Odnos Drzave Prema Problemu Evropskih Jevrejskih Emigranata

Однос државе према проблему европских јеврејских емиграната
Iz knjige: POPOVIĆ, Nebojša, Jevreji u Srbiji 1918-1941, Institut za savremenu istoriju (nema godine, nema ISBNa
Тридесете године избациле су у први план проблем јеврејских емиграната из земаља централне Европе. Долазак националсоцијалиста на власт у Немачкој, почетком 1933. године, са антисемитизмом као једним од основних обележја унутрашње и спољне политике, иницирао је највеће миграције јеврејског становништва у модерној европској историји. Егзистенцијално угрожени, Јевреји су почели да се исељавају из Немачке, а крајем 30-их година и из Аустрије и Чехословачке, када су те земље дошле под непосредну власт Немачке. Једна од ретких европских земаља, која је омогућила привремени (или стални) боравак централно-европској јеврејској емиграцији, била је Краљевина Југославија.
Први емигранти из Немачке почели су да пристижу у Југославију одмах по доласку националсоцијалиста на власт, прецизније фебруара 1933, а први јачи талас уследио је априла те године. Долазили су појединци и породице, са пртљагом и без њега, неки са намештајем и новцем, а неки само са оним што су имали на себи. Прва станица у Краљевини била им је јеврејска општина у Загребу, као већа јеврејска општина најближа северном граничном прелазу. У акцији за помоћ активирале су се све релевантне јеврејске институције, а руковођење целокупном акцијом збрињавања преузео је СЈВО. Поред организовања Одбора за прихват и смештај, Савез је основао Централни фонд за финансирање целокупне акције. Међутим, врло брзо се показало да јеврејска заједница у Југосла-вији неће мођи да обезбеди извршавање овог замашног задатка само из сопствених средстава. Ради тога СЈВО успоставио је везе са одговарајуђим јеврејским институцијама у иностранству, и то са: JOINT-ом (Jewish Joint Distribution Commitee) и НIСЕМ-ом (Hebrew Immigrant Aid Society) из Њујорка, односно са њиховим дирекцијама у Паризу. Представници СЈВО успоставили су солидне контакте и односе са овим организацијама и обезбедили помоћ која се из године у годину повећавала. Дефинитивни биланси говоре да је за акцију збрињавања јеврејских емиграната, у периоду од 1933. до 1941, укупно обезбеђено 78.745.000 динара, од чега је јеврејска заједница у Краљевини обезбедила 41.575.000, ЈOINT 21.650.000, а НIСЕМ 15.520.000 динара. Ради повећаног и стабилног прилива средстава за ове сврхе, СЈВО је од 1. јануара 1939. завео принудни социјални допринос до 40%, на бази редовног општинског приноса. 38
Подаци о броју јеврејских емиграната, који су у првој години потражили уточиште у Краљевини, драстично се разликују од извора до извора. Министар унутрашњих послова Живојин Лазић, у дебати у Сенату крајем 1933. године, изнео је податак да је до тог тренутка (до 30. новембра 1933) у Краљевину пристигло око 800 немачких Јевреја, од чега у земљи и даље борави око 200 душа, док је "преко 600 њих отишло у Палестину". 39 У истој дебати овај податак потврдио је и сенатор др Исак Алкалај, врховни рабин, дајући нешто прецизнију слику: "Према статистичким податцима којима располажу наши Одбори за потпомагање избеглица, њих данас има у нашој земљи свега око 205, и то у Осијеку један, у Сарајеву три, у Загребу 110, у Београду 91, а прошло је кроз нашу земљу њих 662, и то: кроз Осијек 23, Нови Сад 88, Суботици 117, Загреб 186 и Београд 248". 40 Међутим, загребачки Одбор је током 1933. године регистровао 4400 избеглица. 41 Прецизне податке о броју јеврејских избеглица немогуће је утврдити, јер је потпуно извесно да се одређени број није ни обрађао одговарајуђим јеврејским институцијама, а сасвим је извесно и да је један број њих успевао да избегне и регистрацију код надлежних југословенских државних органа. Загребачки Одбор извештава о 4200 регистрованих јеврејских избеглица у 1934. години. 42 У периоду 1935-1937. године дошло је до осеке у приливу избеглица у Краљевину. У јануару 1938. према подацима изнетима на седници Главног одбора СЈВО "у целој земљи нема више од 300 избегличких душа". Нови веђи талас уследио је после аншлуса Аустрије, марта 1938. и окупације Чехословачке следеће године. У 1940. години појављују се и избеглице из Мађарске. То су били они Јевреји који су се, бежеђи из Немачке, Аустрије и Чехословачке зауставили у Маћарској. Мађарске власти ставиле су их пред избор преласка илегалним путем у Југославију или повратка у земљу из које су дошли. 43 У лето 1940. СЈВО бринуо је о око 3000 избеглица. 44 Најприсутнији податак на који се наилази јесте да је, у периоду од 1933. до априла 1941, у Краљевину Југославију ушло око 55.000 јеврејских емиграната, од чега је њих око 4.000 у земљи дочекало априлску окупацију.
