OD KOSOVA DO JADOVNA
PUTNI ZAPISI JEROMONAHA ATANASIJA JEVTIĆA
Preuzeto sa internet stranice “Projekat Rastko” http://www.rastko.org.yu/kosovo/istorija/kosovo-jadovno.html Izdavač: Atanasije Jevtić, 7. jula 5, Beograd • Urednik: Amfilohije Radović • Recenzent: Živorad Stojković
Na Jadovnom na Velebitu
Iz Plaškoga, preko Plitvica, Vrhovina i Otočca krenuli smo ka Gospiću i Jadovnom. I najzad, trećeg dana našeg hadžiluka, evo nas na Jadovnom.
Jadovno. Put iz Gospića prema Jadovnom vodi najpre asfaltnom cestom prema Brušanima i Karlobagu. Posle jedno 7-8 km skreće se desno u selo Trnovac, na mestu gde skreće i kameni put za Smiljane, rodno mesto Nikole Tesle, takođe mnogostradalno srpsko selo pod Velebitom kao i brojna druga sela u Lici.
Malo hrvatsko selo Trnovac nalazi se u samom podnožju Velebita, nepuna 2 km od puta Gospić - Karlobag. Neposredno iza njega počinje uspon obroncima Velebita do Jadovnog. Interesantno je zapaziti da se na izlazu iz Trnovca ka Velebitu nalazi rimokatolička crkva "Gospa od sedam žalosti", a iznad ove stepenasti "Križni put", upravo kraj puta za Jadovno. Čudna i nesvakidašnja simbolika! Žalosti i patnje Majke Božje zbog krstonosnog puta Sina Njenog. I onih, dodali bismo, koji tim krsnim putem pođoše na Jadovno mnogožalosno. Da li je ova crkva slučajno tako nazvana ili je kod čestitih rimokatolika ovoga kraja, hotimice ili nehotice, progovorila savest hrišćanskog sastradavanja sa prognanima pravde radi i sateranima nedužno i nevino u bezdane jame Jadovna? Bilo šta da je, proročka simbolika ovog hrama Bogomatere Raspetoga Hrista, kao i samo ime Jadovno, govore već mnogo sami po sebi.
O Jadovnu je pisano i napominjano, ali ne nikako dovoljno. Daleko manje nego što ono zaslužuje. U svojoj jedinstveno potresnoj veličanstvenosti ono i danas stoji tiho i nemo, pokriveno grobnom tišinom i mučeničkim mirom. Ako i neka ga, ono nije zaboravljeno.
Da pomenemo ipak dva novinska napisa, koji su se nešto pre našeg puta pojavili u štampi, a oba govore o Jadovnu. U "Ličkom Vjesniku" /izlazi u Gospiću, broj od 15. 6. 83./, u rubrici "Pisma čitalaca", objavljen je sledeći tekst jednog čitaoca: "Pročitavši to /reč je o akciji u opštini Titova Korenica da se obeleže "pre jame na Prijeboju u kojima je izgubilo život nekoliko stotina nevinih žrtava", tj. nevinih Srba - naša primedba/ sjetih se Jadovnog na Velebitu, gdje je za vrijeme NOB-a u jamu bačeno nekoliko hiljada nevinih žrtava. U namjeri da ukažem na dostojnije obilježavanje ovog mjesta, ne želim umanjiti značaj mjesta na području općine Titova Korenica. Dapače, smatram da sva ta mjesta treba dostojanstveno obilježiti. Vjerujem da gotovo nema odraslog čovjeka u našoj republici, kao i široj društvenoj zajednici, a da nije čuo za zloglasno Jadovno, koje je žrtvama ravno najvećim stratištima u našoj zemlji. Ipak, ovo spomen - obilježje izgleda jadno i nedostojno tolikih žrtava. U to sam se uvjerio kad sam nedavno boravio u Lici i posjetio to mjesto. Put do Jadovnog je veoma težak i gotovo nepristupačan. Za pješačenje je predaleko, a automobilom je krajnje rizično poći. Nema nikakvih oznaka ni putokaza. Onaj tko ne pozna ovaj kraj, vrlo teško bi došao do zloglasne Šaranove jame, koja je progutala tolike nevine žrtve. Sama jama je također grubo i nedovoljno obilježena. Ploča kojom je obilježeno ovo mjesto je minijaturna i teško uočljiva. Sve ovo djeluje jadno, napušteno, zaboravljeno i stravično. Upravo se pitam, kako do danas još ništa nije poduzeto da se ovo mjesto na neki način bolje obilježi. Tko je ovdje zakazao ? Bilo bi mi drago, kad bih u nekom od narednih brojeva vašeg lista pročitao nešto o poduzetim akcijama da se Jadovno učini dostupnim i da se bolje obilježi". Sledi potpis:
"Ilija Panjković, Bjelovar".
Drugi napis je iz pera inostranog novinara Heiko Floaua /U "Ziddojče Cajtung", Minhen, od 16. 9. 83./, gde između ostaloga stoji o Jadovnom ovo: "Kod Jadovna, u Lici, koja je naseljena Srbima i Hrvatima ali pripada Hrvatskoj, desetine hiljada pravoslavnih Srba bačeno je u jamu duboku stotinu metara. Ekumenizam? - pitaju se u pravoslavlju Srbije. Naravno! - tako odgovaraju, ali tek tada kada katolici i pravoslavni budu izrazili spremnost da u Jadovnu zajednički podignu pokajničku kapelu".
Toliko iz najskorije štampe o Jadovnu, a mi da se vratimo našem služabnom putovanju na Jadovno.
Od pomenute Gospine crkve u Trnovcu uspon uz Velebit ide oko 5-6 km, kamenim ali izlokanim putem koji vodi ličkom stranom Velebita kroz planinu, u pravcu Senja, dok se ne dođe na jednu omanju visoravan koja još od ranije nosi mnogo simbolično ime Jadovno.
Tu, na toj planinskoj zaravni, iza malog naselja Jadovno, u toku letnjih meseci 1941. godine bio je smešten relativno kratkotrajni ali zato sigurno najstravičniji ustaški logor, koji je kao isključivu namenu imao - genocidno zatiranje Srba, i to najpre Srba iz Like. Dovođeni su na Jadovno i Srbi iz drugih krajeva tadašnje N. D. Hrvatske, dovođeni i drugi ljudi iz "nehrvatskih skupina stanovništva", ali je Jadovno pre svega bilo jama i grobnica ličkih Srba. I to samo zato što su pravoslavne vere i srpske nacionalnosti.
Na izlazu iz ove jadovinske visoravni danas stoji drvena rampa, ali kako je rampa bila otvorena mi smo krenuli dalje. Put ide uz padine Velebita i dovodi nas do uske a na stotinu metara duboke Šaranove jame /ime je, kažu, dobila po čobančetu Šaranu, koje je nekada ranije u nju upalo/. Od Šaranove jame put ide koso uz planinsku padinu do jame na Grginom brijegu i do drugih ponornih jama kojima izobiluje kraško tlo Velebita.
Prema "Enciklopediji Jugoslavije", planina Velebit, jedna od najdužih u našoj zemlji, građena je od karbonatnih stena i ima dosta škriljaca i krečnjaka, kao i kraško podzemlje sa snažnom podzemnom cirkulacijom vode, te mnoštvo lomova i vrtača, dubokih pećina i još dubljih jama /koje mogu biti i stepenaste, sa proširenjima u vidu prostranih galerija/. Sa kontinentalne, ličke strane Velebit je pokriven dosta gustom šumom, najviše bukovom, smrekovom i borovom.
