POČAST SPASIOCIMA JEVREJA U GODINAMA HOLOKAUSTA (4)
PRIJATELJI U DOBRU I ZLU
Prijateljstvo Borislava Komljenovića, sina sarajevskog prote Dušana Komljenovnća, i Benjamina Urbaha, sina aškenaskog nadrabina dr Hinka Urbaha, započelo je davne 1928. godine kada su se kao osnovci našli u istoj školskoj klupi. Prošavši sva iskušenja ratnih godina u kojima je sveštenikov sin spasao svog druga, to prijateljstvo traje i danas.
Na predlog Benjamina Urbaha Memorijalnom centru Jad Vašem u Jerusalimu, Borislav Komljenović proglašen je 1996. godine pravednikom meću narodima kao jedna od 55 osoba koliko ih je na prostorima ove Jugoslavije dobilo to visoko priznanje države Izrael.
Ustaški teror
Ratne 1941. godine, tada osamnaestogodišnjaci, Borislav Komljenović i Benjamin Urbah, spremali su maturski ispit. Ali, on beše poništen, a učenicima Druge muške gimnazije u Sarajevu škola je izdala maturska svedočanstva na osnovu godišnjih ocena. Sve je slutilo na zlo, Bosna se našla u okviru Nezavisne Države Hrvatske i ustaške vlasti odmah su započele teror.
Već u maju te godine, kao odmazdu za neku akciju sarajevskih ilegalaca streljani su njihov profesor književnosti dr Jovan Kršić, dr Marsel Šnajder, profesor matematike, advokat Izidor Levi jedinac sefardskog nadrabina Morica Levija.
Sećajući se tih dana Benjamin Urbah će zapisati:
"Nakon posete Jerusalimskog muftije El Huseina Sarajevu našao sam se sa mnoštvom Sarajlija u Ulici Kralja Petra pred velikim, novim sefardskim hramom. Ustaše su dovele oko stotinu Muslimana iz okoline, otvorili su kapiju i pustili razularenu masu. Jedni su odnosili vrata, klupe, nameštaj, drugi su cepali zavese i ćilime, treći su se penjali na kupolu i rezali komade pozlaćenog krova.
Strašno je bilo gledati kako su se neki dočepali svitaka Tore, od-vijajući ih preko ulice da bi ih ustaše mogle gaziti. Školski drugovi savetovali su mi da se sklonim jer bi me rulja mogla linčovati. Užasnut, udaljio sam se krijući žutu zvezdu pod kaputom. Ni danas mi nije jasno zašto i mene nisu streljali kad i sina sefardskog rabina".
Strahujući, hodao je tih dana gradom Benjamin Urbah, nesrećan i tužan. Juna te iste godine u Ulici Marije Terezije sreo je školskog druga Jurišića. Bio je u civilu i nije mogao znati da se već pridružio ustašama. Pozdravili su se, razmenili par reči nakon čega mu je Jurišić zatražio legitimaciju da bi proverio da li je žig "Jevrejin" dobro uti¬snut .Isprave je zadržao rekavši iznenađenom Benjaminu da ih može naći sutradan u komesarijatu policije.
Pružena ruka
Narednog dana Benjamin Urbah u ustaškoj kasarni zatiče oko stotinu mlađih Jevreja koji su lopatama i pijucima raščišćavali dvorište puno maltera ostalog nakon talijanskog bombardovanja. - Godinama nakon toga pričao mi je Benko šta se desilo tog strašnog dana. Ustaše su ih potrpale u jedan kamion i odvezle na Butmir. Morali su kopati jame i sahranjivati još to-ple leševe srpskih talaca. Strepeći da će i na njih doći red Benko je sve vreme pridržavao jednog komšiju kome su se noge tresle od straha. Kasno poslepodne pojavio se jedan ustaša i rekao im da idu, ali da sutradan ponovo moraju doći. Nekoliko kilometara trčao je do Sarajeva svestan da se ne sme vratiti na mesto užasa - priča Borislav Komljenović, kojem se njegov prijatelj odmah obratio za pomoć.
Iako i sam proganjan od ustaških vlasti kao sin pokojnog prote, Borislav Komljenović bez razmišljanja odlučuje da na tavanu svog doma sakrije Benjamina Urbaha. Danima su mu hranu donosili Ljeposava Komljenović, Borina majka, i sestra Borjana.
- U međuvremenu roditelji su Benjaminu nabavili isprave na ime Branko Urban i lekarski nalog za sanatorijum na Korčuli. Stigao je do Mostara i italijanske okupacione zone - seća se Borislav Komljenović.
