Pesnikinja Tragicnog Usuda

Ana Stjelja
Pesnikinja tragičnog usuda
50 GODINA OD SMRTI AMERIČKE PESNIKINJE
Silvija Plat
(1932-1963)

Nije redak slučaj da se lični i stvaralački život umetnika podudaraju, kao ni to da umetnik slavu i priznanje stekne tek nakon svoje smrti. Čini se da ni američka pesnikinja Silvija Plat (Sylvia Plath) u tom pogledu nije izuzetak.
Rođena je u Bostonu, nekoliko godina pred početak Drugog svetskog rata. No, taj tragični događaj, možda i jedan od najstrašnijih u istoriji čovečanstva, za Silviju Plat nije imao toliki značaj koliko je to bila prerana smrt njenog oca Ota, nemačkog emigranta u Americi. Sa samo osam godina, Silvija Plat, doživela je nesreću koja će se duboko ukoreniti u njenom, tada, mladom biću, i kao senka, pratiti je sve do njene smrti.
Postoji nešto u pesnicima, naročito onim velikim, što ih u stopu prati kao zla kob. Koliko god se trudili da svoj lični život udalje od stvaralačkog i da se, što je više moguće, uklope u sredinu, zapravo nikada u potpunosti ne bivaju prihvaćeni. Postoji neki nevidljivi znak kojim su obeleženi, čini se, još od rođenja.
Silvija Plat, nosila je taj nevidljivi znak tragičnog usuda, ali ne i lišena velike inventivnosti i poetskog duha. Svoju prvu pesmu napisala je sa osam godina a već od svoje jedanaeste godine vodila je dnevnik. Čini se da je oduvek imala potrebu da komunicira sa sobom, jer je sama sebi bila najveći sagovornik, ali i neprijatelj. Toliko toga se dešavalo u njenoj duši što nije bilo moguće podeliti ni sa kim, sem sa belim papirom. Kao da je bila predodređena na unutrašnju patnju na čijem tlu će izniknuti čudesni stvaralački svet.
Ipak, poklekla je već na samom početku svog života. Kao srednjoškolka, pokušala je da izvrši samoubistvo, a to mračno iskustvo, opisala je u svom romanu „Stakleno zvono” („The Bell Jar”). Pošto nije uspela u svojoj nameri, upala je u tešku depresiju. To stanje je, čini se, bilo dovoljno plodno tlo za nastanak njene čudesne poezije. Njenu poeziju kritičari nazivaju ispovednom, ali i aluzivnom i vrlo oštrom, zbog čega su je vrlo često kritikovali. S druge strane, mnogi stvaralaštvo Silvije Plat dovode u vezu sa njenim ličnim životom, naročito njenim odnosom sa ocem. Taj odnos ili kako ga neki tumače kao kompleks, (po Jungu nazvan „Elektrin kompleks”), može biti od značaja u osvetljavanju psihološkog profila Silvije Plat. Vrlo često je u svojim pesmama vodila razgovore sa ocem koji je bio njena večita opsesija. U tom smislu, Silviji Plat poezija je bila duhovna hrana kojom se napajala njena potresena duša, a istovremeno i umirujući lek njene večite bolesti.
Svoje školovanje, nastavila je u Engleskoj. Kao stipendista Kembridža, Silvija Plat je nastavila da piše, objavljujući svoje radove u studentskom časopisu. U tom periodu , dogodio se sudbinski susret sa, već tada poznatim engleskim pesnikom Tedom Hjuzom (Ted Hughes). Silvija Plat je bila očarana njegovom ličnošću, verujući da je našla srodnu dušu. Ubrzo nakon toga, Silvija Plat i Ted Hjuz su se venčali, što je njoj ulilo potrebno samopouzdanje i nakratko umirilo njenu uvek prisutnu anksioznost. Nakon toga su zajedno otišli u Ameriku gde je Silvija držala predavanja. Međutim, sudbina ih je ponovo vratila u Englesku. Nastanili su se u jednom malom živopisnom mestu koje im se učinilo kao oaza, pogodna za neometano stvaranje i odgajanje njihovo dvoje dece (sina Nikolasa i ćerke Fride).
Već na samom početku njihovog zajedničkog života Silvija Plat je bila u senci svog muža, velikog pesnika. Iako je nastavila da piše, čak objavivši svoju prvu zbirku poezije „Kolos” („The Colossus”), Silvija je odlučila da svu svoju snagu, ljubav i stvaralačku energiju posveti porodici. To je bio zavet samoj sebi kako bi stvorila sve ono što ona sama nije imala. Bila je na dobrom putu da u tome i uspe. Ali, njena unutrašnja borba koju je pratio snažni poetski naboj, nije joj davao mira. Sreća i spokoj je poslednje što je uspela da stekne, ma koliko se trudila da to postigne. Još jedna nit u klupku njenog tragičnog usuda koji je, kako se ono odmotavalo, sve teže nosila, zapravo je ono što je usud svih žena, na koji su, od postanka čovečanstva, predodređene. Nije joj bila priznata intelektualna nadmoć nad muškarcem, tako da je u odnosu na svog muža-pesnika uvek bila u drugom planu. Njega su veličali, slavili i odavali mu priznanje dok je ona delimično zaslužna za njegov uspeh, trunula u hodnicima sopstvene naivnosti i detinjaste vezanosti za voljenog čoveka u kome je tražila svoga oca Ota, čijom smrću je izgubila značajan oslonac i podršku. Upravo zbog toga se jednom od najlepših i najpotresnijih pesama Silvije Plat smatra pesma „Tata” (Daddy), kao svojevrsno poetsko priznanje ljudske slabosti i tuge za najbližim bićem. Ova pesma, napisana nešto pre njene smrti, posthumno je objavljena u njenoj