DATUMI:
Povodom 90-godišnjice rođenja Isaka Samokovlije
O ljudskim patnjama i radostima
Dimitrije Mašanović
»Negdje u davninama plelo se i taklo, i kad su se konci pritegli, odjednom i zlobno, sudbina se kao pauk napila krvi i naplatila za sve čekanje iz stoljeća u stoljeće. Uzalud je pitaš: zašto? Hiljadama uzroka povrvjeće kao mravi, bijeli i crni, krilati i bez krila, da te razuvjere o tvojoj slobodi.« (Samokovlija, »Od proljeća do proljeća«)
Samokovlija, koji se, po tačnoj Kršićevoj opasci, »kreće stalno u blizini transcendenta«, prikazujući ljudske sudbine iz jevrejskog kruga, naglašava, kako je već rečeno, mistični duh jevrejstva i povišenim poetskim tonom: u iskrenom zanosu molitvama, u pobožnoj tišini hrama i jevrejskih domova, u svečanoj atmosferi praznika. On to postiže značajnom komponentom u umetničkoj strukturi svoga dela himničnim biblijskim stilom kao i misterioznošću nekih zapleta i atmosfera (pripovetka i drama »Plava Jevrejka«, »Gavrijel Gaon« i dr.).
Često su u Samokovlijinom delu život ličnosti i rešenja njihovih životnih drama obojeni fatalističkom predodrećenošću i mističnom tajanstvenošću i zagonetnošću. Odjeci talmudskih misterija i parabola morali su živeti i u duši pisca, zadržavajući, pre svega, poetske čari drevnih predanja i mitova… Pisac ove mogućnosti estetski razvija i interpretira, kako izgleda, na razne načine i u različite svrhe. Tako, na primer, iz misterioznog zapleta oko smrti siromašne vešarice i njene male kćeri u pripoveci »Gavrijel Gaon« pisac ostvaruje razna umetnička osvetljenja istražujući »istinu« i pojačava efekat groze.
Kako fatalistički, sudbinski predodrećeni pečat i mistična osjenčenost imaju u Samokovlijinom delu značajnu ulogu, zaslužuju da se, po mogućnosti, opreznije objasne i raščlane. Njihovo konstatovanje u delu i objašnjenje samo »jevrejskom dušom« pisca nije dovoljno. U nekim kritičkim radovima (na primer, u Gligorićevom prikazu zbirke pripovedaka »Tragom života«, objavljenom u »Književnim novinama«, 1953. godine) naročito su naglašeni značaj i uloga u Samokovlijinom delu ova dva elementa idealističke filozofije i estetike, ali u tome ima izvesne jednostranosti, pa je potrebno pokušati da se odrede i drugi momenti uslovljenosti i funkcije ovog »fatalizma« i »mistike« u njegovom delu. Naravno, po neophodnosti u njihovom objašnjenju mora imati svoje mesto i rasni, naslećeni i subjektivni momenat intimne povezanosti i nesvesne sklonosti pisca prema onom što duboko prožima jevrejsku tradiciju i što je neizbrisivo utkano u prve piščeve životne utiske i senzacije.
Najbliže i najverovatnije je tvrditi da jedan od njihovih izvora u piščevoj svesnoj težnji za postizanjem što vernije iluzije životne stvarnosti, tj. realističnosti i objektivnosti likova na psihološkom planu. Samokovlija posmatra čoveka nekako iznutra, poistovećuje se gotovo s njim i tako uspeva da izgradi uspele psihološke portrete. Pored Samokovlijinog nastojanja za postizanjem izrara kompleksne unutrašnje realnosti čoveka, naglašavajući naročito odnos psihe i zbivanja, zatim neznatne posmatračke distance i subjektivne naslećene inklinacije, može nam delimično pomoći i piščev lirski temperament da shvatimo i objasnimo ovu važnu crtu fizionomije dela i pisca. U naglašeno lirskim tvorevinama ili lirskim fragmentima mistični elemenat je poetski izrazitiji i funkcionalniji: na primer, u razvijenim meditativnim simbolima i čestim zagonetnim i mističnim senčenjima čvornih momenata u razvijanju dramski koncipiranih fabula. Ovo, u tesnoj vezi sa likovima i zbivanjima, izrazitije je ispoljeno u prozama koje pokazuju manje ili više odstupanje od klasičnog realističkog metoda i manira.