Po svemu sudeći, čudna planina, sa čudnom utrobom i još čudnijom istorijom! Ako nipočemu drugom, Velebit će ostati u istoriji nezaboravljen svojim Jadovnom, našom ljudskom tragičnom sudbinom u poslednjem ratu. Pre svega, tragičnom sudbinom Srpskog naroda ovih krajeva. I ne manje, ako ne i više, zloslutnom sudbinom počinioca te tragedije.
U pomenutoj "Enciklopediji Jugoslavije" pročitali smo, pred polazak na put, sledeće redove o Jadovnom /pisala ih Savka Kalinić iz Zagreba/:
"Jadovno, logor u koji su ustaše 1941 odvodile žrtve svog terora da bi ih tamo pobile. Nalazio se u jednoj dolini na Velebitu na prostoru od 1250 m , ograđen bodljikavom žicom visokom 4 m; oko žice bila je postavljena straža u dubinu od 1 km. Zatočenici, većinom Srbi, najprije bi stizali u gospićku kaznionicu gdje se vršio raspored za logore. U logor Jadovno se išlo od Gospića preko sela Trnovca. Neravan teren u logoru morali su zatočenici izravnati i na njemu napraviti zaklone od granja. Zatočenici su radili po cijeli dan do iznemoglosti, uz gotovo nikakvu hranu. Na 5 km od logora nalazila se jama u koju su ustaše povremeno bacale zatočenike, preklane nad samom jamom. Poslednju grupu od 1500 ljudi ustaše su pobile mitraljezima u avgustu 1941; nove su žrtve vozile na Oštarije, velebitsko selo na cesti Gospić - Karlobag, i bacili ih u jamu u zaselku Stupačinovo. U mjesecu maju, junu i julu 1941. u Gospić je stizalo dnevno po hiljadu ljudi, žena i djece. Računa se da je kraška jama pored logora Jadovno progutala oko 35.000 žrtava".
Posle naše posete Jadovnom /druge po redu za poslednje dve godine/ i razgovora sa mnogim ljudima iz Like i drugih krajeva, a i posle proučavanja i drugih objavljenih i neobjavljenih podataka o logoru Jadovno, može se reći da bi navedeni podaci iz "Enciklopedije" bili uglavnom tačni, ako se misli samo na najbližu "krašku jamu pored logora", tj. Šaranovu jamu, udaljenu svega oko 1 km od logora, u koju je verovatno i bačeno pomenutih 35.000 žrtava. Ali, postoje i druge jame, neke danas znane, a neke tada zatrpane i danas neznane. /Postoji, naima, narodno svedočenje, i Srba i Hrvata, da su ustaše, napunivši neke od jama ljudskim telima, zatrpavale ih i zabetonirale, pa ih pokrivale zemljom i lišćem da bi tako zaturile trag svojih zločina/.
Broj žrtava u Jadovnom, prema tome, daleko prevazilazi pomenuti broj u "Enciklopediji Jugoslavije".
Prema nalazu speleologa dubina Šaranove jame je oko 42,5 metara, i to samo do prvih kostiju, kojih dalje u dubinu treba da ima oko 40 kubnih metara /osim ako jama ima i galeriju ili podzemne vode/. Slična je dubina i jame na Grginom brijegu, a u okolini, kao što rekosmo, postoji i još nekoliko jama koje su ustašama služile za zatiranje tragove svojih pokolja i čovekoubistava.
Istoričar Milan Vasta /Srbin iz Like, učesnik NOB-a/ piše, prema izjavama i starijih ljudi iz Like i drugih krajeva, i navodi kao broj ubijenih u Jadovnom cifru od oko 50-60 hiljada, čime se Jadovno, po njemu, posle Jasenovca i Stare Gradiške, "svrstava u logore s najmasovnijim žrtvama u NDH" /knjiga "Rat je završen 7 dana kasnije", izdanje 1976/.
U našim razgovorima sa ljudima iz Like, od kojih su neki posebnu pažnju posvetili i posvećuju žrtvama Jadovna, mi smo čuli za brojku od oko 80 hiljada žrtava, a jedno svedočenje pominje precizan broj od 86.000. Ali, da se vratimo malo unazad, na sam početak jadovinske Golgote Srpskog naroda u ovim krajevima, kroz koje smo ovih dana poklonički prolazili. Odmah po stvaranju svoj zloglasne Nezavisne Države Hrvatske, ustaše su počele takozvano "čišćenje terena", to jest nastojali su što pre stvoriti rasistički "čisti hrvatski prostor" /nešto slično današnjoj težnji za "etnički čistim Kosovom"/. Oni su stoga brzo otpočeli najpre pojedinačno a onda i masovno ubijanje i uništavanje, pre svega Srba, a onda i drugih nedužnih ljudi.
Pojedinačne zločine, po Lici i drugde, ustaše su činile već od prvih dana svoje strahovlade, koja je počela odmah po kapitulaciji i osnivanju N. D. Hrvatske. Treba znati da je kapitulacija u Gospiću objavljena već 10. aprila 41. /u 5 časova po podne/, posle čega ustaše u Gospiću i Lici preuzimaju vlast u svoje ruke i već istog dana počinju hapšenja Srba /pet ljudi iz Smiljana, 18 ljudi iz Bogdanića/, punjenje Gospićkog zatvora, i bacanje u jame: u Bužimu, Janči i Jadovnom. /Vidi i Jakov Blažević, knj. "Suprotstavljanja…" 1980., str. 89 - 90/.
Ustaše ubijaju najpre sveštenike, učitelje i druge viđenije ljude, a bilo je ubijanja i svih Srba odreda, ko god im padne šaka. Ova prva svoja zlodela ustaše su donekle prikrivale, pripremajući se za ispunjenje svog glavnog plana - masovnog progonjenja i istrebljenja Srba, tj. genocida nad Srbima putem pokolja ili prekrštavanja. No da vidimo najpre situaciju izvan Gospića.
Prva veća i masovnija zločinačka akcija ustaša bila je već 29. aprila 1941. godine u selu Gudovcu kod Bjelovara, gde je ubijeno oko 184 Srba seljaka. Posle toga sledi pogrom u Blagaju na Kordunu, gde su 7. maja 41. ustaše poklale oko 520 Srba seljaka iz Veljuna i okoline, a među prvim žrtvama bili su sveštenici Branko Dobrosavljević iz Veljuna i Dmitar Skorupan iz Cvijanovića Brda /svi su ubijeni na najsvirepiji način u šumi zvanoj "Kestenovac" kod Hrvatskog Blagaja/. Takođe je ubrzo pobijeno oko 700 Srba u okolini Slunja, i grupa od 500 Srba iz Vojnića i okoline /takođe na Kordunu/, zajedno opet sa svojim sveštenicima iz okolnih srpskih sela.
Zatim je na red došlo zatiranje Srba i srpskih sela u Lici, od kojih ćemo pomenuti samo neka. U Josipdolu /20. maja 41./ ustaše su Srbima iz tog mesta i okoline napunile staru školu, mučile ih, pa klale i streljale po grupama, zatim ih bacale u rovove, neke i polužive, posipale ih živim krečom i onda zemljom zatrpavale. /Crkvu u Josipdolu su demolirali i pretvorili u magacin za oružje/. U Plaškom su, kao što smo pomenuli, pohapsili /21. maja 41./ preko 700 Srba i odveli ih u Ogulin, gde je, zajedno sa još pokupljenima iz drugih mesta, pobijeno 5.000 Srba /ne računajući sprovedene u logor Jasenovac/.
