O Fulkaneliju I Njegovoj Misteriji
18lam3.jpg

Jovica Aćin

O Fulkaneliju
i njegovoj misteriji

O samom Fulkaneliju ništa se pouzdano ne zna ili jedva nešto. Toliko je malo i, reklo bi se, varljivih svedočanstava o njemu da nije teško pomisliti da on možda nikada i nije postojao. Pa ipak, šta god pomislili, on je autor knjige pred vama, neuporedivog dela o skrivenom, ezo-teričkom jeziku katedrala. Njegovo ime, Fulka-neli, po svemu sudeći je umetničko ime, izabrano da skriva istinski i već nedokučivi identitet te tajanstvene osobe koja se bavi okultnom disci-plinom za koju ovovremeni učenjaci, ako im ona još uopšte pada na pamet, veruju da je davno izumrla. Fulkaneli je, naime, alhemičar, i to jedini autentični alhemičar dvadesetog stoleća za koga znamo. Među onima koji znaju, takav sud je jednodušno prihvaćen, i jasno ga je izrazio Klod d’Iže, sažimajući bezuspešnu potragu za našim autorom, pedesetih godina 20. veka u časopisu Inicijacija i Nauka: „Mišljenje najupućenijih i najkvalifikovanijih jeste da je onaj koji se skriva ili prerušava još i u naše dane pod glasovitim pseudonimom Fulkaneli – najčuveniji i nesum-njivo jedini istinski (možda poslednji) alhemičar ovoga veka u kojem kraljuje atom.“
U koautorskoj knjizi Luisa Pauelsa i Žaka Beržijea, Le Matin des Magiciens, koja je šezdesetih i sedamdesetih godina imala milionske tiraže i bila prevedena na desetine i desetine jezika, navodi se jedan verodostojan susret za koji se osnovano tvrdi da je mogao biti susret s Fulkanelijem. Beržije je, naime, kao nuklearni he-mičar bio od 1934. do 1940. godine saradnik glasovitog naučnika Andrea Helbronera (ubijenog, inače, u logoru Buhenvald 1944. godine). Helbroner je vodio veliku francusku laboratoriju za nuklearnu fiziku, a bio je i zakleti sudski veštak u slučajevima transmutacije elemenata. I tako je bio u prilici da upozna mnoge lažne alhe-mičare i svakojake šarlatane, a s njim i Beržije. Naime, na Helbronerovu molbu Beržije je primio izvesnu tajanstvenu osobu koja nije želela mnogo da govori o sebi. Ipak, po nekim verodostojnim znacima moglo se zaključiti da je u pitanju legendarni alhemičar poznat pod pseudonimom Fulkaneli. Ovaj je već bio poznat po dva veličanstvena dela, čija prva izdanja datiraju iz 1926, odnosno 1930. godine, Misterija katedrala i Staništa filosofa. (1) Obe knjige su objavljene zahvaljujući brizi Ežena Kanzelijea (Eugène Léon Canseliet, 1899 –1982), koji se javnosti predstavio kao Fulkanelijev učenik (navodno jedini), odbijajući da ikada istinski otkrije identitet svoga učitelja (zanimljivo je da Vasko Popa ima pesmu u kojoj evocira svoj navodni susret s Kan-zelijeom; o tome više videti u mome tekstu „Teorija oblaka“ u knjizi Poetika rastrojstva, 1987). Pre nego što su rečene knjige ugledale svetlo dana, njihov autor je nestao. A sad se odjednom pojavljuje u laboratoriji pariskog Društva za gas, gde ga Beržije prima.