Однос југословенске државе према овом проблему, који по својој природи и обиму није могао бити само јеврејски, током овог периода био је променљив. У почетку југословенске власти нису стварале проблеме око уласка и боравка јеврејских избеглица. Југословенски Црвени крст одмах је ставио на располагање педесетак кревета Одбору за помођ емигрантима. У "Споменици СЈВО…" забележено је да је готово извесно то била и остала једина материјална помоћ пружена од нејеврејских организација. 45 Међутим, извори сведоче да је помођ пружана и у каснијем периоду.46
Разматрајуђи проблем јеврејских избеглица у годинама пред рат Милан Ристовић бележи: "Судбина јеврејских избеглица и многобројне дилеме у вези тога покренули су у врху државне управе дуготрајну расправу о решењима која су - како је истицано - требало да осигурају државни интерес, унутрашњу сигурност и - на другој страни - задовоље велике силе на различите начине уплетене у избеглички проблем. Уз политичку, проблем је имао изражену моралну и етичку страну, о којој се такође морало водити рачуна…. Расправе о проблему избеглица биле су вођене на различитим нивоима; у њих су била умешана различита министарства, војне, бановинске и локалне власти, приватна лица, представници домађе јеврејске заједнице, јавност, као и председник владе."47 Ристовић на истом месту закључује да су у одрећивању југословенских државних власти према овом проблему "мотиви политичке природе и у овом случају потиснули морална и етичка питања". 48 Овакав закључак свакако се не односи на почетни период третмана јеврејских избеглица.
О толерантном односу државе према јеврејским избеглицама, у почетној фази, сведочи и расправа вођена у Сенату 30. новембра 1933. Расправа је отворена на основу интерпелације сенатора др Ивана Мајстровића упуђене министру унутрашњих дела "по предмету дозволе уселитбе и трајног боравка на територији државе скупини од 350 избјеглих јеврејских породица из Њемачког Рајха".49 Сенатор Мајстровиђ затражио је од министра да потврди или демантује новинске вести о издавању поменуте дозволе, као и објашњење о критеријумима којим се руководио у овом поступку. Мајстровиђ је тврдио да се он сам не руководи никаквим антисемитским побудама или циљевима, што се из текста интерпелације не може поуздано закључити.50 Указивао је да се овде пре свега ради о "германским Јеврејима или Ескеназима који су се теком давних и недавних времена к нама незвани и нежељени доселили… они су увек били најжилавији носиоци пангерманске културтрегерске мисије на Балкану и ослонац протународних режима". Тврдио је да се они искључиво баве трговином и да су веђ у том смислу направили про-блеме у пограничним крајевима Француске у којима су нашли склониште. И током саме дебате И. Мајстровић је поновио "да ме при овом кораку нису руководиле никакве антисемитске побуде, с разлога што код нас нема никаква антисемитизма", али је указивао "да смо опкољени самим државама у којима је антисемитски покрет веома развијен и оправдана је бојазан да може доћи час да Јевреји, који више не буду нашли даље могућности опстанка у дотичним државама буду присиљени доћи нама, а што би могло да буде од велике погибељи у националном, политичком и социјалном погледу". Своје учешће у дебати завршио је у још оштријем и експлицитнијем тону: "… ако хоћемо да се одбранимо од антисемитизма, онда треба да се на време одбранимо од семитизма. Ми морамо настојати свим средствима која стоје држави на расположењу, да се јеврејски елеменат у нашој држави не повећава, јер док је тај елеменат у оном броју у коме се он данас налази, он не претставља никакву погибао, али нико то не може да каже за случај, кад би се тај елеменат имао да повеђа услед прилика у сусједним држава-ма или иначе". Мајстровић је изразио сумњу у податке о броју избеглица које су изнели министар унутрашњих дела и др Исак Алкалај.51