Samokovlija se, povremeno, mada samo donekle i prividno, udaljuje od realnog tla i kauzalnosti zbivanja, te njegove ličnosti i njihovi postupci izblede u nekoj imaginarnoj stvarnosti. Tamo obično nedorečenost i nedovoljnost ili nedoslednost motivacije kompenziraju zgusnuti zamagljeni poetski simboli, pa to treba shvatiti pre kao prelaz na lirski medij kazivanja nego kao umetnički promašaj ili mistično zamagljenje koje bi bilo samo sebi cilj. Radi se, zapravo, o tome da pisac strukturira elemenat mističnog u lirski medij kazivanja, a umetnička istinitost sad je primerena ovom mediju i odgovarajućoj umetničkoj nameni. Mistika i fatalizam, koji su često osenčili životne drame Samokovlijinih junaka, mogu se objasniti i razumeti projicirani na tlo socijalnih odnosa i prirodnih zakonitosti i pojava. Otuda i proističe njihova umetnička funkcionalnost. Sa ove osnove kao primarne jedino se može ispravno prići Samokovlijinom delu i objektivnije dati njegova ocena. Tada će izgledati sekundarne idealističke primese koje su, u stvari, sinkretički srasle sa životnim oblicima i duhovnom atmosferom njegovog društvenog miljea kao konkretne graće u osnovi njegove umetnosti.
Samokovlija je u suštini trezven kritički duh koji iskreno i radoznalo istražuje objektivnu istinu o čoveku i svetu, a vidi je kao složenu i neiscrpivu, te je umetnik dužan da je uvek nanovo, drukčiju i novu, otkriva. Njegov »fatalizam« je, u stvari, determinizam posebne vrste. Samokovlija je determinista koji traga za »korijenjem života« i raspreda »svilene stostruke vezove« ljudske duše. Od realnih zbivanja i sudbina okreće se spletu njihove složene uzročnosti, osluškuje daleki glas stoleća i krvi, zaviruje u tamne naslage prošlosti u čoveku, da bi pomoću njih izrazio umetničku istinu kao složenu i konkretnu objektivnu istinu. Tako posmatrano, materijalističku i realističku suštinu, mada s tragičnim prizvukom apsolutne determinacije, ima stav ispisan na početku ovog poglavlja. Sklon sam da u tim »hil,adama uzroka« vidim pre jedan vid materijalističke dijalektičke uzročnosti nego mističnu slutnju i fatalističku predodrećenost, mada se ne bi mogla sasvim odricati i biološko-naturalistička obojenost ovako izraženog Samokovlijinog materijalizma. Čovekova moć da prevaziće sva odrećenja i da se kao stvaralac uzdigne i nad svoju vlastitu prirodu i sudbinu, da savlaćuje prirodu i ostvaruje svoje ljudske ciljeve, predstavlja prostor njegove slobode i upravo je mera njegove očovečnosti. V svakom slučaju, pogrešno bi bilo izdvojiti ove momente iz pozicije i relacija njegovog sveta, apsolutizovati ih tako i jednostrano proglasiti primarnim elementima piščevog pogleda na svet. Tako misticizam, fatalizam i determinizam u njegovom delu treba svesti na pravu meru i posmatrati ih u sklopu ukupne duševnosti pisca i njegovog sveta, koja je, ukoliko je koherentna, znak bogatstva i vrednosti.