Slede zatim ostala srpska sela i naselja u Lici, gde su već od sredine juna 41. počeli masovni progoni I pokolji, a tokom jula uništavana su i čitava srpska sela i zaseoci. U Prijeboju, između Plitvičkih jezera i Korenice, ubijeno je i u jame bačeno oko 400 Srba, a iz opštine Plitvička jezera - izrazito srpskog kraja - nasilno je proterano /samo u toku 28. i 29. juna 41./ preko 2.500 srpskog življa na području Drvara i Grahova. U selu Suvaji kod Donjeg Lapca ustaše su /1. jula 41./ zapalile selo i pobile oko 300 Srba, od kojih je 170 bačeno u tri jame, a ostali su spaljeni. Već sledećeg dana /2. jula 41./ zapaljeno je selo Osredak, a za njim i selo Bubanj, gde je sve živo poklano i pobijeno ili većim delom bačeno U čuvenu Boričevačku jamu. /Ovo je izazvalo jednu od inače retkih srpskih osveta u hrvatskom selu Boričevac/. Vrhunac zločina u Bubnju bilo je ubistvo 12 srpskih devojaka dok su mirno kopale kukuruz na njivi /"To je bilo devetoga jula, kad pogibe dvanest srpskih cura"/.
U Ličkom Petrovom Selu /pobijeno 900 ljudi/, u Vrhovinama, u Otočcu /gde i do danas postoje neispitane masovne grobnice Srba/, u Teslinom Smiljanu kod Gospića /pobijeno i poklano 650 Srba, od kojih su mnogi živi u kućama spaljeni/, u gospićkim selima Lipe, Ploča i Papuča /pokolj svih zatečenih porodica/, u selu Divoselu južno od Gospića /zajedan dan poklano i pobijeno oko 700 duša/, i južnije, u Medaku /gde su u vrebačkim i medačkim borovim šumama - plantažama ustaše pobile i zakopale oko 1.000 ljudi/, pa u Gračacu i okolini /početkom avgusta 41. masovno poklano oko 500 Srba/- sve jedan i isti ustaški genocid nad srpskim življem, kao uostalom i drugde: po Bosni /samo u trouglu Bihać - Krupa - Cazin pobijeno tih dana oko 20.000 Srba/, u Slavoniji, Sremu, Dalmaciji, Hercegovini, po čitavoj NDHaziji.
Najstrašnije od svega je bilo što je narod često obmanjivan, prosto demonski lagan, pa je, pozivan i prisilno sabiran, išao u povorkama, kao jaganjci na za klanje, ponekad čak i pevajući. Govoreno im je da idu na rad u neki drugi kraj, ili u Nemačku. A kome je i moglo pasti na um da im je spremano to i takvo bezumlje?!
Kao poseban vid perfidnog obmanjivanja Srba, radi masovnijeg namamljivanja, bilo je i u Lici praktikovano tzv. "pokrštavanje", koje se i ovde kao i u Glini završavalo grupnim pokoljem Srba. /Poznat je poziv na takav pokolj Srba u Lici udbinskog fratra Mate Moguša, 13. juna 41. u Udbini. "Dosad smo za katoličku vjeru radili molitvenikom i krstom, a sad je došlo vrijeme da radimo puškom i revolverom. Iselit ćemo i istrijebit srpski narod u Hrvatskoj"… List "Hrvatski narod" od 22. i 24. juna 41./. Takvu prevaru pod izgovorom "prekrsta" ustaše su izvele u ličkom selu Kosinju kod Perušića /i to samo tri dana posle pokolja Srba u Glinskoj crkvi/, gde su 347 okupljenih Srba povezali žicom i pobili, a onda im leševe spalili u jednoj kući. /Bilo je, međutim, i takvih retkih slučajeva gde su pojedini rimokatolički sveštenici pokušavali da "prekrštavanjem" spasu Srbima živote, kao što je to činio župnik u Drežniku kod Slunja Dragutin Štimac, koji je pri tom pokatoličenje Srba "smatrao samo formalnim". On je svoje vernike Hrvate javno u crkvi pozivao da ne sarađuju sa ustašama u njihovim zločinima nad Srbima, kao što je to činio i stari fra - Grga u Otočcu. Na žalost, Dragutin Štimac je, na predlog ustaša, obešen od Nemaca 1943. - Vidi Ćiril Petešić, "Katoličko svećenstvo u NOB-u 1941 - 45" Zagreb 1982., str. 193/.
Ipak, svi ovi pomenuti zločini ustaša u Lici bili su samo, da tako kažemo, usputni i propratni akt glavnog zločina nad Srbima, koji se tih letnjih meseci 1941. godine vršio u Jadovnu. Ovo, naravno, ne umanjuje niti potcenjuje "obilje nevjerovatnog i nepojmljivog divljaštva" ustaškog pri tim pokoljima Srba, "koje je zapanjivalo i okupatora", kako veli jedan očevidac Ličanin, navodeći i pisanje italijanskog komandanta B. Angelinija o tome kako je jedan ustaša, sin direktora Gospićke gimnazije, banketom proslavio klanje sopstvenom rukom svoje hiljadite žrtve srpske! /"Lika u NOB 1941.", str. 154/. Kažemo "usputni" i "propratni" zato što, uporedo sa ovim ubijanjima, ustaše su počele i sa masovnim odvođenjem Srpskog življa, a uz njih i Jevreja i Cigana i svakoga ko im se protivio, u svoje koncentracione logore, iz kojih se nikada više nisu vratili /dok je pri ubijanjima i paljenjima bivalo i bežanja u šume i zbegove, radi spasavanja golog života. O tome piše napr. Jakov Blažević: "U Perušićkom kotaru, u Kosinjskoj općini, ustaše su masovno ubijali srpsko stanovništvo u selima Krš, Studenci, Mlaka i drugima. Kuće su bile potpuno spaljene. Ljudi koji su ostali u životu živjeli su iduće dvije do tri godine isključivo po pećinama" - knj. II, 38/.
Kao prvi takav ustaški logor obično se smatra logor "Danica", koji je otvoren 29. aprila 1941. u nekadašnjoj fabrici "Danica" u Koprivnici. Kroz njega su prošli mnogi mučenici srpski na putu za logor smrti Jadovno na Velebitu. Kroz logor "Danica" u Koprivnici prošao je veći broj naših sveštenika iz Gornjokarlovačke, Tuzlanske, Pakračke i drugih eparhija, a sa njima i veliki broj pravoslavnih vernika i drugog naroda iz raznih krajeva ove mnogonapaćene zemlje. Tako na primer, čitav konvoj iz "Danice", sa 250 Srba i dvadesetak sveštenika, sproveden je pod jakom stražom 30 jula 41. u Gospić, da bi, posle svenoćnog mučenja u gospićkoj kaznionici između 1. i 2. jula, sutradan svi bili izvedeni na Jadovno i bačeni u jame. U logoru "Danica" bilo je i dosta naših ljudi iz Koprivnice i okoline, osobito iz srpskog sela Grubišno Polje, koji su zatim sprovedeni na Jadovno. Blagodareći upravo čestitim majkama i suprugama 1.486 naših ljudi iz Grubišnog Polja kod Koprivnice, koji su svi bačeni u Šaranovu jamu na Jadovnom, obeležena je po prvi put /tek 1957. g./ i kamenom obzidana ova jadovinska jama. Bili su to sinovi i muževi, između 16 i 60 godina, koji ni u jami nisu zaboravljeni od dragih majki i vernih supruga. One su im, kao nekada mironosice, prve obišle grob i obeležile ga ovom pločom: "Na ovom mjestu između ostalih iz naše zemlje pobijeno je po ustaškim krvnicima 1486 žrtava iz općine Grubišno Polje 1941. Spomen ploču podiglo je društvo "Napredna žena". Grubišno Polje 2. VI 1957. ".
