Pisac I Ideolog Aleksandar Solzenjicin

Mihajlo Mihajlov

Pisac i ideolog
Aleksandar Solženjicin
Sloboda, demokratija i nacionalizam

Očevidno je da je sudbina odredila da tako bude – nema meda a da uz njega ne dođe i kaši-čica katrana. Istovremeno sa Arhipelagom Gulag pojavilo se i Pismo vođama Sovjetskog Saveza.
O Arhipelagu Gulag se sada već može reći da je to delo, što se tiče komunizma, isto što i zapisnici s Nirnberškog procesa za nacional-socijalizam. A izvan sumnje je i to da do kraja istorije niko neće moći da odvoji hitlerovski pokret za Novu Evropu i kukasti krst od groznih nirnberških anala, kao ni Arhipelag Gulag od komunističkog pokreta. To delo će biti živo i aktuelno sve dok u svetu bude makar i najmanjeg klanjanja Lenjinu, »diktaturi proleterijata«, Okto-barskom prevratu, crvenoj zvezdi sa pet krakova sa srpom i čekićem. Piscu neka je večna slava! I kao što posle Nirnberškog procesa svet više nije onakav kakav je bio, tako je i sada, posle pojave Arhipelaga Gulag.
Upravo je zato teško govoriti o Pismu vođama i čovek bi poželeo da ga prećuti, da postupi kao da tog Pisma nema, kao da ga nije bilo, kao da ga neće ni biti.
Ali, poslovica kaže – što je perom zapisano ni sekirom se ne može iseći; »pismo« je tu, ono ostaje i, nažalost, na njega se ne može odmahnuti rukom. I da je u tucetu kritičkih ili ushićeno-po-hvalnih članaka koje sam pročitao, koje su na-pisali sovjetski ljudi koji slobodnije misle, zapad-ni autori, stari i novi ruski emigranti, osim onog toliko korisnog i pametnog, bilo rečeno i ono što je u Pismu najvažnije – ja se ne bih prihvatao pisanja ovoga teksta, svestan koliko tešku odgo-vornost preuzimam na sebe nastupajući, s hriš-ćanske tačke gledišta, i upravo u sadašnjem tre-nutku, protiv društveno-političkog programa tvor-ca Gulaga.
Ali, rečeno Solženjicinovim rečima – prećutati, ništa ne preduzeti – to je još veća odgovornost. (…)
Gulag je obimno, a Pismo kratko delo. Vreme-na mnogo nema. To znači da će se Pismo više či-tati nego Gulag, i na osnovu njega će se suditi o piscu.
Upravo je stoga potrebno razdvojiti pisca Sol-ženjicina od Solženjicina ideologa ruskog nacio-nalnog preporoda. Nužno je ograditi Gulag od Pisma; braniti Solženjicina umetnika od Solže-njicina društvenog reformatora, to je nasušni cilj, nužan već stoga što sve o čemu svedoči Solže-njicin u Gulagu stoji u direktnoj protivrečnosti sa onim što on propoveda.
Meni je Solženjicin drag, i dosta sam o njemu pisao još od 1962, prvo u jugoslovenskoj – u časopisu Forum broj 6, 1964, u spisu »Mrtvi dom« Solženjicina i Dostojevskog – a kasnije i u svetskoj štampi, ali mi je istina draža od Solže-njicina. A istina je, kako je ja vidim, u tome što će u određenom sticaju okolnosti duhovna šteta od njegovog Pisma vođama biti mnogo veća nego što je korist od Gulaga. Solženjicin je zaista ve-liki Svedok, ali njemu nije dato da osmisli oče-vidno-sopstveno iskustvo.
Mnogo toga je kritički preciznog bilo rečeno o Pismu, i s humanističko-naprednog gledišta – članak akademika Saharova – i s naučne, demo-kratske, ekološke, ekonomske, političke, tehno-loške, filozofske tačke gledišta. Međutim, možda zato što sam Solženjicin jasno insistira na pre-porodu u hrišćanskom smislu, nije dovoljno uoče-na duboka antihrišćanska orijentacija te posla-nice. I nije reč samo o određenim piščevim stavo-vima, već upravo o odnosu prema svim naj-važnijim stranama društvenog života. A budući da je ruska kultura, od Puškina do Berđajeva, uvek bila hrišćanski univerzalna, a ne usko nacionalna, Solženjicinovo Pismo se u duhovnom smislu može oceniti i kao antirusko.