U najtešnjoj vezi sa pitanjima idejnoemocionalnog kompleksa u Samokovlijinoj prozi je i tragika života, koja prati sudbine njegovih junaka, a izražena je veoma razućeno, nijansirano i na visokom umetničkom nivou. Tragično u Samokovlijinoj prozi ima, opet nužno, izvestan fatalistički i mistički prizvuk. Fatalizam i mistika su, kako jer kritika rano utvrdila, meću bitnim elementima »jevrejske duše« (Borivoje Jevtić i drugi).
Jedno ishodište tragičnog kod Samokovlije je nesumnjivo socijalnog porekla i karaktera. Život jevrejske sefardske sredine u jednoj društvenoistorijskoj situaciji koja ne pruža gotovo nckakve mogućnosti razvoja, u stanju svoje degeneracije i unutrašnjeg raslojavanja, obilno je prožet tragikom. U ovom smislu, tragično u Samokovlijinoj prozi se ne ogleda samo u tome što se najveći broj njegovih pripovedaka završavaju smrću. Na tom stalnom motivu u književnosti i umetnosti izgraćene su gotovo i sve Samokovlijine pripovetke objavljene pre »Nosača Samuela«. Ovde je u pitanju tragika uzaludnosti životnog napora ugnjetenog i egzistencijalno pomerenog čoveka, tragika promašenosti njegovog života, iza koga ne ostaje nijedan dostignut značajniji cilj ni rezultat. Tragika takvog života i življenja samo je kod njega simoblično i dramatski snažno potencirana, kao i primerenim izborom motiva i likova sa obaveznom smrću junaka. Ali, na svoj način su tragične smrti »božjaka« Rafe, Hajmače, vešarice tija-Hanuče i sličnih Samokovlijinih likova.
Humanista Samokovlija, prožet iskrenom ljubazlju i samilošću prema svetu jevrejske sirotinje i patnicima uopšte, ovom tragikom koja prati čitav njihov život ne izražava samo simpatije i naklonost već p socijalni stav i protest. Mećutim, što je za umetničku vrednost njegovog dela izuzetno važno, socijalna tendencija iije nametljivo i ogoljeno prisutna, sem možda u nekim slabijim redovima. Ona nužno proističe iz samog dela i njegovih unutrašnjih odnosa. Takav efekat daju Samokovlijine plastične umetničke slike jedne stvarnosti s jako izraženim socijalnim naponima i dramski snažno istaknutim društvenim i životnim protivurečnostima.
Nije kod Samokovlije uzalud tragika uslovljena žrtvovanjem, koje je, opet, naglašeno moralna kategorija. Ovo sa svoje strane, implicira socijalni stav pisca i tamo gde je manje uočljiv. Samokovlijin čovek najčešće žrtvovanjem potvrćuje svoju čovečnost. On se žrtvuje u različitim životnim situacijama, s raznim ciljevima i u mnogim vidovima. Žrtvovanje i žrtva ovde podrazumevaju neku vrstu iskupljenja i lišavanja. On se žrtvuje za svaku malu životnu radost i svaki izlet iz čamotinje i oede, iz ljušture čvrstih patrijarhalnih stega i okamenjenih formi života. Žrtvuje tradicije i veze, čitav dotadašnji život; postaje otpadnik iz svoje sredine i rase radi ostvarivanja »malička sreće«, kao, na primer, Luna u pripoveci »Od proljeća do proljeća«, koja savlaćuje sve prepreke i obzire i za trenutak ugušuje u sebi duboko ukorenjenu misao o grehu da .»samo jednom« oseti ljubav. Žrtvuje se kao nosač Samuel, koji odlučnim gestom baca kesu s novcem u lice rićem Jakovu, mada time ruši svoj davnašnji san o boljem i srećnijem životu. Žrtvuje se nesebično za drugog da bi ispunio svoju ljudsku dužnost kao Saruča u pripoveci »Saručin dug«. Očigledno su motivi žrtvovanja u ovakvim slučajevima egzistencijalni ili moralni. Kao da se sve vredno i lepo u Samokovlijinom svetu mora ispuniti nekom vrstom žrtve. A postignuti cilj obično ne odgovara veličini žrtve. Lunu (»Od proljeća do proljeća«) za njenu učinjenu žrtvu i iskupljeni trenutak »malička sreće« čeka strašno rabijevo prokletstvo i bezobzirno izopštenje iz svoje sredine. I Jusu, poštenog trgovčića iz pripovetke »Jevrejin koji se subotom ne moli bogu«, za njegovo žrtvovanje radi porodice čekaju trnoviti skitalački putevi, podsmeh i prezir dokonih gostiju u krčmama po zabačenim kasabama i neblagodarnost porodice. Vrlo retko neko od njih, kao Samuel i Sariča (»Nosač Samuel«), uspeva da se održi i ostvari, makar nepotpunu, svoju ljudsku sreću. Ali, i ta njihova sreća je kratkotrajna, krhka i prividna. U narednim pričama iz ciklusa »Djeca božja« prati ih svojom kobi vlastita žrtva koja im donosi siromaštvo, odricanje i zlu sudbinu njihovom degetu. Žrtva i žrtvovanje kod Samokovlije ima u izvesnom pogledu i značenje tragične krivice.