Odmah posle "Danice" u Koprivnici, drugim po redu nastanka ustaškim logorom smatra se da je bio sabirni logor u Gospiću, sa svoja dva "isturena odeljenja" smrti : logor Jadovno na Velebitu i logor Slano na ostrvu Pagu. U pomenutoj "Enciklopediji Jugoslavije" i u drugim objavljenim knjigama o ustašama i logorima N. D. H. obično se navodi da je logor u Jadovnu otvoren u maju 41. godine.
Međutim, sudeći po mnogo čemu, logor i gubilište na Jadovnom otvoreno je još pre toga, to jest odmah po uspostavljanju ustaške vlasti u Gospiću i Lici, a to je bilo, videli smo, već 10. aprila po podne. O hapšenjima Srba u Gospićku kaznionicu već 10. i 11. aprila 41. postoje brojna svedočanstva, i živi ljudi koji to još pamte, a takođe i svedočanstva o tome da su hapšenici odmah zatim odvođeni put Velebita, na Jadovno. /Neki, na primer, Srbi, koji su tih aprilskih dana hteli da svojim uhapšenim srodnicima odnesu hranu u Gospićki zatvor, bili su poverljivo obavešteni od prijatelja da su svi uhapšeni već odvedeni na Jadovno. A logor Jadovno je, kao što se zna, već od prvih dana bio samo privremeno prihvatilište žrtava određenih za likvidiranje u jamama/.
Izgleda da je Lika, i naročito Gospić i okolina, ranije od drugih krajeva Endehazije, postala stravični vrtlog zatiranja Srba. /"Situacija je bila posebno teška u Lici… Masovna zvjerstva, formiranje logora smrti na Jadovnom, bacanje živih ljudi u jame, pokolj srpskog naroda, progoni komunista i antifašista, puni zatvori, to je bila slika Like u tim danima" - veli kao očevidac Jakov Blažević, knj. II, 52-53/. Pavelić je, izgleda u tu svrhu, dao da se i svi Hrvati civili u Gospiću i okolini naoružaju puškama. Naravno, glavni zločinci u Gospiću i Jadovnu bili su još do rata poznate ustaše Juco Rukavina, Jurica Frković, Stjepan Rubinić, Tomljenovići i drugi. Oni su i bili glavni tvorci i zapovednici Jadovinskog pakla, čija se strava počela širiti po tim krajevima još od prvih dana stravične i krvave Endehazije
Sećam se, u svoje vereme čitao sam knjigu Mirka Peršena /"Ustaški logori", Zagreb 1966./. Međutim, tek sada, posle naše posete Jadovnu, postala mi je sasvim jasna njegova opaska da su ustaše zato izabrale zatvor u Gospiću za sabiranje u njega svih "nepoćudnih elemenata", jer su smatrali da se velebitske bezdane jame mogu zgodno upotrebiti za masovne grobnice Na to bismo mi sada dodali. da je taj strahotni "izbor" učinjen valjda još i zato što su Jadovinske jame teško pristupačne i teško ispitljive, pa su ustaše mislile da, u eventualno drugačijoj sutrašnjici, neće se moći lako ispitati ni dokazati vrsta i obim njihovog zločina nad Srpskim življem ovog dela Jugoslavije
Da se zaista na Jadovnom počelo sa likvidiranjem Srba još polovinom aprila 1941. godine vidi se i iz toga što su 20 aprila 41. "iz Karlobaga pješice oterani preko Baške Oštarije i preko grebena Metle na Jadovno" nekoliko Srba iz sela Šibuljine /Velebitsko Podgorje kraj mora/ i oni su toga dana na Jadovnom već zatekli logor ograđen žicom i mnoštvo Srba zatvorenika u njemu. O tome piše Pavle Babac /rodom i sam iz sela Šibuljine, inače do nedavno saradnik Vojno - istorijskog instituta i "Vojne enciklopedije" u Beogradu/ u svojoj knjizi "Velebitsko Podgorje 1941 - 1945" /koja je napisana 1965., a objavljena nedavno u Beogradu/. On opisuje to dovođenje u logor na Jadovnom ovih prvih Srba iz Šibuljine i njihovo zatim pogubljenje u jamama smrti, zajedno sa drugim logorašima. No on donosi i potresno svedočanstvo jednoga od preživelih Srba Šibuljčana, Serđa Poljaka ,koji je čudesnim načinom ostao živ i spasao se iz kraške jame u kojoj su ostali logoraši našli smrt. /Ovo jedinstveno svedočanstvo donosimo posebno na kraju, u Prilogu 3/.
Pavle Babac opisuje takođe i istovremeno postojanje sabirnog logora u Gospiću, odakle su tih istih aprilskih dana već otpremane mase ljudi na Jadovno. Tako, opisujući sudbinu druge grupe Srba iz istog sela Šibuljine, koje su ustaše odvele već 22. aprila 41. najpre u Gospić pa onda sutradan na Jadovno, on veli: "Prvoj grupi, koja je ležala u Gospićkoj kaznioni, priključeni su /22. IV/ još dvojica Šibuljčana, braća Jovan i Ilija Lukić… Kad su uvedeni u dvorište kaznionice, Jovan i Ilija su se iznenadili zbog nepregledne mase ljudi u neurednom odijelu i iznurenog i zabrinutog izgleda. Uhapšenici su sedeli na zemlji i ukočeno posmatrali neprestanu užurbanost ustaša koji su istovarivali prepune kamione ljudi, a zatim utovarivali odvojene spremne grupe zatvorenika, međusobno vezane žicom, i odvodili u nepoznatom pravcu /tj. na Jadovno/… Svakodnevno je vlakovima i kamionima stizalo brže i više ljudi no što su egzekutori iz Gospića mogli dnevno fizički da uništavaju na gubilištima na Jadovnu. U Gospić je stizalo svakog dana oko hiljadu uhapšenika. To je trajalo neprekidno od 20. IV do početka avgusta 1941. godine. Prema tome, za oko 70 dana dovedeno je bilo oko 70.000 ljudi" /str. 20-21/.
He znamo zašto Pavle Babac trajanje logora smrti u Jadovnom dovodi samo do početka avgusta 41. /i očigledno da pogrešno broji 70 dana trajanja logora, umesto 100/, jer Jadovno je "radilo" sve do pred kraj avgusta meseca 1941. /što i sam on na drugom mestu potvrđuje, kad govori o logorima Slanom i Metajni na Pagu/. No ono što je i kod njega i kod drugih očigledno to je da je hapšenje Srba u Lici i Podgorju i njihovo sabiranje u Gospićki zatvor i sprovođenje na gubilište na Jadovno počelo već od polovine meseca aprila 1941. Početkom pak meseca maja dovođeni su u Gospić i Jadovno i Srbi iz udaljenijih krajeva tadašnje N. D. Hrvatske /kao napr. što su iz Banije i Korduna već 6. i 10. maja dovedene veće grupe tamo pohapšenih Srba/. Tako je, eto, potekla Jadovinska krvava reka od oko hiljadu nevinih žrtava svakoga dana, i tekla je tako puna četiri meseca, od polovine aprila do polovine avgusta one najkrvavije za Srbe 1941. godine. Pomenulo se, ne povratilo se!
