Otvara Se Zlatni Kovceg Eriha Slomovica

Milena Marjanović

"Išao je uzdignute glave između dva Nemca, a putem su ih pratila nemačka kola. Vodili su ga pored potoka. Erih je bio markantna ličnost, s brkovima. Na sebi je imao mantil od platna, ruke su mu bile vezane pozadi. Posle dvadesetak minuta, iz pravca kuda su ga odveli, čulo se nekoliko pucnjeva.

Edgar Dega, “Portret muškarca”, u kolekciji Narodnog muzeja Beograd
Više se nikada nije pojavio u selu". Ovako je, prema sećanju svedoka, 1942. završio Erih Šlomović, lični sekretar poznatog pariskog kolekcionara Ambroaza Volara, čija se zbirka posle skoro trideset godina nudi na aukcijama u Londonu (od 22. juna) i Parizu (29. juna).

Priča o Erihu Šlomoviću kolekcionaru je priča bez kraja. Počinje uoči Drugog svetskog rata. Godine 1939. mladi Erih poverio je na čuvanje deo kolekcije svog poslodavca (koji je poginuo u automobilskoj nesreći) banci Sosijete ženeral, a zatim se vratio u Jugoslaviju ponevši sa sobom određeni broj dela, mnoga sa posvetom Koktoa, Elijara, Le Korbizijea, Matisa, Bonara, Majola, Volaroog brata. Veći deo zbirke danas je u našem Narodnom muzeju : 58 slika, 286 crteža i grafika i 15 radova jugoslovenskih umetnika. Muzeju ih je poklonila Erihova majka u želji da kolekcija pripadne državi Srbiji, sačuvavši je od nacista u duplom zidu seoske kuće u kojoj su se Šlomovići krili za vreme rata. Šlomovićeva kolekcija je predata Narodnom muzeju 1949. godine. Dela su bila na stalnoj postavci do 1996, a poslednji put njih 17 smo videli na izložbi “Impresivno” 2004. godine. Potom je Narodni muzej zatvoren zbog rekonstrukcije, a ova dela su izlagana u Japanu i Italiji.

Deo kolekcije koji je Erih predao banci takođe je priča za sebe. Njeno “dešifrovanje” počinje 1980. otvaranjem dva sefa za koje niko nije plaćao troškove čuvanja (da bi banka namirila dug za ležarinu). U sefovima je bilo 140 dela Sezana, Pikasa, Derena, Van Goga, Le Korbizijea…Do aukcije ovih dela kod “Druoa” nije došlo zbog pravne procedure, ali do izložbe jeste. Tada je štampan i katalog ovog dela zbirke, a pariska javnost prvi put čula za Volarovog asistenta koji je i sam obrazovan kakav je bio kolekcionar. Na aukciji u Parizu i Londonu pojaviće se ukupno više od stotinu dela, a većina pripada Volarovim naslednicima.
O detaljima iz ovih paralelnih priča pisao je Momo Kapor u “Knjizi žalbi” (deo Dosije Šlomović), Šlomovićeva kolekcija je bila tema i jednog filma – “Donator”, koji je snimio Veljko Bulajić, a uskoro će o njoj biti objavljena monografija koju priprema Tatjana Bošnjak, rukovodilac Odeljenje istorije umetnosti u Narodnom muzeju.

Enigma je priča bez kraja

Časopis “Artculte” je mesec dana uoči aukcije doneo iscrpan tekst o enigmi zvanoj Šlomović. Evo nekoliko detalja iz tog teksta.

Volarova kolekcija ostala je njegovom bratu Lisijenu i Madleni de Galea, njegovoj prijateljici čiji bi sin Kristijan mogao biti Ambroazov. Lisijen je navodno stotinu dela (najviše “Renoara”) prodao 1940. dileru Martinu Fabijaniju.

Erih Šlomović, “ljubitelj srpske umetnosti bez prebijene pare, koji je kratko vreme bio blizak s Volarom”, hteo je da otvori odeljenje “Volar-Šlomović” u “srpskom muzeju Petra I, ali pošto nije mogao da se dogovori s konzervatorom u ovoj instituciji, zadržao ih je kod sebe”.

U martu 1940. Erih šalje 350 dela u Srbiju, dok 150 pohranjuje u pariskoj banci. Svoju zbirku Erih izlaže u Beogradu i Zagrebu krajem 1940. Dve godine kasnije, kao Jevrejina, hapse ga nacisti koji ga “truju gasom u njegovom automobilu”. Zvanično je proglašen mrtvim 1. januara 1943.

Da bi francusku kolekciju sačuvao, Fabijani 633 dela prebacuje u Ameriku koja su potom tretirana kao ratni plen stigla u Muzej lepih umetnosti u Otavi. Neposredno pre smrti (u januaru 1952) Lisijen Volar je brigu o svom delu nasledstva poverio izvesnom Jonasu, nekada poslaniku, tada naftašu.

Šlomovićeva majka 31. decembra 1944. odlučuje da dela sakrije na selu, ali gine u saobraćajnoj nesreći u vozu kojim ih je prebacivala. Njena snaja Marta (ponovo udata Hercler) “uspeva neka da sakupi, ali ne i Pikasove grafike, kojima vojnici pale vatru da se ogreju”. Spasena dela sakriva iza dvostrukog zida u seoskoj kući.

Posle rata, Fabijanija država optužuje da nije imao pravo da dela izmesti iz Francuske. Fabijani i Jonas, u ime sestara Volar, u maju 1949. uzimaju dela iz muzeja u Otavi i neka daju na prodaju.

Ova neverovatna saga neće biti okončana aukcijom. Jer – prema “Artculte” – u Bavarskoj je otkriveno desetak slika iz Šlomovićeve kolekcije, što ukazuje da sva nisu stigla 1940. kamionom u Srbiju, odnosno da su neka izgubljena na dugom putu od Pariza do Beograda.

Priča bez kraja?

http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/195259/Otvara-se-zlatni--kovceg-Eriha-Slomovica

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License