Partizanski Princ I Nacionalno Pomirenje

Eva Ras
Partizanski princ i nacionalno pomirenje
Vera je sve, pokretač, mazivo, gorivo ljudskog roda
Ljudi su poput vina, neki se namah pretvore u sirće, a oni plemeniti što su stariji to su bolji. Većina ljudi priželjkuje slavu, a ne život punvrlina, zaboravljajući da u večitoj borbi potoka i stena uvek potocipobeđuju, ne zbog velike snage vodenog strujanja već zbog upornosti. Kineska poslovica kaže da bunar treba kopati mnogo pre nego što ožednimo. Ali ko je mudar? Taj koji ume iz svakog događaja da izvuče pouku koja će mu koristiti. Ko je snažan? Onaj ko je kadar samog sebe da obuzda, a ko se može smatrati bogatim, samo onaj koji jezadovoljan sobom.
Na hitrim nogama vreme promiče! Dok zemljom vlada Tehnička Vlada, u crkvi Tehnički Sinod, građani iščekuju čas nacionalnog pomirenja, ja zamišljam da će se dogoditi čudo i da će uprkos svemu vladajuću koaliciju stvoriti dve partije koje su dobile najviše naših glasova na minulim izborima. To bi bilo nacionalno pomirenje! Kad bi zbog nacionalnog interesa dve najveće stranke, dijametralno različitih shvatanja, našle način da se ujedine i da isključe manje partije kao bitne za sudbinu zemlje. Neću da učestvujem u sklapanju političke matematike. Neću da sabiram ko s kim i kako, kad je još pre naše ere Ksenofont u Heladi pisao da se od ni od čega ne pravi nešto, a srpska poslovica je to pojednostavila rekavši od čega se ne pravi pita! Ali, kako da odolim! Ako se onih 20 mandata (SPS + PUPS–Jedinstvena Srbija) pridruže onim 78+30, (SRS + DSS + Nova Srbija) onda 102+13+2+4 (DS, LSD, Bošnjačkalista za evropski Sandžak, Mađarska koalicija) skoro da ne zaostaje. Nije to atletski foto finiš trkača da 128 pobeđuje naspram 121, tu je zaista podeljen narod, i ne bi smelo da se donese nikakvo polovično rešenje. Pola -pola!Ko sme da trguje našim ubeđenjima?! Treba li pola zemlje da bude opozicija? Nacionalno pomirenje, po meni, treba da izvedu one stranke za koje je većina građana glasala. Ne bi to moralo da bude nemoguće, u Nemačkoj se nešto slično već dogodilo, ali ja nisam istoričar da bih razglabala o tome, ja sam samo građanin koji želi napredak svojoj domovini.
Praznih ruku, ali sa verom u duši smo došli na ovaj svet.
Bez vere ne bismo mogli ni da prohodamo, progovorimo, odrastemo. Vera je sve, pokretač, mazivo, gorivo ljudskog roda. Hoćemo li praznih ruku, razočarani da odemo? Većina ljudi koje sam ispratila na onaj svet otišli su ogorčeni, život ih je izneverio i oni su odustali od dalje uzaludne bitke za svoje ideale. Bilo je među njima imućnih, starih i mladih, ali život nas na razne načine, maštovito ume da slomi u paramparčad. Setila sam se, zato sam valjda još živa da se sećam, Koče Popovića, političara, velikog ratnika i nadasve obrazovanog, otmenog čoveka… Bio je komunista, partizanski princ… U njegovom slučaju nisam imala ništa protiv komunizma, zapravo moj problem je uvek bio u tome što sam bila i jesam u iskonskom smislu komunista, a komunistički vladaoci to nisu bili, niti su želeli da budu. Koču Popovića nisam lično poznavala, osim što sam ga sretala tu i tamo na javnim mestima… Jednom sam išla Palmotićevom ulicom kad sam ga ugledala kako ide prema meni. Odmah sam odglumila ravnodušan pogled da se ne bih odala, da taknem u njegovu privatnost, da primeti da sam ga prepoznala. Nisam želela da ga oslovim, da mu kažem da ga znam, jer šta bih mu rekla kad ga nisam poznavala?
Bilo je to davno, još sam pripadala ženskom rodu, nisam bila bespolno biće kao sada, malo sam ispravila kičmu, zaljuljala neprimetno kukove. Pitala sam se da li moj parfem dopire do njega i kad sam pomislila da sam dovoljno daleko odmakla, opustila se i okrenula prema njemu i gle čuda, iznenadila sam ga, nije očekivao da se dama okrene za njim, gledao me je. Oboje smo bili iznenađeni i ne učinismo ništa, ni toliko da se upoznamo da pružimo ruku jedno drugom, jer je i velika Jugoslavija bila mala i znao je i on mene kao što sam ja znala njega.
Koču Popovića su komunisti izneverili, njega koji im se iz plemenitih pobuda pridružio. Dopala mu se ideja da žrtvuje sebe stvarajući ljudsku zajednicu u kojoj će živeti ravnopravnoljudi, gde plate neće biti po zaslugama nego po potrebi, gde bi svako imao dovoljno za čestiti život. A pričalo se da je poticao iz veoma bogate porodice, kao i pesnik Dušan Matić, i da su obojica ostavili svoja bogatstva i prišli partizanima, a na kraju života su uvideli da su sva ta bogatstva šćapili oni koji su se domogli vlasti, da su njihove ideale izneverili. Koču su lukavo izuzeli iz mehanizma vlasti, pošto je bio zaslužan za mnogo toga, nisu mogli da ga baš prostački izostave i tako jednog dana su ga ustoličili za potpredsednika federacije, a drugog dana ukinuli tu funkciju! Tako je Koča ostao kratkih rukava, a šta je posle toga bilo, toga se više ne sećam, nisam ga sretala, a ni meni nisu cvetale tikve.
Čini se da na kraju svi svojevoljno odustajemo, ne mogavši više da podnosimo razočaranja, napuštamo predele rodne planete.
Eva Ras
[objavljeno: 23/05/2008.]

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License