Naravno, vođe neće svojom voljom prihvatiti Solženjicinov politički program, jer njih ne motivišu one sile i one težnje koje im pripisuje Solženjicin. Međutim, u momentu neminovne buduće krize sovjetskog sistema, izazvane suko-bom sa Kinom, ili jačanjem unutrašnje opozicije, ili, pak, sukobom »u vrhu« – program koji Pismo ističe biće, nažalost, s izuzetkom njegovih demokratskih elemenata, odveć realan i moguć, i samo će na toj platformi, idejnoj platformi, još dugo godina potrajati i, što je važnije, biti opravdano rusko ropstvo. Stoga Pismo i predstavlja ogromnu opasnost i najveću sablazan za budućnost i Rusije i čitavog čovečanstva.

Vlast i ideologija

Pismo se u tematskom pogledu može podeliti na tri dela: prvo, opis žalosnog stanja Rusije i sveta u celini – u SSSR-u je, po piščevom mi-šljenju, za sve kriva ideologija marksizma, a na Zapadu vera u progres i beskičmenjačka demo-kratija; drugo, analiza uzroka tog žalosnog stanja; i treće, izlaz iz te situacije kako je pisac vidi – odricanje od »progresivne ideologije« i neo-graničenog tehničkog napretka. (…)
Ispada, po Solženjicinu, da su vođe sovjetske države od njenog osnivanja verne sluge, pa čak i robovi, lažne ideologije – koja je još i nenaučna – pa otuda slede i sve nesreće i sva nevolja. Stoga on i vidi izlaz u odbacivanju lažne ideologije da bi se počelo služiti istinskim nacionalnim inte-resima ruskog naroda.
Čudno je da Solženjicin, mislilac, nije uočio ono o čemu je Solženjicin pisac ispričao u svojim knjigama. Teško da na svetu ima, pa čak i u istoriji uopšte, ljudi koji su slobodni od služenja svakoj ideologiji kao što su to vođe komunizma. I nije to samo danas tako, tako je od vremena samoga Lenjina. Upravo je Lenjin pokazao kako se može u cilju osvajanja i održanja vlasti slo-bodno koristiti marksistička ideologija. Upravo je on okrenuo marksizam na glavu, stvarajući teoriju o »najslabijoj karici kapitalizma« u zaostalim zemljama. Jer, po Marksu – to je obrnuto. Pre će biti da su menjševici a ne boljševici služili ideologiji. Što se boljševika tiče, od početka do današnjeg dana, za njih je najvažniji cilj i osnovni pokretač uvek bila žeđ za vlašću, njih je zanimala samo vlast. Vlast kao cilj dovoljan sebi. Ideo-logija nije ništa određivala, ona je bila samo sredstvo koje se ili odbacivalo ili menjalo do neprepoznatljivosti, i uvek u zavisnosti od potreba vlasti. Čas Lenjinova Država i revolucija koja odbacuje svaku državnost, čas sušta suprot-nost tome – Staljinovo »odumiranje države, i to kroz njeno jačanje«. Apsolutno svi primeri na koje se poziva Solženjicin, u nameri da pokaže da je za sve kriva ideologija, govore direktno o su-protnom.
Nije ideologija uništila Sovjete iz 1918, već je to bilo posledica uvođenja jednopartijskog sis-tema, čega, uzgred rečeno, kod Marksa uopšte nema. Nikakvo »oponašanje nakaznih zapad-njačkih doktrina« nije krivo zbog kolektivizacije seljaštva i uništenja sitnog zanatskog sektora. Takvih doktrina u marksizmu – pa čak ni kod Lenjina – takođe nema. Nikako nisu iz ideoloških razloga sprovođene čistke, osnivani logori i ljudi suđeni pred specijalnim »trojkama«. Solženjicin je i sam u Gulagu pokazao da ideološki razlozi tu nisu bili nešto važno; cilj dugogodišnjeg krvavog terora je uvek bio isti – učvršćenje neograničene vlasti i uništenje čak i mogućih protivnika – protivnika vlasti, a ne ideologije. I jedini koga srećemo u Solženjicinovim delima koji je opsed-nut ideologijom jeste jedan od najpoštenijih ljudi, robijaš Rubin iz romana U prvom krugu.
Borba protiv religije se ne vodi zbog ideo-logije već radi vlasti. Jer, religiozan čovek u dnu duše uvek ostaje slobodan od partijske i bilo kakve zemaljske vlasti. I u psihijatrijske klinike ne trpaju ljude koji slobodno misle zbog toga što ideologija ne može da odgovori na njihove kritičke ocene i izjave, već zbog toga što se izjaš-njavaju oni koji nisu pitani. Kada su generala Grogorenka strpali u zatvor on je upravo bio marksista-lenjinista, on je služio ideologiji, a ne oni koji su ga strpali u zatvor.
U čitavoj svojoj istoriji SSSR nije vodio nije-dan ideološki rat, ideologija nije nikada odre-đivala spoljnu politiku Kremlja; druga je stvar što je ona često pravdana ideologijom. Pakt sa Hitlerom, predaja nemačkih komunista Jevreja Gestapou 1939. i 1940. godine, likvidacija Ko-minterne za vreme rata, s ciljem da se Hitler na-huška na zapadne demokratije iz straha da bi pobeda nad Frankom njih učvrstila, likvidacija grčkog komunističkog pokreta generala Markosa posle rata, i mnogo toga u tom smislu, pokazuje da upravo marksistička ideologija nije imala nikakvog uticaja na spoljnu politiku SSSR-a, još od okupacije socijaldemokratske Gruzije za vre-me Lenjina.
I u Mađarsku i u Čehoslovačku sovjetske trupe su ulazile najmanje iz ideoloških razloga, jer su i Imre Nađ i Dubček bili marksisti. Da ideologija nimalo nije određivala Staljinovu politiku boljeg
primera nema nego što je njegov sukob s Titom 1948. godine. U trenutku sukoba, pa i nekoliko godina posle toga, Tito se ideološki ničim nije razlikovao od Staljina, stvar je samo u tome što Tito, zahvaljujući jugoslovenskom samosvojnom partizanskom pokretu, nije bio Staljinov vazal, pa je stoga bio manje zavisan od njegove vlasti, što »najmudriji« nije trpeo.
Nije Staljin godinama podržavao Mao Ce-dunga, kako to smatra Solženjicin, polazeći od svoje netačne ideološke pretpostavke, već je podržavao upravo Čang Kaj Šeka i Mao je uprkos nalozima Kominterne počeo svoj »veliki pohod« i građanski rat. I tek kada je postalo jasno da će upravo on, a ne Čang Kaj Šek, isplivati na po-vršinu u Kini, tada je i Staljin promenio svoju politiku. Da li je Mao još tada prikrio uvredu koju mu je nanela Moskva ili je sve oprostio »naj-genijalnijem« – nije poznato. Međutim, izvan sumnje je da ni Mao nikako nije bio rob ideo-logije, on se njome slobodno koristi kao što su to činili i Lenjin i Staljin – čas »neka cveta sto cvetova«, čas »veliki skok«, čas opet »kulturna revolucija«, pa i prijateljstvo sa Amerikom.
Aleksandar Isajevič nije usmerio svoje nego-dovanje na tu adresu. Ideologija tu ne igra neku ulogu. I nije ideologija kriva što je Rusija postala »nemi aneks-izraslina« Moskve – da nije možda Moskva »glasnija«? Nije kriva ideologija ni zbog uništavanja prirode i životne okoline – jer u tom smislu SSSR ide u stopu za industrijalizovanim Zapadom, a tamo, na Zapadu, kakva je njihova ideologija? Na Zapadu upravo »nova levica« i razne marksističke grupice vode borbu za očuvanje prirode.
Partiji je potrebna »napredna« ideologija u cilju očuvanja i učvršćenja vlasti – i nju svojski koriste svi. Čim počne da smeta bacaju je u naftalin, i iz naftalina se izvlači »stari ruski bar-jak, delimice stara ruska crkvena zastava«. Samo od te zastave ili od crkvene ripide nije ništa lakše onima u tamnicama i logorima, o čemu i sam Solženjicin svedoči. (…)
Nije zlo u ideologiji već u prihvatanju principa autoritarnosti neke, bilo koje, ideologije, religije, doktrine.

