Sarajevo krajem juna 1941. godine. Zazvoni zvono na vratima našeg stana u Dobrovoljačkoj ulici broj 12. Otvaram i nađem se lice u lice s dva elegantna čoveka pedesetih godina u civilu, a iza njih stoji nemački vojnik u zelenoj uniformi sa šlemom na ramenima. Pitaju me učtivo na nemačkom jeziku.
- Je li nadrabin, g. dr Hinko Urbah tu?
- Tu je, kažem, a otac i majka se pojave u hodniku sa zabrinutim licem.
- O čemu se radi? - pita otac. Imamo nalog da zaplenimo vašu biblioteku. Možete li nam pokazati, gde je?
Oba civila pokazuju pismeni nalog i predstavljaju se kao profesori semitske literature na sveučilištima u Drezdenu i Berlinu. Otac ih uvede u svoju kancelariju povezanu s našim stanom. Vojnik ostade u salonu gdje mu majka ponudi čašicu rakije. Kancelarija ima tri zida pokrivena stalažama od poda do stropa, puno knjiga koje je otac prikupio u toku 50 godina studija i rada. U donjim redovima su veliki formati in-folio, a u gornjim su manji tomovi duplo poredani, jedan do drugog. Preko 1000 knjiga se tu nagomilalo: svete knjige, molitvenici, naučna dela, enciklopedije, ukupna dela svetskih klasika; Shakespeare, Voltaire, Moliere, Goethe, Schiller, Lessing, Heine, romani mađarskih, srpskih i hrvatskih pisaca na raznim jezicima. Čak i Kuran na arapskom jeziku kojega je otac po neki put glasno čitao s islamskom melodijom. Otac je bio ponosan na svoje blago, ne radi njegove novčane nego radi kulturne vrednosti. Sem njega niko nije smeo da ga dirne ili popraši. Kad bi se neke korice okrnjile, ili poderale, on bi sam opravljao povez. Imao je za to potrebne alate: šilo za kožu i hartiju, presu, tutkalo, specijalne noževe za kožni povez i makaze za tkaninu.
Profesori su s ocem govorili tiho, ljubaznim tonom. Kažu, izvode naredbu viših sila. Za neugodnu situaciju nisu odgovorni. Otac im je isto tako ljubazno odgovarao da on nema namjeru da im se suprostavi. Oni se odmah baciše na posao. Sem hebrejskih knjiga ništa drugo ih nije interesovalo. Otac je odmah zapazio da su obojica bili stručnjaci visokog stepena. Čitali su besprekorno hebrejske tekstove i stavljali na stranu bez najmanjeg premišljanja knjige radi njihove naučne ili antikvarne vrednosti. Molitvenike, Biblije ili vredna dela na drugim jezicima nisu dirali. Jedina iznimka: Istorija jevrejskog naroda u 12 tomova od Gretza i 5 tomova od Dubnowa na nemačkom jeziku.
Majka je došla u kancelariju i zvala me da ostavim oca samog s posetiocima. Nije bilo smisla da se izlažem opasnosti s Nemcima. Nekoliko dana ranije Nemci su streljali 10 talaca, medu njima sina dr Morica Levija, sefardskog nadrabina. Nije bilo razloga da mene, kao sina aškenaskog nadrabina, ne postigne ista sudbina. Izšao sam iz kancelarije.
Pred našom kućom, na ulici, stajao je nemački vojni teretnjak s dva oružana vojnika. Ovi su dolazili s kartonima i korpama; napunili su teretnjak i otišli. Profesori su ocu pružili ruku i još jednom se izvinili za smetnju. Kad sam se vratio u kancelariju, ostao sam preneražen pred prazninama očevih stalaža. Dobra trećina knjiga je nestala.
Šest tomava in-folio Talmud Bavli i tri toma in-folio Talmud Jerušalmi koje je otac dobio 1885. u ješivi Hatam Sofer u Presburgu (danas Bratislava), gde je bio 5 godina učenik i 7 godina repetitor. Smatram da su te knjige bile štampane u XVIII veku, jer je žuta gruba hartija bila očevidno ručni proizvod.
Štamparsko mastilo bilo je smeđe boje od starosti; donji ugao stranica bio je taman od prstiju čitalaca. Na mnogim stranicama videle su se voštane mrlje, jer se učilo pri plamenu sveće. Na rubu mnogih stranica otac je zapisao svoje primedbe u finom hebrejskom kursivu.
Četiri toma in-folio Sulhan Aruh. Otac je bio nastavnik toga predmeta u Srednjoj teološkoj školi u Sarajevu. Velika količina retkih hebrejskih knjiga naučnog i istorijskog karaktera.
Preostale knjige je otac skrio, kod jednog poštenog muslimana pre nego što je cela po¬rodica u septembru 1941. godine pobegla u Mostar, zatim u Split i u Italiju, pa najzad u Švicarsku. Posle rata, pri povratku u Sarajevo, 1945. godine, našao je otac ostatak svoje biblioteke kod onog ljubaznog muslimana.
Naše stalaže i lepe ormare video sam posle rata, 1945. godine u sedištu komunističke partije u Sarajevu. Otac me je odgovorio da tražim povratak nameštaja. U svakom slučaju nije bilo mesta u našem stanu. Od 7 soba u Dobrovoljačkoj ulici vlasti su nam dodelile dve, a ostalih pet soba stanovalo je pet porodica s kojima smo delili kuhinju, banju i nužnik. Majka vodi košer kuhinju na jednom štednjaku kojeg dijeli s pet žena. To je bio pakao.
Prilikom svoje alije (seobe) u Izrael 1948. poneo je otac sa osobom sve spašene knjige. U stare dane živeo je s majkom u staračkom domu Talpijot u Jerusalimu, a 1953. doveo sam oboje sebi u Pariz da ne bi čamili u tom sirotinjskom domu. Nakon smrti oca 1960. godine u Parizu nasledio sam oko 400 hebrejskih knjiga čiji je nivo daleko prevazilazio moje površno znanje hebrejskog jezika i židovske kulture. Iznaj¬mio sam kamionet i poklonio celu zbirku Pariskom rabinskom seminaru u Parizu, rue Vauquelin.
Mnogo vremena posle rata čitao sam u pariskim novina¬ma o sistematskom zaplenjivanju jevrejskih kulturnih objekata od strane nacista. Hitler je pokupio sve moguće objekte od vrednosti i preveo ih u Berlin, s namerom da posle rata u Pragu otvori takozvani "Muzej nestalog jevrejskog naroda". Navodno, to je blago ostalo očuvano, samo što su to komunističke vlasti u Pragu čitavih 50 godina poricale. Otkako su se Česi oslobodili, izgleda da će Izrael dobiti (ili je već dobio) ono što su nam Nemci oteli. Možda je očevo blago na taj način ostalo očuvano? On je običavao da označi svaku knjigu žigom "ex-libris dr Hinko Urbah".
Ponekad čujem od nekoga da je dobio u ruke jednu knjigu s očevim žigom. Da li je njeno poreklo iz nemačkog plena ili iz mog nasledstva ne mogu da kažem, jer nemam spisak ni jednog ni drugog.
Otrgnuto Od Zaborava Knjige Rabina Urbaha