Otmenost Duha Antologija Poljskog Eseja

Dušan Miklja
Otmenost duha
Antologija poljskog eseja
Izbor i prevod Biserke Rajčić
Službeni Glasnik, Beograd
Kad na kraju odloži ovu knjigu, čitalac je u nedoumici čemu više da se divi: esejima poljskih pisaca ili „renesansnim ličnostima“ koje su ih pisale. Već i sama imena Jana Kota, Vitolda Gombroviča, Zbignjeva Herberta, Stanislava Lema, Lešeka Kolakovskog, Adama Mihnjika, Adama Zagajevskog, Vislave Šimborske… da pomenemo samo neke i ovde dobro poznate, dovoljna su da pobude (straho)poštovanje. Te-matska raznovrsnost tridesetak autora, na koliko je na žaljenje priređivača i prevodioca Biserke Rajčić, morala da bude svedena Antologija, prirodna je posledica širokog obrazovanja i kulture poljskih esejista od kojih su mnogi uporedo izučavali više nauka i govorili mnoge jezike. Ireneuš Kanja, recimo, a njegov primer nije usamljen, prevodio je sa više od dvadeset jezika, između ostalih sa sanskrita, tibetanskog i hebrejskog. Poliglote među poljskim esejistima, najzad, više su pravilo nego izuzetak.
Ako bi pokušali da za tako bogatu građu nađemo zajednički imenitelj, tada bi na prvom mestu morali da naglasimo otmenost duha. Čak i kad, kao Karol Ižikovski, pišu o mučenjima, cilj je da se iza vidljive okrutnosti otkriju skrivene pobude i priroda zločinačke izopačenosti, kojoj svrha nije samo da se iznudi priznanje već i da se prida važnost sopstvenoj ličnosti.
Uživanje u duhovitom eseju Stanislava Ignaci Vitkjeviča „o zakasnelom prvom letu aeroplanom“ ne uspeva, nažalost, da potisne sećanje na tragičan kraj slikara, pisca, filozofa, teoretičara umetnosti, koji se sa lakoćom kretao kroz sve oblasti umetnosti, često na ironičan i provokativan način. Umetnik koji koji se ničega nije plašio, šaleći se i sa životom i sa sobom, ubio se 1939. u svojoj pedeset i četvrtoj godini. Kad je Sovjetski Savez objavio rat Poljskoj zaključio je da je đavo odneo šalu. Da dolazi zlokobno vreme ratova, fašizma i komunizma, velikih progona i pogibija, koje će dovesti u pitanje sve vrednosti zbog kojih vredi živeti. Česlav Miloš u eseju „o ružnom“, takođe, govori o tragičnoj sudbini Vitkjeviča. „Nije se on ubio, kaže Miloš, iz straha za vlastiti život, već iz gađenja zbog onoga što predstoji“, dodajući da „ne bi bio ushićen ni našim vremenom jer bi se uverio kako brana po-dizana u ime etike, puca na sve strane“. Stanislav Vincenc nam priređuje prvoklasno iznenađenje, otkrivajući Homera kao pobornika mira a ne kao tvorca ratničkih epova, kakvim ga smatra većina kritičara. Boleslav Mićinski, pesnik, prozni pisac, filozof i esejista, u „odgovoru na pismo Fran-česka, građanina rimskog“, ispisuje odu miru. „Rđa je pojela mačeve, kaže on, ali ni vetar ni kiša nisu uništili spomenik Horaciju“.
Eva Bjenjkovska u potresnom eseju „Psihe i sistem“ govori o tragičnoj sudbini Marine Cve-tajeve. O „nepodudaranju sa epohom i okol-nostima“. O tome kako jedna od najvećih pesni-kinja ruskog jezika „zapravo nije poznavala zemlju koja ju je smrvila“. Kako samo potresno, posle svega što znamo o njoj, zvuče reči da „pesnik ne može da služi vlasti, sili, narodu jer je sam vlast, sila, narod“.
U eseju „Rembrant u minijaturi“ Gustav Herling-Gruđinski upečatljivo dokazuje da neobično mnoštvo autoportreta, od kojih veliki slikar nije odustajao do kraja života, nisu izraz ili makar podsvesni refleks egoizma već potrebe da metodično i uporno prati vlastito lice, kao ogle-dalo psiholoških promena. Da nije tako, kaže on, slikar ne bi video sebe tako okrutno kao što to čini „starački bezubi Rembrant koji se smeje, ne korak od groba, ali već u njegovom dosegu“.
Barbara Skarga, profesorka filozofije i istorije ideja, pita se „Šta će nam autoriteti?“. Polazeći od toga da se autoritet ponekad brutalno zloupo-trebljava, ona misli da je u „međuljudskim odno-sima dovoljno uzajamno poštovanje - Kantovo poštovanje časti. „Smatram takođe da razum treba suprotstaviti autoritetu - kao što je to činio sveti Avgustin. Jer, samo razum treba da poseduje autoritet, s obirom da ređe izneverava“.
Najzad, nezaobilazni Lešek Kolakovski. Nje-govo neprestano traženje smisla i tumačenje Boga. Ali takođe i Ničea: „U svetu ne postoji ništa osim večnog haosa. Sve što postoji, predstavlja pojedinačno središte sila. Svako poku-šava da na račun drugih prigrabi što više za sebe. Svet je apsolutno lišen smisla“.
Nasmejaćemo se, sa gorčinom, kad pročitamo esej „Mučenici i komedijanti“ Adama Zagajev-skog, jednog od najznačajnijih poljskih i svetskih pesnika. Na pitanje šta su radili pesnici u 20. veku on odgovara: „Pablo Neruda, Vladislav Bronjev-ski i mnogi drugi pisali su ode Staljinu, Antonio Maćado je poslednjih nedelja života napustio Španiju, Danuncio je bacao bombe iz aviona, Ezra Paund se divio Musoliniju i Hitleru, Breht je pregovarao sa Centralnim komitetom partije“. Toliko komedijanata! Toliko mučenika!
Eva Kuriluk pod lupu stavlja „onaj drugi Beč“, ne, dakle kosmopolitsko stecište umetnika i naučnika, među kojima i Frojda, već grad naklonjen nacizmu. Čini to kroz portret zlokobne ličnosti Adolfa Lanca, koji je u svojim delima natopljenim mržnjom prema drugima, naročito Jevrejima, presudno uticao na Hitlera, takođe Austrijanca iz Linca.
Osvešćujuće deluje i esej Adama Mihnjika, jednog od najslavnijih poljskih disidenata. Svedo-čeći o minulom otporu on citira stihove Zbignjeva Herberta: „Neka te ne napusti tvoja sestra Prezir/ Prema špijunima, dželatima, kukavicama - jer, oni će pobediti“.
Ali, mi smo pobedili, kaže Mihnjik, gotovo sa žaljenjem. „Demokratija nije lek za ljudske grehe, poručuje on. Ona je samo lek za diktature“.
Pa, eto samo pregršt citata, iz mnogo većeg obilja koje sadrži Antologija, govori zbog čega je treba pročitati. Ona će - izborom tema i nekon-vencionalnim prilazom - podsticajno delovati na sve ljude radoznalog i otvorenog duha. Šta se više, najzad, može tražiti od jedne antologije?
Danas

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License