Podsecanje Na Zlocine Predgovor

Folkhard Knige / Norbert Fraj
(priređivači)

PODSEĆANJE NA ZLOČINE
Preveli sa nemačkog jezika
Andrej i Ivan Ivanji

Predgovor

Dvadeseti vek nam se u retrospektivi ne prikazuje samo kao stoleće vođenja ratova bez granica, ubi-tačnih političkih konflikata i konflikata na osnovu pogleda na svet, masovnih pljački, proterivanja i genocida u dotle nepoznatim razmerama. Vek se – i to upravo u svojoj drugoj polovini – takođe odlikuje i pokušajima da se takvi zločini javno podvrgnu optužbama, da se trajno podseti na njih i da se ubu-duće onemoguće. Istorijski, pre svega je novost prototipsko podsećanje na nacionalsocijalističke zločine, što od kraja osamdesetih i početka devedestih osvaja široki prostor i to ne samo u Nemačkoj. Kvantitet ove tematizacije delimično govori o njenom kvalitetu, ali glavno pitanje je otvoreno: kako će se ta samokritička rasprava o prošlosti razvijati u buduć-nosti i kako će delovati.
Sigurno je samo ovo: prvo, novi oblici javnog sećanja – na primer u vidu spomenika, memorijalnih centara, muzeja Holokausta ili odskora uvedenih dana pomena – sve više postaju normativni sastavni deo politike mnogih država, i drugo, od izvornih nosilaca sećanja, pre svega onih koji su ostali živi u nacional-socijalističkim koncentracionim logorima i logorima smrti. U dogledno vreme ni jedan više neće biti živ. Bum sećanja proteklih decenija istovremeno lako može da zavara da u priličnoj meri nedostaje ne samo moralna, nego i kontinuirana, informativna, kuriku-larna, istorijsko-pedagoška, teoretska, muzeološka i estetska debata. Visokofrekventno političko prizivanje sećanja ili uzburkane diskusije povezane samo sa određenim, datim trenutkom, stoje baš u suprotnosti sa mogućnostima da se takva pitanja tretiraju brižljivo, racionalno i interdisciplinarno i da se pokuša sa nalaženjem odgovora prevazilaženjem granica institucija. To ne leži pre svega u tome što političko-emblematična funkcija memorijalnih centara, spo-menika itd. sasvim jasno stoji u prvom planu za široke delove politike i javnosti, niti u stvarnim, svako-dnevnim problemima njenog prenošenja i rasprave o njenoj funkciji. Ne leži ni u tome, što su – mereno prosečnim standardima muzeja – donekle profe-sionalno opremljeni i za svoju delatnost osposobljeni memorijalni centri, na primer u Saveznoj Republici Nemačkoj nastali tek posle 1990. godine preu-zimanjem i ponovnim konceptuiranjem velikih nacio-nalnih i memorijalnih centara Nemačke Demokratske Republike. Ne leži, najzad, čak ni u tome što nije naročito velik broj eksperata sa praktičnim iskustvom, čak i u međunarodnom pogledu. Baš naprotiv, to nedovoljno tematiziranje je posledica pogrešnog samozadovoljstva onih, koji rade na sećanju. Tako se, na primer, predlog razgovora eksperata sa drugim muzejima ponekad ishitreno shvata, odnosno, po-grešno shvata, kao tobožnja izdaja zbog muzeo-liziranja živosti i neposrednosti sećanja, s njom pove-zanog moralnog imperativa, a rasprava o novim pedagoškim metodama ubrzo se čini zastarelom, ako nije neposredno kompatibilna sa apriorističkim (političkim) tumačenjem smisla ili se na nju odgovora samo ukazivanjem na korišćenje novih medija.
Utoliko više je korisno što su Nemački savez muzeja na čelu sa svojim predsednikom, Martinom Rotom, 1998. godine zajedno sa Memorijalnim cen-trom Buhenvald, a u njegovim prostorijama, orga-nizovali kolokvij, u čijem su okviru postavljena pitanja ne samo u odnosu na razlike, nego čak izričito u odnosu zajedništva rada muzeja i memorijalnih centara: i to kako na nivou postupka sa artefaktima i otkrivanja terena ili zgrada za spomeničku kulturu, tako i na nivou prikupljanja, deponovanja, restau-riranja i, naravno, izlaganja, kao i na muzejsku pedagogiku. Ne na poslednjem mestu, stojeći pred pitanjem da li je i ukoliko legitimno da se memorijalni centri profanišu svojim dejstvom (u doba medija), nastala je ideja da se pitanja budućeg simbolisanja i reprezentacije nacionalsocijalističkih zločina protiv čoveka isrcpnije diskutuju u krugu međunarodnih eksperata. Već se pri tom naglašava da ubuduće više ne može da se isključi ni jedan oblik predstavljanja bez obzira do koje mere je prazan po svom sadržaju, trivijalan, senzacionalistički ili sentimentalistički: ne samo zbog toga što iskorišćavanju teme u masme-dijima očigledno nije postavljena nikakva granica, nego i zbog toga što iskustvo pokazuje da se teško može isključiti bilo koji oblik prenošenja u sadašnjost. Tako se u memorijalnim centrima pokazuje da ih jedan deo posetilaca nužno ne doživljava kao mesta za upozorenje ili tugu i kritičko obračunavanje sa pro-šlošću, nego više kao obične turističke znamenitosti, pa čak i kao diznilend horora – a nekima i kao pozitivno sećanje na nacionalsocijalizam.
