O Sudaru Srpske Patrijarhalne Zajednice Sa Modernim Drustvom

Piše: Latinka Perović
O sudaru srpske patrijarhalne zajednice sa modernim društvom

Paulina Lebl Albala, Tako je nekad bilo.
Izdavač Aleksandar Lebl, Beograd, 2005, s. 294.
Knjiga Pauline Lebl Albala Tako je nekad bilo može se čitati na razne načine. To je autobiografija jedne od prvih visokoobrazovanih žena u Srbiji. Autobiografija jedne izrazito smosvesne ličnosti, koja je pohvale i izraze divljenja porodice, svojih vršnjaka i učitelja primala bez zrna soli, kao nešto što joj prirodno pripada. Jedne ličnosti, po sopstvenom uverenju, sa velikom snagom za introspekciju.
Ova autobiografska priča Pauline Lebl Albala (1891 / Bugarska – 1967 / SAD) zaustavlja se na 1920. godini, kada se ona, kao za to vreme već postarija devojka, u svojoj dvadeset devetoj godini, udaje za dr Davida Albalu. To je razlog više da se objavi i njen drugi rukopis: Biografija dr Davida Albale, koji se danas nalazi u Jevrejskom istorijskom muzeju u Beogradu. Jer, iznačina na koji je napisana autobiografija Pauline Lebl do 1920. godine, granične godine i u njenom ličnom životu i u istoriji države u kojoj je ona odrastala i sazrevala, proizlazi potreba da se sazna drugi deo njene životne priče. Onaj koji je proticao uz dr Davida Albalu, lekara, cioniste, zagovornika stvaranja posebne jevrejske države u Palestini.
Autobiografija Pauline Lebl Albala može se čitati i kao jedan portret vanredno zanimljiv u psihološkom smislu: to je rafinirana studija karaktera prigušene dualnosti. Paulina Lebl odrasta u senci autoriteta svoje, kako kaže, junačke majke. “Moja mati… bila je zdrava, tvrda, okrutna, oštra, pozitivna seljačka priroda – generacije njenih predaka živele su na selu i obrađivale zemlju – koja je u svakom času znala jasno i nepogrešivo šta i kako valja raditi. Nju nisu mučile čežnje za nedostižnim, ona e imala pred sobom jasno određene ciljeve, i išla pravo i nepokolebljivo ka njihovom ostvarenju.
Otuda, možda, potreba za autoritetima kroz ceo život: u osnovnoj školi, na Višoj ženskoj školi i na Univerzitetu, u braku. Leblova je imala idolopoklonički odnos prema autoritetima: “Ja sam po svojoj prirodi bila nastrojena, a i svojim vaspitanjem bila podizana u poštovanju autoriteta, društvenih načela i konvencija”.
Autoritet određuju njenu ličnost, ali i ona svoj odnos prema drugima gradi sa pozicije autoriteta: “Oslanjajući se na slepu odanost svojih učenica, osećala sam se moćnom kao kakav vladar. Mogla sam iz njih izraditi šta sam htela, sve su izvršavale po mojoj želji… Moje učenice bile su moja vojska, i mogla sam ih povesti kud god hoću, one bi sve listom pošle za mnom”.
A onda fanatizam u radu, koji kod Leblove ima dvostruku motivaciju. Od ranog detinjstva, Leblova radi do samoiscrpljivanja da bi nadoknadila nedostatak fizičke lepote i da bi sa zajednicom kojoj pripada mogla da izađe, kako kaže, iz “indolentnog, asimilatorskog položaja”.
“Pošto je bilo svakome jasno”, piše Leblova, “d je prva nagrada apsolutno i neopozivo dodeljena Vinaveru za njegov sjajan rad, onda druga nagrada nije mogla biti dodeljena jednoj Jevrejki, nego je data Jeleni Golemović, a treća nagrada pripala je u deo meni”.
