Kristina Lapajne
Pesnik Nenad Mitrov
Kada prođete jednom uličicom u Novom Sadu, možda ćete se osvrnuti na tablu sa njenim nazivom. Većini anonimno, na prvi poged ne tako značajno ime, krije jednu tragičnu ljudsku, pesničku sudbinu. Kao što se on skrivao u svojim stihovima i u njih ušuškavao svoju krhku dušu, tako je pseudonim, Nenad Mitrov, zloslutno prikrivao identitet Jevrejina pred nadolazećom nacističkom olujom. Alfred Rozencvajg rođen je 1896. godine i pripada pesnicima tridesetih godina dvadesetog veka. Porodica Rozen-cvajg je iznedrila dva pesnika, pa kao što njegov sestrić Viktor stvara pod pseudonimom, tako i Alfred svoj književni izraz oblikuje pod imenom Nenad Mitrov. Nežne građe, grbav i bolešljiv, po dolasku okupatora 1941. godine, biva otpušten iz državne službe i nemilosrdno primoran na težak fizički rad. Pesnikov portret najplasičnije je dočarao njegov savremenik Mladen Leskovac u toplom, prijateljskom eseju „Sećanje na Nenada Mitrova“. Opisao ga je kao čoveka bogatog unutrašnjeg bića i neprestano gladnog znanja, opisao ga je kao intelektualca „koji je radi Leopardija naučio italijan-ski, radi Bodlera francuski, sav bio uronjen u antičku poeziju i, kao valjda niko kod nas, predao se bio izučavanju budističke filosofije i pesništva“. U tom zapisu možemo doći do najsitnijih detalja vezanih za pesnika tragične sudbine, ali manje vezanih za njegovo delo a više kao omaž čoveku meke, lirske duše. Tog pesnika i humanistu, Jevrejina izranjavljene duše, izabrao je okupator za žrtvu svog napada na čovečnost. Tragajući za pesnikovim sestrićem Viktorom, uputio je pesniku ultimatum: ili da bude mučen i ubijen ili da sastavi spisak novosadskih intelektualaca, komunistički opredeljenih. Pesnikov odgovor je bio jasan, izvršio je samoubistvo, udahnuvši otrov iz gasnog rešoa.
Pesničko delo Nenada Mitrova ostalo je obavijeno velom tame. Zastupljen u Antologiji novije lirike Sime Pandurovića , kao i u Antologiji srpskohrvatske posleratne lirike Đure Gavele , prevođen na mađarski i poljski, pesnik je ostavio književno nasleđe, koje je izmicalo oštrom oku kritičara i tek ponekad bilo predmet nečijeg interesovanja. Čak pet knjiga poezije i proze ostalo je u rukopisu, a zbirke Dve duše (1927), Kroz klance i jadikovce (1928), kao i ciklus Bespuće crnoga spruda, u zbirci Tri prema jedan za poeziju (uzbudljivo kolektivno poetsko istupanje koje je okupilo tri pesnika: Nenada Mitrova, Žarka Vasiljevića, Mladena Leskovca i jednog prozaistu: Dušana Mikića, dopunjeno ilustracijama Aleksandra Kumrića, objavljeno 1934. godine), obuhvata poeziju umerenog modernizma, bliskog orijentaciji neoroman-tizma, te iako pripada generaciji prvih modernista, svoju punu zrelost dostiže znatno kasnije, na izmaku modernizma ili u postmodernističkom periodu. Ovu poeziju Jovan Deretić kratko ocenjuje kao „ napor“ pesnika „da svoj lični udes uzdigne do metafizičke pobune protiv sudbine, napor koji se slama u izražajnoj sputanosti“ . Vrlo intimna, samoosloba-đajuća lirika duše, opterećena formom i metrikom, iako odbačena i zaboravljena u nauci o književnosti zaslužuje pažnju, jer uprkos svim manama, jačina i potresnost pesničke reči uvek može pronaći svoj put.
Sudbina duha u tamnici tela
Nenad Mitov shvatao je poeziju kao stvar najličnije ispovesti. Ta izvesna doza potrebe za samorazgo-lićavanjem je prisutna u svim njegovim značajnijim pesmama. Svoj udes pokušava odbaciti kroz ispoved u pesmama, pa baš kao što zmija odbacuje svoju košuljicu, on pročišćenje doživljava u stihu. Kaže za sebe da nosi na „hrbatu guju“ koja truje svest „gnusnim sokovima“ i „grdnom formom“ a on je nikada neće znati ukrotiti.
