Orvel Zeleni Mesec I Coveculjci 1q84 Harukija Murakamija

Anđelka Cvijić
Orvel, zeleni mesec i čovečuljci
1Q84 Harukija Murakamija
Tom 1-3
Geopoetika, Beograd
Za poslednjih nekoliko godina nijedna se knjiga u najavi nije toliku iščekivala kao što je to slučaj sa romanom japanskog savremenog pisca Harukija Murakamija. Već samo naslov, 1Q84 - jedino što je Murakami javnosti otkrio - pokrenuo je maltene takmičenje u pogađanju o čemu se u najnovijem delu ovog autora radi. Jer, ako slovo Q u japanskom jeziku znači i broj devet, onda se Murakami svojim najnovijim romanom oslanja na kultnu 1984 Džordža Orvela. A ako je tako, onda je zanimljivo videti ko je bolji…

Da li, kako i koliko je Murakamijev 1Q84 (ob-javljen 2009) zaista blizak Orvelovoj 1984?
Zahvaljujući beogradskoj Geopoetici koja je Murakamijev ekskluzivni izdavač na srpskom je-ziku, našem su čitaocu dostupna su sva tri toma 1Q84 (prevela sa japanskog Nataša Tomić).
Prva dva toma otkrivaju sasvim novog Mura-kamija ali i pisca koji još jednom, kao svakom svojom ranijom knjigom, daje omaž svetskoj li-teraturi i muzici. Ovoga puta najupečatljiviji su Čehov i Simfonijeta Leoša Janačeka koja slavi lepotu a svojim poslednjim stavom sugeriše ne-savladivu i neutaživu čežnju za njom.
Murakami se u strukturi romana oslanja na naj-sigurniju formulu, Šeherezadinog pričanja priče sa bezbroj vrlo važnih meandara. To je veština koju je odavno izvanredno savladao, njegova je rečenica odnegovana, laka, ona nosi zrnca nepre-tenciozne mudrosti i „udice“ kojima vas drži u neizvesnosti. Murakami ima poseban dar u ovom poslednjem: iz približno 750 gusto složenih stra-nica obe knjige, iako je čitaocu ponudio šifre za rešavanje lakših „zadataka“, ne može se apso-lutno naslutiti kako će „zabaciti“ i otplesti svoju literarnu mrežu na samom kraju.
Sve se vremenski dešava u jednoj godini, 1984, odnosno paralelnom svetu u godini 1Q84: prvi tom od aprila do juna, drugi od jula do septembra. Murakami je za moto trilogije uzeo poslednju strofu omiljene američke pesme To je samo pa-pirni mesec (1933), pisane za Brodvej, a kasnije rado slušane u izvođenju mnogih muzičara, posebno Ele Ficdžerald i Net King Kola. Stihovi cele pesme sugerišu da jedino mašta, volja i vera u onoga koji nas voli može da nas izvuče iz cirkusa realnosti koji sami stvaramo i u kojem i živimo. Odnosno, nikada ne verujmo u apsolut realnosti, jer postoji i mnogo važniji, lepši svet, svet ideja. O tome, uostalom, govore i Sokrat i Platon: za njih je čovek koji vidi očima slep. Dovodeći u sumnju postojanje čulnog sveta, ovi se filozofi s pravom pitaju da li se može dokazati da u ovom trenutku ne spavamo i da sve naše misli nisu san, odnosno da smo budni i da na javi razgovaramo?
Složena konstrukcija celog Murakamijevog ro-mana leži upravo na ovim sumnjama; sama shema teksta, međutim, sasvim je jednostavna, jer se, smenjivanjem poglavlja, razvijaju paralelne priče dva glavna junaka. Prvi je Tengo, profesor i neostvareni književnik koji pristaje da bude pisac u senci, rirajter rukopisa neobične devojke, što će ga uvući u vrtlog neugodnosti sa vrlo riskantnim posledicama. Drugi lik je Aomame, koja je in-struktor borilačkih veština, zaljubljenik u istoriju i, po nalogu, kad zatreba, tajanstveni ubica mu-škaraca koji zlostavljaju svoje žene i decu.
Priče Aomame i Tenga se nigde u sadašnjosti ne ukrštaju; ukrstile su se u prošlosti, dok su bili deca, i kad se među njima razvilo osećanje koje će kasnije, razdvojeni i bez ikakvih vesti jednog o drugome, dijagnostikovati kao ljubav. Da li je jedna od poruka Murakamijevog dela da je jedino neostvarena ljubav srećna ljubav? Ili, da je njena prava i jedina definicija čežnja?
Ovaj utisak je onoliko siguran koliko je sigurno da su i Tengo i Aomame nalik inkap-suliranim jedinkama svedoci rasapa i pojedinca i celog društva. Nestala je ljudskost, pretvorili smo se u mehaničke lutke kojima život diktira Njegovo veličanstvo Novac. Hakslijev Vrlo novi svet i Orvelova 1984 priče su koje su davno ispričane i koje živimo u još strašnijem obliku, religije su se izvrgnule u sekte, sekte su se razgranale u terorizam… Moderna civilizacija juri bezglavo ka propasti, a dve priče Murakamijevih junaka su dve pruge kojima se kreće taj nesrećni voz.