Zlo svake autoritarnosti

(…) Neka je sistem autoritaran, samo da nije zasnovan na mržnji već na čovekoljublju – na to poziva Solženjicin. Autoritarni sistem ne znači bezakonje i samovolju – piše on – nikako ne iz taktičkih razloga, što se vidi iz njegove kritike demokratije. Mora se prosto ponoviti ono što je u
evropskoj pravnoj misli odavno već postalo aksiom.
Zakonitost, pravni sistem – u direktnoj su suprotnosti sa svakim autoritarizmom i mogući su samo u pluralističkom, demokratskom dru-štvu. Zakonitost je nužno u vezi sa jednakim pravima za sve pred zakonom. A autoritarnost pretpostavlja primat jedne određene ideologije koja ne podleže sumnji, jednom principu, religiji, doktrini pa time i jednoj određenoj grupi ljudi – partija, crkva, aristokratija, naučnici – koja je iz-raz, nosilac i tumač onog glavnog – rukovodećeg principa. I savršeno je svejedno da li se u tak-vom slučaju radi o komunističkoj, nacionalnoj,
samodržavnoj, imperijalnoj ili čak »hrišćanskoj« ideologiji. Stvar je u autoritarnosti. (…)
I kao da je predviđao u budućnosti takav »manifest veka«, kakav predstavlja Solženji-cinovo Pismo, poučen iskustvom i godinama, uoči Drugog svetskog rata Berđajev je pisao: »Pravo da se duhovno bore protiv komunizma imaju samo oni koji su raskrinkavali društvenu nepravdu koja je rodila komunizam. Država koja sebe simbolično deklariše kao hrišćansku, teo-kratska država, jeste najgora, najpogubnija država za sudbinu hrišćanstva. Mi, Rusi, treba da se molimo Bogu da kod nas više nikada ne bude ‘pravoslavne države’, mi treba da poživimo u nadi da nam se slična nesreća nikada dogoditi neće«.

