Ida Demajo
PERIKA
Priča
Dok su Oskar i njegova osamdesetpetogodišnja majka šetali Monte Karlom, ushićeno joj je ukazao na zlataste cipele sa ortopedskom petom i otvorenim prstima. Znao je da je dugo tražila upravo takve, kao što je dobro znao sve ostale njene želje. „Hoćes da uđemo“, pitao je oprezno. Vodila je računa da ga ne opterećuje svojim prohtevima i u društvu važila kao skromna udovica, posvećena detetu i domu. I on ju je takvu obožavao. Njene negovane ruke, način na koji je hodala i pričala, domaćinstvo koje je besprekorno vodila. Oskar nije imao ništa protiv drugih žena, naprotiv, primećivao je lepe, ali nije mogao da ih ne poredi sa majkom. Sve koje je do sada upoznao i čak sebi dozvolio da se i pored toga što je to njegovu majku možda vređalo, upusti u vezu sa njima, sve one u poređenju sa njom nisu bile dovoljno dobre. Pored toga, nije imao poverenja u njih, kao što je imao u majku. Ona je umela da napravi atmosferu u kući, da lepo skuva, da organizuje sedeljke na kojima su se okupljali stari porodični prijatelji i katkad Oskarove kolege. Nikada ga nije obrukala, bila je interesantna, znao je da ga bezuslovno voli i to mu je davalo sigurnost. Često je osećao bolove kada nije bio u njenoj blizini i tim se pre radovao kada su zajedno, bilo je to na neki način olakšanje za njega. Potajno je uživao u čarapama na haltere koje je nosila iako se nije usuđivao da joj to kaže. Ona bi se verovatno obradovala, mislio je, međutim ipak je suviše uvažavao njenu intimnost. Pored toga, cenio je to što je od svojih roditelja nasledila. Tradiciju u običajima i bogatstvo u kućama i nakitu.U njegovim je očima ona takva kakva jeste i sa tim što ima, bila jedinstvena i neponovljiva. Iako je i sam bio vredan i uspešan i rano preuzeo katedru na odeljenju za filozofiju, ceo njegov život obeležilo je majčino nasleđe i ona sama.
Ušli su u radnju. Doterana prodavačica im je kao dobrodošlicu ponudila čašu šampanjca. Nazdravili su još jednom zajedničko provedenom letovanju na francuskoj rivijeri i harmoničnom odnosu u kome su oboje uživali, kao ustaljeni bračni par. Iako nikada nije primetio da neko na bilo koji drugi način komentariše njihov odnos, osim divljenjem, u pogledu ove vitke osobe koja je pomagala njegovoj majci oko izbora cipela, posle dugo godina je prepoznao podrugljivi izraz lica, čak gađenje. Sličan onom koji je pre dvadesetak godina video na svom drugu iz detinjstva, Aci. Obojica su uveliko bili poznati u svojoj struci i imali duge veze iza sebe. Oskarova devojka je bila nežna brineta, punih usta, par godina mlađa od njega. Volela je Oskara i sve što je on predstavljao, ali je vremenom počelo da je odbija što ju je retko pozivao kući. Dobro je poznavala Oskara i njegovu osetljivost, koju je povezivala sa tim što je u pubertetu ostao bez oca. Nipošto nije htela da ga povredi i izgubi, te je odlučila da se poveri Aci. Jednom prilikom, dok su obojica proslavljali svoje uspehe, Oskar zbornik radova koji je objavio a Aca promociju u primarijusa, pitao ga je za planove sa Leom. Nije da Oskar nije želeo zajednički život sa njom, rekao je Aci, ali kada je sa majkom pričao o tome, toliko se potresla, da je odlučio da nikada više ne unosi nemir u kuću. Danima je plakala i molila ga da ne čini grešku koju svi ostali muškarci čine. Videće on, rekla mu je tada, „pojaviće se žena koja te je dostojna, koja će ti ponuditi sve ono što imaš kod kuće, koja će umeti da se ponaša, koja će biti lepa, obrazovana i iz dobre kuće“. Nije da Lei nešto fali, ali mlad je on, još uvek ima vremena. „Uostalom, za muškarce nikada nije kasno“, nasmešila mu se i poljubila ga nežno u čelo.
Sedeo je sam posle sahrane, ubrzo nakon što su se vratili sa poslednjeg zajedničkog letovanja. Bio je bled. Video je Acino lice ispred sebe i grimasu kojom ga je onomad kaznio. Osećao je po koži Leine suze. Držao je u rukama majčinu periku. Do dana kada je umrla nije primetio da to nije njena prava kosa. Ona mu nije rekla, a on je verovao. Perika je činila njen autoritet kojim je skrivala sve što nije mogla, umela i htela, uključujući i starost. Nije on samo tog dana bio bled, bled je bio uvek, sa licem na kome su se ocrtavale crte dečaka i telom, koje je pored sporta kojim se bavio, odisalo beživotom. Beživotom čoveka koji je odbio da odraste.