Svaki napor ličnosti za samostalnošću i ostvarenje individualnosti i lične sreće mimo čvrsto povezanog kolektiva, svaki pokušaj razbijanja okamenjene tradicije, ustaljenosti i konvencionalnosti jednog morala i jednog reda stvari dobija značenje kobnog, fatalnog greha. I Luna, koju su udali za impotentnog božjaka Hajmaču, ne pitajući je za pristanak, koju su, u stvari, obmanuli, ima moralno i prirodno pravo da zgreši, »s Turčinom«, da »samo jednom« oseti slast života i začne novi život. Nije li, s ovog aspekta gledano, Samokovlija u izvesnoj meri i moralista? Ne u onom smislu kao što su to pisci izraziti moralisti. On razume i voli čoveka, stavlja se na stranu pojedinca kad je u pitanju njegova ljudska sreća, ali nije strog sudija. Izgleda kao da razume, mada ih ne opravdava, i one koji su u objektivnoj konstelaciji ljudskih odnosa krivci. Samokovlijin »mali« čovek, pregažen životom i otućen, umetnički sugestivno i istinito potvrćuje već pomenutu misao da je njegov društveni red »nosilac više čovečnosti«.
Posebno mesto u vezi sa ovim pitanjima ima pripovetka »Drina«, po Kršićevoj oceni Samokovlijina »najbolja kompozicija« iz prve zbirke, koja je ostvarena u izvesnom romantičnom štimungu, u naglašenoj poetizaciji prirode: raskošne i dramatične, plemenite i surove. Piščevo osećanje duboke intimne sroćenosti s prirodomu ovoj pripoveci himničnog tona, blještavih živih ooja i reljefnih pejsaža dobija, kako je primećeno, izraziti panteistički karakter. Junak pripovetke Klindžo, jedan od tipičnih samokovlijskih likova, ima, kako izgleda, za autora najličnije značenje, a kompozicija u celini smisao jednog opštijeg, filozofskog simbola.
