Lešek Kolakovski
Opaske o modernizmu
Već nekoliko godina, s izvesnim pauzama, studiram istoriju katoličkog modernizma s početka XX veka i možda ću jednom svoje refleksije na tu temu i da napišem, iako nisam siguran. Bez obzira na to ta stvar mi se čini veoma zanimljivom. Odnosno, želeo bih da neko – iako to studiranje iziskuje 30 godina rada i ne znam da li jedan čovek uopšte ima za to snage – napiše globalnu istoriju fin de siecla (uzimajući u obzir, naravno, prve godine XX veka), u kojoj bi bio pronađen zajednički smisao svih promena koje su na različitim poljima kulture urodile plodom: neobične novine u tehnici, novi pravci u slikarstvu, književnosti, arhitekturi, novi pravci u filozofiji (Bergson, empiriokriticizam, Huserl), invazija istočnjačkih religija, teozofija, psihoanaliza, pariski bordeli, boljševizam, nova fizika, ekstravagantna ženska moda i slično. Gde bi se našlo i mesto za katolički modernizam.
Da li je modernizam bio jedna od brojnih kriza u istoriji Crkve? Jeste. Da li u dalekoj prošlosti? Nije. Žigosan i naizgled razbijen, u atmosferi čistki, denunciranja i intriga u crkvenim redovima, semeništima i kurijama, pod drugačijim imenima delovao je u Crkvi iz potaje i u priličnoj meri je pustio korenje na II Vaticanumu. Modernizmi u Crkvi pojavljuju se istovremeno sa različitim preobražajima u kulturi. Doktrinarni smisao svakoga je drugačiji, ali su im duhovne strukture slične. Modernista je bio Klemens iz Aleksandrije, modernista je bio Toma Akvinski (setimo se samo osuda aristotelizma), modernisti su bili jezuiti.
Kako definisati modernizam? Najgori izvor za njegovo razumevanje predstavljaju enciklika Pascendi Pija X i dekret Lamentabili. U njima postoji izvestan broj izraza koji su sasvim u skladu s intencijama modernizma, dok su neki krajnje pogrešni, a neki opet slični modernističkim teorijama, mada im se pripisuje smisao koji nije u skladu s tom intencijom. Možda je najbolji odgovor na Pascendi programska Buonarotijeva knjiga (objavljena anonimno, koju je na engleski preveo Tajrel). Modernizam je, kako mi se čini, obuhvatao tri osnovna pravca kritike (izostavljajući političke i socijalne ogranke).
Prvi predstavlja zahtev da se u proučavanju Biblije takođe primene kritički i filološki kriterijumi, opšteprihvaćeni u istoriografskim istraživanjima. Kritika nekih postojećih verovanja koja se odnose na Bibliju pojavila se još u XVI veku, a krajem XVII veka fundamentalno delo Ričarda Sajmona.
Moderniste su zanimala različita, osobena pitanja: autorstvo različitih tekstova od suštinskog značaja (Petoknjižje, Knjiga mudrosti, neke poslanice apostola Pavla, Jevanđelje po Luki, između ostalih), protivurečnosti u naraciji i sam pojam božanskog nadahnuća. Govorili su da se ne može utvrditi da li je Gospod Bog jednostavno diktirao te tekstove. Odnosno, verovali su u određenu formu nadahnuća, u trajno prisustvo Hrista u istoriji, »jednostavno ga nisu smatrali čovekom«, nisu poricali da je naš svet uklopljen u natprirodni poredak, iako su smatrali da se taj poredak jednostavno ne uklapa u naš svet, već je sadržan u čovekovoj svesti o religiji i kulturi.
Drugi: evolucija dogmi i Crkve. Modernisti su smatrali da je to mitološka izmišljotina koja se ne temelji na tekstovima Novog zaveta, da je Isus ustanovio temelje Crkve, s njenom hijerarhijom, autoritetom, sistemom vlasti, da je utemeljio i sve svete tajne i pridao im smisao koji im Crkva pripisuje. Što se dogmi tiče, sve su izrastale iz iskustava, promišljanja i sporova u hrišćanstvu i da se njihov smisao tokom istorije menjao. To su ipak kulturni artefakti koji su izražavali religijsku svest vernika, a da je pravi smisao dogmi praktičan.
Treći: Modernisti su često kritikovali birokratski karakter crkvenog ustrojstva, autoritarne običaje, nesposobnost za kritičku refleksiju kulturnih promena koje Crkvu nisu mogle da ostave u nepromenljivom vidu – kako je to, uostalom, bilo vekovima – zbog odbijanja racionalne diskusije. S tim je bilo povezano nepoverenje prema tradiciji sholastičkog racionalizma koji je – ma koliko važan u istoriji kulture – prestao da bude uspešan i ubedljiv. Takođe su smatrali da odvajanje Crkve od države ne škodi samo Crkvi već da, oslobađajući je čisto političkih zadataka i sporova, diplomatskih intriga i semiteokratskih iskušenja, hrišćanstvu vraća njegov pravi smisao. Prihvatali su i blagotvorne, uostalom i neizbežne demokratske promene.
Naravno, ovo je uopšten sažetak. Nije postojao Centralni komitet modernista, uglavnom su radili pojedinačno, iako su se poznavali i razmenjivali pisma, o različitim stvarima imali su različita mišljenja ili su ih u različitoj meri izražavali radikalno. U Loazija koji je bio najpoznatiji, najviše se sumnjalo da koristi smicalice.
Modernisti su takođe govorili da religiozna iskustva nisu isto što i priznavanje dogmatskih formula, premda je to odlučujuća stvar.