Живојин Лазић, министар унутрашњих дела, обавестио је сенаторе да је "у сагласности са Министарским саветом, одобрио једном мањем броју немачких емиграната јеврејског порекла да склањајући се из Немачке могу доћи у нашу земљу. При одобрењу њихова доласка није се одлучивало и о трајности задржавања на територији Краљевине, већ о пружању азила у њиховој невољи… Питање држављанства, према томе, сада ниуколико не долази у обзир… могло би се поставити тек после 10 година, колико се по Закону о држављанству за стално пребивање на нашој територији тражи". У одговору на питање о разлозима и критеријумима за одобравање дозвола за улазак, министар Лазић наводи "да је позната традиција наше земље да дајемо азил политичким емицрантима и урођена наша сношљивост према свим верама", а да је такође "познато да су наши Јевреји увек живели у слози са нашим родом и сарађивали у стварању Југославије и на бојним пољима и иначе у изградњи њене и материјалне и духовне културе". Ж. Лазиђ је указао и на економске разлоге: "Међу тим емигрантима има имуђнијих људи, који су дошли са намером да код нас свој донети капитал пласирају сами или у заједници са нашим држављанима. То, као и њихове везе са западним тржиштима може бити од користи нашој привреди". Лазиђ се није сложио са проценом да држави прети велики прилив јеврејских избеглица, јер је "Краљевска влада водила рачуна о тешким економским приликама код нас, те се пријем тих емиграната ограничио на меру коју можемо поднети", а уједно је тврдио "да они и сами своје бављење код нас највеђим делом сматрају привременим. Они се овде прихвате, одморе и припреме за даљи пут у своју националну државу Палестину".52
У расправи по овом питању, уз Мајстровића и Лазића, учествовао је и једини Јеврејин међу сенаторима др Исак Алкалај, врховни рабин, говоређи у тону захвалности Краљевској влади: "Чим је почело прогањање у веђој мери, ми смо замолили Краљевску владу, да допусти емиграцију у нашу земљу извесном броју тих избеглица. Краљевска влада, што истичем са захвалношђу, одазвала се нашој молби и г. Министар унутрашњих послова издао је пограничним властима наређење, да се са избеглицама поступа хумано и толерантно и да им се не праве нарочите сметње да се код нас, за сада провизорно настањују".53
Без већих сметњи од стране југословенских власти, улазак јеврејских избеглица трајао је све до аншлуса Аустрије. Повећани прилив, јачи утицај немачке на југословенску политику, као и унутрашња појава антисемитизма утицали су на промену става југословенске државе по овом питању. На прве веће сметње приликом уласка у Краљевину наишла је група бургенландских Јевреја (43), која је пуна два месеца под тешким околностима провела на југословенско - немачкој граници (април-јун 1938). Министарство унутрашњих послова одобрило им је улазак тек када је добило писмене гаранције председника и потпредседника СЈВО да ће цела група у најкраћем року напустити Југославију.54 Пооштравање контроле на границама и увоћење посебних услова за добијање боравишних дозвола и пролазних виза за јеврејске избеглице били су уобичајени почетни кораци које су предузимале многе европске државе. За таквим мерама посегнула је и влада др Милана Стојадиновића.55 Уз пооштрено издавање улазних виза и контроле на границама Краљевине, повремено је забрањиван и транзит транспорта Јевреја за Палестину преко државне територије, а др Бернард Стули наводи да је Министарство унутрашњих послова издало 26. јануара 1938. нарећење пограничним властима у вези са јеврејским избеглицама из Румуније, које садржи и налог: "… да се не задржавају у нашој земљи и ако се такав случај деси, да такво лице одмах одстране из земље…"56