Pred pozadinom takvih iskustava i razmišljanja nastala je ideja da se organizuje istorijsko-infor-mativni razgovor eksperata “Budućnost sećanja”. Na osnovu prvih planova trebalo je da se posveti pre svega pitanjima simbolizovanja i predstavljanja nacio-nalsocijalističke prošlosti pred pozadinom gubljenja svedoka vremena i neumitnog napredovanja “istori-zacije”, koja nastaje već i sve većim vremenskim razmakom i odvajanjem od primarnih istorijskih iskustava. U vezi s tim, međutim, nije samo trebalo da se diskutuje o prilagođenosti polazeći od ranije prenetih ili novonastalih oblika prikazivanja; štaviše, trebalo je da se radi o orijentaciji prema vrednostima, tumačenjima ili osmišljavanju, koji su eksplicitno ili implicitno povezani sa oblicima prikazivanja.
Sadržajni pravac kolokvija se izmenio iz dva razloga. Na prvom mestu sama je priprema pokazala da se pitanja predstavljanja teško mogu odvojiti od istorije oblikovanja – političke, društvene i kulturne svesti. Na drugom mestu bilo je izvanredno teško naći partnere za razgovor iz sveta umetnosti, (mas)-medija i tradicionalnih muzeja, koji bi bili spremni da svoje delovanje izlože na polju kritičke rasprave. Prva tačka dodiruje jedan heuristički problem. Ova knjiga o tome vodi računa utoliko što egzemplarno međunarodno upoređujući ih obuhvata istoriju i sadašnjost sećanja na nacionalsocijalizam i Drugi svetski rat na Zapadu i na Istoku. Na drugom mestu se indirektno ukazuje i na sadašnji razvoj stvaranja sećanja: ona verovatno većim delom i nije stvar istorijske nauke ili nastave istorije, nego stvar medija, umetnosti i arhitekture. Upravo na tim područjima je tema nacional-socijalizma i Holokausta tek od osamdesetih godina, izazvano televizijskom serijom “Holokaust” i inicija-tivama za podizanje spomenika i - kao posledica toga – preko do tada nepoznato velikog broja javnih narudžbina, šire došla u dodir sa javnošću i sada se ne baš malim delom opire kritičkim autorefleksijama: mediji verovatno zbog toga što se kritička auto-refleksija i uspeh na tržištu osporavaju u svojoj tendenciji; umetnost i arhitektura zbog toga što se kritička autorefleksija suprotstavlja fantazijama omni-potencije u odnosu na kognitivne i emocionalne, često katarzične potencijale dejstava njihovog nastajanja, koje se tu nalaze i koje se takvim svojim zamislima po pravilu suprotstavljaju volji za osmišljavanjem. Po-stoje svakako prominentni izuzeci od ovde nazna-čenih tendencija, ali nije trebalo da se diskutuje samo sa njihovim tvorcima, nego upravo sa mejnstrimom koji deluje u širinu.
Kao što je rečeno, u središtu ove knjige se nalazi rekonstrukcija istorije sećanja na nacionalsocijalizam i Drugi svetski rat u međunarodnoj, uporednoj perspek-tivi. Uprkos svih razlika pojedinih priča postaje jasno da uobičajeno suprotstavljanje tobože autentičnog, neposrednog sećanja i konstruisane, posredničke isto-rije, (odnosno, njeno prenošenje u istorijsku svest) ne pogađa jezgro stvari. Ono što je navodno autentično se u mnogostrukom pogledu pokazuje obeleženo političkim interesima, uticajima pogleda na svet i u kulturnom kontekstu. Ta konstatacija teško da će iznenaditi istoričara; njegov često zanemareni značaj leži u perforiranju tog kvaliteta autentičnosti, koja se obično pripisuje sećanju. Zbog toga je jedna od osnovnih težnji ove knjige da ponovo učini dostup-nom iskaz autentičnosti čak i istorijski informisane kritike – koja mora da prouzrokuje neposredne posledice na koncepcije izložbi i prenošenje istorije. Time se eksplicitno dovodi u sumnju stav, na koji se često nailazi u praksi, da je sećanje moralno i objektivno viši oblik istorijske istine – on mora da se dovede u sumnju, jer sećanje iz ma kako dobro-namernih razloga ne treba da postane neka novi oblik istorijskog uverenja, (da ne kažemo: religije.)