Prva zbirka pesama je vidno drugačija od ostatka njegove poezije. Već u predgovoru pod nazivom Dubine, možemo to da naslutimo. Posvećena „senima jedne mrtve iluzije“ Mariji Aleksandrovnoj, koja poput Beatriče postaje lajtmotiv zbirke. Otkriva nam pesnik, u obraćanju „gospi“, niti svoje autopoetike. Sav u duhu salonske konverzacije, u stilu kurtoazno-sentimentalističke poetizacije, stvarajući lik dučićev-ski idealne drage, Mitrov postavlja temelje i svom potonjem pesništvu. Opravdavajući sebe, odnosno svoju poeziju, koja je lišena nadahnuća i „životvornog uticaja jedne centralne zračne vizije“ pesnik pribegava „veštačkim sredstvima“ udešavanja, kom-ponovanja. Zaista, njegova poezija je opterećena formom, a pesnik, majstor na mučnom poslu ritma i rime, oprobao se u velikom broju pesničkih oblika. Slike i epiteti, rime i bleštave reči, predstavljaju osnovno sredstvo pesnika u borbi protiv praznine i utučenosti. Na taj način događaje, koji ga razapinju, ublažava u, kako sam priznaje, manirističkoj formi, izazivajući katarzu u pesničkom subjektu. Da bi pevao, pesnik uzima masku, kojom prekriva jad, bez koje bi njegove pesme bile „sam vrisak i jauk“ ili „sam užas i haos“ . U obraćanju gospi, objašnjava „razorno delovanje svirepe ironije“ jer bol zapoveda vidljivu, čulnu reprodukciju ali njena strahovita suština sputava se u adekvatnom izrazu. Upravo u ovom predgovoru leži pesnički manifest, koji objašnjava odsustvo harmonije u njenom ispoljavanju, jer pesnik je u rascepu između poezije i vlastitih osećanja, a ono što ujedinjuje sve pesme jeste prisustvo bola i pesimizma u svakom stihu. Radomir Konstantinović, jedan od retkih kritičara koji je pisao o Nenadu Mitrovu, ocenjuje njegov izraz kao formalno cerebralan i racionalno suzdržan . Ta cerebralnost je, po Konstantinoviću , proizvod zazora od stihije pesnikovih osećanja, i zaista, poezija je za Mitrova, reprodukcija sopstvenog užasa, zahtev bola da bude izražen u što adekvatnijem obliku. Konstantinović ističe da je Mitrov pisao poeziju koja je veoma često, krajnje banalni sentimentalizam osuđen na ironisanje tj. sentimentalističko-ironičarsko ispovedanje, čiji govor je pseudo-ispovedni, neka vrsta maskiranja ili utapanja vriska i užasa u sentimentalističko-ironičarsku frazu. U banalnost, patetiku i sentimentalističku frazu Mitrov uranja, i to se pre svega odnosi na zbirku Dve duše, koja sadrži stihove kao što su: Ponoćni pozni je čas/ Duša mi pohađa vas , Vetrić pirka./Mesec žmirka. , O, samo jedanput daj da se spoje/ srce moje i srce tvoje u jedinstven otkucaj! , Ceo jedan dan/ Cvetao je san./ A kad stiže veče/ Java opet steče/ Svoju staru vlast,/ I slomi san i slast. , Ja sedim kraj peći. I duša mi zebe./ Ja mislim na tebe. Ja mislim na tebe! . Običnog čitaoca ova pesnikova gubljenja u bljutavo banalnim stihovima poznoromantičarskog sentimentalizma, mogu zavarati. Sentimentalizam Nenada Mitrova, koji zavodi putem anahrone konvencionalnosti, potom i napori da ostane objektivan, ukazuju na zazor od vlastite osećajnosti. Ljubav Nenada Mitrova nije telesna, ne zbog toga što njegova gospa pripada drugome tj. zbog moralnih konvencionalnosti, nego zbog pesnikovog zazora, ne samo od osećajnosti već i od vlastite telesnosti. Za njega je telo izvor patnje i uzrok samoće i prema njemu ima negativan odnos. Ono ga sprečava u ispoljavanju ljubavi pa je zbog toga prinuđen na metafizičku ljubav, duhovno, gotovo prijateljsko traženje onoga ko će ga razumeti, pa otuda i naziv zbirke Dve duše, jer pesnik traži baš ovakvo približavanje . Na više mesta u zbirci Dve duše mogu se pronaći stihovi koji to potvrđuju:
I obuzeta jezama samoće,
Zaželećeš da vaskrsneš moj lik
Koji obeležen beše svim znacima ružnoće,
Jer ćeš tada znati:
Da je ispod krova
Izvitoperena, trošna i trula,
Prebivala jedna duša puna plemenitih snova,
Duša koja bi jedina htela,
I mogla, Tebi dati
-u prkos tela,
U prkos čula-
Zadovoljstva neizmerna.