Radom i intelektualnom superiornošću, Leblova kompenzira i svoju socijalnu podređenost i nastoji da savlada one razlike koje definiše kao klasne razlike. “Ma da sam svoje drugarice “osvojila” svojim zanjem ja im, čini mi se, nisam inače imponovala. Bila sam skromnije spoljašnosti, a moje haljinice, obično iznošene haljine mojih sestara, svakako nisu bile po ukusu mladih Beograđanki… O odmoru, između časova, u našoj velikoj školskoj bašti, punoj senovitog drveća, trave i cveća, skupljale su se devojčice koje su se ‘družile’, to jest, koje su nalazile da su približno istog ranga. Naravno, najuglednija grupa bila je ona u kojoj su bile kćeri viših državnih funkcionera, oficira i bogatih trgovaca; jednoj je čak otac bio ministar, a drugoj, pak, general. Te devojčice imale su lepe haljine, obično su nosile ‘teget matroske’, s ‘ampir’ keceljama od belog veza. Kratke bele čarape u crnim lakovanim cipelama, s jednom španglom dopunjavale su toaletu ovih viših bića. Za neke od njih govorilo se da imaju francusku, a neke nemačku guvernantu. Do duše, neke od tih devojčica bile su do zla boga rđave učenice, ali ipak to im nije ništa smetalo da uživaju najveći ugled; šta više, skoro sve druge devojčice su se otimale o njino društvo. One su sedele sve dve po dve u klupi na jednoj strani učionice, o odmoru su se zajedno igrale lopte ili preskakivale konopac, a posle škole su se zajedno vraćale kući uz strmu Devojačku ulicu. Mene nikad nisu počastvovale svojim pozivom da im se pridružim.
Ja sam, naravno, čeznula da budem i ja među njima. Tada još nisam razumela da ‘bolji’ svet u materijalnom i socijalnom pogledu nije uvek ‘bolji’ i po svojim duhovnim i moralnim osobinama”.
Kakav detaljan opis! Pa, ipak, Leblova neće poći za socijalistima: “više svega udaljilo me je to što se tu neprestano govorilo o internacionalnom proletarijatu na čijem oslobođenju treba da radimo, a ja sam, pak, bila odmalena napajana idejom da valja raditi na oslobođenju i ujedinjenju srpskog naroda”.
I kao vaspitanik i kao vaspitač, Leblova je živela u vreme kad je “sve… bilo… podređeno jednoj svrsi: da se kod učenica stalno održava u svesti misao o njinim nacionalnim dužnostima”.
U godinama aneksije Bosne i Hercegovine, balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, Leblova je bila bez dileme: “Da li je nacionalizam dobra ili rđava stvar – to pitanje mi se tada nije postavljalo. Tek mnogo docnije, u vreme uzdizanja Hitlerovog, razmišljajući o strašnoj opasnosti što se ukazuje na obzorju, ponavljala sam sebi redovno:
Nacionalizam je jedna od sila koje podrivaju civilizaciju”.
Veliki rad koji je u početku bio instinktivna potreba za kompenzacijom, postao je za Paulinu Lebl rad iz zadovoljstva. Za njom su ostala 144 originalna rada i 24 prevoda, dok je 10 radova, među kojima i nedovršena doktorska disertacija o Ljubomiru P. Nenadoviću, ostalo neobjavljeno ili je uništeno u Drugom svetskom ratu.
Najzad, autobiografija Pauline Lebl Albala je dragocen prilog proučavanju istorije Srbije, naročito njene društvene istorije. Lično sam zažalila što za nju nisam znala kad sam radila svoju studiju o Višoj ženskoj školi i kad sam priređivala i pisla uvodnu studiju za memoare Avrama Petrovića, oca Svetislava Petrovića koji je toliko bio prisutan u životu Pauline Lebl. Ali, u njenoj knjizi ima više od važnih obaveštenja o istoriji srpskog nacionalnog pokreta i srpskog nacionalizma i o nastanku srpske intelektualne elite; Beogradskom univerzitetu, posebno o Srpskom seminaru i Jovanu Skerliću kao njegovom stožeru; o evoluciji školovanja ženske omladine koja se odigravala u jednoj istoj školskoj zgradi; o počecima feminizma u Srbiji. Ali i o epohi ratova, koja je dugo pripremana:
“Cela naša generacija bila je već više godina zapajana i kroz školu, i kroz književnost, i kroz novine, i kroz javne skupove nacionalnim idealima oslobođenja i ujedinjenja, i nije čudo što smo jedan rat protiv Turske smatrali kao ostvarenje svojih davnašnjih snova. Pored toga, naša generacija nije bila doživela nijedan rat, nije poznavala njegove užase i, s mladalačkom neustrašivošću i osionišću očekivala je s nestrpljenjem čas osvete za vekovna stradanja, ‘smrt onoj truleži na Bosforu’, ‘proterivanje Turaka iz Evrope’ – to su bile krilatice koje su nas dovodile do paroksizma.