najpoznatijoj zbirci pesama „Ariel”, koja u svojoj suštini predstavlja dokaz njene mentalne bolesti, surovog poigravanja života i nemogućnosti da mu se odupre. U toj pesmi, ona se koristi jednom efektnom aluzijom na Holokaust, sebe predstavljajući kao Jevrejku, a svog oca kao nacistu ne bi li na najsuroviji način prikazala svoj potčinjenički položaj, te sopstvenu nemoć. Još jedna od pesama koje su proslavile pesništvo Silvije Plat i svrstale je u klasike američke književnosti je pesma „Dama Lazar” („Lady Lazarus”). To je alegorijska predstava uskrsnuća Lazarevog koje se pominje u Bibliji i njenog ličnog uskrsnuća, jer je usled teških i čestih depresija pokušavala da sebi oduzme život, ali je uvek uspevala da pobedi svoju slabost. To je ispovest jedne osetljive duše, briljantnog uma, gotovo savršene žene i majke, i njene borbe sa sopstvenim strahovima i povlačenje pred smrću.
Najplodonosniji period poetskog stvaranja, za Silviju Plat je nastupio kada je iz njegnog života izašao Ted Hjuz. Njihov zajednički život, bio je prepun neslaganja, učestale paranoje i nepoverenja a kada je on odlučio da je napusti, Silvija Plat se kao biće potpuno ugasila, povukavši se u sebe i prepustivši se najmračnijim stranama svoje duše. Tada su stihovi iz nje izvirali kao užarena lava, a ona kao stvaralac dostigla svoj pesnički vrhunac i stvaralačku zrelost. Međutim, lični život ju je do te mere skrhao da je jednostavno popustila. Iako se kao Feniks podizala iz pepela i vaskrsavala kao Lazar, na kraju je posustala. Pri poslednjem pokušaju da se obračuna sa sobom, nastupila je smrt koja je otklonila sve njene dotadašnje muke. Zvanično, Silvija Plat je umrla od posledica gušenja plinom, jer je, kako se navodi, glavu stavila u rernu. Kao da je još jednom želela da potvrdi svoju gorku metaforu o Jevrejki koju surovi nacista ponižava, muči i na kraju ubija gasom.
Tek nakon smrti, Silvija Plat je počele da živi. Njena poezija, sve se više uspinjala na lestvici pesničke vrednosti, a njena slava počela je nesputano da se širi pesničkim svetom. Objavljivanje poezije Silvije Plat, nakon njene smrti, na sebe je preuzeo njen životni partner, ali i najveće razočarenje, Ted Hjuz. Mnogi su ga osuđivali zbog takvog čina, smatrajući ga nemoralnim i jedinim krivcem za njeno samoubistvo. S druge strane, da nije bilo Teda Hjuza ne bi ni bilo moguće upoznati se sa plodonosnim delom ove izuzetne pesnikinje. Dokaz njene pesničke veličine i značajnog mesta u američkoj književnosti koje je, nažalost, tek po smrti izborila, je između ostalog i ekranizovanje njenog života i osvetljavanja njene kompleksne ličnosti. Ako se popularnost neke ličnosti i njene životne priče pokazuje kroz interesovanje drugih, onda je Silvija Plat zasigurno postigla ono za čim svi pesnici žude. Njena lična priča kao i sve ono kroz šta je prošla od rođena pa do smrti, efektno je preneto na filmsko platno, gde lik Silvije Plat tumači nežna i šarmantna Gvinet Paltrou (Gwyneth Paltrow), a njenog životnog saputnika Teda Hjuza, Danijel Krejg (Daniel Craig). Ovim filmskim ostvarenjem (kratkog, ali sveobuhvatnog naziva „Silvija”), pored brojnih izdanja njenih književnih dela, život i postojanje Silvije Plat u potpunosti otrgnuto je od zaborava.
Da li je Silvija Plat sebe pobedila time što je sebi oduzela život ili je pak time ponizila svoju ličnost, ugrozivši sve one ideale za koje se borila tokom svog kratkog života, pitanje je o kome će se uvek raspravljati, ali i pitanje koje neće dobiti svoj odgovor. Životna priča Silvije Plat gotovo je isto toliko uzbudljiva, dinamična i intenzivna koliko i njeno stvaralaštvo – pesme, eseji, priče i novinski članci. Njeno stvaralaštvo, to je ona, prisutna u svakoj reči koju je ikada napisala. Godina 2013. u kojoj se obeležava pedeset godina od smrti Silvije Plat, kao i okrutni svet u kome danas obitava čovek, nameće brojna pitanja: da li je potrebno da čovek neprestano bude na granici života i smrti, strahujući od neizvesnosti koju ta granica sobom nosi, da bi mu bilo dozvoljeno da neometano stvara, da li je moguće da čovek ostane poseban, a opet dovoljno „dobar” da ga okolina shvati i prihvati, te da li je potrebno da čovek umre kako bi se njegov rad priznao a dela cenila, pitanja su koja, pak, moraju dobiti odgovor. To je nužno kako bi se prekinuo lanac sve češćeg, veoma okrutnog ignorisanja velikih ličnosti – blistavih umova, jer vrednost ljudskog roda upravo leži u ljudima koji taj rod čine vrednim postojanja.
BOLJE USKRSNUĆE
Pameti nemam, ni reči ni suza,
srce u meni kao kamen je,
za nade i strahove previše utrnulo je.
Gledaj desno, gledaj levo, sama ostajem.
Otvaram svoje oči zgasnule od tuge,
ne vidim brda večna,
moj život, kao opali list je,
o, Isuse, oživi me!
Prevod s engleskog A.S.

Silvija Plat i Ted Hjuz

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License