Hrišćanstvo i demokratija

(…) Nije lako odgovoriti na pitanje da li je Rusija 1917. godine bila sasvim nespremna za demokratski sistem. Na jedinim demokratskim izborima u čitavoj ruskoj istoriji ogromna većina naroda se nije priklonila ekstremističkoj propa-gandi – kako se to dogodilo s nemačkim narodom kada su nacionalsocijalisti dobili 37% glasova – već je dala svoj glas najrazumnijem, umerenom eserovskom programu, koji će Lenjin prihvatiti upravo iz demagoških razloga. Nespremnost se pokazala samo u tom smislu što ljudi nisu odmah shvatili opasnost od novog autoritarizma – bilo je to u ime dobrih ciljeva – jer agrarna reforma i plan za uređenje odnosa na selu su eserovski! – a potom, bilo je već kasno da se bilo šta učini. Tokom građanskog rata uopšte nije ni bilo drugog izbora – ni beli nisu obećavali ispunjenje narodne volje, koja bi bila izražena na slobodnim izborima i na kraju, već na Krimu, dosetili su se da bi trebalo pozabaviti se i »organizacijom zemlje«.
A sada, je li sada Rusija manje spremna za demokratiju nego 1917. godine? Solženjicin smatra da je manje spremna. A kako stoji stvar s Bukovskim, Saharovom i drugim ljudima koji slobodno misle, uključujući tu i samog Solže-njicina? Jesu li oni spremni? Dok pokretačko jezgro naroda ne postane jedinstveno kao Bu-kovski, Saharovi, ni do kakvih suštinskih pro-mena neće doći, čak i ako se napredna ideologija zameni pravoslavnim crkvenim barjakom. Stoga je prihvatanje i takvog solže-njicinovskog pro-grama »humanog autoritarizma« najveća sabla-zan, jer to odbija ljude od jedinog mogućeg puta prevladavanja totalitarizma – radikalnog suprot-stavljanja svakom spoljašnjem nasilju, svakoj autoritarnosti. (…)

