Lešek Kolakovski
O SREĆI
DA LI JE GOSPOD BOG SREĆAN?
Iz prve biografije Sidarte, kasnije Bude, saznajemo da je u mladosti bio potpuno nesvestan bede ljudske sudbine. Bio je kraljevski sin i do zrelog doba živeo je u luksuzu, ugodnostima i slušajući muziku. Već je bio oženjen kada su bogovi odlučili da ga prosvete. Jednoga dana ugledao je nemoćnog starca, zatim bolesnika, patnika i na kraju leš. Tek tada je postao svestan da u svetu postoje starost, patnja i smrt, sve bolne strane života koje su mu dotle bile nepoznate. Zbog toga je odlučio da se povuče iz sveta, da postane monah i potraži put do nirvane. Na osnovu toga pretpostavljamo da je uživao u sreći, sve dok mu je beda bila nepoznata, a na kraju, posle dugog i mučnog putovanja, da je postigao pravu sreću, izvan ljudske sudbine.
Da li možemo opisati nirvanu kao stanje sreće? Ljudi poput mene koji ovo pišem ne umeju da čitaju rane budističke spise u originalu te nikada u vezi s tim nisu sigurni; čini im se da se reč „sreća“ u tim tekstovima ne koristi, kao i da ne znaju da li reči poput „svest“, „ličnost“ doista odgovaraju značenjima koja imaju u savremenim jezicima. Možemo pročitati i da nirvana pretpostavlja odbacivanje ličnosti. To bi moglo da znači, kako kaže poljski filozof Elzenberg, da je u pitanju sreća bez srećnika. To se čini apsurdnim. Premda, naš jezik nikada nije dovoljno dobar da opiše apsolutnu stvarnost. Neki teolozi su govorili da se o Bogu može govoriti samo negativno, odnosno definišući šta On n i j e. Možda iz jednostavnog razloga što ne znamo šta nirvana jeste, već samo šta nije. I pored toga padamo u iskušenje da kažemo nešto više, odnosno da se ne zadovoljimo samim negacijama. Najneugodnije pitanje je sledeće: pretpostavljajući da smemo reći šta je ljudska osoba u stanju nirvane, da li je svesna šta se događa u svetu? Ako nije, ako je potpuno odvojena od zemaljske stvarnosti, kojoj stvarnosti onda pripada? Ako je svesna življenja u svetu našeg saznanja, mora da zna za zlo i patnju drugih. Da li možemo biti svesni patnji drugih i istovremeno biti savršeno srećni? Isto pitanje se sme postaviti srećnim stanovnicima hrišćanskog neba. Da li žive u potpunoj izolaciji od našeg sveta? Ako ne, da li su im poznati užasi zemaljskog življenja, njegove dijabolične strane, njegovo zlo i bol, da li mogu uživati u sreći u prepoznatljivom smislu te reči?
I u budističkoj i u hrišćanskoj veri nalazimo sugestiju da je ona konačno oslobođenje i savršeno spokojstvo duha. A savršeno spokojstvo duha je isto što i savršena nepromenljivost. Ako je moj duh u stanju nepromenljivosti, ako se ništa ne može dogoditi, kako se čini, srećan sam kao kamen. Da li je kamen savršeno otelovljenje spasenja i nirvane? (Valja primetiti da izraz „biti srećan“ ne koristimo u smislu engleskog jezika, u kome manje više znači „biti zadovoljan“ – te se možemo zapitati: „Da li si srećan vozeći se avionom“ ili: „Krajnje sam srećan zbog ovog sendviča“. U drugim evropskim jezicima izraz „biti srećan“ ima ograničeniji smisao, otud nemački ekvivalent: I am happy/ aber glűcklich bin Ich nicht).
S obzirom da prava ljudska priroda uključuje saučešće, učešće u bolu i radosti drugih ljudi, mladi Sidarta je mogao da se raduje iluziji sreće samo zahvaljujući svom neznanju. Ova vrsta sreće je moguća i u našim uslovima, ali samo u slučaju neke dece. Dete koje ima manje od pet godina i živi u porodici koja ga voli, koje ne poznaje nikakve velike patnje, ni smrt drugih ljudi, možda je srećno u smislu koji ovde pokušavam da shvatim. U uzrastu starijem od pet godina verovatno smo prestari za sreću, premda, naravno, možemo da doživljavamo prolazna zadovoljstva, trenutke velikog ushićenja ili čak ekstatičnog jedinstva s Bogom i svemirom, možemo da upoznamo ljubav i radost. Sreća kao nepromenljiva sudbina već nam nije dostupna, osim, možda, u veoma retkim slučajevima istinski mističnih duša. Tako je to u odnosu na ljudsku sudbinu. Međutim, može li se sreća pripisivati božanskom biću? Da li je Bog srećan?