Sam Andersonov članak u The New York
Times Magazinu (Ctrl+Click)

Predvidivo smenjivanje njihovog toka na opasnoj je, međutim, ivici da padne u duboku monotoniju ali Murakami ne bi bio veliki pisac da tu i tamo ne podmeće „eksplozivne naprave“, moguća rešenja koja delu 1Q84 daju elemente utopije, kriminalističkog romana, ljubavno i lju-bavno-erotskog romana, političke satire, najzad i - naučne fantastike. Mora se priznati da je čitalac ovim uspešno zbunjen: igra toplo-hladno koju je osmislio japanski pisac može da povremeno zbog žanrovske nedoslednosti i iritira ali, pre svega, da podstakne na duboko razmišljanje.
Ipak, najviše zbunjenosti izaziva Muraka-mijevo poigravanje sa naučnom fantastikom, i to preko sekte čiji su se članovi iz prvobitnog agnostičkog terorističkog legla pretvorili u verske fanatike. Poput primitivnih društava, oni svome vođi privode devojčice device, što mereno para-metrima ove realnosti predstavlja seksualno zlostavljanje. Devojka čiji roman Tengo prera-đuje jeste jedna od njih, a da stvar bude još strašnija, vođa sekte, njen silovatelj, zapravo je njen otac, nekada uspešni i perspektivni univer-zitetski profesor i naučnik. Njen roman govori upravo o tome.
Već i ovako morbidni slučaj o kojem piše, Murakami dodatno komplikuje time što vođa sekte sve to čini u saglasju sa nepoznatim čove-čuljcima koji polako osvajaju svet tako što iz usta silovanih devojčica izlaze noću, dok one spavaju, i pletu lutke, identične njihovom fizičkom i psihičkom liku. Kako se čovečuljci pojavljuju tako se, uz postojeći, na nebu pojavljuje još jedan, zeleni Mesec…

Iz tih se lutaka kasnije ispiljuju ljudi u obliku „surogata-roditelja“, ali koji je njihov cilj na ovom svetu (da li onom koji smatramo realnim ili onom kojeg nismo svesni, sanjanim?) Murakami još taji. Nevolja je što se u romanu zasad, za sve ovo ne vidi nikakav motiv. Da li se pisac-majstor preigrao, pa sada ne zna u kojem će pravcu da krene razrešavajući slučaj? Teško je u to poverovati, ali nesumnjivo čitaocu pada na pamet i takva varijanta, jer je Murakami, očigledno svesno rizikujući, „otvorio sve frontove“. Kako će ih zatvoriti?

