Snežana Aleksendrić
VESTI • SREDA 6. JANUAR 1999. • STRANA 22
MEDALjA PRAVEDNIKA:
POČAST SPASIOCIMA JEVREJA U GODINAMA HOLOKAUSTA (6)
LjUBAV - SNAGA KOJA POKREĆE
Četvoro ljudi je i prošle 1998. godine u Jugoslaviji proglašeno pravednicima među narodima, jer su u godinama Holokausta, u tim mračnim danima, bili svetlost i nada onima kojima je prećeno istrebljenjem. Izražavajući zahvaliost i poštovanjeJevrejskog naroda Dari Adanji, Bogoljubu Stevanoviću, pokojnom Ljubi Blagojeviću te Stevi i Julisneni Kozarski, ambasador Izraela u Beogradu David Sason je rekao:
"Jad Vašem je institucija koja je u svoj kamen temeljac urezala obećanje da će se sećati i da nikada neće zaboraviti počinjena dela, kako ona dobra, tako i ona loša. Sećaće se učinjenog da čovečanstvo ne bi zaboravilo te događaje i dozvolilo da se ponove. Sećaće se blagoslovenih duša, nepomućenih tamom zla, koje su sačuvale ljudskost uzdižući se poput stubova čovečanstva".
Svojim delima pravednici nisu sačuvali samo živote Jevreja, već i čast i dostojanstvo ljudskog roda.
Poruka na zidu
Duboko dirnuta priznanjem izraelske vlade Dara Adanja nije mogla sakriti suze. Setila se tih bolnih vremena kada ju je snaga ljubavi pokrenula da učini ono što bi malo ko mogao očekivati od dvadesetogodišnje devojke. A baš toliko je imala Dara Bošević 1941 godine kada je sa svojim mladićem Avramom Adanjom upisala studije ekonomije strepeći od ratnog požara koji se širio Evropom.
- Avram, sin uglednog i bogatog trgovca Jakova Adanje, bio je moja ljubav još iz vremena dok smo bili učenici Trgovačke akademije. Sećam se da smo te noći, uoči bombardovanja Beograda, slavili u restoranu "Lipov lad" veridbu mog brata. Dogovorili smo se da narednog dana, nedelja je bila, krenemo na izlet. Rano sam ustala da bih se spremila pre braće, maj-ka je bila na pijaci. Odjednom, gradom se razlegao zvuk sirena i bombe su počele padati na naš Beograd. U kuću je ušla usplahirena majka prestrašena masakrom koji je videla na pijaci. Pokušali smo nedaleko od kuće napraviti impro-vizovano sklonište. Grad je izgledao sablasno, pod ruševinama su ječali ranjeni, mrtvih je bilo na sve strane. Pravi pakao. Pitala sam se šta je sa Avramom. Njsgova porodica živela je na Dedinju i u haosu kakav je nastao u Beogradu bilo je nemoguće da dođem do njega. Sa roditelji-ma i braćom krenula sam u Obrenovac. Ubrzo je kapitulirala i jugoslovenska vojska i među vojnicima koji su pokušavali da se domognu svojnh domova tražila sam neke meni drage, poznate likove. Pre ulaska Nemaca u Obrenovac vratili smo se u Beograd. Na zidu svoje sobe, jer do papira nije mogao doći, Avram je ostavio poruku. Požurila sam mu u susret. Bio je kod sestre u Francuskoj ulici - seća se Dara Adanja koju su tek čekali teški dani.
Nemci su odmah izvršili popis Jevreja, uveli obavezno nošenje žutih traka, prinudni rad na raščišćavanju ruševina i brojne ponižavajuće mere za Jevreje.
- U početku Avram je radio na čišćenju kod "Žagubice". Od ranog jutra pa sve dok je bilo dnevnog svetla Jevreji su vadili leševe ispod ruševina. Nisu im dozvoljavali ni ruke da operu kada bi došlo vreme za ručak. Svakoga dana sam išla po njega kako bi se lakše kretao. Držeći ga ispod ruke osećala sam koliko mu moje prisustvo znači. Jednog majskog dana prolazili smo pored restorana u današnjem Bulevaru re-volucije. U bašti su sedeli jedan Nemac i tri folksdojčera. Čvrsto sam mu stegla ruku rekavši da gleda ispred sebe, nikako u njih. No, Nemci su namerili da ga ponize. Pretili su da će ga udariti, a potom su ga primorali da im napumpa gume na automobilu. I ko zna kako bi se to završilo da im nešto nije skrenulo pažnju, a mi iskoristili priliku da se udaljimo. Shvatili smo da život u Beogradu postaje nepodnošljiv i da što pre moramo nešto preduzeti -priča Dara Adanja.
