Odlazak Pesnika osetili smo svi mi koji kafanu smatramo značajnom društvenom ustanovom. Osetili smo ga onako hemingvejski- otišao je deo nas. Otišao je, zapravo, onaj deo koji je davao dušu našem začaranom kafanskom svetu. Gubitak smo posebno osećali u karakterističnom blago-pripitom stanju, u stanju kada svaki čovek misli da je glavni i da ga svi slušaju, a nema dovoljno upotrebljivog razuma da shvati da u takvom stanju svi slušaju samo sebe. Pesnik je baš u tim situacijama bio nezamenljiv. On nas je sve slušao i uvažavao. On se u pravom trenutku stvarao na pravom mestu, da bi sa punom koncentracijom preživljavao strahove i samoljublje nas pripitih nosilaca velikih svetskih ideja. Nagrada za to bila je skromna: čašica rakije. Posmatrajući iz svog ugla kafanski prolaznici su ga baš zbog toga, olako i nemilosrdno, proglašavali grebatorom, odnosno notornom pijanicom bez karaktera kojoj je glavni cilj da u kafani isprosi piće. Bahatost superiornih u ovom slučaju je dobijala svoju jasnu formu: mrzeli su čoveka koji im uopšte nije zamerao što ga ne shvataju.
A kako je, u stvari, Pesnik nestao iz naših života? To niko nije shvatio iz prostog razloga što niko nije ni pokušavao da shvati. Njegov slučaj je potvrdio situaciju da ljudi jedni druge, ne samo da ne shvataju, nego i ne primećuju ako ne moraju. Čovek se sunovratio u bezdan otudjenosti na čijem dnu ga čeka slatko-tužna tišina samoće.
Sve je počelo, odnosno završilo, Pesnikovom pesmom. On je bio pesnik jedne pesme. Po njoj je i dobio nadimak koji je postao ime (pravo ime mu, izgleda, niko nije znao). Ne zna se kada, ali sigurno je bilo davno, Pesnik je u trenutku inspiracije, ispevao pesmu. Kome i zašto, to pouzdano niko ne zna, ali istina je neprimetno zamenjena pretpostavkom; bio je zaljubljen u lokalnu lepoticu kojoj njen visok socijalni, odnosno društveni položaj nije dopuštao da prihvati ponudjenu ljubav. Ova varijanta se uklapala u rašireno narodno verovanje da nesrećne ljubavi proizvode pesnike i alkoholičare. Narod tu mnogo greši, jer alkoholičari ne piju zbog ovakve ili onakve ljubavi, nego zbog toga što vole alkohol.
Pesma je išla ovako: Gde će ti duša/Ti samo znaš za laž/ i taj što te sluša/I laži guta/Zna da si gad/ Prateći istinu lažnu/Ostao sam sam/A samoću strašnu/Od kad znam za sebe/Mrzeo sam ja
Visok, mršav, ispijen, neobrijan, Pesnik je na sebi, leti i zimi, nosio isto sivo odelo zamazano bojama (ponekad je radio pomoćne molerske poslove). Dok je govorio pesmu uvek je podizao desnu ruku uvis a otvoreni dlan okretao je prema licu. Govorio je kao da se obraća nekome na tom dlanu-onako Hamletovski. Pravi tenutak za nastup osećao je nepogrešivo, svojim univerzalnim sadržajem koji je vezuje za svakodnevna razočarenja, uklapa se u sve naše kafanske meditacije.
Dogodilo se to ovako: Jedne večeri u kafanu je ušao drug Bane sa trojicom mesnih fudbalskih zvezda. Vlasnik kafane, uz fizički izraženo uvažavanje, otpratio je svoje iznenadne goste do posebno aranžiranog stola. Pošto je munjevito posluženo posebno piće i meze, drug Bane je bacio svoj neumorni i zaslužni pogled po kafani. Nakon kratkotrajne analize rezultata osmatranja, nevidljivim pokretom pozvao je kafedžiju a ovaj se u položaju lumbalšijalgičkog napada stvorio pored njega. Drug Bane šapnu na uvo-mikrofon i stalak za mikrofon se naglo uspravi i odlučnim koracima podje prema stolu za kojim je sedeo Pesnik.