Током 1938. године југословенска држава донела је низ огра-ничавајућих мера.57 Октобра 1939. у Министарству унутрашњих по-слова урађен је пројекат Уредбе о страним Јеврејима. Неопходност доношења уредбе министар унутрашњих послова образложио је низом разлога:"Сваким даном у држави се повеђава број страних Је-вреја, а власти не знају како ђе с њима поступати. С једне стране потребно је заштити државне интересе и оправдане интересе држав-љана, а с друге стране треба показати осеђање човечности према људима који су судбински осуђени да се потуцају из једног краја света у други без домовине и заштите. Уредбом се хође показати властима јасан начин како ђе заштити државне интересе а страним Јеврејима дати на знање да ђемо их у држави трпети само ако буду својим понашањем то и заслужили."58 У основи, пројектом Уредбе дозвољавао се улазак страним Јеврејима у Краљевину, "али не свију и сваког".59 Разврстани су у три категорије:
"1) они који су дошли пре 1.јануара 1935. године легалним путем;
2) они који су дошли пре 1.јануара 1935. године илегалним путем и
3) они који су дошли у државу после 1.јануара 1935. године нарочито из Немачке и других земаља у којима за јевреје постоје изузетни прописи."60
Прва категорија је изједначена по правима са осталим страним држављанима, док је другој и трећој категорији ограничено кретање у оквиру места одрећеног за боравак. За оне којима се буде ускратила дозвола боравка остављао се одређени рок (не мањи од месец дана) да напусте земљу, а за оне који не напусте земљу у задатом року налагало се упућивање у скупна боравишта.61 Не постоје трагови да је ова Уредба ступила на снагу, али је извесно да је Министарство унутрашњих послова расписом Пов. I бр. 4828 од 8. фебруара 1940. прописало начин поступка оним јеврејским избеглицима које су се у Краљевини задржавале без дозволе боравка. Расписом је предвиђено да се ове избеглице морају сместити у групна боравишта "где ће се издржавати о своме трошку."62 У годинама пред рат СЈВО образовао је око 15 сабиралишта у Краљевини, кроз која је прошло преко 3000 лица. СЈВО је примио на себе обавезу њиховог финансирања.63 Прва групна боравишта образована су на територији Бановине Хрватске где су у фебруару 1940. биле смештене 534 избеглице.64 Бан Дунавске бановине одобрио је организовање скупних боравишта у Сремској Митровици и Руми за по 60 јеврејских избеглица.65
Већину ограничавајућих мера усмерених према јеврејским избеглицама југословенске власти доносиле су под спољним притиском. Од посебног утицаја на политику југословенске владе према јеврејским избеглицама био је британски дипломатски притисак усмерен на спречавање проласка избегличких транспорта из средње Европе на њиховом путу ка Палестини. Ово је био део британске политике спречавања даљег масовног усељавања Јевреја у Палестину. Притисак је постао посебно снажан крајем 1939. и почетком 1940. године. Роналд Кембел, посланик Уједињеног Краљевства у Београду, по инструкцијама из Лондона предузимао је мере да од југосло¬венске владе изнуди затварање Дунава, главног избегличког транспортног пута, подневши 1. децембра 1939. оштру ноту своје владе због присуства велике групе јеврејских избеглица из Немачке, Аустрије и Чешке, која се налазила у југословенским водама очекујући наставак пловидбе ка Црном мору.66 Притисак се, пре свега, односио на тзв. "Кладовски транспорт". Због размера трагичних околности под којима се догађао, у то време, био је познат "на свих пет континената". У јесен 1939. у југословенским водама, на три брода ("Краљица Марија", "Цар Душан" и "Цар Никола II"), нашло се преко хиљаду јеврејских избеглица задржаних на путу ка Црном мору.67 Од краја децембра па све до маја 1940. транспорт је био смештен у зимовнику у Кладову, када су избеглице искрцане и смештене у самом Кладову.68 По наредби министра унутрашњих послова крајем лета 1940. године 1200 избеглица пресељено је из Кладова у Шабац.69 На Јеврејском гробљу у Београду данас стоји споменик подигнут у знак сећања на 800 Јевреја из Аустрије побијених 25. октобра 1941. у Шапцу.
