MEDALjA PRAVEDNIKA:
POČAST SPASIOCIMA JEVREJA U GODINAMA HOLOKAUSTA (3)
SPAS U POSLEDNJI ČAS
Surov jezik brojki kaže da je u Kraljevini Jugoslaviji 1941. godiNe živelo 82.000 Jevreja, a da ih je za vreme rata stradalo oko 65.000. Na području sadašnje Jugoslavije od 40.000 Jevreja slobodu nije dočekalo njih 29.000. Oni kojima su ruku prijateljstva i spasa pružili ljudi u kojima vreme zla nije probudilo mržnju, već ljubav, saosećanje, solidarnost i iznad svega hrabrost - preživeli su.
Godinama nakon rata Rahela Seka Altarac, čiju je porodicu spasao Bjeljinac Risto Ristić, pokušavaće da ubedi svog prijatelja da da izjavu MUZEJUHolokausta Jad Vašem kako bi se pokrenuo postupak da mu se dodeli Medalja pravednika. Želela je da se od zaborava sačuva činjenica da je ovaj čovek, njen školski drug, sigurne smrti spasao petnaest porodica bjeljinskih Jevreja, u vreme kada ni Srbima nije bilo lako. Konačno, Rahela Altarac je svoju zamisao i realizovala 1995. godine kada je Risto Ristić i proglašen pravednikom.
Bez milosti
Prvi ratni dani zatekli su Ristu Ristića i Rahelu Altarac, tada Volah, u četvrtom razredu gimnazije. Bezbrižno detinjstvo bilo je zauvek iza njih. Ustaške vlasti nisu imale milosti ni prema kome, prema Jevrejima posebno. Cvetko Ristić, Ristin otac, poznati bjeljinski trgovac, zatvorio je svoju radnju odlučivši da u takvim uslovima ne radi, ne gledajući blagonaklono ni na angažovanje svog sina u naprednom omladinskom pokretu.
- Negde u avgustu 1941. godine svi Jevreji, muškarci, transportovani su u logore smrti. U samo jednoj noći svi su pohapšeni i sutradan demonstrativno sprovedeni kroz grad. Gledao sam tu kolonu meni dragih, poznatih ljudi znajući da ih vode na put bez povratka. Pre toga odvedeni su srpski sveštenici i domaćini iz okolnih bjeljinskih sela. Žene i deca Jevreja živeli su u stalnom strahu da će doći i po njih, ali su te prve ratne godine bili ostavljeni na miru. U to vreme već sam se zamerio ustaškim vlastima i bio u više navrata hapšen, ali mi je glavu spasavao otac zahvaljujući vezama sa uglednim bjeljinskim begovima. Otac je bio strog i plašio sam ga se više nego ustaša, no i dalje sam radio po svom suprotstavljajući se zlu na svoj način - seća se Risto Ristić dana kada je imao samo šesnaest leta.
Avgusta 1942. godine od jedne komšinice zaposlene u
bjeljinskoj pošti mladić saznaje da je iz Zagreba upravo stigla naredba da se odmah pohapse svi Jevreji. Bio je 2. avgust.
Besana noć
- Rekla mi je da pokušam obavestiti što više ljudi, ali da dobro pazim. Nisam imao vremena da obavestim nekoga od drugova, a i bilo je rizično. Odmah sam krenuo ka glavnoj ulici, električnoj centrali i srpskoj varoši, delovima grada gde su živele jevrejske porodice. Unezverenim ženama i deci govorio sam da ponesu najnužnije i preko kanala što pre krenu u okolna bijeljinska sela. Većina me poslušala. Oni koji su naivno poverovali da će biti pošteđeni ili su mislili da se mogu sakriti u svojim dvorištima iste večeri su pohapšeni - priča i danas s tugom Risto Ristić.
Trčao je te noći šesnaestogodišnji mladić bukvalno ispred ustaških patrola, ostajući bez daha i jedva imajući snage da objasni ljudima šta im se sprema. Stigao je tako i do doma svoje školske simpatije Rahele Seke Volah zatekavši u kući samo žene i usnulu decu. Sačekao je da se spreme, a kako je policijski sat već uveliko počeo prebacio ih je u kuću jednog prijatelja, Mađara, odakle su sutradan krenuli u selo Zagone.