Očigledno je, prema tome, da je Jadovno bilo prvi ustaški logor smrti i da je njemu bila dodeljena ta prvenstvena uloga: masovno uništavanje Srba. Logor je zato otvoren već u aprilu 41. i "radio je" stravično užurbano. "Pomoćni logor", tako da kažemo, bio mu je logor Slano na ostrvu Pagu, s druge strane Velebita, na moru, i put do njega vodio je iz Gospića preko Karlobaga, kroz takozvana Velebitska vrata. Taj logor je otvoren 25. juna 41. i trajao je do druge polovine avgusta, tj. nešto kraće od logora na Jadovnom. U oba ova logora smrti logoraši su dopremani iz sabirnog logora u Gospiću. U Gospićki pak sabirni logor dovozili su ljude, žene i decu iz svih krajeva, a najviše Srbe iz Like: "seljake pokupljene po njivama ili dignute iz vlastitih kuća. Vezivali su ih žicom, trpali u kamione i odvozili u Jadovno. Ustaše su tamo ubijale svoje žrtve". Tako glasi kazivanje svedoka očevidca Marije Gržetić.
Logori Slano i Metajna na ostrvu Pagu ukinuti su sredinom avgusta 41. zato što je to područje pripalo italijanskim okupatorima. I pre ukidanja ovih logora mnoge su logoraše iz njih vozili u jame na Jadovno, mada su mnogi i na samom Pagu stradavali. /Ustvari, logori na ostrvu Pagu zatvoreni su oko 19. ili 20 avgusta, kad su se po naređenju iz Zagreba ustaše povukle prema Gospiću, a na Pag je došao italijanski vojni sanitetski odred V armijskog korpusa, koji je trebao da ukloni sve tragove logora i izvrši sanaciju zemljišta. Tada je ustanovljeno daje na Pagu od ustaša pobijeno oko 18.000 žrtava/. Poslednja grupa od 3.000 Srba i izvesnog broja Jevreja otpremljena je sa Paga na gubilište u Jadovno, jer će jadovinski pakao nastaviti da ubrzano "radi" sve do pred kraj avgusta, dok i tu nisu stigli italijanski crnokošuljaši i njihova vojska. Tada se ustaše povlače sa Jadovna, uništavajući za sobom, koliko su mogli, sve tragove logora na Jadovnu.
Poslednje preostale logoraše u Jadovnu ustaše su pobile i pobacale u jame, koje u Šaran i Grgin breg, koje u Stupačinovo kod Oštarija /gde su mahom bili sabirani Jevreji/, ili u ko zna još koje jame na Velebitu. /A za dokaz da su ustaše i mimo Jadovna bacale Srbe i u druge jame po Velebitu pomenućemo ovde još dve nama poznate jame: takozvanu "Jarčju jamu" iznad Divosela i Olanka ka Visočici, i jamu zvanu "Jamina" iznad Kruščice u Velebitskom Podgorju. - O nedavnom otkriću u ovoj poslednjoj jami kostiju od nekoliko stotina žrtava vidi na kraju Prilog 4/.
Da je pak Jadovno "radilo" i u drugoj polovini avgusta 41. o tome ima više svedočanstava, ali je možda najkarakterističniji iskaz Draga Svjetličića iz Doboja /dat posle njegovog bekstva u Srbiju/. Drago Svjetličić je bio doveden u Gospićku kaznionicu 9. avgusta 41. no, zbog velikog mnoštva zatvorenika /jer, "u to vrijeme - koncem avgusta mjeseca - slijevale su se rijeke zatočenika u Gospić u prema Jadovnom, velikoj klaonici nedužnih ljudi" - J. Blažević, knj. P, 75/, on je tek 24. avgusta bio vezan u transport od 900 Srba određenih za Velebit. Ali tog istog dana, veli on, došli su u Gospić Italijani i naredili prekid daljeg vođenja na Jadovno, pa je zadnja grupa zatvorenika iz Gospića sprovedena vozom za Jasenovac, iz kojeg je logora Svjetličić posle uspeo da pobegne i da stigne u Srbiju.
Jasno je, dakle, da je sve do toga dana Jadovno neprekidno gutalo svoje bezbrojne žrtve, dovođene iz Gospića, i to po ,,njih oko 800 do 1.200 ljudi dnevno", kako veli isti Svjetličić" "Oni su vezani dva po dva žicom, a zatim su spojeni jednim lancem po sredini povorke… Na ovakav način odvedeno je za vreme moga boravka oko 18.000 Srba, koji su na Velebitu ubijani tvrdim predmetima po glavi, a zatim bacani u jedan dubok ambis u stenama".
Logore smrti s obe strane Velebita, osobito pak ovo stravično stratište nevinih i nedužnih na Jadovnom, naslediće i produžiće posle toga ne manje stravični logori smrti. u Jasenovcu i Velikoj Gradiški /oba ova logora postojala su i "radila" tokom svih godina rata i krvave Endehazije/, a i drugi poznati ustaški i fašistički logori. Jastrebarsko, Lepoglava, Donji Miholjac, Kostajnica i Dubica, Kerestinec kod Samobora kraj Zagreba, Lobograd, Tenja kod Osijeka, Đakovo, Kruščica kod Travnika, Zemun, Banjica, kao i logori za deportaciju i iseljavanje: "Caprag" kod Siska, Bjelovar, Slavonska Požega, Slavonski Brod, Bihać, Vinkovci.
Trajanje logora u Jadovnom u toku oko četiri meseca, od polovine aprila do pred kraj avgusta 1941, i dovođenja u njega skoro svakodnevno većih i manjih grupa radi bacanja u ponore jame, čini ovaj logor, po intenzitetu "rada" njegove stravične "vodenice smrti", možda najstrašnijim od svih do sada poznatih logora u Drugom svetskom ratu. U mesecima dok je logor u Jadovnom postojao, po svedočenju preživelih svedoka, u Gospić je svakodnevno stizalo negde oko 1.000 /hiljadu/ ljudi, žena i dece Svi su oni uglavnom sprovođeni na Jadovno - da budu bačeni u bezdanu utrobu Velebita. Stravičnih 120 dana trajanja i rada Jadovinskog logora, sa ovim još stravičnijim "prosekom" od oko hiljadu dovedenih i uništenih na dan živih ljudskih bića, jasno govori svakome o visokom broju njegovih žrtava.
Pa kome onda trebaju ona po svaku cenu, i gde god se može, smanjenja i umanjenja tih tragičnih žrtava, prvenstveno srpskih, pravoslavnih?! Mi nećemo da o "brojkama" raspravljamo i sporimo /kao da se radi o nekom "licitiranju"/, jer nije više važno koliko ih je tačno bilo, kad ih je već bilo onoliko koliko ih je bilo. Važno je pamtiti te nevine žrtve i sa pobožnim pijetetom ih se sećati. Pamtiti i sećati ih se, i ništa više od toga. Jer taj sveti spomen na njih opomena je i za budućnost. Zato je s pravom rečeno i zapisano /ispred logora u Dahau/: "Ko želi da se žrtve zaborave, taj želi da se one ponove".
