Pisac I Novac

Vitold Gombrovič

Pisac i novac

Pre svega želeo bih da napadnem reč „pisac“. Ne postoji pisac ili, ako više volite, čovek koji ume da piše, odnosno koji se smatra piscem. Često sam viđao ljude koji nisu pisali knjige, a stvorili su remek-dela. Poznavao sam i mnogo osrednjih osoba koje su neprestano fabrikovale tomove koji su preplavljivali tržište. Veličina književnosti sastoji se u tome da se svaki čovek koristi jezikom i da može da se izrazi. Dakle, pisanje nije profesija. Za pisanje su neophodni ličnost i viši stepen duha.
Po meni, smešno je pisanje smatrati društve-nom funkcijom koja treba da bude nagrađivana. Pišem ono što želim. Pišem zbog vlastitog za-dovoljstva. Pišem na vlastiti rizik. Prema tome, moj zadatak je potpuno privatna stvar. Ako neko kupuje moje knjige, utoliko bolje. Tek tada imam pravo da učestvujem u tom poslu, ali to je dru-gorazredna stvar koja nema ništa zajedničko s pravom književnošću, s književnošću duha. Zbog toga je upravo u Istočnoj Evropi, u kojoj vlada birokratski sistem u kome pisac treba da bude neka vrsta vodiča, majstora ili zastupnika, naj-bolji način ubijanja izraza. Ponavljam: književ-nost je krajnje individualna stvar. Pisac ne može nikada da garantuje da se neće pokazati glupim. On više nije biće, samo je biće koje želi da bude više, kandidat za višost. To treba reći jasno i kategorično, da bi nas to oslobodilo utilitarist
ičke i društvene trivijalizacije koja danas parališe prave talente.
U situaciji u kojoj se društveno suprotstavlja duhovnom i svaka tendencija se svodi na isticanje društvene uloge pisca, osuđeni su na smešnost. Nema ničeg iluzornijeg, ponižavajućijeg i komič-nijeg od onih kongresa pisaca koji, istinu govore-ći, nisu ništa drugo nego ciničan način organizo-vanja prijatnih putovanja putem držanja govora.
Kada vidim umetnika na ulici, prelazim na drugu stranu, jer je umetnik dužan da bude sam. On ne podnosi ni „drugove“, ni „kolege“. Umetnost je privatna konverzacija između dve ličnosti: između onog ko govori i onog ko prima reči. Ni manje ni više. Upravo iz tog razloga današnja sklonost ka podruštvljavanju književ-nosti, sve rekompenzacije, nagrade, položaji i od-likovanja pre su štetni nego korisni. Nagrade nekima nisu ništa drugo nego krivotvorenje vrednosti. U žiriju koji prema statutima treba da uzima u obzir isključivo književne vrednosti dela raspravlja se javno, kroz diskusije, o razlozima koji nemaju ništa zajedničko s umetnošću: „Dajte nagradu njemu, jer je sada red na Južnu Ame-riku“, ili: „Dajte je onom, jer je siromašan“ ili: „Dajte je onom, jer je star i bolestan“, ili iz ovog ili onog političkog razloga.
Voleo bih da znam šta bi se dogodilo ako bi jednoga dana neki dobar advokat tužio žiri, čiji su članovi javno izjavili da priznaju nagradu iz političkih, humanitarnih ili sličnih razloga koji nemaju ništa zajedničko sa statutom. Čini mi se da bi moglo izazvati lančanu reakciju ako bi svi umetnici koji su žrtve takvog ponašanja, zatražili oštetu za nanetu nepravdu. I publika bi mogla pokrenuti proces ako se nagrada koja se smatra poštenom nagradom pravog talenta, u stvarnosti priznavala iz drugih razloga i jednostavno značila pravljenje nekog budalom.
Što se mene tiče, podnosio sam bedu u Argentini tokom 23 godine, bez ljutnje i bez ikakvih pretenzija, s obzirom da sam svoju sud-binu izabrao. Mogao sam da se organizujem na drugi način. Ako sam ostao pri tome, onda je to bilo isključivo na vlastiti rizik i nemam nikakvo pravo da zahtevam od ljudi da se oduševljavaju mojim knjigama. Kasnije, 1963. godine, dobio sam prvu rekompenzaciju, u vidu poziva od strane Fordove fondacije na jednogodišnji boravak u Berlinu, povezan sa stipendijom u visini od 1.500 dolara mesečno. Prihvatio sam taj poziv, jer nisu postavljani nikakvi uslovi i nisam bio obavezan da u zamenu za to napišem nijednu reč. Međutim, moram da priznam da je to za mene bilo krajnje razdražujuće. Našao sam se sa desetak pisaca iz svih zemalja sveta i, kakve li sramote, bio sam s „kolegama“.