Sablazan nacionalizma

(…) I dok demokratija koja nije zapadno-evropska, već najdublja hrišćanska ideja, projek-cija hrišćanstva u sferu društvenog života, na-cionalizam je upravo zapadnoevropskog porekla, i to relativno skorašnjeg. Nikakvih nacionalizama – duša, telo, jezik i zemlja nacije – do renesanse ili tačnije do kraja XVIII veka uopšte nije bilo u svetu. U Evropi, i u zapadnoj i u istočnoj, postojali su hrišćani – ili »krstjani« – istočni i zapadni, postojala je inteligencija sa svojim latinskim jezikom, države koje nisu bile stvarane po nekim nacionalnim karakteristikama.
I sama veličina i opšteljudsko značenje ruske kulture XIX veka se sastoji u tome što je u njoj nastavljao da živi duh hrišćanskog univerzalizma, tada već izgubljen u zapadnoj Evropi – a bila ga je izgubila i ruska monarhija, koja se od impe-rijalne krajem veka spustila na nivo nacionalne. I ponovo Berđajev, kao da je predviđao Solženjicinovo Pismo, piše: »Ruskoj svesti XIX veka je bio svojstven univerzalizam, sveljudskost, i univerzalizam jeste ruska tradicija. Ruski komunizam samo potvrđuje univerzalizam ruskog pozvanja, iako u izopačenom, morbidnom, muč-nom obliku. Nacionalizam nije ruska pojava, pre će biti da je zapadnjačka i nacionalistička ideo-logija izdaja velike ruske tradicije. To je pro-vincijalna, drugorazredna pojava, ona je bila više karakteristična za ruske Nemce. Nacionalistički preporod boljševizma koji se vidi u rukovodećem, birokratskom sloju i koji mnoge u emigraciji raduje, meni se čini najzlokobnijim ishodom ruske revolucije, to meni deluje sasvim kao novi oblik imperijalizma. Čak i u ‘internacionalizmu’ ima više istine i to ruske istine, iako je ona povezana s lažnim pogledom na svet«. (…)
Neko će reći kako se može sve vreme grditi relativno podnošljiv carski autoritarizam pred licem najstrašnijeg totalitarnog ropstva, kojem se još priznaje neki dublji smisao? Međutim, čitava stvar je u tome što totalitarizam, koji beskonačno uvećava i do kraja otkriva antihrišćansku suštinu autoritarizma, dovodi do pretnje uništenjem svega što je u čoveku živo, pa on samim tim izaziva ogromne, očajničke napore snaga protivljenja žive ljudske duše, i tek u najvišem naponu toga protivljenja svemu što je spoljašnje zbiva se čudo preporoda ličnosti na kojoj se i temelji demo-kratski sistem. Naravno, i demokratski sistem ima svoju ideologiju, često nesvesnu, ali ona nije autoritarna. U tome je i sva suština. Tu ideologiju demokratskog društva određuje ona unutrašnja težnja ka slobodi, rečeno religijskim jezikom – težnja Bogu, što se razlikuje od svih autoritarnih ideologija – uključujući tu i autoritarizam isto-rijskih crkava – koje su određene težnjom za vlašću. Pri čemu je cilj u potpunosti istovetan sa sredstvom. Cilj vlasti je – vlast, a to nikako ne može biti sredstvo za vaspitanje slobodnog čoveka.
U Pismu je dotaknut i problem neograničenog tehničko-industrijskog progresa koji preti da umrtvi sve što je na zemlji biološki živo. Među-tim, to je pitanje bitnih ciljeva celokupne naše kulture, a ne političko-društveno pitanje, još manje ideološko – ideologija je uvek nešto izve-deno i određeno ciljevima, ona sama ništa ne određuje – i ono se može postavljati samo u demo-kratskom društvu. Tu je, naravno, žudnja za vlašću nad prirodom i životom u celini, na kojoj se temelji ne samo celokupna tehnologija neograničenoga progresa već i sama ideja nauke – ona se dodiruje sa žudnjom za vlašću kakva pokreće komunizam, ali objašnjenje tih zajed-ničkih korena takve težnje za vlašću je izvan granica kritike političkog i društvenog programa Aleksandra Solženjicina.

Povratak velikog inkvizitora

O političkim istupanjima A. Solženjicina

(…) U svom članku Čime preti Americi loše shvatanje Rusije Solženjicin produbljuje i ponav-lja svoje osnovne političke ideje, već ranije iska-zane u Pismu vođama Sovjetskog Saveza iz 1974 (…)
U čemu se sastoji opasnost od Solženjicinovih gledišta? Otkad postoji komunizam ne jenjava neprestani spor o tome kako mu se možemo su-protstaviti. U suštini, postoje samo dve ideo-loško-političke koncepcije: jedna, koja bi se mogla uslovno nazvati internacionalno-demo-kratska, u čijoj se osnovi nalazi uverenje da se protiv internacionalnog zla komunističkog tota-litarizma može boriti samo internacionalnim ujedinjenjem koje se bori za pluralističko demo-kratsko društvo, slobodu ličnosti i ono što se danas naziva ljudskim pravima. (…) Druga idejno-politička linija, koja bi se takođe uslovno mogla nazvati nacionalno-autoritarnom, od 1917. pa nažalost do naših dana, još uvek je odlučujuća u strategiji i taktici borbe zapadnih demokratija protiv komunizma. Glavnu opasnost poslednjih Solženjicinovih istupa vidim u tome što on, -
kritikujući zapadne demokratije za tobožnju doslednost prvoj internacionalno-demokratskoj koncepciji – sistematski zamenjuje borbu za slobodu i prava svakog pojedinačnog čoveka bor-bom za nacionalizam i za preporod nacionalizma, za prava nacije. Solženjicin ne primećuje da se u brojnim razgovorima o demokratiji i ljudskim pravima, nažalost, spoljna politika zapadnih demokratskih zemalja još uvek određuje nagla-šeno nacionalnim interesima, i da kao rezultat toga demokratski svet uzmiče pred totalitarizmom na svim frontovima. Sasvim je logično da će, ako je u borbi sa komunističkim totalitarizmom naj-važniji preporod nacionalizma i takozvane »nacionalne svesti« – pod udar doći i demo-kratija. Stvar je u tome što nikakve nacionalne demokratije nema niti može biti. Sama demo-kratija se temelji na jednakosti prava, nezavisno od nacionalne, religijske, ideološke, rasne ili političke pripadnosti čovekove. Stoga je demo-kratija uvek internacionalna a činjenica da zapadne demokratske države, nažalost, još uvek vode nacionalnu spoljnu politiku predstavlja naj-veći nedostatak i nedoslednost demokratije. Solženjicin, pak, poziva na put afirmacije tog nedostatka, bez obzira na apsolutno suprotan, u odnosu na zapadne političke rukovodioce i mnoge zapadne naučnike, odnos prema ruskom nacionalizmu. (…)