Уобичајени пут преко којег су јеврејске избеглице тих година покушавале да обезбеде улазак у Краљевину ишао је преко захтева за издавање туристичких виза. У Министарству унутрашњих дела, на једном од многобројних састанака посвећених овом проблему, ју-на 1939. донети су закључци о даљем режиму издавања виза за европске Јевреје. Извршена је јасна подела на Јевреје придошле из европских земаља где њихов положај није угрожен (Француска, Енглеска, Белгија, Турска и др.), а који су се нашли на либералном режиму издавања виза, док се за Јевреје избегле из земаља где им је боравак био угрожен, изричито захтевало ограничено издавање виза на рок од три месеца.70 У државним структурама изражавала се бојазан да би претерано усељавање Јевреја у Краљевину Југославију изазвало ширење појаве антисемитизма, поготово што се према полицијским извештајима "готово сви Јевреји баве кријумчарењем девиза и валута".71 На пооштрени режим уласка утицали су и извесни економски разлози. По проценама релевантних државних служби, боравак Јевреја довео би до пада туристичког биланса земље, јер су забележени протести туриста, пре свега из Немачке, због присуства великог броја Јевреја у домаћим летовалиштима.72 Неки подаци говоре да су нпр. преко половине маћарских туриста чинили маћарски Јевреји.73
Од јесени 1939. готово целокупан рад СЈВО и његових органа био је у знаку помоћи избеглицама и регулисања њиховог статуса у Краљевини. СЈВО је небројено пута интервенисао код југословенских власти. У једном извештају о раду Извршног одбора из маја 1940. записано је:"Наши су представници у извештајном периоду били шест пута код господина Министра унутрашњих послова, а готово свакодневно код његовог помоћника."74 За резултате таквих својих активности Извршни одбор закључује да су"успеси, које је тешко постизавао били више индивидуалне него начелне и генералне природе".75 Ради обезбеђивања несметаног боравка у Краљевини, појединци међу јеврејским избеглицама прибегавали су фиктивном склапању бракова са лицима југословенског држављанства. На основу низа полицијских извештаја, Министарство правде затражило је од СЈВО-а извештај о броју фиктивних бракова склопљених између јеврејских избеглица и југословенских држављана. У одговору СЈВО тврдио је да је склопљено око 30 бракова између југословенских држављана и Јеврејки страног држављанства, али да готово сва венчана лица живе у несумњивој брачној вези.76 СЈВО је, у вези са овим питањем, упутио циркулар свим јеврејским вероисповедним општинама 19. октобра 1938, у коме захтева од рабина и осталих свештеника "да пре вршења акта венчања највећом брижљивошћу испитају у границама својих надлежности да ли верници приступају склапању брака из мотива и у циљу како га предвиђају верски прописи и државни закони… Ако би г.г. рабини или свештеници у појединим случајевима да посумњају у постојање та-ових законских мотива, нека се за даље инструкције изволе обратити господину Врховном Рабину".77 Мећутим, СЈВО је у свом извештају Министарству правде указао на други проблем, а то је масовно прелажење Јевреја емиграната у хришћанске вере "чему кумују несавесни посредници за стицање држављанства и дозволе боравка који их саветују да промене веру, уверавајући их да ће само тако добити југословенско држављанство, односно дозволу борав-ка".78 СЈВО је изашао са податком да је у Загребу "око 300 лица прешло из јеврејске у католичку веру, да би потом из ње прешли у православну веру, јер их као Јевреје Српска Православна црква не прима".79 Постоји и сећање Александра Демаја да је адвокат Мориц Демајо, његов отац, успевао да преко неких познанстава у Сопоту обез-беди југословенско држављанство појединим избеглицама.80
