MEDALjA PRAVEDNIKA:
POČAST SPASIOCIMA JEVREJA U GODINAMA HOLOKAUSTA (2)
Snežana Aleksendrić
Priča devojčice sa violinom
Memorijalni centar Jad Vašem u Jerusalimu mesto je koje svake godine poseti oko milion ljudi iz Izraela i inostranstva. Ove godine povodom pedesetogodišnjice osnivanja države Izrael vlada je omogućila Pravednicima nz brojnih evropckih zemalja da posete Svetu zemlju i Muzej Holokausta,u kojem se čuva uspomena na Jevreje stradale tokom Drugog svetskog rata.
Boraveći u maju u Izraelu dve Beograđanke, sestre Vera Petrović i Natalija Dimkić, roćene Andeselić, susrele su se i sa Sofijom Sonjom Lunginović kojoj su tokom okupacije spasile život. Beše to prilika da se sete vremena kada ih je sudbin a zbližila.
Bez suza
Vera Andeselić učila je krojački zanat u poznatoj radnji "Dankučević" u Beogradu.Tu js i upoznala poznatu krojačku radnicu Lenku (Renu) Demajo Lunginović s kojom se sprijateljila. Kada je jeseni 1941. godipe dom Andeselića nestao je pod ruševiiama, Lenka je pozvala Veru,njenu sestru Nataliju i majku Mariju da zajedno stanuju. Mlade devojke zavolele su Lenkinu ćerkicu dvogodišinju Sonju, bolešljivu devojčicu, čiji je otac Bogoljub Lunginović početkom rata (sa još 27 drugova obešen u Skeli). Nastupilo je vreme velikog progona Jevreja, ali i onih koji su pokušavali da im pomogu. Lenka je otipuštena s posla i preživljavala je prodajući vrednije stvari iz kuće. Kao supruga komuniste i sestra poznatih komunista braće Demajo, Avrama, Davida i Naftalija, uz to i Jevrejka, nije očekivala ništa dobro. Na put bez povratka prvo je odvedena : majka Lea Bukica Demajo, a 19. januara i Lenka Lunginovnć pašla se u jevrejskom stacionaru na Dorćolu. Odlazeći, zamolila je svoje sustanarke.da prihvate malu Sonju jer nema kome da je ostavi.
- Majka se, istipa, malo dvoumila, teško smo živeli, rano je ostala udovica i jedva je i nas dve podigla. Ali dete koje nam je svima priraslo za srce bilo je u opasnosti. Odlučile smo da je prihvatimo. Znale smo da će i Lenki tako biti lakše - pričaju Natalija Dimkić i Vera Petrović. Narednih dana, dok se to još moglo, posećivale su je u stacionaru, odnevši joj toplu odeću i fotografije njene devojčice.
Dan pre no što će poslednji put pomilovati svoju jedinicu nesrećna majka prodala je posledinju vrednu stvar iz kuće, veliki srebrni poslužavnik, platila gazdi kiriju a Sonji kupila lutku. Dala joj je ime Slobodanka. Slutila je i priželjkivala slobodu bar za svoje dete.
- Kada smo se poslednji put videle Lepka me zamolila da brinemo o Sonji, da je volimo i nikada ne tučemo. Rekla je, ne činite to i kada je nevaljala, nju život bije - priča Natalija Dimkić i danas očiju punih suѕa dok se priseća tih teških trenutaka.
Kaže da nikada neće zaboraviti tu hrabru ženu na čijem licu je bilo nemoguće pročitati bol koja joj je sigurno razarala dušu. Već krajem januara mala Sonja ostala je i bez majke koja je završila u nekoj od dušegupki u kojima su tih dana masovno ubijani Jevreji.
DA SE NAVIKNU JEDNA NA DRUGU
U svojim sećanjima Sonja Lunginović zabeležiće za nju veliki dan kada je dobila violinu.
"Nešto posle 17 časova ispred prodavnice gde smo čekale profesorka Preger, "majka" i ja zaustavila su se kola. Izašao je omaleni, crnomanjast čovek bez ruke, pozdravio se sa svima, ušao u radnju i saopštio prodavcu da želi najskuplju violinu. Prodavac je prvo pokazao školske violine. Onda je sa najviše police skinuo dve, jednu staru kopiju Stradivarijusa i jednu potpuno novu. Čovek bez ruke obratio se profesorki Preger rečima da izabere najbolju. Na Stradivarijusu ona je prvo odsvirala "Italijanski kapričo". Zatim je to ponovila na novoj violini. Ton se razlio kao eho. Imala sam utisak da se zidovi prodavnice ruše. Violina je bila moja, a čovek je pružajući mi je rekao da sada treba da se naviknemo jedna na drugu.“
Majkom je devojčica počela zvati Mariju, slušajući kako je ćerke oslovljavaju. Rat je besneo a "majka" je činila sve da izleči malu Sonju koja jedva da je mogla hodati. Od proleća do jeseni skupljala je orahovo lišće, kuvala ga u velikom loncu i satima banjala bolesno dete. I Sonja je prohodala, ojačala, počela da raste. I nakon rata "majka" se nije odvajala od Sonje, vodila je svojoj familiji na Bled, obasipala je ljubavlju i npažnjom baš kao da ju je rodila.
Vreme je prolazilo, Sonja je završila osnovnu školu, potom i IV žensku gimnaziju, pokazujući i izuzetan muzički talenat. Počinje svirati violinu. Nakon male mature poželela je da krene u Učiteljsku školu. Odvraćali su je od tog teškog poziva, jer je još uvek bila krhkog zdravlja, ali je majka na kraju presudila:
Neka ti je srećan izbor profesije, ali nemoj se nikada požaliti da ti je teško.
I mala Sonja se nikada nije požalila. Verovala je da bi njena prava majka bila ponosna na njen izbor. Unoredo sa Učiteljskom školom devojčica je i dalje svirala. Ali kako je rasla stara violina je bivala sve "manja". Novca za novu, koju je toliko priželjkivala, nije bilo.
Pomislila je da bi mogla napisati pismo Titu. Uskoro je stigao poziv iz Maršalata da Sonja i "majka" dođu na razgovor.Tu im je saopšteno da devojčica sa profesorkom muzike 25. maja dođe u prodavnicu muzičkih instrumenata kod "Londona" i izabere instrument.
U proleće 1959. Sonja Lunginović postaje učiteljica i na svoj prvi radni zadatak odlazi u okolipu Bogatića, potom u Pomoravlje, Aleksandrovac, Požarevac. Udajs se iz doma Natalije Dimkić, rađa sina Dejana.
A onda dolazi još jedan tužni januar, ovoga puta 1980. godine. Umire njena druga majka, Marija Andeselić. Skrhana bolom pitala se zašto joj je januar oduzeo obe majke. Suze nisu donele utehu, izgubila js onu koju je najviše volela.
Nakop trideset godina učiteljovanja Sonja Lunginović odlazi u penziju, a od pre par godina živi u Izraelu. Njen sin Dejan Novaković je lekar i radi u Ćupriji.
Natalija Andeselić Dimkić živi u Zemunu i ima sina Vladimira, Vera Andeselić Petrović ima dve ćerke Radu i Zlatu i unuka Njemanju.
Medalju pravednika sestre Andeselić su primile 1993. godine. Majka Marija je ovo priznanje dobila poshumno, ali je za nju sigurno najveće priznanje bilo što je doživela da njena mala Sonja poraste.