Istovremeno veoma sam zahvalan Fordovoj fondaciji na tome što sam mogao da uštedim malu sumu novca koja mi je u početku omogu-ćavala boravak u Evropi. Moje knjige, iako u malotiražnim izdanjima, počele su se prevoditi na brojne jezike i donositi mi dohodak koji mi je dopuštao ugodan život na francuskoj Rivijeri.
Bio sam uvek autsajder, čovek koji ne želi da ima bilo šta zajedničko s političkim partijama, grupacijama, udruženjima, ambasadama.
Istinu govoreći, nisam bio građanin nijedne zemlje, jer je moj položaj bio položaj emigranta. Čak mi je zameran, iako sam ponosan na njega. Smatram da svaki cenjeni umetnik mora, iz mnogih razloga, da bude emigrant.
Već više godina moj ugled raste, mada otvo-reno moram da kažem da u Engleskoj, nažalost, moja dela imaju slabiji odjek, čak sam iznenađen komentarima tamošnje štampe. Mada, kasnije su mi rekli da članke u štampi poveravaju mladim praktikantima. Da li je to istina? Ne znam.
S druge strane, i to pre svega u Evropi, mogu da kažem da su se moje knjige probile, posle teške borbe, s obzirom da me niko nije podrža-vao, niti je mogao videti bilo kakav interes u mom nametanju publici. Tek tada sam predložen za Međunarodnu nagradu za književnost. Bilo je to 1965. godine. Nagradu od 10.000 dolara pri-znao mi je međunarodni žiri koji se sastojao od kritičara izabranih od strane izdavača. Predsednik žirija bila je Meri Makarti.
Moram da priznam da su diskusije članova žirija bile veoma površne, da su se u njima pominjale desetine imena i da su za mene bile krajnje depresivne. Biti trkački konj ili krava muzara prikazana za orden, malo je ponižavajuće. Stvarno sam se iznervirao tek kada sam na svoje veliko iznenađenje pročitao u novinama mišljenje gospođe Meri Makarti koja je nevino izjavila da od moje knjige Pornografija nije mogla da pročita ništa osim početka, jer joj je bila odviše dosadna. Nečitanje knjige do kraja jeste jedan od načina njene osude. U slučaju predsednika žirija, međutim, smatram da je reč o blagom prete-rivanju. Takav stav u biti je nepristojan.
Izgubio sam nagradu zahvaljujući jednom gla-su u korist Sola Beloua. Prema tome, da je go-spođa Makarti pročitala moju knjigu, što je predstavljalo njenu obavezu, možda bih zaradio 10.000 dolara.
Dve godine kasnije, 1967, moja ljutnja na gospođu Makarti pretvorila se u prihvatanje i divljenje. Nagrada je udvostručena i zahvaljujući srećnoj opoziciji od strane gospođe Makarti po-stao sam vlasnik 20.000 umesto 10.000 dolara. Razmatranja žirija donela su mi slavu druge vrste. Naime, jedan od članova žirija je o meni otprilike ovo rekao: „Za mene je Gombrovič zagonetka. Voleo bih da ga upoznam. Možda je homoseksualac, impotentan, onanista ili organi-zator orgija à la polonaise“.
Naravno, ova izjava je objavljena u štampi, a posredstvom radija dospela je svuda, i dok sam prolazio trgom u Vansu mlada nouvelle vague koja je sedela u kafani prokomentarisala je: „Evo homoseksualca, impotenta koji organizuje or-gije!“ Oprostite zbog ove malčice neotesane pri-čice. Ispričao sam je da bih pokazao do koje mere ton današnje kritike postaje brutalan i neod-govoran.
Nagrade su uvek povezane s drugom, veoma neprijatnom stvari: s reklamom. Nije lako učiniti uviđavnim nekog ko nikada nije mučen osuđi-vanjem, obnaživanjem, diskvalifikovan, lažno optuživan od strane novinara koji pišu u žurbi, kojima je čitanje dosadno (koji zapravo nikada ne čitaju). Takva kritika vas klasifikuje, prilepljuje vam etiketu, oduzima svežinu, jedini pravi smisao postojanja. Kritika postoji zbog toga da u buci izdavaštva, fabrikovanju produkcije zadavi umetnikovo delikatno biće.