Naši drugovi pošli su u rat veseli i s pesmom kao u svatove. Mi smo ih ispraćale s cvećem i s uzvicima ‘Doviđenja!’ Niko od nas nije mislio na mogućnost neuspeha, poraza, smrti. Želeli smo pobedu, verovali smo u nju, i bili smo razdragani. Našem naraštaju je palo udeo da budu izvršioci kosovskog amaneta. Kakva sreća”.
U knjizi Pauline Lebl Albala ima više od obaveštenja o shvatanjima jugoslovenske ideje i prvim koracima jugoslovenske države koji su za Leblovu bili razočaravajući: “Često nisam mogla verovati svojim očima da će ti vodeći ljudi, umesto da su presrećni što smo dobili tako veliku državu, te da složno rade na njenom uređenju, sada se neprestano prepiru i glože – mi smo, nažalost, prepustili vođstvo državnih poslova jednoj manjini očajjno samoživih, vlastoljubivih i nedemokratskih ljudi”.
Ali, po mom mišljenju, autobiografija Pauline Lebl Albala je više od svega dragoceno svedočanstvo o onom, kako bi Predrag Palavestra rekao, raskolničkom sudaru patrijarhalne srpske zajednice sa modernim društvom. Taj se sudar zaoštrava posle sticanja državne nezavisnosti, kada Leblova odrasta, i traje do stvaranja jugoslovenske države, kada se Leblova – kao gimnazijski profesor, književni teoretičar i prevodilac etablira u srpskoj intelektualnoj eliti. Otvaranje i zatvaranje, oslobođenje i strah od slobode su paralelni i naizmenični refleksi pomenutog sudara na srpsku intelektualnu elitu. Linija podele ne ide između nje i većine naroda, već unutar nje.
Pišući o promenama koje su zahvatile Beograd kao prestonicu jugoslovenske države, Leblova kaže: “mi stari Beograđani, koji smo bili međusobno povezani davnašnjim prijateljstvom, smatrali smo se kao svet za sebe. Mi smo se sastajali, kritikovali novajlije, smatrali ih inferiornijim, i još čvršće stešnjavali oko sebe obruč kastinstva, gospodstva, tradicije”.
Na ovim stranicama, Leblova zaboravlja da je po dolasku u Beograd, iz još poluturskog Niša i sama nekoć bila novajlija: “Dokopali smo se Beograda” – naslov je onog poglavlja njene autobiografije koje upravo o tome govori. Ili je smatrala da, pošto je osigurala sebi mesto u srpskoj intelektualnoj eliti, treba, kako kaže, da bude konstruktivna. Iluzija da je srpsko građansko društvo isto što i beogradska čaršija razbile su druge dve žene: Ksenija Atanasijević i Anica Savić – Rebac. Posmatrana tek zajedno sa njihovim biografijama, koje su objavljene u protekle tri godine, autobiografija Pauline Lebl Albala postaje dragoceno svedočanstvo o sudaru patrijarhalnosti i modernosti unutar intelektualne elite u Srbiji, koji je u graničnim razdobljima išao do nepomirljivosti.
Najzad, nijedan od načina na koji se može čitati autobiografija Pauline Lebl Albala ne može umanjiti zaslugu publiciste i novinara Aleksandra Lebla što je ona postala dostupna čitaocima i istraživačima istorije srpskog društva.
4 helsinška povelja, januar – februar 2005

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License