Pamflet Protiv Splitskih Jevreja

Splićani podeljeni u dva tabora
Pamflet protiv splitskih Jevreja.
Pismo mletačkom duždu iz 1761. godine pisano ćirilicom.
Mig za lomaču
Dubrovčanin Petar Kolendić (1882-1969) bio je sjajan istoričar književnosti i kulture, nenadmašni majstor arhivskog istraživanja. Ostavio je za sobom veliki broj radova i uticao na još veći broj studenata koji su se trajno posvetili proučavanju književnosti. Školovao se u Dubrovniku, filologiju doktorirao u Beču, zatim bio profesor i direktor gimnazije, od 1923. profesor Filozofskog fakulteta u Skoplju a od 1945. u Beogradu. Prvi naučni rad objavio je 1902. godine i tri decenije kasnije izabran za dopisnog člana SANU, 1946. za redovnog. U prvom svetskom ratu zatvaran i osuđivan od austrougarske vlasti; u drugom ratu penzionisan, zatvoren i interniran 1941. godine od hitlerovskih okupacijskih vlasti u Beogradu.
Kolendić je precizno arhivski istražio slučaj Splićanina Marka Pavišića (1700-1776) koji je šezdesetih godina 18. veka podelio Splićane u dva oprečna tabora:
„Ticalo se to Jevreja.
Krojači i prodavci štofova grada Splita uspeli su, posle dugog moljakanja kod centralnih vlasti u Veneciji, da im senat, na predlog splitskog kneza i kapetana, odobri, 23. septembra 1758, posebnu bratovštinu krojača, 'skulu od svitara', kako su u Splitu govorili, pod zaštitom sv. Homobona, jednog talijanskog svetitelja iz trgovačkih krugova 13. veka. Naoko naivno govorilo se u pravilniku (matrikuli) te bratovštine da njeni članovi mogu biti samo katolici. Dotad, međutim, na venecijanskom teritoriju, a u Splitu pogotovo, nisu bila u običaju takva uskogruda ograničenja, ali je uz to u članu trinaestom njenih pravila, sigurno uz blagohotnu saglasnost dobro potplaćene splitske vlasti, sasvim otvoreno predviđeno da otad u Splitu smeju prodavati gotova odela i štofove, kao i krojiti nova odela po meri i vršiti opravke samo članovi te bratovštine.
To je, drugim rečima, značilo da splitski Jevreji krojačke branže, a njih nije bio mali broj, moraju zatvoriti svoje radnje."
Uznemireni splitski Jevreji započeli su dugu i upornu borbu protiv ove diskriminacije. Upravo u to vreme pojavio se Pavišićev pamflet sa vrtoglavo dugim naslovom što je odlikovalo knjige u doba rokokoa. Kolendić je otkrio da je ta knjižica prevod jednog istoimenog italijanskog pamfleta a da je njegova sadržina u prvom redu kopija antijevrejski nastrojenog testamenta franjevačkog besednika Bernardina iz Sijene. A ostatak pamfleta, veli Kolendić, pun je neverovatnih napada na Jevreje:
„Kao neki hronološki pregled istorije te ganjane nacije, kbja je, tobože zbog začina vazmenih hlebova, klala hrišćansku decu i izazivala fantastična čudesa izlažući poruzi hostije i mošti svetačke, da odmah zatim, po nekoj čudnoj igri sudbine, slede pogromi Jevreja prikazani u ovoj knjižici s puno zluradosti, bez i trunka saučešća prema mahom nevinim žrtvama."
Međutim, „jedan čovek iz naroda, poljički veliki knez Jure Novaković, upozoren verovatno od prijatelja iz redova splitskih Jevreja, uočio je opasnost situacije stvorene širenjem toga pamfleta, pa se 15. septembra 1761, pun pouzdanja obratio direktno mletačkom duždu pismom pisanim ćirilicom a koje mi donosimo u modernoj tranekripciji: Privedri principe. Budući se u jovoj provinciji i poljičkoj rastrkali niki mali librići imenovani 'Ispis od najzanje naredbe svetog Brnardina od Sijene', upravljeni Kapitulu splickomu, vidismo u rečeni librići stavljen u toliku omraz narod žudinski da ne bi valjalo već ikad s njim pazariti i jikakov interes š njim imati. Od koji librići jednoga poklanjamo s najponiznijim umiljenstvom na Vaše primudro razviđenje. S prigodom rečenog librića razumismo da niki trgovci karšćani u Splitu učiniše jednu skulu iznova od svitara odmećući svakoga drugoga koji ne bi bija karšćanin, ne dajući njim robu krojiti ni krojenu prodavati. Ova tisnoća bila bi mnogo škodna ovoj našoj čeljadi, zašto ne bi osle uživali onu korist u cini i juduženju, kako su dosad imali od žudinski targovac. Za dobaviti se ono što jim bude tribovati i odiću biće usilovani okrenuti na turskoj daržavi i pazariti s turskim targovcima, a vaki pazari ne mogu biti nego s napasti nami i jonim glavarom koji budu poza nami vladati, a tako i Vami, pričestita kruno, more biti dosti brige, zato priponizno klečući molimo Vašu otačbinu milost, privedri kralju naš, da Vaša prava pravda ustegne rečene svitare da ne ne jimadu dražje prodavati i da budu udužiti i pomoći ovi puk, kako su dosad Žudeji činjevali, ili narediti kako se bol»e bude vidilo Vašoj mnogo privisokoj mudrosti na jutišenje o toliki nevoljni Vaši virni šudit. I s najvećom poniznošću ljubimo Vaše pričestite svite. U Poljici na 15. šetenbra 1761. Priponižne i pridužne i priumilne sluge Jure Novaković, knez od Poljic, Anton Sladojević, vojevoda." Splitski knez i kapetan Antonio Trevizan uputio je u Veneciju i Novakovićevu predstavku i njen italijanski prevod. U Veneciji je zatraženo mišljenje Frančeska Griminija, bivšeg generalnog providura u Dalmaciji, čoveka za ono vreme prilično naprednih ideja. U opsežno dokumentovanom elaboratu, „Grimini je pristao uz Novakovićevo mišljenje da ta knjižica besporno širi mržnju protiv Jevreja, pa da bi njeno čitanje moglo izazvati nemire".
Međutim, Grimini konstatuje da je „mletačka vlada, pre više od 70 godina, imala sličnu glavobolju, kad je padovanski štampar Kadorino, 1685. godine, spremio jedno izdanje toga pamfleta na talijanskom jeziku, pa je podneo dokaze da je ondašnji podestat u Padovi dao celo zatečeno izdanje te knjižice spaliti. A to je bio jasan mig da tako treba postupati i s Pavišićevim pamfletom".
To je bilo dovoljno da se Pavišićeva knjižica i ne čekajući glavnu presudu preda vatri. Sudbina bratovštine splitskih krojača takođe je bila zapečaćena: generalni providur za Dalmaciju, Antonio Renier, uzeo je stvar u svoje ruke, pa je na osnovu njegove detaljne istrage mletački pregat tek 5. marta 1767. doneo definitivnu odluku da splitsku bratovštinu krojača treba ukinuti.