Nekako u to vreme zatvoren je i stari Jakov Adanja sa još šestoricom bogatih Jevreja za koje su Nemci tražili novac, ističući da su Jevreji krivi za rat i da treba nadoknaditi štetu nemačkom narodu. Novac je značio samo privremeno izbavljenje za Jakova Adanju i njegova buduća snaha tražila je način kako da porodicu spase uništenja.
Put spasa
- Saznala sam da postoji mogućnost da Avrama i Jakova smestim u Duševnu bolnicu na Avali. Upravnik je tražio novac govoreći da mnogo rizikuje krijući Jevreje. Izbora nije bilo, krug se sve više zatvarao. Advokat Živko Šalom, suprug Avramove sestre Stele, već je bio odveden u logor. U pomoć nam je priskočio naš komšija Milan Mitrović koji je radio u Komandi grada kao vozač. Svom pretpostavljenom je rekao da ima bolesnog dedu i da ga mora voditi u bolnicu. Dobio je kola i propusnicu za starca. Odmah smo na Avalu odvezli Jakova Adanju, a potom sa istom propusnicom, u starca pre¬rušenog Avrama. Svakog dana sam vozom išla do Resnika, pa peške do sanatorijuma da bi ih obišla. Mislili su da će ratu uskoro kraj, no on se nije ni nazirao,naviru sećanja Dari Adanja.
U novembru iz sanatorijuma Dara oca i sina prebacuje u Prištinu u italijansku okupacionu zonu. Put je vodi preko Niša i na tom rizičnom zadatku pridružuje joj se i brat. Kako je pruga bila u prekidu zaustavljaju se u nekom hotelu, predstavljaju kao mladi bračni par koji želi da par dana provede na miru. Kroz prozor dvorišta uvlače Jakova i Avrama i posle tri dana kreću za Prištinu, gde im pomaže Cafo beg sa kojim su Adanje trgovale još pre rata.
Istim putem proći će mlada devojka spasavajući i Avramovu majku Gizelu i mlaćeg brata Benka A onda je iz Prištine po treći put krenula u Beograd po njegovu sestru Stelu i devojčice Liliku i Elizu. U poslednjem trenutku kada su već bili spremni za odlazak u logor Dara im skida žute trake, vodi ih svojoj kući, pa ponovo do Niša i Prištine. Šta je sve na svojim putovanjima preživela teško je opisati. Znala je samo da mora uspeta i uspela je.
Početkom januara 1942. godine preko Albanije svi stižu u Ulcinj. Dara uspostavlja kontakt sa rođacima koji su živeli u Rimu, odlaze u Italiju gde dočekuju i kraj rata.
U Beogradu, gradu u kojem su se zavoleli, nakon svih bura i oluja, konačno su 1945. godine svoju ljubav krunisali brakom. Proživeli su srećno pola veka, rodila su im se deca, Đorđe i Ermoza. I samo je Avramova smrt 1995. godine uspela da ih razdvoji.
Misleći na svog supruga i tog dana, držeći u rukama Medalju na kojoj piše da ko spase jedan život spasao je celi svet, Dara Adanja bila je tužna, ali i ponosna. Tako piše u Talmudu, a to znaju i oni koji su poput ove žene spoznali da je srećan i da snagu ima samo onaj ko ume da voli.
SPAS ZA ARONA HAJONA
Septembra 1942 godine zvornički trgovac Aron Hajon stigao je u Beograd zamolivši mladog Bogoljuba Stevanovića, sina svog dobrog prijatelja, da mu pomogne oko sređivnja dokumenata i posvedoči da je on Aca Marković, izbeglica iz sela Pilice kod Zvornika . Ne oklevajući Bogoljub je našao još jednog svedoka Ljubu Blagojevića, te su na osnovu njihovih garancija Aronu Hajonu izdata lažna dokumenta. Zahvaljujući tome spaseni su on, njegova supruga i dve ćerke Nažalost njegova dva sina, Emili Isidor streljani su u Šapcu.
- Posle rata Aron Hajon je držao restoran 'Složna braća". Tu smo se sreli i prisetili vremena u kojima smo izgubili one koje smo voleli. Nakon pedeset godina saznao sam da se njegova ćerka Matilda Zelman iz Toronta interesuje da li sam živ. Uspostavili smo kontakt. Povezao sam se i sa porodicom Hajonove ćerke Julijane koja je živela u Nišu. Posvedočili su da sam pomogao njihovom ocu da se spase. Tako sam postao pravednik i izuzetno se ponosim ovim priznanjem - kaže Bogoljub Stevanović.