Šta je nepromenljivo u Crkvi? Ja nisam pozvan da odgovaram na takva pitanja. Za mene su to tekstovi Novog zaveta, koji se neprestano iznova interpretiraju, te samo naizgled deluju nepromenljivo. Međutim, ne treba gubiti iz vida da teorija evolucije dogmi lako može preći u radikalni bultmanizam (Rudolf Bultman, nemački istraživač Biblije i teolog koji je pokušavao da demitologizuje Bibliju i da je reinterpretira u duhu egzistencijalizma – prim. prev.), tvrdeći da je sve, bez ostatka, u doktrini i tradiciji prepušteno na milost i nemilost civilizacijskih preobražaja, da u veri nema ničeg trajnog, da će se vremena promeniti i da će se hrišćanstvo možda izražavati rečima koje su u potpunoj suprotnosti s onima koje se danas koriste. Kuda ta granica tačno prolazi – to ne umem da utvrdim.
Takođe moramo da znamo da su modernisti, kao uostalom mnogi današnji ljudi Crkve, smatrali da je i u svim drugim religijama sačuvano, iako u nesavršenom ili malo savršenom vidu, zračenje božanske svetlosti, da je Bog celokupno čovečanstvo obdario darovima duha, premda je sve što ljudi dobijaju od Boga filtrirano kroz istorijski promenljive uslove. Prema tome, modernisti su bili pioniri tzv. ekumenizma.
Poznato nam je da su mu pretile dve suprotne opasnosti, kad god je u Crkvi dolazilo do kriznih situacija, jer se radilo o prilagođavanju novim civilizacijskim uslovima. Tada imamo dilemu: kruto odbijanje svih ustupaka koje »svet« zahteva je opasno, s obzirom da Crkvu može potisnuti na pozicije izolovane sekte. I veći ustupci su opasni, jer izazivaju nesigurnost među vernicima i brišu, da tako kažemo, religijski identitet Crkve. Niko unapred ne može da utvrdi koja je opasnost veća i kako naći bezbedniju »sredinu«. Ako govorimo o »prilagođavanju« novim civilizacijskim uslovima, ne mislimo da Crkva bez kolebanja treba da podleže svemu što je u datom trenutku pomodno – ideološki ili običajno, jer Crkva često mora da bude »protiv« sveta. Modernizam se susreo sa apsolutnim neprijateljstvom. Crkva se u celini godinama borila s tom zarazom, što ju je oslabilo, jer ju je deo evropske inteligencije s kojim je računala odbacio, videći u toj kampanji, ne bez razloga, trijumf »konstantinske« reakcije, osvetu klerikalnog birokratizma, beznadne pokušaje ostvarenja semiteokratskih pretenzija, nemogućnost prihvatanja Razuma koji nije neprijatelj religije, već samo kritičar institucije koja treba da zamenjuje živu veru… S tim što moramo da priznamo da je napetost između žive vere i institucije neizbežna.
Kao što vidimo iz kasnije perspektive, Crkva jednostavno nije mogla da prihvati sve što su modernisti proklamovali. Međutim, mogla je da prihvati da su to ljudi dobre volje, umesto da i dalje koristi snažne osude i pretnje.
Postsaborne promene su u priličnoj meri proizlazile iz duha reformi koje je modernizam zahtevao (mada se, naravno, nije radilo o neposrednim »uticajima« modernističke literature). U Crkvi su pobedila pravila istorijske kritike, potiskujući mnoga ukorenjena i suvišna verovanja, koja su pretendovala na istinu u smislu poklapanja s činjenicama. Poljski čitalac tzv. Biblije milenijuma u komentarima opaža mnoge stvari koje su donedavno izazivale gnev i suprotstavljanje, iako se Crkva nije srušila zbog toga što se Mojsije više ne smatra autorom Petoknjižja. Crkva je prestala da osuđuje jeretike i inoverce, traži sporazum sa drugim hrišćanskim religijama, takođe i sa Jevrejima, veoma je proširila ulogu laikata u crkvenom životu, izvela je ogromne promene u liturgiji itd., mada ovde ne mogu da rezimiram Sabor.
Razumem odbojnost ili tugu katolika, kojima se mnoge od tih promena, makar i površne, čine promenama njihovih religioznih navika. Razumem već oslepelog kardinala Otavijanija koji je rekao da je srećan što je star i što će uskoro umreti, jer se nada da će još uvek umreti u katoličkoj crkvi. Razumem i arhibiskupa Lefevra kada kaže da je Crkva zaražena modernizmom. U pravu je, jer se modernizam na različite načine utemeljio u Crkvi, s tim što bi kretanje utrtim stazama za Crkvu predstavljalo mnogo veću opasnost. I ja (ništa ne tražeći, niti imajući bilo kakva prava da Crkvi nešto savetujem) iz čisto estetskih razloga više volim Tridentsku misu i veoma žalim za latinskim (latinski je bio važan za osećanje jedinstva katoličanstva, a ne iz estetskih razloga), jer sam od detinjstva naviknut da sveštenici idu u mantijama i voleo bih da tako i dalje ostane, iako to, naravno, nema ničeg zajedničkog s doktrinom. Poznato mi je da je Sabor između ostalog rezultirao i političkim pokretima u okviru tzv. teologije oslobođenja, koji gotovo ništa nisu ostavili od hrišćanske vere i po svoj prilici bi se maksimalno trudili da Crkvu učine trockističkom ili maoističkom sektom. Međutim, zadovoljan sam što se Crkva pod takvim pritiskom stavila na stranu bespomoćnih i siromašnih ljudi, što je jednoznačno prihvatila ideju o ljudskim pravima koja se izvodi iz Francuske revolucije i pravila demokratskog života, što je ukinula antimodernističku zakletvu. U kolektivnom životu sve je dvoznačno i nesigurno, a tako će zauvek i ostati, bar do strašnog suda.
Znak. S poljskog prevela Biserka Rajčić