Nestao? Kako? Zašto? Kanzelije piše 1925. godine, uoči pojave Misterije katedrala: „Da li je mogao, dospevši do vrhunca saznanja, odbiti da se potčini nalozima Sudbine? Niko nije prorok u svome selu. Ta stara izreka odaje možda okultni razlog potresa kojeg izaziva, u samotničkom i učenjačkom životu filosofa, iskra otkrovenja. Pod dejstvom tog božanskog plamena, starac je potpuno istrošen. Ime, porodica, domovina, sve iluzije, sve zablude, sve taštine ruše se u prah i prašinu. A iz tog pepela, kao feniks pesnika, rađa se nova ličnost. Tako, barem, hoće filosofska tradicija. Moj učitelj je to znao. Iščezao je kada je zazvonio proročanski čas, kad je znak bio ispunjen. Ko bi se, dakle, usudio da izmakne zakonu? Ni ja sâm, uprkos razdiranju i bolnom, ali neizbežnom razdvajanju, ako bi mi kucnuo čas koji je prinudio moga učitelja da se povuče iz slave sveta, ne bih učinio drukčije.“
Kako god bilo, Beržije nije sumnjao da je pred njim upravo taj nestali Fulkaneli. I ovaj mu se obratio kao asistentu gosp. Helbronera koji je, reče, u istraživanjima nuklearne energije, blago-izvoleo da ga obavesti o nekim postignutim re-zultatima, a naročito kada je u pitanju radio-aktivnost elementa polonijuma. „Veoma ste blizu uspehu, kao i, uostalom, neki drugi savremeni naučnici“, zaključio je s molbom da iznese svoje upozorenje. „Radovi vaši i vaših kolega strašno su opasni. Nisu rizični samo po vas. Opasni su za celo čovečanstvo. Oslobađanje nuklearne energije je lakše nego što zamišljate. A veštački izazvana radioaktivnost može da zatruje za nekoliko godina atmosferu planete. Osim toga, atomski eksplozivi mogu biti pravljeni već s nekoliko grama metala, i rušiti gradove…“ Ove reči su, valja ponoviti, izrečene u doba pre Drugog svetskog rata, svakako pre prve probne atomske eksplozije u Alamu. Potom je misteriozni pose-tilac podsetio da ono što je upravo rekao potiče iz starijeg znanja: „Alhemičari to znaju odavno.“
Beržije se podsmehnuo na tobožnju vezu alhemičara i moderne fizike. Posetilac je mirno reagovao:
„Znam šta biste da kažete, ali to je nevažno. Alhemičari nisu poznavali strukturu atomskog jezgra, niti su poznavali elektricitet ili raspolagali sredstvima za detektovanje. Dakle, nisu mogli da izvedu nikakvu transmutaciju, nisu, dakle, mogli da oslobode nikakvu nuklearnu energiju. Neću sada pokušavati da vam dokazujem ono što maločas rekoh, ali vas molim da gosp. Helbro-neru prenesete sledeće: geometrijska mešanja krajnje čistih materija dovoljna su da izazovu oslobađanje atomskih sila, i tu nisu potrebni nikakav elektricitet i slične tehnike. Ograničiću se otuda samo na kratki navod.“
Izvadio je knjigu Tumačenje radijuma Fre-derika Sodija i pročitao iz nje: „Mislim da su u prošlosti postojale civilizacije koje su poznavale atomsku energiju i da ih je zloupotreba ove energije totalno uništila.“
Zatim je, zamolivši svog sabesednika da raz-misli, podsetio da su alhemičari uvek u svojim traganjima vodili računa o moralnim i religijskim aspektima stvari, dok je moderna fizika rođena u 18. veku iz zabave gospode i bogatijih libertena, te da je ona nauka bez savesti. Verovao je, dodade, da vredi nekim istraživačima ukazati na ponešto što čine nehotice, ali da nema nikakve nade da će takva ukazivanja uroditi plodom. „Uostalom“, zaključi, „nema potrebe da se nadam.“
Beržije nije odoleo. Zapitao je svog posetioca, ako je on već i sam alhemičar, u čemu se sastoje njegova istraživanja, jer ne može da veruje da poput nekih blesavih maštara provodi vreme pokušavajući da napravi zlato.
Tokom nekoliko minuta se ne mogu sabrati nekoliko hiljada godina alhemije. I kako prevesti u jasan jezik pojmove koji nisu načinjeni za jasan jezik! Ali, alhemičar je ipak uputio na činjenicu da je i u zvaničnoj nauci priznato da je uloga posmatrača sve važnija. Samim posmatranjem, posmatrač već učestvuje u posmatranoj pojavi. To pokazuju relativitet, načela neodređenosti… Tajna alhemije je u tome da postoji sredstvo za mani-pulisanje materijom i energijom tako da se pro-izvede ono što savremeni naučnici nazivaju polje sila. To polje sila deluje na posmatrača i smešta ga u povlašćenu situaciju s obzirom na vaseljenu. Iz te pozicije, on ima pristup uobičajeno skrive-nim realijama, kao što su prostor i vreme, mate-rija i energija. I to alhemičari nazivaju Veledelo.
