Ivan Ninić
Od Sitting Bulla do Sadama Huseina
Kada su sedamdesetih godina proslog veka u modi bile otmice aviona, svet je bio vise zatecen senzacijama, nego zabrinut. Sve se desavalo tamo negde u svetu. Mladi palestinski teroristi svetili su se “cionistickim agresorima” i njihovim zapadnim saveznicima. Teroristi su bili neka vrsta zavodljivih svetih ratnika, koji su cesto znali da dirnu srca bledunjavih levicarki u Evropi. U otetim avionima, zenski taoci su se neretko zaljubljivale u svoje otmicare. Taj terorizam je ponekad dobijao apsurdne razmere, kao kada je mladi palestinski borac ispracao svoju prijateljicu Engleskinju u drugom stanju, a sa njom i bombu u njenom prtljagu. Zahvaljujuci samo vestini engleske obavestajne sluzbe, izbegnuta je katastrofa. Kada je u pitanju sveti rat, dzihad, sva su sredstva dozvoljena.
Danas, sve to deluje nekako davno, naivno, a za nekog i nadalje romanticno. Zavodljivi terotizam dobija daleko sire razmere globalne zarazne bolesti, za koji imaju razumevanje nemacki i ruski revansisti, arogantna francuska desnica, kao i levica svih boja i meridijana. Davno, pre Drugog svetskog rata, intelektualni, levo orijentisani Zapad, nazivao je sebe “saputnicima” komusta, a boljsevicko rukovodstvo ga je zvalo “korisnim idiotima”.
Danas je svet pun korisnih idiota Sadama Huseina. Nisu za njega, ali ipak imaju razumevanje za njegov otpor prema americkoj skautovskoj filozofiji zivota i ratovanja. Za mlade Palestinke Sadam Husein je jos uvek gever, tj. muskarcina. Humanitarci sveta su ujedinjeni u zelji da mirnim putem predju preko cinjenica.
U svetskoj stampi pominju se dve moguce strategije osvajanja velikih gradova: ruska, primenjena prilikom opsade Budimpeste, Berlina ili Groznog, i americka, koja se upravo odvijala pred nasim ocima u Bagdadu.
Liberalna ili desnicarska, americka vojna dokrtina pretenduje da bude obzirna. Zbog pritiska antiratnih demonstracija ili svoje doktrine, americki ratni stratezi su se u poslednjem trenutku opredelili za “meksu” varijantu ratovanja, tj. ne za blickrig i ne za totalno razaranje “tepih” bombardovanjem. Rusi nisu imali problema sa koncepcijom: energicnim zahvatom skalpela se cesto, ali ne uvek, izbegava nesnosno i bolno mrcvarenje. Oni su u Berlinu, za tri dana, usmrtili 80.000 ljudi, a u Ceceniji ratovali tri godine i pokosili 200.000 zivota.
Nemci su 1941. godine unistili Beograd i za nekoliko dana poslali na onaj svet 12.000 ljudi.
Trupe “voljne koalicije” su za mesec dana zauzele iracku teritoriju od 750.000 kvadratnih kilometara, osvojili sve velike gradove, ukljucujuci i Bagdad, a bilans je 2.000 civilnih zrtava, mada je broj poginulih arapskih vojnika daleko veci. Naravno, svaki zivot je dragocen, ali je bitan i broj stradalih.
Problem ljudi je u tome sto mnogi od njih ne znaju sta im je prioritet. U vrednost rada veruju samo Zapad i Daleki istok. Na svetu ima nesto manje od dvesto drzava, ali jedva dvadesetak njih su u stanju da se same izdrzavaju. Neravnopravnost pociva na materijalnoj zavisnosti, dok americka filozofija zivota pociva na proizvodnji i ona je namece ostatku sveta. U tome je sustina Novog svetskog poretka (NSP).
Saniranje situacije na Bliskom istoku je deo plana NSP, nagovestenog nakon Zalivskog rata, pre dvanaest godina. Dobio je cvrsce obrise nakon 9/11, avganistanske ekspedicije i obaranje talibanskog rezima, ali svoj pravi zamah i nameru iskazuje u redefinisanju i prekrajanju irackog drustvenog bica.