Pesma Srce takođe sadrži stihove koji potvrđuju da je telo izvor rugla, dok u pesmi Jalova biljka, prokletstvo takvog tela je posredovano na alegorijsko-simboličan način. Pesma sadrži četrnaest nejednakih strofa, sa refrenom Sumoran i pust je udes moj,/ Teško meni, bilci jalovoj koji se ponavlja deset puta. Evidentno je da je ovaj vešti versifikator, u pesmi načinio prestup, jer nakon osme strofe refren se gubi, da bi bio veštački nakalemljen na jedanaestu i četrnaestu strofu. Nakon osme strofe ritmički obrazac se raspada, stihovi su kraći, vizuelno-muzički inten-zitet se osetno smanjuje, a racionalnost se uvećava. Romantičarska, alegorijsko-simbolička interpretacija zla (romantizam noćne jeze, koji obnavlja mitologiju vukodlaka, kužnih bara, zmija i gmaza, fosforastih isparavanja, slepih miševa, sove i ćuka) nije za Nenada Mitrova, sredina izbavljenja, jer on nije telo u svetu mefita, nego telo među telima drugih ljudskih bića, zbog toga dolazi do krize pesničkog sistema i potpunog pesničkog pada. Sistem romantičarske simbolizacije udesa ne pružaju mogućnost Nenadu Mitrovu da se u potpunosti izrazi, zbog toga on naglo prelazi u anti-poetsku racionalnost koja govori a ne peva (iako se pretvara da peva). U poslednjoj strofi zaključujuće Elem iz banalno-rasejanog ćaskanja, nosilac vulgarnosti i banalnosti, nešto prizemno, tuđe duhu refrenskih stihova pesme Jalova biljka, iskazuje nemoć Nenada Mitrova za romantičarsku interpere-taciju sopstvenog udesa. Telo je obrazac groteske ili još određenije „promašeni napor stvaralačke moći - „trzaj bunila što haosu se ote“ (pesma Izranavljen, satrven), delo vrhunske ironije vrhunskog tvorca, samo otelotvorenje njegove volje i uslov trajne patnje. Linijom ironičnog anti-lirizma, združenog sa jezikom u kom ima nečeg hotimičnog, veoma naglašeno brutalnog, jesu izraz nastojanja pesnika da se ironično odvoji od sebe i to tako što će grotesknu i komičnu nezgrapnost tela, čije forme su mu opsedale svest, da uzdigne do apsolutnog načela svog kosmosa: da ga produži u groteskno komičnoj nezgrapnosti svog izraza. Telo, u iskustvu ovog pesnika, sa grbom koju mu je udes uprtio na rame, ostalo je jače od ma kakve transcedencije.Taj anti-sklad se protivi ma kakvoj iluziji sklada, i dozvoljava sklad samo na formalno-površinskoj ravni versifikacije (tako da u trenucima najviše tekstualne manifestacije ovog sklada postoji osećaj praznine). To prokleto telo, dostojno je jedino da bude razoreno, što naznačava pesma Makaze amo u zbirci Kroz klance i jadikovce:
„Makaze amo! Oštre dajte mi makaze!
Da raskrojim to traljavo tkivo,
u meso zaderem jalovo-živo,
u naslagu ovu vajnu neduga i nakaze!
Lakrdija grozna već mi se dosadila!
Već suviše se namučih s telom,
tim rđavim i infamnim delom,
što Zlotvora nekog crnog je izradila
opaka ćud. O, bedno ruho mi sašila
nečastiva i suluda Ruka!
Svih nezgrapnosti krparija puka!
Kukavan, kržljav, sa očajnim likom strašila,
Ja okolo bazam, pod grdnim sopćućim samarom.
Cinizmu nišan, svaka budala
me gađa blatom bezdušnih šala-
svaki mig mojih bližnjih mlati me šibom i šamarom.
Bolesti razne što me mučki razuđuju,
i otrovi što me sišu i suše,
i groznice što po živcima buše,
nemiri mnogi koji srce uzbuđuju-
sve nedaće teške koje duša mi prepati,
sve sablazni sa mukama svima:
u telu sve to koren svoj ima,
u fatalnom telu-zato, treba ga cepati!…!