– A šta je s pravljenjem zlata?
„To su samo primene, posebni slučajevi“, odvrati Fulkaneli. „Suština nije transmutacija metala nego transmutacija samog eksperimen-tatora. To je drevna tajna koju mnogi tek danas otkrivaju.“
„I šta onda postaju?“
„Saznaću to možda jednom“, reče na odlasku Fulkaneli.
Tako se okončao taj, blago rečeno, neobični susret. Nema razloga da ne verujemo Beržijevom izveštaju, a još manje da je Fulkaneliju bila apsolutno jasna sudbina koja čeka našu planetu. Sve izrazitija zatrovanost zemlje na kojoj živimo, kao i nemogućnost da se nuklearna energija totalno kontroliše, posvedočavaju istinitost Fulka-nelijevog znanja, ili barem njegovih zlih slutnji.
Prva izdanja obe spomenute Fulkanelijeve knjige odavno se ne mogu više naći. I do sledeće njihove pojave (pedesetih godina, u ograničenom tiražu od tri stotine, zahvaljujući izdavaču pod nazivom Književni Omnium, s Jelisejskih polja u Parizu), 1957. godine, kružili su retki primerci, prodavani ispod ruke za desetine hiljada franaka. Najnovije njihovo izdanje potiče od Žan-Žaka Povera, 1964. godine. A ni ovo se više ne može naći, mada je barem još jednom obnovljeno. Smerni prevodilac na srpski jezik Misterija katedrala, knjigu je otkrio 1974/1975. godine i, tad već inicijat Bratstva, prisvojio na čudesan način, ali o toj zgodi biće možda reči jednom, i na drugom mestu (u njegovoj zbirci povesti pod naslovom Bratstvo Heliopolis, a koja čeka veli-kodušnu dozvolu velikog majstora Bratstva da bude obelodanjena).
Kanzelije je učio kod Fulkanelija, počevši od 1915. godine, a onda je učitelj, ranih dvadesetih godina, poverio učeniku svoj rukopis sa zadatkom da ga objavi. Zatim je učitelj nestao. Rukopis u pitanju jeste sad već čuvena Misterija katedrala. Pojava dela je izazvala ogromno uzbuđenje u ezoteričkim krugovima Evrope. Iz samog dela je očigledno da je njegov autor ne tek obični znalac nego čovek koji je po svemu sudeći uspeo da izvede Veledelo, Magnum Opus, da stvori Kamen mudrosti, ili da se Prosvetljenju veoma primakne. Mnogi su počeli da tragaju za tim čudotvoračkim majstorom, i tako je bilo idućih pola stoleća. Uzalud. Niko nije čak ni najmanji njegov trag mogao da otkrije. Tada je zaključeno da Fulka-neli, čak i ako je postojao, mora da je već mrtav. Prema Kanzelijeovom opisu, još dok je učio kod Fulkanelija, ovaj je već izgledao kao da ima osamdeset godina, bez obzira na njegovu i tada izuzetnu vitalnost.