Nakon Mostara Benjamin Urbah odlazi u Split i Italiju i putevi dvojice prijatelja se samo privremeno razilaze.
Pred ustaškim terorom Borislav sa majkom i sestrom odlazi u Srbiju u Šabac, priključivši se naprednom omladinskom pokretu. Biva interniran u koncentracioni logor gde postaje svedokom smrti nemačkih Jevreja koji su se zatekli u Jugoslaviji na putu ka Palestini. Spasavši se nekako logora, Borislav Komljenović i dalje nastavlja sa ilegalnim radom, potom se priključuje i partizanima, misleći često na svog najboljeg druga, nadajući se da ga nije snašla sudbina ljudi čijem je tragičnom kraju bio svedok.
Ponovo zajedno
U Italiji Benjamin Urbah boravio je na imanju jednog uglednog aristokrate, protivnika fašizma, u čijoj kući su mnogi Jevreji našli sigurno utočište. Po kapitulaciji Italije Benjamin pokušava da se domogne Švajcarske. Zajedno sa školskim drugom Terekom, sinom uglednog sarajevskog trgovca, plaća jednom Italijanu da ih prevede preko švajcarske granice. Tek što su krenuli Terek se setio da je u hotelu u kojem su odseli zaboravio aparat za brijanje. Vratio se i najverovatnije su ga uhapsili Nemci, jer više niko ništa o njemu nije čuo. Dokopavši se Švajcarske Benjamin dobija stipendiju i započinje studije tehnike. Dolazi i kraj rata.
Francuska vlada tih poratnih godina raspisuje konkurs za studije u ovoj zemlji. Prijavljuju se i Benja¬min i Borislav ne znajući jedan za drugog. Susreću se u francuskoj u Tuluzu i postaju brucoši Elektrotehničkog fakulteta. Život će ih nakon samo godinu dana ponovo razdvojiti, jer se Borislav zbog ukinute stipendije vraća u otadžbinu i nastavlja studije u Beogradu. Ali prijateljstvo nije prekenuto.
Do ovog rata Borislav Komljenović živeo je u Sarajevu gde je bio jedan od direktora "Energoinvesta". Sada sa sinom živi u izbeglištvu u Beogradu.
Benjamin Urbah je 1996. godine stigao iz Pariza, gde živi sa porodicom, u Beograd kako bi u Savezu jevrejskih opština Jugoslavije prisustvovao dodeli medalje pravednika svom pri-jatelju i pobratimu Borislavu Komljenoviću. Rekao je tada.
"Sreća je da na ovom svetu ima ljudi kao što je Borislav Komljenović, za koje je čovek čovek, ma koje vere bio. Da je bilo više takvih sigurno bi bilo i manje nevinih žrtava. Država Izrael i Jevreji celog sveta to znaju i cene. Hvala ti Boro, brate. Medalju pravednika dobile su i Borjana Komljenović i njena majka Ljeposava, posthumno.
RAZGLEDNICA "KUMA JOVE"
Sarajka Olga Kuković Medalju pravednika dobila je 1995. godine za čin spasavanja Isidora Baruha i Hane Baruh, udate Papo, brata i sestre njene školske drugarice Berte Musafije.
- Isidor Baruh, grafički radnik, prolazio je Čemerlinom ulicom, u kojoj sam stanovala, kada mu je neko rekao da u blizini hapse Jevreje. Brzo se sklonio kod mene a potom smo poslali moju ćerku po Hanu kako bi se pridružila bratu. Boravili su u mom domu neko vreme dok od jedne stare Muslimanke nisam uspela da nabavim zar, pa se Hana tako prerušena uputila u Mostar. Lična karta joj nije bila potrebna jer Muslimanke kriju lice. Problem je bio šta učiniti sa Isidorom jer je imao riđu kosu i pegavo lice. Pozvala sam svoju frizerku koja ga je ofarbala, a zatim smo ga sa fesom na glavi fotografisali. Uspela sam nekako da mu obezbedim falsifikovanu ličnu kartu. Na Željezničku stanicu ispra-tio ga je jedna poznanik, Musliman, a ja sam sve vreme išla iza njih. Tek kada je voz krenuo, odahnula sam. Posle tri dana iz Mostara je stigla razglednica sa pozdravima od kuma Jove. Znala sam da je to Isidor. I danas u razgovoru sa"Bertom kažem "kum Jovo i kuma Jovinica" seća se 88- godišnja Olga Kuković koja sada živi u Beogradu.