O načinu likvidiranja žrtava u Jadovnom postoje svedočenja o raznoraznom ubijanju, pa čak i o tome da su logoraše, često i polužive, a nekad i sasvim žive, strmoglavce bacali u jame. Najčešće su ih vezivali žicom za ruke, po dvadesetak ili i više u grupi, a onda su samo prve ubijali kundakom, maljem ili čime krvnik stigne, pa ih onda gurali u jamu, a oni su za sobom neminovno povlačili ostale. Otuda se po Lici i do danas priča da su se iz jame mogli čuti ljudski krici i vapaji tokom nekoliko dana ili noći, a iz ove Šaranove jame, pričala je jedna žena Hrvatica, čula se železnička pištaljka tri dana uzastopno. /Ovo neće biti neverovatno za one koji se, kao ovo mi, nađu na Velebitu u mirne jutarnje ili večernje časove kad i najmanji šum odjekuje vrlo daleko po čistom planinskom vazduhu. Inače, Jadovno se nalazi na oko 1200 m. nadmorske visine, a i sva Lika je, kao i Kosovo, ustvari visoravan; Gospić, na primer, iako u ravnici, ima oko 550 m. nadmorske visine/.
Mada je ostala reč o ustaškim mučenjima, po logorima i inače, da "biti ubijen metkom, značilo sreću", u logoru Jadovno bilo je i masovnog streljanja. /O tome sam pročitao lično svedočenje Milana Trešnjića, upravo o logoru na Jadovnom: "Rafali mitraljeza ne prestaju iz logora u Jadovnom. Oni se dobro čuju /dole u okolini Gospića/. Ni noć 4/5. avgusta /1941./ nije ih prekinula. Tamo je dokrajčivano streljanje preko 20.000 Jevreja, Srba i ostalih koje su ustaše osudili na smrt. Tamo je već bio našao ili je toga dana nalazio smrt jedan broj Divoseljana. Iste ove noći srpska sela oko Gospića nestajala su u plamenu koji se stravično odslikavao u oblačnoj noći". - "Lika u NOB 1941.", str. 178/.
U logoru na Jadovnom, na visinama Velebita, a u ponornim dubinama njegovih jama, ljudi su jednostavno uništavani, svejedno kako. A glavno je: nizašto, "bez krivice krivi", krivi što su živi, što su to što jesu vekovima. Pošten i dobričina, mnogi Srbin Ličanin govorio je tada: "Ne može mene niko ubiti na pravdi Boga, ni kriva ni dužna!" Pa ipak, upravo je tako i zato ubijan, ubijan od neljudi, od zločinaca koji su izmislili nešto tako stravično kao što je Jadovno, naš opšti jad.
Jadovno je najbolje pokazalo šta se htelo ostvariti u Lici, u Krajini i dalje u čitavoj tvornici smrti Endehaziji, da se nije digao goloruki narod, kuka i motika, gunj i opanak. /Digao se, po tradiciji, najpre u zbegove, u samoodbranu/.
Rodoubistvena opasnost - genocid - pretila je srpskom pravoslavnom življu u čitavoj N. D. Hrvatskoj, ali nigde tako kao ovde u Lici i u Krajini. Na skupovima u Gospiću, tih krvavih dana i meseci 1941. godine, izložio je ustaški doglavnik Mile Budak poznati "širi ustaški plan": da će "jedan deo Srba pobiti, drugi deo raseliti, a ostale prevesti u katoličku vjeru i pretvoriti u Hrvate". Ni on ni njegova N. D. X., međutim, nisu održali čak ni to obećanje. Budak i njemu slični /kao napr. Gutić u Banja Luci/, direktno su harangirali na najbrutalniji genocid protiv Srba, od čega su se zgražavali mnogi pošteni Hrvati, vekovni susedi Srba u Krajini. /Ustaški su zločinci svoja nedela u Jadovnom skrivali i od mnogih čestitih Hrvata, što su nam posvedočile i starije žene Hrvatice iz tih krajeva/. Budakova i slična harangiranja i stvorila su Jadovno, Glinu, Jasenovac i druga stratišta i mučilišta nevine raje, i još: zgarišta od valjda dve - tri desetine hiljada srpskih domova i hramova samo u Lici. Jer zatirano je sve srpsko, čitava sela i parohije srpske. /U Gornjokarlovačkoj eparhiji od 203 crkve i kapele pravoslavne, ustaše su uništile 88 i teško oštetile 67, tj. preko tri četvrtine srpskih bogomolja/.
U zloglasnoj Endehaziji krvarilo se tih strašnih dana i meseci od Velebita do Drine krvlju nevinom, bratskom, hrišćanskom, krvlju ljudi i žena, staraca i odojčadi, najviše srpske, mada se ni ime Srbin nije smelo izgovoriti, čak ni zvanje "srpsko - pravoslavna vjera" /već samo "grčko - istočna vjera"!/. Pa ipak, nigde se tako nije krvarilo kao u ovoj vekovima nemirnoj i junačkoj Krajini, o čemu je ostala, kao strašni svedok, i pesma u narodu:
"Krajina je krvava haljina,
u krv liježe, u krvi ustaje
i krvave jede zalogaje …
Jadovno je, tih letnjih meseci krvave 1941, možda najviše krvarilo, ali se krv njegovih žrtava nije dala videti, kao što je i danas njegov mučenički mir i pokoj tako tih i smeran, tako nevidljiv a opipljivo živ, živo prisutan u nama. Svete kosti Jadovinskih Mučenika zapretane su duboko u utrobu Velebita, a njihov nebozemni mir i spomen duboko je prisutan u našim dušama, srcima i savestima.
Ovo je i bio glavni razlog našeg pokloničkog dolaska na Velebit, iz Beograda, preko Gline, Korduna i Like do Jadovna. Prošle godine ovde su bili i brojni naši studenti. Jer, pamćenje nam traje, nezaborav se obnavlja svaki put kad pevamo Bogu za sve postradale i preminule: "Večnaja pamjat - večan spomen!"
Mi ljudi često nismo ni svesni koliko je velika stvar pamćenje, i naše, a pogotovu Božije. Zato je razbojnik na krstu i rekao Hristu, umesto svega drugoga: "Spomeni me se, Gospode, u carstvu Tvome". Pamćenje u Hristu i jeste naša večnost, večno pamjatstvovanje i nezaborav Ljubavi. Sva tajna Crkve, i njenog nebozemnog jedinstva u Hristu Bogočoveku, sadržana je u njenom, i našem u njoj, svetoliturgijskom pamćenju. Pamćenju i prinošenju - "za sve i za sva"… "Najpre se spomeni, Gospode, svete Crkve Tvoje - sabranja naroda Tvoga - od kraja do kraja zemlje"…
Povodom žrtava naših u ovim zapadnim krajevima jedan naš pesnik napisao je ove stihove:
"Da nikad zaborav ne padne na žrtve,
od ustaške ruke palog miliona,
i da za te humke, za te slavne mrtve,
nikad ne zamukne glas crkvenih zvona".
Mi na Jadovnom zvona crkvenih nismo imali /nema ih još uvek na mnogim porušenim i još neobnovljenim crkvama u Lici/, ali smo imali Svetu Liturgiju za njih i sa njima, sa Jadovinskim Mučenicima, svedočanstvo i svezu našeg jedinstva u Hristu jedinstva "sa svima Svetima", po rečima Apostola Pavla. "Još Ti prinosimo, Gospode, ovu razumnu i beskrvnu Službu - službu Mira i Ljubavi - za postradale u veri oce i braću našu… Mučenike i Ispovednike Tvoje u Jadovnu i na svakom mestu vladičestva Tvoga".