Irak je savrsen model za americke vojne i ekonomske stratege. Nije cudo sto je na tom tlu kolevka nase civilizacije. Ima idealni geopoliticki polozaj. Na plodnom tlu, izmedju reka Tigra i Eufrata, deli strateski vazan Bliski istok od bogatog podrucja Srednje Azije i saudijskih naftonosnih polja. Zbog toga je bio na meti mnogih osvajaca. U 13. veku su ga osvojili i opustosili Mongoli, opljackali muzejsko blago, spalili rukopisne knjige klasika i unistili irigacioni sistem Bagdada. Tri veka kasnije, za prevlast iracke prestonice otimali su se Turci i Persijanci, da bi 1638, posle pobede Murata IV, ostala pod otomanskom dominacijom do kraja Prvog svetskog rata.
Porazivsi Turke, Englezi su od Bagdada stvorili moderan grad. Medjutim, u Iracane se uvukao crv nepoverenja i mrznja prema kolonijalnoj dominaciji Zapada. Sadam Husein je, kao svi nacional-socijalisti, populisticki igrao na nacionalisticku kartu. Bliskoistocna metropola poprima neku levantinsku socijalisticku velegradsku bezbojnost.
Dolaskom Amerikanaca u Irak, Bagdad dobija novu sansu i znacaj. Nemacka i Japan su slicnu sansu, nakon Drugog svetskog rata, sjajno iskoristili. Uz pomoc pobednika, demokratisali su svoje drustvo, sto je dovelo do nevidjenog privrednog rasta u ovim porazenim drzavama. Ukoliko se Iracani uspesno odupru revansistickim tendecijama upravo oborenog rezima, siitskom fundamentalizmu i vahabskoj ortodoksiji i hrabro prihvate mogucnosti i izazove savremenog sveta, njihove sanse ce biti neogranicene. Irak je bogato urbano drustvo sa socijalnom strukturom drukcijom od njegovog pustinjskog okruzenja. Ukljucivanjem u savremene tokove Zapada, Bagdad bi mogao da postane steciste i srediste mnogih medjunarodnih institucija, kao sto su nekada to bili Pariz, Zeneva ili Bec. Bagdad, kao stalno sediste OPEC-a, zar ima neceg prirodnijeg?
Takva projekcija buduceg Iraka je moguca samo uz pomoc Sjedinjenih Drzava. Partnerstvo te vrste imalo bi obostranu korist. Irak bi dobio sponzora najviseg ranga, a Amerika bogatog partnera u sredistu tektonskog Srednjeg istoka.
Kada je u predizbornoj kampanji Dzordza Busa, savetnik za nacionalnu bezbednost, mocna Kondoliza Rajs, nagovestila da ce se strateski interesi Sjedinjenih Drzava pomeriti iz Evrope, pa i sa Balkana, na Istok, Srednji i Daleki, to kod mnogih nije shvaceno onako kako je bilo receno. Tekuci dogadjaji u prednjoj Aziji upravo demonstriraju njenu misao i nameru. Pritom, ona ima podrsku, ne samo svog predsednika, vec i njegovog uticajnog okruzenja, za koje je rat, kao i sve u toj zemlji, business as usual, a koristan partner u biznisu je uvek potreban.
Kada je 1890. Amerika savladala i poslednje uporiste starosedelaca kontineta, Indijance, i porazila njihovu velicinu, legendarnog poglavicu Sitting Bulla, njima su ostale dve mogucnosti. Ponosni, nacinalno zadojeni, resili su da zive u svojim rezervatima i da se izdrzavaju praveci dzindzuve za turiste. Ostali, manje ponosni, ali shvatajuci novi duh vremena i sopstvenu sansu, postali su Amerikanci nastupajuceg vremena u kome su novi limesi merilo civilizacije, kojima su nekada odredjivane granice Rimskog Carstva.
Apis, 24.04.2003