Pred rekonstrukciju priča o sećanju na nacional-socijalizam i Drugi svetski rat u ovoj knjizi stavljena su druga sećanja na društvene zločine i rat dvadesetog veka: pre svega zbog toga da bi se tim putem predočilo ono što je istorijski novo i posebno u negativnom sećanju, što može da se definiše kao sećanje i diskusija o učinjenim zločinima, odnosno, zločinima za koje se snosi odgovornost, a ne sa pretrpljenim zločinima. Pri tom takođe postaje jasno da negativno sećanje, uprkos sve vidljivije konven-cionalizacije sećanja na Holokaust nije pravilo, nego je i nadalje najčešće izuzetak: sporedni oblik društve-nog stvaranja sećanja, koje je prožeto i uvek nanovo se prožima mnogostrukim otporima, a koji polazi od toga da sećanje deluje substancijalno humanizirajuće i demokratizirajuće samo u slučaju ako uključuje i sopstveno – bolno, sramno, obespokojavajuće – seća-nje na istoriju nepravde i zločine za koje se nosi i sopstvena odgovornost ili suodgovornost.
Završni deo knjige sačinjavaju razmišljanja o repre-zentaciji i simbolizaciji nacionalsocijalizma i Drugog svetskog rata na području istorijske nauke, memo-rijalnih centara, umetnosti, medija i u biografskom sećanju, s druge strane sondaže o daljem razvoju dis-kursa o sećanju i njegovim posledicama. Dok ono prvo, ne na poslednjem mestu, želi da inspiriše praksu, odnosno da da prilog njenoj istorijskoj i meto-dičnoj samosvesti, ono potonje zapravo dopušta da se knjiga završi otvoreno: o budućnosti sećanja se može razmišljati, ali se ono ne može fiksirati.
Mnogima treba da se zahvalimo. Ideja, na kojoj se zasniva konferencija održana septembra 2.000. godine kao temelj ove knjige (Budućnost sećanja. Kako će se ljudi u toku sledećih pedeset godina sećati nacio-nalsocijalističkih zločina protiv čovečnosti? Narativi – reprezentacija – osmišljavanje) nastala je u razgo-vorima sa dr. Martinom Rotom i dr. Gerhardom Vajbergom. Prve koncepcionalne predstave mogle su da se prodiskutuju u okviru jednog kolokvija u kulturno-naučnom institutu Naučnog centra Severne Rajne – Vestfalije u Esenu. Na njemu su, osim već navedene dvojice, učestvovali dr. Kristijan Gojlen, prof. dr. Agnes Heler, prof. dr. Detlev Hofman, dr Volfgang Kanštajner i prof. dr. Jern Risen, predsednik Instituta. Svima njima se srdačno zahvaljujemo na kritici koja nas je vodila dalje i davala nam mnogo-strane podstreke. Posebno zahvaljujemo Expo 2000 Hannover GmbH, bez čije principijelne otvorenosti i velikodušne finansijske podrške konferencija ne bi mogla da se održi, niti ova knjiga da se sačini.
Ignac Bubis, tada predsednik Centralnog saveta Jevreja u Nemačkoj i član saveta Fondacije memo-rijalnih centara Buhenvald i Mitelbau-Dora, podržao je razgovor između Expo 2000 Hannover GmbH i Fondacije memorijalnih centara Buhenvald i Mitel-bau-Dora. Uspomeni na Ignaca Bubisa bila je posvećena konferencija i ova knjiga.
Konferencija je održana pod pokroviteljstvom saveznog predsednika Savezne Republike Nemačke, dr. h. c. Johanesa Raua. Otvorena je pozdravnim re-čima predsednika Nemačkog Bundestaga Volfganga Tirzea, predsednika vlade slobodne države Tiringije, dr. Bernharda Fogela i predsednika Centralnog saveta Jevreja u Nemačkoj, Paula Špigela. Svima njima se zahvaljujemo na tome što su cenili naše namere i na njihovom trajnom angažmanu za kritičko razjaš-njavanje nacionalsocijalističke prošlosti. Autorima ove knjige se zahvaljujemo što su svoje priloge obradili za štampu i za pristanak da kompleksnije radove, koje su priložili, radi lakše orijentacije, sa-žmemo na šifre pojedinačnih, nacionalnih slojeva sećanja, odnosno, oblika reprezentacije. Anet Švarcer nije se samo veoma angažovano brinula za pripremu i sprovođenje konferencije, nego i sa njoj svojstvenom kompetentnošću, ljubaznošću i insistiranjem takođe ima i bitan udeo pri ostvarenju ove knjige.