Postoji i drugi aspekt neprijatne kritike. Kada je reč o umetniku većeg kalibra, kao što su na primer Česterton ili Konrad, njihov kritičar je uvek niži, utoliko pre što ne može pronicljivije i dublje da spozna njihovu ličnu stvarnost, pogo-tovu ne na osnovu površnog čitanja. S druge strane, kritikovanje je ocenjivanje. Tako da kritika silom prilika poprima ton sudije. Čak se i gospodin Smit u oceni Šekspira ponaša kao neko viši. Prema tome, kritika je dvostruko neprijatna stvar. Davi umetnika u proizvodnji, klasifikuje ga i slično, a istovremeno ocenjuje ga unapred, bez ikakvog prava na to. Smatram da svaki umetnik može pokazati gomilu krajnje idiotskih isečaka iz štampe. Na svojoj konferenciji za štampu Jonesko je predstavio čitavu kolekciju gluposti, čitajući ih jednu za drugom, mišljenja koja su u potpunoj suprotnosti s temom njegovih komada. Sve to proističe negativno iz toga što umetnik istovremeno pripada svetu duha i svetu Cezara, svetu pojedinca i svetu zajednice. Danas taj kolektivni svet pritiska umetnika, pa ipak poku-šajmo to da sagledamo izbliza. Jedina prava vrednost umetnosti je to što je izražajno sredstvo pojedinca koji je potpuno slobodan. Književnost ne može pretendovati na slavljenje nauke, ali bez književnosti niko ne bi saznao kakva je privatna stvarnost čoveka kome za izražavanje sebe nije potrebno ništa drugo sim olovke i lista hartije.
Na kraju valjalo bi pomenuti eksploataciju umetnika od strane agencija, a pre svega prevo-dilaca pozorišnih komada. Dok sam bio potpuno naivan u ovoj oblasti imao sam agente kojima sam davao 45% svoje zarade. Danas im dajem 10-20%. Naravno, dobra agencija je neophodna mladom piscu koji želi da bude objavljivan ili igran, međutim ne zna se šta agencija može da uradi za već poznatog pisca. Teško je poverovati da će se zahvaljujući njenim uticajima ili zahvaljujući njenim savetima pozorište materi-jalno angažovati, prikazujući dati komad. Jer, pre se vrednost komada sama po sebi nameće. Što se tiče prevodilaca pozorišnih komada stvar još gore stoji, bar na evropskom kontinentu. Pozorišni prevodilac ne naziva se prevodiocem, već pom-pezno - „adaptor“. Zbog čega? Da li da bi opravdao zaradu koja je apsolutno nepropor-cionalna zaradi prevodioca proze? Prevodiocu romana izdavač plaća jednokratno sumu koja iznosi, recimo, 500 dolara. Pozorišni prevodilac, međutim, ima stalno obezbeđen procenat, recimo 30 ili 40, pa čak i 50% sume koju dobija pisac, što mu, recimo, ako komad ima uspeha, donosi 10.000 dolara dohotka, odnosno za rad od nekoliko nedelja dobija 4.000 ili 5.000 hiljada dolara. Na „Ivoni, kneginji burgundskoj“ radio sam godinu dana. Isto se manje više odnosi na ostale moje komade. Nisam imao nikakvu garanciju da će biti prikazivani, na premijere u evropskim pozorištima čekao sam 30 godina. Dakle, ako prevodilac uzima za svoj rad, kome ne odričem vrednost mada ni na koji način se ne može upoređivati s mojim, jer je u svakom slučaju znatno lakši (svaki prevodilac se može zameniti drugim) - 40 ili 50 posto zarade, to smatram nepravednim i čudim se što dramski pisci dopuštaju da budu do te mere izrabljivani.

S poljskog prevela Biserka Rajčić

Ovaj tekst je Gombrovič diktirao dva dana uoči smrti, 22. jula 1969. godine. Objavljen je najpre na engleskom u „Times Literary Supplementu“ od 25. septembra 1969, a na poljskom u knjizi Kazimježa Glaza, Gombrovič u Vansu, Krakov 1989. Prim. prev.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License