Raskol ili pluralizam

Sada više ni za koga nije tajna da u okviru disidentskog pokreta u Sovjetskom Savezu, a takođe i na Zapadu, postoji ideološki sukob iza-zvan takozvanim odnosom prema znanom »preporodu nacionalizma«. I bez obzira na to što ljude kakvi su, na primer, akademik Andrej Saharov ili Milovan Đilas, ni u kom slučaju ne možemo nazvati ljudima »koji mrze Rusiju«, ipak svaka ideološka kritika Solženjicinovih naciona-lističkih gledišta izaziva upravo optužbe zbog mržnje prema Rusiji, a ponekad i providne aluzije da oni koji se ne slažu sa solženjicinovskim gledištima žele da stvore »raskol« u anti-komunističkom pokretu, pa su oni, znači, agenti ili barem ljudi koji idu naruku KGB-u. (…)
Po mom mišljenju, zabrinutost ne izaziva plu-ralizam idejno-političkih polazišta i nepostojanje istovetnosti u mišljenju u disidentskom pokretu; najveću zabrinutost izaziva činjenica pokušaja da se prećuti i da se zabašuri svaka kritika poklonika nacionalističke ideologije. (…)
Zahvaljujući atmosferi prećutkivanja i poku-šaju da se pred zapadnim svetom pokaže nekakvo tobožnje slaganje u mišljenju disidenata, pravi praznik slobodnoga duha je 23. broj Kontinenta u kojem je štampan kritički osvrt Čalidzea o Solže-njicinovom nacionalizmu i odgovor Bukovskog. (…)