Поблем јеврејских емиграната постојао је још у 20-им годинама, али у далеко блажој форми, мањем обиму и другачијег карактера. Проблем је био везан, пре свега, за Јевреје из Пољске, који су долазили у Краљевину Југославију. Краљевско посланство у Варшави известило је октобра 1925. Министарство унутрашњих дела следеће: "У последње време Краљевством Посланству обраћају се у већем броју овдашњи Јевреји и траже му визе за одлазак у нашу земљу ради трговачких послова. Како је Министарство повукло своја наређење Пов. бр. 13519 од 9. новембра 1921. године и Пов. бр. 2943 од 19. марта 1922. године о забрани давања виза пољским Јеврејима за улаз у нашу Краљевину, а с обзиром да ови имају уредне пољске пасоше, Краљевско Посланство је принуђено издавати им визе за улазак… Међутим, према обавештењима које Посланство има, ови пољски Јевреји, кад једном уђу у Краљевину, покушавају да добију од наших полицијских власти продужење визе за боравак, па чак и дозволу за настањење".81 Полицијски извори наводе да је мотив пољских Јевреја био да се настане у земљи "где је власт запречила ширење бољшевизма и где је увоз велики".82 Извештаји говоре да су долазили у Загреб и Београд, али да је за већину одредиште била Сента, која је још у доба Аустроугарске била центар окупљања пољских Јевреја.83 Градоначелник Сенте, почетком 1927. године, извештава Министарство унутрашњих дела да се пољски Јевреји баве искључиво трговином, и то трговином сваке врсте "и како су они познати као способни трговци, јасно је, да је њихов боравак и рад на уштрб интереса наших грађана. Они су наметљиви, лукави, препредени и врло вешти трговци, који се баве препродавањем различите робе, која често пута није царињена, не плађају ни државне ни општинске порезе, и на тај начин са много јефтинијим ценама чине велике штете нашим честитим и вредним трговцима, који плаћају порезе на свој обрт и рад. Крајње је време, да се пољским Јеврејима забрани боравак у нашој земљи, а нарочито за град Сенту, где је њихово главно седиште и састајалиште… није искључено и то, да се баве шпијунажом у корист разних држава…"84 Држава је, почетком 1927. године, одлучила да коначно предузме нешто у вези са овом појавом. Министарство унутрашњих дела упутило је циркулар великим жупанима: "Како боравак и пословање ових пољских Јевреја у нашој средини не може бити од какве користи ни по наше грађане, а ни по интересе државе, већ само на штету, то се молите да издате наређења свим подручним вам властима, да ускратите даљи боравак свима онима пољским Јеврејима који су дошли у Краљевину после 1. јануара 1926. године и којима је виза дата од стране нашег Представништва на страни истекла, а немају одобрење овог Министарства за дужи боравак. "85
Све наведене мере, које су у појединим периодима имале ограничавајући карактер, биле су доношене првенствено ради заштите државних интереса. Без обзира што су неке од њих биле усмерене против интереса Јевреја, извесно је да у њиховој психолошкој подлози није био садржан антисемитизам, већ можда тек неки појавни облици ксенофобије, с обзиром да су све ове мере биле искључиво усмерене према Јеврејима-странцима.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License