Tek što su Rahelina majka Blanka Volah, njena tetka Bukica Montiljo, sestra Lotika Volah i braća Jakov i Ašer napustili kuću u njoj su se našle ustaše.
- Sakrio sam se iza jedne kapije, sačekao da odu, a onda kroz dvorišta i bašte krenuo kući. Bila je to besana noć iako sam znao da su Volahovn bezbedni. Strahovao sam za one do kojih nisam stigao…
Te noći dok su se rastajali, Risto je obećao Raheli da će nju i njenu porodicu uskoro posetiti. I zaista, nakon par dana obreo se u Zagonima uverivši se da su se smestili u kuću porodice Jović, sa kojima je njegov otac godinama trgovao.
- Varoška odela zamenili su seoskim, meštani su ih lepo prihvatili, a ja sam domaćina Jovića zamolio da ih pripazi. Tu smo se videli još par puta, a 1943. godine Rahela sa sestrom odlazi u partizane. Kako sam uskoro i ja obukao uniformu viđali smo se i u partizanima, a naše prijateljstvo traje do danas, ispričao je Risto Ristić, završivši nakon rata vojnu školu i postavši oficir. Danas je pukovnik u penziji i živi u Zemunu.
Rahela Volah Altarac nakon rata radila je kao ataše u jugoslovenskoj ambasadi u Švedskoj, a potom i u Maršalatu. Sada je u penziji i živi u Beogradu, najmlađi brat Ašer je u Izraelu, a svog spasioca uvek se s poštovanjem sećaju.
"Veza" nije došla
Sa poštovanjem i ljubavlju priča o svojim spasiteljima i inženjer Aleksandar Kraus iz Beograda koji se sigurno ne seća tih sudbonosnih dana, ali o njima zna gotovo sve, jer su njegovi roditelji, Blanka i dr Herbert Kraus, godinama održavali prijateljske odnose sa ljudima koji su im se našli u nevolji.
- Uoči rata moji roditelji živeli su u malom mestu Pecka u Srbiji. Otac je bio seoski lekar i još 1941. godine otišao je u partizane, majka se našla u izuzetno teškoj situaciji i negde u leto 1942. godine zahvaljujući lažnim dokumentima na ime Branka Novaković, koja joj je obezbedila Šapčanka Vjeka Mihailović, ona je iz Šapca brodom stigla u Beograd gde je trebalo da je sačeka veza za odlazak u partizane, priča Aleksandar Kraus.
No, vremena su bila nepredvidiva, baš kao i situacije. "Veza" je zatajila, a mlada žena sa detetom u naručju, Jevrejka, supruga partizanskog lekara, našla se sama usred okupiranog Beograda. U Kosovskoj ulici ušla je u jedan ulaz, sela na stepenice, i prigrlila dete ne znajući šta da čini. Iznenada otvorila su se vrata i nepoznata žena pozvala ju je da uđe u njen dom.
- Stara Crnogorka Danica Jovanović i njene ćerke Mileva i Olga prihvatile su moju majku brzo shvativši o čemu se radi. Znale su i da nas ne mogu dugo kriti u Beogradu, pa su pre-ko nekih poznanika našle posao za moju majku u selu Dudovice kraj Ljiga gde ćemo provesti naredne dve godine u domu porodice Vukašinović. U tom selu majka je radila kao profesor u privatnoj seoskoj školi spremajući đake za polaganje ispita u ratnim uslovima.
Iz rata dr Herbert Kraus vratio se živ, a zahvaljujući dobrim ljudima preživeli su i njegova supruga i sin. U miru rodila im se i ćerkica Milica. Dr Herbert Kraus bio je prvi načelnik Vojnomedicinske akademije u Beogradu i ministar zdravlja u ondašnjoj vladi.
Aleksandar Kraus sa porodicom je 1993. godine bio u Izraelu iskoristivši priliku da u Jad Vašemu posvedoči o ljudima koji su njemu i njegovoj majci, u trenutku kada se činilo da im spasa nema, spasli život. Mileva Jovanović proglašena je pravednikom 1993. godine. Njena majka i sestra ovo priznanje dobile su posthumno.