Ovo nije apsurdno pitanje. Prema našim kon-vencionalnim pojmovima sreća je emotivno stanje duha. Da li Bog oseća emocije? Istina, kažu nam, da Bog voli svoja stvorenja, a da je ljubav, bar u ljudskom svetu, emocija. Šta više, ljubav je izvor sreće, ako je uzvraćena, dok je ljubav Boga uzvraćena samo od strane nekih Njegovih podanika, a ne od strane svih; jedni ne veruju da On postoji, drugi su prema tome ravnodušni, treći Ga čak mrze i optužuju zbog ravnodušnosti prema ljudskoj patnji i bolu. Međutim, ako pretpostavimo da On nije ravnodušan, onda mora živeti s beskrajnom tugom, s obzirom da je svedok čovekovih patnji. On nije izazvao tu patnju, niti ju je želeo, međutim bespomoćan je u odnosu na sve nesreće koje priroda pričinjava ljudima ili ljudi jedni drugima. Moramo prihvatiti da nismo u stanju da shvatimo božansko biće – svemoćno, sveznajuće, koje zna sve o sebi samom i preko sebe samog, a ne kao nešto spoljašnje, iako živi kao da Ga zlo i bol ne dotiču.
Ako je Bog potpuno nepromenljiv, ako naša beda ne može da naruši Njegovo spokojstvo i On je ravnodušan, onda zbog toga nije Otac koji voli. A opet, ako učestvuje u našoj tuzi i nesrećama, onda nije nepromenljiv. U oba slučaja On nije srećan u smislu koji bi nam bio dostupan. Pravi Bog hrišćanin, Isus Hrist, nije bio srećan u tom smislu. Živeo je u telu, bolovao je sve bolove, umro je na krstu i delio sa ljudima nesreću.
Prema tome, reč „sreća“, kako se čini, nije pri-menljiva na božanski život. Nije primenljiva ni na ljudska stvorenja, i ne samo zbog toga što ona često pate, već i kada u datom trenutku, čak kada osećaju fizičku i duhovnu radost, čak kada trenutno žive van vremena, u „večnoj sadašnjici“ ljubavi, ne mogu da zaborave na zlo i bedu ljudskog sveta; učestvuju u bolu drugih ljudi, odnosno ne mogu da se oslobode pretpostavke smrti i tuge u životu.
Da li se na taj način držimo sumorne Šopen-hauerove doktrine, prema kojoj su sva prijatna osećanja uvek nešto negativno: odsustvo patnje? Ne sasvim. Nema razloga da smatramo da ono što saznajemo kao nešto dobro – kao estetsku fascinaciju, radost zbog ljubavi, sve vrste fizičkih i intelektualnih zadovoljstava - koji obogaćuju naše kontakte s prija-teljima – da sve to treba smatrati čistom negacijom. Ta saznanja jačaju naše postojanje, čine da smo duhovno zdraviji i bolji. Mada, sve to ne može podneti ni malum culpae, ni malum poenae, ni moralno zlo, niti patnju.
Sigurno su to pojedinci koji se smatraju „uspešnim ljudima“ koji imaju osećanje da žive u sreći, da su zdravi i bogati, da im ništa ne nedostaje i da imaju poštovanje bližnjih. Mogu da smatraju da je sreća zapravo ono što je njihov život; ipak je jadno to samozavaravanje, jer su i oni, makar povremeno, svesni istine. A istina jeste da su bezuspešni kao i svi mi.
Ovde se može staviti još jedna zamerka. Ako smo stekli istinsku mudrost, možemo osećati, kao Aleksander Poup, da je sve ispravno i dobro. Ili, kao Lajbnic, da živimo u najboljem svetu, odnosno kakav je logično moguć. Ako ne prihvatamo samo apstraktno i intelektualno da je sve ispravno i dobro, s obzirom da je svet pod neprestanim rukovodstvom Boga, već stvarno to osećamo u srcu, ako osećamo dobrotu, veličanstvenost i lepotu celokupnog svemira, zar nismo onda srećni? Odgovor glasi: ne, nismo.
Sreća je nešto što možemo zamisliti, ali i nešto što je nesaznatljivo. I, ako zamislimo da su sva ljudska bića, sva bez izuzetka, spasena od strane Boga, da uživaju u nebeskoj sreći, da im ništa ne nedostaje, ni bol ni smrt, da pakao i čistilište više ne deluju, takođe možemo pretpostaviti da je sreća realna i da je svi koriste, zaboravivši na minule nevolje. Takva sudbina se može zamisliti, mada nikada dosad nije viđena. Nikada.
S poljskog prevela Biserka Rajčić