Napustimo za trenutak sudbinu Klindže, koji je u Drini »našao i svoju ljubav i svoju smrt« i Samokovlijinu »rusoovsku« mržnju na civilizaciju što ubija vitalnost i ljepotu u čoveku. Na završetku pripovetke nailazimo i na ovakvu piščevu meditaciju:
»Da nisam i ja kakvo kopile, da i mene potoci kakvi, brda kakva, stijene kakve ne čekaju da mi omlaćijaju kržljavu dušu? A ima jedna visoka stijena, visoka strši u nebo. Sa nje se bacaju samoubice, zovu je Mrtvanje. Često je sanjam, penjem se, kamenje joj zlati sunce. Vjetar je miluje sa svih strana a sa vrha njenog nešto me zove: hodi … hodi … lezi ovdje … ovdje je nebo blizu … ovdje miruje carstvo zemaljsko … pogledaj dolje u dubinu. Strah me je, moraću jednom da se popnem, moraću. Zove me zove .. .«
Nema li u auTorovom lirskom monologu, pored mogućnosti interpretacije drugih estetskih značenja u sklopu celine priče, pored prisutne piščeve reminiscencije iz Gorkog (na primer: »… ovdje je nebo blizu …«) i jedan dublji lični smisao za pisca, koji nije samo poetska čežnja ili, čak, eksces. Ako ima značenje ličnog simbola u ovom smislu, kako izgleda, onda bi se on mogao, možda, ovako interpretiraTi. Priroda simbolizuje život, njegovu punoću i lepotu. Ona je kao i život raskošna i stravična, plemenita i surova. Njene lepote i vrednosti btkrivaju se smelim i zaljubljenim njenim pripadnicima i poklonicima. Paralelno sa značenjem reke u Klincinoj sudbini stoji i značenje stene, čije kamenje »zlati sunce« i ponora u ovom monologu. Dakle, ljudski je ne živeti »u strahu od života«, osvajati lepotu i smisao života smelim naporom. Život traži kao žrtvu čitavog čoveka. Predati se sav životu, njegovim opasnostima i zaokretima i otkriće se pred radosnim očima sva njegova lepota. Smisao »žrtve« biće u saznanju da je čovek osetio i ostvario lepotu života. I smrt je onda, kao što je to bio i život, radosna, stapanje s prirodom, čije su tajne upoznate i lepote doživljene. Tako je skinuta senka tragičnoeti i s Klindžine sudbine i smrti. Ipak treba razlikovati dva plana pripovetke: jedan mogući, realistični, o KlindžiNom životu i smrti, i njegovu simbolizaciju. U ovoj pripoveci je prvi i jedini put direktno i nedvosmisleno došlo do izražaja jetko Samokovlijino nezadovoljstvo životom, rugobom i malokrvnošću u modernoj civilizaciji, njenom socijalnom nejednakošću i otućenošću od prirode modernog čoveka. Ovde nije izražen samo protest protivu »grada i gada« civilizacije, već u kontrastu prema grotesknoj slici »grada« i pokušaj afirmacije pozitivnih vrednosti u čovekovom odnosu prema prirodi i čoveku samom (Ovo poslednje, ukoliko se može prihvatiti naslućivanje ovog aspekta simboličnog značaja »Drine«.). Pisac je našao u stvarnosti rudimentarne i deformisane mogućnosti čovečnosti (u Klindžinom liku), koje mu daju povoda za simboličnu meditaciju o životu »ka^av bi trebalo da bude«.
Za ovakvu interpretaciju daju povoda ostali njegovi radovi. Tako se u »Drini«, kako smatramo, u simboličnoj formi sustižu kao u žiži panteistički, moralistički i čisto estetički elementi piščeve duhovne fizionomije. Ona ima posebno mesto u njegovoj prozi jer, kako izgleda, na najvišem, najapstraktnijem nivou izražava nazore, istine i suštine koje je pisac nosio u sebi ili ih otkrio iskustvom. Nekoliko interesantnih ilustracija prethodnih tvrdnji mogu se naći u jednom sigurno od najranijih Samokovlijinih tekstova, koji je napisan na nemačkom jeziku i do sada ostao nepoznat. Pomenuti tekst nema naslova i datiran je: »Šgep, 15.1 1910.«, što znači tačno četrdeset pet godina pre Samokovlijine smrti. On predstavlja melanholičnu, a istovremeno i hrabru, ispovest mladića na životnoj raskrsnici o ljubavi, idealima i planovima za budućnost, kao što je i biografsko svedočanstvo o prvom susretu pisca sa svojom životnom saputnicom Hedi. Bliska korespondencija ideja sa završnim pasusom i poentom »Drine« očigledna je:
»Sasvim sam tvoja, govorila mi je. I ja sam se pri tome pitao, a te oči šta govore svojim pogledima: san ili život?