Pa ipak, posle niza decenija, i sam već star, Kanzelije prima poruku od svoga učitelja alhe-mije. Fulkaneli mu zakazuje sastanak. Sastanak nije dugo trajao, i posle njega alhemičar je ponovo iščezao, ne ostavljajući za sobom nikakav podatak o svome prebivalištu. Sam Kanzelije, docnije opisujući susret, iznosi čudnovatu stvar: „Ako je Majstor ranije izgledao kao osamdeseto-godišnjak, sada, posle trideset godina, on je izgledao kao čovek od pedeset. U svakom slu-čaju, ni najmanje nije bio stariji od mene.“
Sam Kanzelije je ponudio još jedan dokaz o Fulkanelijevom postojanju. U prisustvu slikara Žilijena Šampanja i hemičara Gastona Sovaža, on je septembra 1922. godine, u laboratoriji u Sarselu, izveo transmutaciju 100 grama zlata po-moću neznatne količine projektivnog praha koji je dobio od svoga učitelja. Autentičnost tog zlata je nedvosmisleno potvrđena. (O sličnom doga-đaju i iskustvu doktora Žan-Frederika Švajcera, zvanog Helvecije, tokom 1666. godine, prevo-dilac Misterije katedrala piše usred svojih najintenzivnijih ezoteričkih istraživanja, posebno alhemijskog inženjeringa i upotrebe tajnih jezika, u „Spinozi i alhemiji“, napisu preštampanom u njegovoj knjizi Uništiti posle moje smrti, ali samo u prvom izdanju iz 1993!)
Kako god bilo, u Misteriji katedrala, napisanoj 1922. godine, Fulkaneli govori kao neosporni autoritet u oblasti alhemije. Ukratko, kao neko ko zna. Njegovi opisi alhemijskih procesa po svim znacima ukazuju da ih iznosi neko ko je i sam prošao kroz te procese, čak kao neko ko je primio Božji dar sa zavetom ćutanja. Sam pak dar al-hemijske inicijacije, prema Kanzelijeovim rečima iz 1957. godine, pisac ove knjige je primio od Bazila Valantena, autora Dvanaest ključeva filo-sofije, koji je otuda ne samo prvi nego, veli Kanzelije, i istinski inicijator Fulkanelija.
Istraživači su umišljali da je Fulkaneli član bivše francuske kraljevske porodice Valoa, te da je slikar Žilijen Šampanj. Šampanj je, inače, i sam imao priliku da se sretne sa alhemičarem, a ovaj mu je i poverio posao ilustrovanja njegovog dela. Štaviše, zna se da je još 1905. godine Šampanj bio u kontaktu s Fulkanelijem, kao i da je upravo taj umetnik upoznao Kanzelijea sa alhemičarem. Zatim, smatrano je da je Fulkaneli zapravo Kan-zelije lično. Neki su, pak, bili mišljenja da je Fulkaneli puka izmišljotina, mitska, nepostojeća ličnost. Ali, takve tvrdnje se suočavaju sa činje-nicom da Misterija katedrala ipak postoji, i da je opšteprihvaćeno da je njen autor osoba koja je daleko odmakla u alhemijskim istraživanjima i znanjima. Premda je istina da je Fulkaneli takoreći ispario, njegovi značajni prilozi alhe-mijskoj literaturi ostaju trajno. A s njima, i on. Kao što su gotske katedrale tajni udžbenici skrivenog alhemijskog znanja, tako je, recimo, i Misterija katedrala svojevrsno tajno skrovište enigmatskog Fulkanelija. „Fulkanelija nema više. Ipak, i u tome je naša uteha, njegova misao ostaje, vatrena i živa, zatvorena zauvek na ovim stranicama kao u svetilištu.“

(1) U međuvremenu se, posle drugog izdanja srpskog prevoda Misterije katedrala, u srpskom prevodu Aleksandre Mančić pojavilo i drugo Fulkanelijevo delo, u dve knjige, pod naslovom Alhemijska boravišta (Službeni glasnik, Beograd, 2009). Inače originalna izdanja oba dela su reprintovana 2011, odnosno 2012. Prema verodostojnim izvorima postoji i treće Fulkanelijevo delo. Njegov naslov glasi Finis Gloriae Mundi (lat. Skončanje slave sveta) i taj naslov očigledno aludira na istoimenu sliku španskog umetnika Huana de Valdesa Leala (1622 – 1690), iz Sevilje, na kojoj nalazimo moćan alegorijski prikaz Smrti. Treće delo je navodno bilo pripremljeno za objavljivanje, a Kanzelije je taj rukopis već propratio objašnjenjima i beleškama, ali je Fulkaneli u poslednjem trenutku odlučio da knjiga ne bude objavljena, jer još, zaključio je alhemičar, nije bilo vreme za nju. Iako se nedavno pojavila knjiga s takvim naslovom i pripisana Fulkaneliju, u pitanju je krivotvorina.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License