Jedan drugi pesnik, rodom iz Like, ispod Velebita, napisao je, pri svome i našem sa njime povratku u Liku, ove stihove:
"Na svakome mestu, i s leva i s desna,
sve vas, braćo, sretam i činim vam pomen".
I mi smo tog dana /petak 10/23. septembra/, na dan Sv. Mučenica: Minodore, Mitrodore, Nimfodore i ostalih, služili im zaista sveti liturgijski Pomen.
Na Jadovnom je, naime, toga dana /tačnije počev od večeri/, dobrotom dobrih ljudi kojima i ovaj i ovakav naš svet ipak ne oskudeva /bez obzira na razne pokušaje ometanja, kao napr. da tobože "ne može se garantovati bezbednost" na Jadovnom - ne znam samo čija to, i od koga?/, postavljena je i osvećena spomen-ploča, tj. "nadgrobno znamenje", kako reče o. Jovan Nikolić iz Zagreba u svom govoru tom prilikom. Posvećena je "Arhijerejima, sveštenicima i vjernicima Srpske Pravoslavne Crkve, postradalima na Velebitu, u jamama Jadovna". Ploča je postavljena kod Šaranove jame jer su tu i ostale ploče postavljene /dok do ostalih jama treba tek doći/. Čin osvećenja ploče i bogoslužbenog pomena svih ovde "od ruk zlodjej ubitih" izvršio je preosvećeni vladika ovih krajeva, Gornjokarlovački Simeon, sa svim svojim sveštenstvom, njih oko 40 na broju, i nas nekoliko iz drugih naših krajeva, sveštenika i studenata /od kojih jedan sa udaljenog, a oduvek nam, posebno danas, bliskog Kosova/.
Potresno i do suza dirljivo bilo je videti i doživeti ovaj venac mladih studenata i sveštenika oko ove u našoj zemlji nesumnjivo najpotresnije i mučeništvom najveličanstvenije Jame. Jame čitavog jednog naroda - jer ovde su dovođeni i bacani Srbi iz svih naših krajeva - ali naroda koji nije izgubio sopstveno pamćenje i pamćenje u Bogu. To, uz ostalo, posvedočuje i poslati iz svetog Hilandara blagoslov, namenjen da toga dana bude spušten u jamu Jadovinskih Mučenika: drveni krst, sveća i tamjan. Darovi i znaci Hristovi. Za one koji možda neće imati prilike da dođu na Jadovno, prenećemo ovde natpis sa ove spomen - ploče /a i za svaki slučaj/. No pre toga, da navedemo i natpise sa tri ostale ploče kod Šaranove jame /pored one koju smo već naveli/.
Na malenoj ploči na običnom kamenu pokraj puta, kod skretanja ka Šaranovoj jami, stoji: "I ovo je jedna od jama u koju su ljeti 1941. god. sluge okupatora ustaški zločinci bacili na hiljade ljudi iz Like i drugih krajeva ove zemlje. Nikada neće biti zaboravljene ove nevine žrtve zločinačkog fašizma. Slava im. 27. VII 1961.". /Ploču je postavio verovatno Savez boraca ovog kraja/.
Na drugoj većoj ploči, iznad same jame, stoje imena ovde postradalih iz Sremskih Karlovaca /mahom srpske inteligencije, kao i u slučaju naših vladika i sveštenika, što je svakako opet bila svojevrsna karakteristika logora u Jadovnom/: "Iz Sremskih Karlovaca dovedeni su na Jadovno i pali kao žrtve ustaško - fašističkog terora, jula 1941. godine: Milan Božić, Borivoj Krasojević, Aleksandar Manojlović, Borislav Matejić, Aleksandar Matić, prof. Milenko Piščević, dr. med. Jovan Popović, prof. Radovan Prosenc, dr. jur. Stevan Simeonović - Čokić. Ovu spomen - ploču podiže 1961. g. Savez boraca NOR Sremski Karlovci". Na jednoj malenoj ploči, na obzidu pored jame, stoji takođe podatak nezaborava: "Ljubotina Nikola 10. H 1897. - 30. VII 1941. Otočac".
Ha ovoj pak, danas postavljenoj i osvećenoj mermernoj ploči /nažalost, bez uklesanog je krsta, samo su četiri metalna pričvršćivača zakrštena/, koja je stavljena u stenje, levo ispred Šaranove jame, uklesane su ćirilicom ove reči i imena:
"Arhijerejima, sveštenicima i vjernicima Srpske Pravoslavne Crkve postradalim na Velebitu, u jamama Jadovna 1941. godine. Arhijereji: Petar Zimonjić, mitropolit Dabro - bosanski: Sava Trlajić, episkop Gornjokarlovački; sveštenici: Nikola Ban, Milan Božić, Danilo Brakus, Ilija Budimir, Petar Vučinić, Bogoljub Gaković, Vojislav Gašić, Đorđe Gospić, Milan Diklić, Vladimir Dujić, Milan Dokmanović, Milojko Došen, Milan Đukić, Lazar Živadinović, Mihajlo Jovanović, Dimitrije Jerković, Teofan Kosanović, Ljubomir Krnjić, Dušan Krnjević, Bogdan Lalić, Pantelija Landup, Jovan Magarašević, Đorđe Milojević, Risto Marković, Stanislav Nasadil, Emilijan Nedić, Tihomir Nešković, Pavle Obradović, Vujadin Panjković, Ilija Pavlica, Dimitrije Pantelić, Stevan Popović, Milenko Popović, Uroš Rajčević, Petar Rašeta, Milan Rajčević, Jovan Stanojević, Jaša Stepanov, Matija Stijačić, Đuro Stojanović, Metodije Subotin, Petar Tovirac, Konstantin Todorović, Antim Ćulumović, Stevan Ćurčić, Jovan Čuturić, Aleksandar Čupović, Damjan Štrbac, Ljubomir Škorić. - U znak pijeteta podiže ovu ploču Savez udruženja pravoslavnog sveštenstva SR Hrvatske. Jadovno 83.".
Kao što se vidi, tu se nalaze svi, sav sabor Crkve božije. Jer, naravno, našu Pravoslavnu Crkvu, ni uopšte, ni ovde u Jadovnom, ne čine samo episkopi i sveštenici, nego i vernici. Ali, svima nama je već poznato da nijedan broj Srba vernika, ma koliko bi bio približno i neodređeno pomenut, ne bi mogao stajati na jednoj ovakvoj spomen-ploči, ali šta se tu može. /Ionako se čulo daje jedva prošla kroz nečiju cenzuru, a kroz nečiju i nije prošla, ova reč na početku ploče: "i vjernicima"/.
Uostalom, imena, životi, životni putevi i mučeništvo ovde postradalih srpskih vladika, sveštenika i vernika, koje po broju i imenu samo Gospod Sveznajući zna, zaslužuju da budu stalni naš spomen u srcu, i dug za naše dalje upoznavanje njihove nebozemne tajne. A tajna svakog ljudskog bića uvek je nebozemna, uvek bogočovečanska, kako nas je često na to podsećao otac Justin Popović i kako nas na to danas tako živo podsećaju Jadovinski Novomučenici.
Da bismo spomenuli samo one ovde postradale vernike koje mi dosad znamo po imenu, naši putni zapisi trebali bi da se pretvore u posebnu knjigu Žitija Svetih. A nadamo se, može Bog i to dati. U tu knjigu bi onda ušli svi ovdašnji mučenici i stradalnici "koji verom pobediše…, ruganja i boj podnesoše, pa još i okove i tamnice; kamenjem pobijeni biše, pretrveni biše, iskušani biše, od mača pomreše… Lišavani svega, napaćeni, zlostavljani, kojih ne bejaše dostojan svet; po pustinjama potucaše se, i po gorama, i po pećinama i jamama zemaljskim. I svi oni mučenički postradaše za veru" /Jevrejima 11, 33 - 39/.