(…) mislim to biće je samo lijepi san, mada ru oči toliko o životu govorile
(…)
(…) Kad smo izlazili iz groblja, rekao sam Hedi:
Ova šetnja je bila vrlo lijepa. U onoj tišini vidimo kakva je razlika izmeću smrti i života. Što je ljepše smrt ili život?
Smrt, odgovorila je Hedi sa osmijehom.
Zašto sam to pisao? Tako. Jednom ću već naći odgovor«. (iz neobjavljenog rukopisa, str.4, preveo Haim Samokovlija).
U osnovi Samokovlijinog iskustva je duboko saznanje tragike života, njegovih lepota i vrednosti, ili upravo, život je vredan zato što je tragičan. Prava vrednost iz koje proističu sve druge vrednosti ili jedini kriterijum vrednosti Samokovliji je sam život. Zato je saznanje tragičnog kao najdublje saznanje osnovni postulat njegovog osećanja života i njegove misli o životu i čoveku.
Ovo duboko i snažno osećanje tragičnosti u životu upravo čini dijalektičko jedinstvo sa Samokovlijinim optimizmom i vitalizmom kao njihova druga, tamna, destruktivna strana. Te dve strane iste medalje se mećusobno uslovljavaju i prožimaju. Zato su i smrti njegovih junaka doživljene kao »divne« i »radosne«, ali su one, istovremeno, i »grozne« i »strašne«. Taj korelat vrednosti i propadanja, života i njegove prolaznosti, metafizičke i vitalističke dimenzije Samokovlijinog dela i misli može se prikladno definisati Njegoševim stihom: »Nebo nema bez groma cijenu«.
Postoji kod Samokovlije i jedan drugi, dublji i tragičniji, red stvari, koji je opet jedna od suština života i bića kao rastvaranje, ništavilo, tragika prolaznosti pred neumitnim, koje se nagoveštava kao iza neke mistične koprene. Zato on uvek upućuje na neprisutni, nepristupačni i nesaznani pravi subjekt i agens zbivanja. To su, zapravo, mogućnosti života za još tragičnijim, još beznadnijim i bolnijim od onog što se stvarno zbiva, što, sa svoje strane, uliva nadu ili bar omogućuje podnošenje života, a »život je da se živi«. Samokovlijina mudrost kao da otkriva najsušastveniju istinu: Dobro je. Ima težeg jada i stravičnijeg zla, dublje tragike i nepodnošljivijeg bola koji se mogu dogoditi. Gradacija tragičnog tako shvaćenog u njegovom delu i viziji se ne može iscrpsti. Tu njegovu suptilnu i gotovo prikrivenu »radostima duhovnu crtu nisu osetili Samokovlijini kritičari. Ali kao fundamentalnu osnovu tragičnog u svom delu Samokovlija ostvaruje specifičnu tragiku egzistencije. Ovo njegovo saznanje prisutno je i u narodnom iskustvu, a lepo je formulisano u crnogorskoj narodnoj izreci: »Ne daj, bože, što se trpjet može«.
Ristanova tragika u priči »Ristanov grijeh« interesantan je primer još jednog vida tragičnog. To je ona mogućnost kad čovek u borbi sa zlom sam prouzrokuje i učini zlo, kad od dva zla bira manje i u ime humanog cilja mora učiniti nehuman čin. Ristana mori griža savesti, jer je ovaj gorštak ubica u neznanju i iz nužde. Da bi spasao ostale članove porodice u zbegu od ruke krvnika, on je vlastitim rukama ugušio plač tek roćenog unuka i mezimca i prekratio njegov nedužni život. Njegov slučaj dodiruje neke tragične protivrečnosti i dileme humanog i moralnog aspekta, večito prisustne u ljudskom postojanju.