-Pesnik, ovog momenta da si napustio lokal!
Harmonija ljudi pića za stolom bila je poremećena. U prvom trenutku Pesnik je reagovao refleksno- ljubazno se obratio agresoru:
-A koji je razlog moliću?
-Higijenski! Tako zamazan ne možeš da sediš u moju kafanu. Drug Bane me je baš upozorio…..
Ono što se tada dogodilo iznenadilo je sve prisutne. Ja sam naknadno analizirajući dogadjaj došao do zaključka da se ipak takva reakcija Pesnika mogla očekivati. Sve ono što mu je život činilo crnim i beznadnim taj čovek je sabrao u jednu reč:laž. Od nje je stradao, od nje je bežao i uvek joj se vraćao. Znao je vrlo dobro u kom grmu leži zec, a u konkretnoj situaciji sa jedne strane grma stajao je on, a sa druge političar okružen fudbalerima.
Kocka je bačena. Ustao je naglo, krenuo korak-dva prema čistima, zauzeo poznat stav za deklamovanje, ali ovoga puta Hamleta je zamenio Emil Zola. Prst je bio upravljen na druga Baneta.
Gde će ti duša/Ti samo znaš za laž/I taj što te sluša/I laž guta/Zna da si gad/
Scena se završila tako što su Pesnika, ukočenog kao spomenik, kafedžija i kelner izneli iz kafane. Kafedžija se dugo i duboko izvinjavao drugu Banetu u svoje ime, u ime svih i u ime pijanog Pesnika. Da, najlogičnije objašnjenje je bilo da je za sve kriv alkohol, jer najlakše je hrabrog proglasiti pijanom kukavicom.
Drug Bane, u skladu sa svojom profesijom, bio je vrlo tolerantan: Incident je istog momenta zaboravio. Za njega je to bio rutinski potez. A Pesnik? On je dobio bitku a izgubio rat. U svojoj poslednjoj bitci potrošio je svu preostalu snagu. Predugo odlaganje pražnjenja nosi baš takvu opasnost: kada se dogodi kasno- katastrofa je neizbežna. Duh jednog osobenjaka umro je zauvek.
Već sledećeg jutra Pesnik je, lagano drhteći, stajao pred glavnim ulazom u opštinsku zgradu. Čekao je da se pojavi drug Bane da bi mu se izvinuo. Poluglasno se preslišavao. Na sebi je imao čisto i ispeglano odelo, verovatno pozajmljeno, jer mu je bilo kratko. Bio je obrijan i začešljan. Drug Bane mu je u trenutku promakao svojim suzdržljivim i brzim korakom. Pesnik je potrčao za njim, ali kod stepeništa ga je zaustavio portir.
-Kuda?
-Kod druga Baneta!
-Kod druga Baneta?! Opaaa! Pa on baš tebe čeka! Marš napolje!
Sledećih dana društvo u kafani slušalo je u epizodama o pokušajima Pesnika da klekne pred druga Baneta koji ga ignoriše. Pričao je zajapureni kafedžija. U početku je likovao, a kasnije je sa nama odtugovao tragediju jednog osobenog duha.
Ne znamo gde je i kako završio Pesnik. Možda još uvek živi u našem gradu, a možda je i u ludnici- kako neki pričaju. Ja ga više nisam video, jer u životu je tako: ljude vidimo samo na mestima gde ih očekujemo.
BORA RUDAN, časopis Razvitak 1988.g br.6, s.47-48.
PS. Drug Bane je u medjuvremenu presvukao ime ali Kladovo Pesnika više nema.
PS. Svaka sličnost sa kafedžijom Hranislavom, boemom Danilom Petrovićem Gordim, opštinskom zgradom, portirom i drugom Pavlom je nenameravna