*
Ovo vanredno izdanje originala, koji je objavljen 2002. godine, proširen je za jedan tekst. Andrej Ivanji prikazuje situaciju u bivšoj Jugoslaviji posle krvavih obračuna kao i etničkih čišćenja i kosovskog rata devedesetih godina 20. veka. Njegov prilog se od ostalih zastupljenih u ovoj knjizi razlikuje po tome, što je napisan iz perspektive savremenika, koji je, neupitan, prinuđen da bude učesnik konflikata, trudi se, doduše, da sačuva distancu i trezvenost, ali ne može i neće da sakrije koliko ga je pogodio taj recidiv etničko-nacionalističko i etničko-religiozno zasnovane smrtonosne mržnje, za koju se mislilo da je preva-ziđena. O samokritičkoj raspravi o počinjenim zlo-činima ili zločinima za koje se snosi odgovornost u tom tekstu, reč je samo utoliko, što nas Ivanji konfrontira sa odbijanjem svih strana da se suoče sa njima. Istinito sećanje se čini kao nacionalno prljanje sebe – prekor, koji se posle 1945. godine često čuo takođe i u Nemačkoj. Ovaj tekst je unet zbog toga, što događaji u bivšoj Jugoslaviji i nadalje uzbuđuju svakog ko misli humano i evropski, a takođe i što predstavlja naročito plastičnu konfrontaciju sa društvenim stanjem i političkom kulturom pre sećanja. Na taj način jednako baca svetlost na neop-hodnost samokritičkog sećanja, kao i na uzroke da se ono spreči. Konfrontirati se i s jednim i s drugim na primeru iz sadašnjosti može na poseban način da pomogne da – takoreći protiv svih svakonedeljnih propo-vedi – nanovo postanemo svesni prave vred-nosti takvih sećanja.
Srdačno se zahvaljujemo Saveznoj centrali za političko obrazovanje, a naročito gospodinu Faulen-bahu i gospođi Pufogel, što je omogućeno ovo vanredno izdanje.
*

Kao priređivači posebno se radujemo što se Podsećanje na zločine. Rasprava o Holokaustu i ubistvu naroda sada objavljuje u Srbiji, svesni toga da su Nemci u toku Drugog svetskog rata u okupiranoj Jugoslaviji počinili najteže zločine. U današnjoj Srbiji o tome svedoče memorijalni centri, kao što su onaj u Kragujevcu u pomen 21. oktobra i na Starom sajmištu u Beogradu. Zločini, koji su počinjeni na tim i drugim mestima za nas nisu apstraktni. Preko iskustava i seća-nja srpskih zatvorenika koncentracionog logora Bu-henvald bukvalno su se pojavili u našem vidokrugu.
Među te bivše zatvorenike spada i književnik, prevodilac i bivši diplomata Ivan Ivanji, koji danas živi u Beogradu. Njegov uzbudljivi tekst stoji na početku knjige, a zajedno sa svojim sinom, Andrejem, preveo ju je na srpski jezik. Smatramo posebnim darom što Ivana Ivanjija, bivšeg zatvorenika koncen-tracionog logora Buhenvald, možemo da nazovemo svojim prijateljem i zajedno s njim objavimo srpsko izdanje Podsećanja na zločine, pred pozadinom nemačke istorije. Njemu se najsrdačnije zahvaljujemo za dugogodišnje prijateljstvo, kao i sve vreme i trud koje je uložio u ovaj projekat.
Ukoliko se namera ove knjige sažme u jednu rečenicu, reč je o tome da se na neprijateljstvo prema čovečnosti i (državno) organizovanom zločinu, kao i zločinu protiv čovečanstva, može podsećati, te da se ono može osavremenjivati na način da užas i nasilje ne mogu dobiti završnu reč. Pred pozadinom iskustva nacionalsocijalističkog sloma civilizacije kao i Drugog svetskog rata pokrenut je proces raspravljanja o političkom nasilju, iskustvima sa rasizmom i diktaturama, koji se širi i preko Evrope, a nudi način da se žrtvama oda priznanje, da se priznaju krivice i da se time omogući pomirenje i poverenje – radi njih samih, ali i kao postavljanje elementarnih pretpostavki o društvenom civilitetu i demokratskoj kulturi. Tema ove knjige opisuje takve oblike sećanja nastale u pojedinim zemljama, načine na koje su takve teškoće nailazile ili i dalje nailaze, kao i kakav doprinos one mogu da pruže humanijoj budućnosti.
Želimo posebno da se zahvalimo i „Književnoj mreži Traduki“, koja je preuzela troškove prevođenja i autorskih prava, kao i na pomoći Geteovog instituta u Beogradu.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License