»Po njegovoj smrti naslutilo se kakav mu je život bio …« zapisao je Samokovlija o Hajmačinoj smrti već na početku pripovesti o njegovom životu. I Hajmačina tragika ljudske neostvarenosti i nepotpunosti je i dublja tragika egzistencije. Bizarna tema o ovom Samokovlijinom antijunaku »monći« i polučoveku, veoma inventivno je umetnički ostvarena: Bijedni Hajmačo će naći smrt na dnu bunara kad se uveri da je mrtva njegova riba, poslednja radost njegovog života. Tako se čovekov život gasi zajedno s poslednjom radošću, jer radosti su smisao, nada, izraz one vitalnosti koja čoveka vezuje za život i koja ga čini čovekom. Njegov život bez radosti nema smisla.
I smrti se razlikuju u njegovom delu kao što se razlikuju njegovi junaci i njihove sudbine. Naime, smrt junaka nije slučajna nego odgovara tačno ličnosti, samerljiva je sa njenim životom. Najčešće su, prema tome, sirotinjske i patničke smrti: od natečenih nogu, »damle«, od ugušenja u sirotinjskim izbama, od uzbućenja prouzrokovanih uvredom. Ali nisu retke ni nasilne smrti od noža, strasti i ljubomore, smrti samoubica i smrti kao delo zločina.
Zanimljivo i indikativno je gotovo stalno radosno osvetljenje smrti u Samokovlijinom delu. Jedva da ima poneka smrt bez tog ozarenja radošću i nekog svetlog oreola. Radosno umire samoubica Klindžo u talasima rodne reke; radost je ozarila Hankino dice u trenutku kad je dostiže nož Sejdine ljubomore; podjednako se manifestuje radost u srcu siromašne' vešarice tija-Hanuče di Pardo, koja »nije umrla u mukama«, kao i kod junaka Gorkoga iz »Pjesme o sokolu«, mudrog starog gorštaka Nadir-Rahiz-Oglija. U stvari, te smrti koje izgledaju slične tako su različite.
Poseban slučaj smrti samoubice prikazao je Samokovlija u pripoveci »Kolutovi na vodi«. Nesrećna majka, čiji je sin poginuo u ratu, baca se cod voz. Kad život više nema smisla, čovek se ubija.
Šikarina smrt nastupa kad je ostvario »čudo«: nahranio je i spasao izgladnelu seosku decu kojoj je pretila smrt u stravi prvog svetskog rata. Čovek je ispunio svoj ljudski dug, dokazao svoju čovečnost, osmislio svoj život. Tako se senka tragike smrti ovog reprezentanta mnogih drugih smrti kod Samokovlije ublažuje. Šikara se žrtvuje za druge: daje svu svoju uštećevinu za izgladnelu decu i, upravo, s trenutkom ispunjenja njegove ljudske dužnosti dolazi i njegova smrt. Mada je ova smrt i stvarno motivisana (smrt nastupa usled nepažnje zbog uzbućenja), ona ima simbolično značenje u svetu Samokovlijinih junaka. Čovek je dokazao sebe kao čovek u jednom presudnom trenutku i preostaje mu da umre. Čovek mora da se žrtvuje jer je on tragično biće. Tako je u pretežnom broju slučajeva smrt kod Samokovlije oplemenjena, humanizovana, motivisana potrebom tragičnog žrtvovanja.
I »čučurinka« Marta (»Ratni hljebovi«) u času smrtnog hropca traži »ludačku radost« i zanesena je »od zadovoljstva«. Tako je pisac humanizovao smrt i prostitutke Marte. I ona se bori i žrtvuje za gladnu decu te noći i iskupljuje svoj greh tragičnom žrtvom. U Samokovlijinoj umetničkoj interpretaciji ova jadna i glupa devojka postaje junak, postaje biće dostojno sažaljenja i poštovanja. Ovakvim završetkom groteskne i tragične povesti o bednoj prostitutki, kao i drugde, ispoljen je onaj karakterističan Samokovlijin gest humanizacije čoveka.