Moguće, ljubavnom pričom. Aomame, naime, dolazi da po nalogu ubije, inače teško bolesnog, vođu sekte koji, posedujući parapsihološke spo-sobnosti, pogađa da je neostvarena ljubav prema Tengu jedino što nju u životu pokreće. Kao u nekoj bajci ili u drevnom mitu, njih dvoje se zavetuju: Aomame će njega osloboditi ovozemaljskih muka, ali pošto smrt vođe mora biti osvećena, ona obećava da će, kad za to dođe čas, svoj život žrtvovati da bi Tengo živeo.

Inteligentno, i povrh svega dostojno antičke tragedije. Ali, opet, šta sa čovečuljcima, kuda dalje?

U antropologiju, ka Zlatnoj grani Džejmsa Frejzera, nezaobilaznoj knjizi o magiji i religiji primitivnih društava koja je svojevremeno veoma uticala na evropsku literaturu. Neće biti da je japanskog pisca impresivnog obrazovanja talas tog uticaja tek sada dotakao. Doduše, Murakami u 1Q84 eksplicitno uvodi Frejzera, objašnjavajući kako se u drevnim društvima ubijao kralj da bi na presto došao njegov naslednik. Pojedini elementi iz Frejzerove Zlatne grane ne mogu da se previde u romanu 1Q84 - kralj-sveštenik (vođa-sveštenik) kao čovek-bog, njegove magijske i natprirodne sposobnosti, njegov boravak, uz saglasnost ple-mena (sekte) u nedostupnim pećinama ili mrač-nim prostorijama…

Najzad, i jaka sličnost sa idejom primitivnih društava o „malom modelu čoveka“, zapravo duši. Naš drevni predak verovao je da je duša nevidljiva i da u obliku čovečuljka napušta telo dok čovek spava (ulazi u, i izlazi iz spavačevih usta) što, naravno, može izroditi razne opasnosti. Murakami o duši ne govori ali je sve, što je poput recepta za neki japanski kulinarski specijalitet ubacio u gladni stomak knjige 1Q84, moguće. Uz zvuke Janačekove Simfonijete ovaj izuzetno vešto napisan, reklo bi se post-postmoderni roman lebdi zasad još nerešen i nejasan: u njemu se naslućuju ambicija da se u zasad još nepotpuno određenom književnom žanru obrade naučno ili spekulativno opažene stvari oko kojih, doduše, još nema potpunog saglasja.

Među njima i ta da prostor ima više dimenzija ali da ga mi vidimo dvodimenzionalno; behu li ono gnostička jevanđelja, Tomino pre svega, koje spominje da je carstvo nebesko već na zemlji, ali da ga ljudi ne mogu videti… Inače, kako pita Tengo u romanu, „U čemu se sastoji smisao sveta koji nije ovaj?“

Vreme, pak, ima samo jednu dimenziju i nije iluzija. Jer, da nije tako, ne bi bilo smrti.

Pa, gde je onda smeštena 1Q84? U drugu di-menziju, u kojoj sija drugi, zeleni mesec? U prošlost? Mnogi su tvrdili da je Orvel naslov svoje 1984 dobio tako što je okrenuo poslednje dve brojke godine u kojoj je roman napisao. Da li nas Murakami vraća u 1948? Ko bi u njoj, u nekoj novoj dimenziji, mogao i hteo da bude? Da li je ona uopšte, i gde to, bila carstvo nebesko?

Orvel je zapisao da su takozvani prirodni za-koni koještarija… i da sve može biti istina „Mi - kaže Orvel - samo mislimo da postoji stvarni svet gde su se odvijala stvarna zbivanja. Ali, kako takav svet može postojati? Šta znamo o bilo če-mu, sem onoga što saznajemo preko svog duha? Sve što se događa, događa se u duhu. Šta god da se dešava u duhu, odista se dešava“.

Sada, kad je izašao treći tom 1Q84, zanimljivo je videti da li će Murakami potvrditi Orvelove reči i rešiti baš sve zagonetke koje je postavio u prvoj i drugoj knjizi svog najnovijeg romana.

Danas

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License