Najvažnija i temeljna neistina
Solženjicina

Od početka do kraja u svom programskom članku iz časopisa Foreign Affairs Solženjicin ne-brojeno puta ponavlja reči – »nacionalizam, nacionalna samosvest, narodni duh, narodna duša« i tako dalje i u suštini cilj njegovoga članka se sastoji u tome da dokaže da samo nacio-nalizam, upravo ruski nacionalizam, jeste jedina snaga koja može da se suprotstavi komunističkom totalitarizmu i da spase celi svet. Nije to borba za slobodu, ni demokratsko društvo, niti pluralizam, već samo preporod nacionalizma. Nikako ne treba biti komunista da bi čovek smatrao nacionalizam, svaki nacionalizam, zlom. Lično spadam među one ljude koji vide u mogućnosti preporoda ideo-logije ruskog nacionalizma mnogo veću opasnost nego što je postojeća marksističko-lenjinistička ideologija. Stvar je jednostavno u tome što sovjetskim komunistima zapravo, osim milionske mase sirotinje u zemljama Južne Amerike, više niko ne veruje. Danas se komunizam drži samo na goloj fizičkoj sili. Nacionalna pak ideja, kao i sve ideje decenijama zabranjene u Sovjetskom Savezu, tim pre posle prinudne dugogodišnje izolacije od svih duhovnih tokova demokratskoga sveta – još nekako može i da povuče za sobom mnogo ljudi. Opasnost nacionalizma nije samo u tome što ga može iskoristiti komunistička vlast, kako se to dogodilo u vreme Drugog svetskog rata, i ne samo u tome što nacionalizam ne može biti demokratski već isključivo autoritarni, glavna njegova opasnost je u tome što on podriva osnove na kojima se jedino i može suprotstaviti svetskom totalitarizmu. Komunistički internacionalizam, bez obzira na svoju »proletersku« ograničenost, ipak je prvi svetski pokret sa opšteljudskim ciljevima u novijoj istoriji.(…)
Čudno je da čovek, koji je tako ogromnom umetničkom snagom u svojim delima prikazao neiskorenjivu žudnju za slobodom, neverovatnu
snagu suprotstavljanja jedinke u najstrašnijim uslovima staljinskih logora, u trenutku kada progovori o svetskoj politici, kao da zaboravlja sve to što je napisao – pojedinačni čovek sasvim nestaje iz njegovog vidnog polja, jedina realnost mu je nacija, čak ne ni narod, već neko nacionalno jedinstvo. Reči kao što su ruski na-cionalizam, nacionalna samosvest i nacionalni preporod ponavljaju se i variraju nebrojeno puta sa svim mogućim atributima. Tu je i »ruska reli-giozno-nacionalna svest koja narasta« i »nacio-nalni krugovi u SSSR-u koji su progonjeni svim mogućim kriminalističkim metodama«, i »sam kraj nacionalne tradicije« i »uništenje ruskog nacionalnog bića« i »biološko izrođavanje nacije« i »sasvim jasno gušenje i uništavanje ruske nacionalne svesti svime što se zbiva« i »elementi religijsko-nacionalne svesti« i »mirna narodna Rusija«, »ruska narodna renesansa i oslobođenje« i »antiruska kampanja zapadnih sredstava infor-misanja«, »ugnjeteni ruski narod«, »istinska potraga za nacionalnim duhom«, »renesansa narodnih nada«, »nacionalni ciljevi« i to da je »priroda komunizma uvek antinacionalna«, »preporod zdrave narodne Rusije«, »predaja nacionalne samosvesti«, »razumna nacionalna politika«, »pritajeno-osvetnički odnosi među na-cijama«, uz beskonačno nabrajanje sintagmi – »narodne snage«, »narodni duh«, »nacionalna osećanja«. U Solženjicinovim umetničkim delima jedina realnost koja sve određuje jeste ljudski duh, upravo duh čoveka pojedinca, ali čim Solženjicin prestane da bude umetnik, čim počne da nastupa u ideološko-političkoj sferi, sve to što je i sam opisao u svojim delima jednostavno nestaje. Ostaje samo jedina realnost – nacija. I ispada da komunizam ne vodi borbu protiv čo-vekove slobode, upravo protiv slobode svakog čoveka pojedinačno, već samo protiv nacije i života naroda. Drugi motiv čovekovih postupaka, osim »traganja za svojim religijskim i nacio-nalnim izvorima«, Solženjicin uopšte i ne vidi. (…)
Kada u mislima obuhvatim Solženjicinova dela nešto se ne sećam lika ruskog nacionaliste. (…) Već je banalno ponavljati da su upravo sve-ljudskost i hrišćanski univerzalizam, ali nikako ne, i ni u kom slučaju, ruski nacionalizam, bili neprolazna vrednost velike ruske književnosti. I to je sasvim razumljivo – nacionalizam je morbidna reakcija ugnjetenih, uvređenih ljudi i naroda, i stoga su mali narodi mnogo podložniji nacionalističkoj ideologiji nego veliki.
Nacionalizam se može posmatrati kao simptom i reakcija na bolesno stanje, ali ni u kom slučaju kao sredstvo lečenja društvenoga organizma. Očevidno, stoga što sam ja vaspitan isključivo na ruskoj književnosti XIX veka, kao i zato što sam proživeo skoro celi svoj život u mnogona-cionalnoj zemlji, u kojoj je još sveža uspomena na krvavu međunacionalnu klanicu u vreme raspaljene nacionalne ostrašćenosti, zahvaljujući čemu u Jugoslaviji komunisti uspešno održavaju svoju diktaturu – kod mene nema nikakvih sim-patija ni za koji nacionalizam – ni za ruski, ni za srpski, hrvatski, jevrejski ili francuski. Zato se tako sjajno osećam u kosmopolitskom Njujorku. (…)