Za sada spomenućemo samo toliko da, valjda po Promislu Božjem, ovde su završili svoj mučenički život i počivaju zajedno sa svojim vernicima onih dvojica naših arhijereja čiji je pravoslavni narod i sveštenstvo najviše postradao na Jadovnom: mitropolit sve Bosne Petar i vladika Gornje Krajine Sava.
Uz ovu dvojicu novih Sveštenomučenika počivaju tu i brojni Sveštenici - Mučenici: najviše ih je iz Gornjokarlovačke /od 70 postradalih, ovde počivaju i pomenuta su 22/, pa onda dolaze iz Zvorničko-tuzlanske /od kojih ovde 15 po imenu/. Uz svoje arhipastire i pastire počivaju tu i bezbrojni vernici - Mučenici: iz već pomenutih dveju eparhija, pa zatim iz Zagrebačke, Pakračke /Slavonske/, Banjalučke, Sarajevske, Sremske, Dalmatinske i Zahumsko-hercegovačke. Iz ove poslednje je prota Dušan Krnjević, koji je 21. jula 1941. g. sa 300 vezanih Srba Hercegovaca doveden iz Mostara u Gospić a onda su sprovedeni ovde na Jadovno i zatrveni u jamama.
Od mnogobrojnih ovde postradalih i na ploči pomenutih sveštenika najviše ih je grupno dovedeno i bačeno u Jadovinske jame na dan 3. jula 1941, posle prethodnog strašnog mučenja u Gospićkom zatvoru noću između 1. i 2. jula /O svima njima i mnogim drugim postradalim srpskim sveštenicima, i o njihovim mučeničkim patnjama i zlostavljanjima od strane ustaša, zainteresovani čitaoci mogu naći prilično sakupljenih podataka u "Spomenici pravoslavnog sveštenstva - žrtava fašističkog terora i palih u NOB", koju je izdalo Svešteničko udruženje, u Beogradu 1960. Nije nam, međutim, jasno zašto je Svešteničko udruženje Hrvatske na ovoj spomen - ploči u Jadovnom ispisalo samo 49 svešteničkih imena, očigledno uzetih direktno iz pomenute "Spomenice", a izostavilo je imena kao što su Ilija Ilić iz Plaškog, Nikola Bogunović iz Donjeg Lapca i možda Pavle Katanić iz Bijeljine? Uzgred takođe primećujemo da ova "Spomenica" ne sadrži i brojna druga imena naših sveštenika postradalih u toku poslednjeg rata. No hvala i za ova imena/.
Na kraju, da spomenemo i to da se među Jadovinskim Mučenicima, čija su imena navedena na ovoj spomen - ploči, nalaze i 4 sveštenomonaha /po dva iz manastira Gomirja i Tavne/ i dva đakona. Sva, dakle, saborna zajednica Pravoslavne Crkve. episkopi, sveštenici, đakoni, monasi i vernici. "Punoću Crkve Tvoje, Gospode, sačuvaj. I spasi narod tvoj i nasleđe Tvoje". Naš pomen i poklonjenje Mučenicima na Jadovnom završio se negde oko podne. No nije nam se žurilo. Sa Jadovnim se ne odvajaš lako, vuče te da ostaneš što duže. Retko se gde kao ovde čovek oseća tako mirno i spokojno. I ovde, kao na Kosovu, nebo i zemlja se dodiruju, carstvo nebesko i zemaljsko se sjedinjuju.
Da dodamo, na kraju svega, da je ovom našem pomenu prisustvovao i rimokatolički župnik sela Trnovca Josip Kapuš, a već po završetku svega pristigla su i dvojica predstavnika Socijalističkog saveza iz Gospića. Hvala im na tome.
Sa Jadovnog smo svi sišli u Gospić, na bratsku trpezu ljubavi, a onda smo, istog popodneva mi krenuli dalje kroz Liku, pa za Beograd
Put nas je od Gospića, preko Ličkog Osika i Bunića /gde je naša crkva 41. g takođe spaljena, pošto su u njoj prethodno mučili istaknute Srbe, a sveštenika odveli u Jadovno/ vodio dalje u Korenicu, pa onda, preko Plitvica i Ličkog Petrovog Sela, ka Bihaću i Bosni ponosnoj, ali ne manje od ovih krajeva stradalnoj Prolazeći kroz ova mesta Ličke i Bosanske Krajine sa jednim sveštenikom iz ovih krajeva, slušali smo ponovo i na licu mesta o stradanjima naroda ovih krajeva, između reka Like, Jadove, Krbave i Une, u toku ovog poslednjeg rata. U Ličkom Petrovom Selu posetili smo ne tako davno obnovljenu crkvu, koja je od ustaša bila porušena /pošto su prethodno u njoj poklali na desetine Srba, a sveštenika Nikolu Zagorca bacili sa zvonika uz reči "Nesta krsta sa tri prsta", što se, Bogu hvala, nije obistinilo, čemu je dokaz i ova obnova crkava u Krajini/. Dalje smo u Bihaću /gde je takođe srušena naša velika crkva, i to licem na Vidovdan 41. g / prošli kraj groblja na Garavicama, gde se u zajedničkoj grobnici nalazi oko 12 000 pobijenih Srba iz Bosne i Like, zajedno sa jednim brojem Cigana i Jevreja.
Nismo imadi vremena da od Bihaća pođemo naviše, na ona stratišta gore uz Unu, nego smo krenuli pokraj ovih niz Unu, ka Bosanskoj Krupi, Dvoru, Kostajnici i Dubici, sve do utoka Une u Savu kod nesravnjivog Jasenovca pod kojim leži najmnogoljudniji Srpski grad u istoriji ovog velikomučeničkog naroda.
Čitavim svojim tokom, od preko 200 kilometara, reka Una, koja teče između Bosne i Like i Korduna i Banije, sve do Save i Jasenovca, bila je vekovima i ostala nemi svedok stradanija žitelja ovih krajeva, mnogostradalne Krajine, naročito u poslednjem ratu. Kraj nje, i drugih ovdašnjih reka i urvina, ko li zna koliko još ima nepoznatih stratišta, neispitanih jama i neobeleženih grobova?
Na tom putu kraj Une setih se Dučićevih stihova:
"Jer krvave reke svud su naše međe ;
Mačevi ubijca svi su istog kova
Sad nose unuke kud nosiše pređe" /tj. pretke/.
Jedan naš čovek iz Like rekao je negde, nisam siguran u koje baš vreme. "E ne zna se, vala, ili je narod gori, il' mu je gore". Jedan pak drugi, opet Ličanin, govorio mi je više puta. "Da vi znate kakav je to dobar narod! Kakva je dobrota bila u tim Mučenicima!… Da ne da Bog da mi to svoje duhovno blago izgubimo". Meni se čini da je on mislio na patnje i mučeništvo ovih Krajiških Mučenika, kojih je najviše bilo na ovim prostorima, od Jadovna do Jasenovca Sa njima se mogu porediti samo Kosovski Mučenici, stari i novi. Zato smo sa Jadovna i krenuli opet natrag na Kosovo.
http://www.myheritage.es/FP/custom.php?s=53048991&pageID=12