U ovoj sudbinskoj, i jednoj od najvažnijih pesama, Nenad Mitrov izražava svoj anti-transcendentalizam i očajničko-pobunjenički ateizam u bodlerovsku pobunu protiv demijurga i svega konačno stvorenog. Razaranje sopstvenog tela je jedina preostala mogućnost tamo gde je svaka akcija onemogućena. Nikakav stvaran preobražaj nije dozvoljen u sistemu, u kome je već sve zadato, nasrtaj na vlastitost predstavlja jedinu, paklenu mogućnost stvaranja. Makaze koje pesnik traži su makaze koje želi da zarije u svoje telo kao tuđe delo, u samog demijurga, slepog i gluvog, ravnodušnog oca. Pesma Makaze amo je pesma volje, ne samo pesnikova pobuna protiv patnje već i njegov izraz snage i volje u savršeno isklesanim, unakrsno rimovanim katrenima. Pesma sastavljena od jedanaest katrena jeste najličnija moguća ispovest, pesma pobune protiv sveta. Makaze koje će biti zarivene u telo, zarivaju se u telo osuđeno na svet nemilosrdnosti. Telo je veza između Ja i sveta, ono sarađuje sa svetom ali u postojećem svetu nasilja je i jemstvo istoga. Pesnik, proklet bivstvovanjem u tuđem telu, jer je telo pripadalo svetu a ne njemu i predstavljalo je njegov objekt, izražava revolt protiv tela kao revolt protiv sudbine objekta. Bodlerijanstvo se ovde sluti, jer se u podtekstu čita sudbina odbačenog sina, otpadnika koji je svuda tražio oca ali nalazio očuha pa zbog toga jedino u samorazaranju, kao jedinom mogućem stvaranju on vidi rešenje. Jedino razaranjem sebe, kao proizvoda tuđe volje, on može da iz sudbine objekta postane subjekat. Na tome se gradi očajničko-satanska gordost bodlerijanstva. Dokle god postoji to telo ono će biti prepreka, ruglo i uniženje pa pesnik na kraju zbirke, u pesmi koja nosi naziv Epilog zaključuje:
„Između žene i mene
nepremostivi,
bezdani
zjapi
smeh…“
Taj ironični smeh odzvanja poezijom Nenada Mitrova. U ironiji nema vriska i jauka, ona je otuđujuća, ne dozvoljava puno moralno ili osećajno pripadništvo bilo čemu. Ona stvari iz centra izvodi na njihovu periferiju, zbog čega je Mitrov upotrebljava kao moguće rešenje, groteskno, ironičarski prika-zujući Jednu komičnu šetnju: „Danas smo bili u šetnji/ ja i Patnja,/ sestra moja rođena/ i obična posvednevna pratnja.“
Pesnik, sa kojim bismo mogli porediti poeziju Nenada Mitrova, svakako je Sima Pandurović. Ono što spaja ova dva pesnika je pesimizam, mrzovolja, atmosfera klonulosti, mraka i besmisla života. Ali u poeziji Mitrova u naznakama slutimo i nešto od poezije Disa. U uvodnoj pesmi zbirke Kroz klance i jadikovce, pod naslovom Pustolovina jedne duše, čitamo ono što je Dis 1911. godine ispevao u svojoj čuvenoj Tamnici, a to je upravo pad u život iz „svetle Postojbine“. Međutim, kod Mitrova je pad posledica bekstva i radoznalosti, iluzije koja će se razbiti, kod njega je taj pad biblijski grešan, vođen rukom demo-na. U pesmi pesimizam pobeđuje, nema nade za osmišljavanjem života pa ostaje samo puko kajanje i panja:
Sad se kaje. Kune sebe što se strmoglavila,
prelašćena obmanom, u ludu, stidnu avanturu.
Mrzi telo: tamnicu, i udes svoj: torturu.
