapa-žen i simbol sunca koji takođe ima svoje korene u orijentalnoj poeziji a predstavlja izvor života, nasušnu svetlost koja nam greje dušu, ali može biti oličena i u osobi koju volimo, i u kojoj doživljavamo pro-svetljenje. Impresivno je to kako u ovom delu priroda korespondira sa pesnikovim osećanjima i njegovom percepcijom sveta. Očito je da i u ovom segmentu poetike Lorkinog Divana postoji uticaj istočnjačke poezije u kojoj su životinje (kod istočnjačkih pesnika je to najčešće slavuj dok su kod Lorke ševa, fazan, orao, golubica) nosilac određene simbolike, upotpu-njujući slikovitost pesnikovog doživljaja. Lorka je u ovom delu proširio i spektar boja (kod orijentalnih pesnika je to uglavnom crvena, bela, zelena a kod Lorke još i ljubičasta, plava…), a koristio se i sim-bolikom cveća koju su koristili i pesnici na koje se ugledao, kao što je ljiljan, jasmin, lala, ruža koja ima poseban značaj u orijentalnoj, naročito mističkoj poeziji.
Lorka je, pevajući o ljubavi, suštini i tragičnosti života, objekat svog pevanja vrlo umešno preusmerio na svoje „ja“. On je tu ener¬giju preusmerio na sop-stvenu ličnost koja je duboko okamenjena ispod ljušture osetljivog, strastvenog bića. Dete kome Lorka pokla¬nja svoje najintimnije stihove i o kome peva s toliko lirizma i čežnje, je on sâm. On je tanan, senzibilan, u nesaglasju, u lutanjima… i snažno oseća prisustvo tog deteta koje se, kao ptić, ugnezdilo u njegovom srcu.
Dete, kao simbolička predstava nevinosti i čistote, u Lorkinim stihovima, nekad je oličeno u dečaku a nekad u devojčici. Lorka, i jedno i drugo stavlja u kontekst smrti, kao da nam, provlačeći tu mračnu nit, šalje poruku da je život samo početak smrti ili predvorje za neki drugi svet. Time naglašava misao da detetu i njegovoj neu¬kaljanosti (aludirajući pritom na čistotu ljudske duše) preti smrtna opasnost, te opasnost gubitka svih onih istinskih vrednosti koje je ona nekada posedovala a koje su nepovratno izgubljene.
Lorka je „Tamaritski Divan“ počeo da piše 1931. godine a dovršio ga, neposredno pre smrti, u leto 1936. godine, tako da je delo posthumno objavljeno 1941. godine. Gotovo je neverovatno kako ovi stihovi, napisani nešto pre njegove smrti, imaju prizvuk predskazanja, što njihovom tvorcu daje neku mističku dimenziju i duhovnu uzvišenost svojstvenu velikim dušama i umovima visokog stepena samosvesti.
Gazel 1
Gazel o neočekivanoj ljubavi
Niko nije bio svestan mirisa
tamne magnolije utrobe tvoje.
Niko nije znao da si među zubima
kolibrija ljubavi na muke stavljala.
Hiljadu persijskih konjića spavalo je
na trgu, pod mesečinom tvoga lica,
dok sam ja četiri noći vezivao
tvoj struk, neprijatelja snega.
Između gipsa i jasmina, pogled tvoj
beše bleda semena grančica.
Tražih, iz grudi svojih da ti dam
slova od slonovače što govore uvek,
uvek, uvek:
vrt agonije moje,
tvoje zauvek odbeglo telo,
krv tvojih vena u ustima mojim,
usta tvoja, sad bez svetlosti, za smrt moju.
Kasida 3
Kasida o granama
Kroz drvorede Tamarita
stigli su olovni psi,
čekajući da padnu grane,
čekajući da se i oni sami slome.
Tamarit, jedno stablo jabuke ima,
s jednom jabukom od jecaja.
Slavuj neki priguši uzdisaje
a fazan ih neki u prah tera.
Ali, radosne su grane,
grane su kao mi.
Ne misle na kišu, i zaspale su,
kao da su iznenada drveće postale.
Klečeći na kolenima, uz vodu,
dve doline, čekale su jesen.
Polutama slonovskog koraka
gurala je grane i stabla.
Među drvoredima Tamarita
ima puno dece prikrivenog lica,
čekajući da padnu grane moje,
čekajući da se i oni sami slome.
(Iz zbirke Tamaritski Divan, Beograd, 2014)
O Lorki
Pesnik, dramaturg, slikar, pozorišni reditelj – jednom rečju svestrani umetnik – rođen je 1898. godine u srcu Andaluzije, u mestašcu Fuente Vaku-eros, Granada. Federiko Garsija Lorka, ve¬likan španske književnosti, inspiracija je mnogim književ-nicima i stvaraocima. Bogatstvom svog pesničkog i dramskog opusa obeležio je istoriju, ne samo španske, već i svetske književnosti prve polovine 20. veka, pritom njegova slava traje i danas. Na književnoj sceni pojavio se proznim delom „Impresije i pejzaži“ objavljenim 1918. godine, da bi se kao pesnik iskazao zbirkom poezije „Poema o kante hondu“ objavljenom 1921. godine. Iste godine, usledila je zbirka „Knjiga pesama“. Potom su usledile mnoge zbirke među kojima je, svakako, najčuvenija zbirka pesama „Ciganski romansero“ (1928). Među njegovim poslednjim delima su zbirke „Pesnik u Njujorku“ (1930, posthumno objavljena 1940. godine) i „Tamaritski Divan“ (1936, posthumno objavljena 1941. godine). Kao dramaturg i pozorišni stvaralac pokazao je svu svoju darovitost i maštovitost. Među njegovim najpoznatijim dramama su: „Krvave svadbe“ (1932), „Jerma“ (1934) i „Dom Bernarde Albe“ (1936). Svetskoj javnosti bio je zanimljiv i njegov odnos sa čuvenim španskim slikarom i ekscentrikom Salvadorom Dalijem. Takođe, speku-lisalo se i o njegovoj homoseksualnosti. Bio je član grupe Generacija 27 zbog čega je početkom Španskog građanskog rata, 19. avgusta 1936. godine, bio osuđen i ubijen od strane fašističke Falange. Telo mu je bačeno u neoznačeni grob negde između gra¬dova Visnar i Alfakar u blizini Granade. Lorkinoj porodici je tek nakon pada Frankovog režima bilo dopušteno objavljivanje nje¬govih neobjavljenih pesama, drama kao i kritičkih studija vezanih za njegovo stvaralaštvo.