Nacionalizam i autoritarnost

(…) Solženjicin se poziva na to da ima u vidu »autoritarni sistem utemeljen na humanosti, auto-ritarnost sa čvrstom realnom zakonitošću koja izražava volju stanovništva, čvrst i siguran sistem koji se ne pretvara u samovolju i tiraniju, odri-canje od tajnih sudova, psihijatrijskog nasilja – po njemu, navodno, treba dozvoliti slobodno izda-vanje knjiga, slobodnu književnost i umetnost«. Šta mu bi! Sve je to čvrsta realna zakonitost i ona izražava volju stanovništva, sistem koji ne prelazi u samovolju i tiraniju, te sve druge slobode koje i te kako postoje ali samo i isključivo u demokratskom društvu. Nikada nije bilo, nema i ne može biti po definiciji takvog autoritarnog sistema. A šta će biti ako po nekim »ćudima masovne psihologije« većina ne bude stavljala interese te »večne Rusije« iznad, recimo, lične slobode? Ili se odjednom počne organizovati u političke partije protiv čega se Solženjicin bori? Šta će tada biti sa svim tim slobodama? Da se slobode ne odnose samo na one koji priznaju glavnu ideju samog Solženjicina? Solženjicin je, naravno, u pravu kada kaže da se istina ne može otkriti glasanjem, ali niko nigde i ne traži istinu glasanjem. Glasanjem se određuju ciljevi i metodi demokratskog društva, što naravno ničeg zajed-ničkog nema sa traženjem istine. I ničeg goreg i opasnijeg nema nego povezivati politički i državni život s pitanjem traganja za istinom. I svejedno je da li je reč o »jedinom istinitom marksističkom pogledu na svet« ili o »večnim, neprolaznim istinama pravoslavne crkve«. (…)
Svi mi koji živimo na Zemlji, na planeti koja je zbog tehničkog razvoja postala tako mala, imamo potpuno ista prava nezavisno od toga kojoj naciji pripadamo. Izvanredno je simptomatično da se u najnaprednijim i razvijenim zemljama kakva je, na primer, Švedska vodi veoma uspešno borba čak i za to da, ne samo švedski građani već i rad-nici iz južnoevropskih zemalja koji na određeno vreme dolaze u Švedsku, imaju pravo učešća u političkom životu. I treba znati – ako demokratski svet u predstojećem sukobu pobedi totalitarizam – nikakvih nacionalnih zajednica država utemeljenih na nacionalnom principu neće u svetu uopšte ni biti. Nacionalne će ostati samo kulture. U našem se vremenu zaista zbiva pola-rizacija između totalitarizma i demokratije, ali ni u kom slučaju između totalitarizma i nacio-nalizma. Takozvana »renesansa naciona-lizma« je vraćanje na početne pozicije na kojima je započeo pobedonosni hod totalitarizma. (…)
Čovekova domovina je – sloboda, a ne njegova geografska, državna ili nacionalna pripadnost. U borbi s komunističkim totalitarizmom jedino realno značenje imaju samo ljudska prava, svakog čoveka pojedinačno i njegove duhovne slobode i ta je borba apsolutno nemoguća bez duhovnog i religioznog preporoda koji uspostavlja najvišu vrednost – vrednost svake ljudske ličnosti poje-dinačno. Nacionalni preporod tu ništa ne znači, iako će nesumnjivo u budućoj demokratskoj i pluralističkoj Rusiji, ako komunistički totali-tarizam jednom bude uništen u svetskim razme-rama, »nacionalna partija« Solženjicina moći slobodno da učestvuje na izborima. (…)
Čak i bez stalne pretnje komunističkog tota-litarizma sasvim je nezamislivo preuređenje planete u smislu da svaki narod ima svoju posebnu teritoriju i državu. Srećom, za procvat nacionalnih kultura i tradicija to nikako nije ni potrebno. Potrebno je samo jedno – pluralistička demokratija. (…)
Od kada svet postoji svi društveno-politički kritičari su se delili na one koji kritikuju posto-jeće, imajući pred sobom predstavu moguće budućnosti, i one koji idealizuju prošlost. Ove poslednje su još u starom Rimu nazivali laudatur temporis acti – oni koji hvale prošla vremena. Solženjicin upravo spada među takve laudatur temporis acti. Međutim, upravo sada kada se vodi tako strašna borba još uvek slobodnoga dela čovečanstva protiv ropstva totalitarizma, takva je pozicija bremenita izuzetno opasnim posle-dicama. Komunizmu se može suprotstaviti samo sa postkomunističkih, a ne sa pre-komunističkih pozicija, kako to nastoji da čini Solženjicin. Niko ne zna hoće li čovečanstvo spasiti duhovnu slobodu, jer poslednja odlučujuća bitka još nije započela. Osim toga, ne treba smetnuti s uma da totalitarizam još kako može menjati svoje vidove, on može čak i da odbaci ateizam. Jedino što totalitarizam nikada ne može prihvatiti jeste sloboda ličnosti. Stoga nije sigurno da će u svetskim razmerama pobediti upravo sadašnja varijanta marksističko-lenjinističkog totalitarizma Moguća je varijanta još goreg, neateističkog totalitarizma. (…)
Mnogo, mnogo toga u Solženjicinovoj poli-tičkoj propovedi nažalost podseća na reči Velikog inkvizitora. Tu je i »samoograničenje slobode« i predlog da se promeni samo ideologija a ne i struktura autoritarne vlasti, i još mnogo drugog. Posebno treba imati u vidu da su u naše vreme progonjeni, u katakombama, ne samo ljudi koji vole slobodu već i inkvizitori. Ipak se treba nadati da se proročanstvo Velikog inkvizitora Dosto-jevskog možda i neće ostvariti, bez obzira na to što, kako pokazuju Solženjicinovi politički članci, takva opasnost realno postoji. (…)

Iz: Mihajlo Mihajlov, Planetarna svest, izbor, prevod i pogovor Mirko Đorđević, izd. Beogradski krug, Beograd 2001, poglavlja »Svojevremene misli« (1974), str. 51–64, i »Povratak velikog inkvizitora« (1980), str. 65–98.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License