I za blagim čezne domom u sferi svetog plavetnila…
Ima tragova nirvanizma u zbirci Kroz klance i jadikovce, nalaze se u vidu nostalgičnih vizija i podsećanja na preegzistencijalnu čistoću, čijem povratku se teži. Interesovanje pesnika za istočnjačku, budističku filosofiju, kao mogući sistem spasenja i razrešenja za njegovu patnu i pročišćenje, doveli su do mističkog sjedinjavanja sa „tužnom belom gospom“ , nekom vrstom transcedentalne sile koja pogledom pročišćava i vodi u krilo „svetog, bujnog Ništa“. Ta sila, kao da je ona polovina, koja nije doživela pad i čeka to nebesko sjedinjenje:
Greh, spletke i sve katastrofe zemnog pozorišta
se gube. I čist, k’o da nikad ne bejah u telu,
s Njom stopiću se u jednu dušu, kristalnu i belu,
da minemo tako u krilo svetog, bujnog Ništa…
Rastrgnut između života-patnje i smrti-potencijalnog izbavljenja u ništavilu, pesnik je rastrzan i između pevanja i ne pevanja. U pesmi Nemoćni trzaji pesme imaju „kratak i sipljiv“ dah, pevanje je izlišna radnja pred nadolazeći, pravi i poslednji podvig sunovrata u noć ništavila. Pred nadolazećom prazninom „Ništa više nema da se kaže“, jer su reči potrošene i jedino je ćutanje glasno. One su lažne, samo mehur šupljeg daha pre konačnog odvajanja od čulnosti i tela. Ali pesnik ipak peva Odu silnome ništa. Međutim, ovde je sili „ćoravoj“ koja upravlja „kozmičkom lakrdijom“ prkosno suprotstavio pesničku dušu, koja će pobedonosno zasijati i nadjačati ništavilo. Dok je kasnije kod Miljkovića pesma „praznina što peva“ ovde je ipak sredstvo prevladavanja te praznine.
Na kraju zbirke Kroz klance i jadikovce zaključuje pesnik da „još nisu iscrpene sve mogućnosti da se strada“ i da još „nije dato da se zida duševnosti zlatna zgrada“ te on nastavlja da peva tražeći svoju izgubljenu dušu po Bespuću crnoga spruda.
U ciklusu od osam pesama, koliko ulazi u zbirku Tri prema jedan za poeziju, pesnik napušta standardne metričke sheme i prepušta se narativnom lirizmu i pokušajima pevanja u slobodnom stihu. Ova promena predstavlja izvestan slom stvaralačke ličnosti i volje, izazvan konačnim prepuštanjem stvarnosti bez-voljništva i netvoraštva duše nesposobne za transcedenciju.
Nenad Mitrov je ostavio veliki roman svog ličnog bola, to je poezija pesimistična, gorka, opterećena patnjom. Dok u prvoj zbirci, slobodno možemo reći ljubavne poezije, njegova duša čini iskorake iz tela-tamnice, u sledećoj zbirci je uveliko zakoračila u prostore metafizike, tražeći među filozofskim sistemima onaj jedan spasonosni. Između sentimen-talističkog i apstraktno intelektualističkog govora, Mitrov je na momente osećao otuđenost vlastitog teksta (Fatalni palimpsest u kome za sopstvenu pesmu kaže „pa čitajući tekst koji nije moj/osramoćena moja svest…“) a raspolućenost potiče upravo od onog zazora od vlastitih osećanja i neprestanog pokušaja njihovog maskiranja. Ovaj zazor od osećanja ob-jašnjenje dobija u stihovima pesme Ti stojiš, iz zbirke Tri prema jedan za poeziju: Iako si svestan da je masa / bezosećajni Levijatan, / kome tvoja patnja ne znači ništa drugo / do prenemaganje sentimentalno. U svetu koji je tuđ, u telu koje je prokleto, pesnik ne može da pronađe oslobađanje osim onog krajnjeg, samo-razarajućeg, ali u funkciji vlastitog ostvarenja. Tako u pesmi Makaze amo, udahnuće pesnik poslednji kobni dah, ne bi li se njegova duša vratila u čiste prostore svetog plavila.
Literatura:
- Gavela, Đuro: Antologija srpskohrvatske posleratne lirike, Beograd, Srpska književna zadruga,1937.
- Dunđin, Jovan: Prizivi: beleške čitaoca, Novi Sad, Svetovi, 2002.
- Konstantinović, Radomir: Biće i jezik u iskustvu pesnika srpske kulture XX veka, knj. 5. Novi Sad, Matica srpska, 1983.
- Leskovac, Mladen: Članci i eseji, Novi Sad, Matica srpska, 1949.
- Mitrov, Nenad:
1. Dve duše, Novi Sad, Slavija, 1927.
2. Kroz klance i jadikovce, Zagreb, Knjižara Z. i V. Vasića, 1928.
3. Tri prema jedan za poeziju, Novi Sad, Slavija, 1934.
- Pandurović, Sima: Antologija najnovije lirike, Beograd, Misao, 1926.
