O Fulkaneliju

Aleksandra Mančić

O Fulkaneliju

Autor koji se potpisivao imenom Fulkaneli objavio je 1926. i 1930. dva ezoterijska dela o alhemijskoj simbolici, Misterija katedrala i Alkemijska boravišta. Za te knjige predgovor je pisao Ežen Kanzelije (1899-1982), koji kaže da je Fulkanelijev učenik, a ilustrovao ih je slikar Žilijen Šampanj (1877-1932). Kako piše Kanzelije, Fulkaneli je uspeo da ostvari Veledelo, to jest da otkrije tajnu večnog života i kamena mudrosti, pre nego što je misteriozno nestao.

O identitetu Fulkanelija i danas se raspravlja. Što se tiče pseudonima Fulkaneli, to je, izgleda, kombinacija (prema pravilima fonetske kabale) između imena Vulkan, i imena Ilija ili Helios. Ko god da je stvarna ličnost koja stoji iza ovog pseudonima, ostaju Fulka-nelijeva dela, koja, prema brojnim alhemičarima, otkrivaju stvari koje se ne mogu naći ni u jednoj alhemijskoj raspravi, o temama o kojima su stari alhemičari ćutali. Ostaju i dela Ežena Kanzelijea i njegove precizne analize.

Ežen Kanzelije, koji je o sebi govorio kao o jedinom Fulkanelijevom učeniku, priredio je za štampu njegove rukopise i pisao predgovore za knjige. Tajna ličnosti autora ovih knjiga nikada nije rasvetljena. Iz Kanzelijeovih fragmentarnih obaveštenja saopštavanih na raznim mestima zaključuje se da je Fulkaneli klasifikovao i dao prvi oblik svojim beleškama oko 1922, ali je oko 1923, kada je postao adept, odustao od posla kojeg se bio poduhvatio i svom učeniku ostavio u amanet da ga završi i objavi.

Prema anegdoti koju je zabeležio Kanzelije, Fulkaneli je verovatno rođen 1839: „Alkemijska boravišta su se pojavila u oktobru 1930; ja sam pored učitelja bio od 1915. O njemu pouzdano znam pre svega to da je njegovo znanje bilo ogromno! Ako sam ja u Heliopolisu uvek strogo obavezan zakletvom koju sam dao na drevnu disciplinu čuvanja tajne, koliko je visokih ličnosti, slobodnih i moćnih, koje su mogle progovoriti, makar u poverenju, ali su ćutale, kao vezane nekim prećutnim dogovorom! Važno je znati, da su Fulkanelija u mladosti primali i Ševrel, i Leseps, i Grase Dorse; da je bio prijatelj Berteloa i da je vrlo dobro poznavao Kirija, koji je bio dvadeset godina mlađi od njega, kao i Žila Levija i Pola Penlevea. U jesen 1919, dok sam se nalazio u aveniji Montenj, sa Žilijenom Šampanjem koji je tamo radio za Pola de Lesepsa, iznenada je došao Fulkaneli. Sa florom na levoj ruci bio sam u žalosti za svojom bakom i Učitelj je iznenađeno nastavio da me ispituje: 'A koliko je godina imala?' Pošto je majka moga oca bila rođena 1839, odgovorio sam: 'Osamdeset godina.' 'Zamisli', uzviknuo je on, 'tačno koliko i ja.'"

Ežen Kanzelije svedočio je kako je svog učitelja viđao povremeno, i da je 1922. prisustvovao transmutaciji koju je Fulkaneli izveo, u Marseju. Potom mu je Fulkaneli predao svoje rukopise i nestao. Zabeležio je i to da je ponovo video svog učitelja 1953. u Sevilji (Fulkaneli mu je rekao: „Prepoznaješ li me?"), kada bi Fulkaneli trebalo da je imao 113 godina. U predgovorima za dela svog učitelja, Kanzelije tvrdi da je Fulkaneli primio Božiji dar (Donum Dei), što znači da je otkrio tajnu večnog života i dosegao besmrtnost.

Kanzelije priča kako je nakon što je sredio i elegantnim engleskim kurzivom prepisao stranice koje mu je njegov Učitelj poverio, pre nego što ih je ponudio Žanu Šemiju da ih objavi, otišao kod Fulkanelija da ih on pregleda i odobri. Ali Fulkaneli je pokazao priličnu ravnodušnost prema obavljenom poslu i tekstu definitivne verzije. Samo je želeo da se obezbedi da prvo izdanje ne bude pod autorskim pravima, a sledeća izdanja ostavio je na poklon učeniku. To prvo izdanje Misterija katedrala izišlo je u svega tri stotine prime-raka, uspeh nije bio veliki. Moralo je proći još mnogo godina pre nego što su Fulkanelijevo ime i naslovi njegovih dela postali poznati izvan ograničenog kruga zaljubljenika u alhemiju.

Misterija je ostala oko ličnosti autora, koji je zahtevao da svi oni koji su bili upućeni u tajnu, tu tajnu i sačuvaju. Mora se priznati da je njegova volja poštovana, tako da još i danas, uprkos takozvanim otkrićima mnogih istraživača, nije narušena.

Mogu se izložiti izvesni, ponekad protiv-rečni, biografski podaci, koje je Ežen Kanzelije tokom godina obznanjivao, možda zato da bi više zbunio radoznalce.

Fulkaneli se rodio verovatno 1839 u aristokratskoj porodici. Studirao je Politehničku školu u Parizu, i 1871. bio mlad oficir pod zapovedništvom čuvenog arhitekte Viole-le-Dika, koji je bio zadužen za odbranu grada. Potom je putovao i van Francuske, pre svega u Italiju i Egipat. U drugoj deceniji XX veka, kada se povukao iz aktivnog života i posvetio samo alhemičarskim istraživanjima, boravio je neko vreme u Marseju. Kada se vratio u Pariz, negde tridesetih godina, konačno je nestao.

Kanzelije je pričao da je to čovek koji se kretao u visokim aristokratskim i kulturnim krugovima, da se družio s Kirijevima, posebno s Pjerom - Kanzelije nije naročito cenio Mariju. Prijatelj Anatola Fransa, izgleda da je pisca Fulkanelijeva ličnost nadahnula da stvori lik alhemičara u svojoj Pečenjarnici kod kraljice Pedok.

Najočiglednija protivrečnost, ili najzanimljivija zagonetka, tiče se Fulkanelijevog nestanka. U prvom predgovoru za Misteriju katedrala napisanom 1925, Kanzelije o autoru govori kao o nekome ko je odavno nestao. Ali tridesetih godina pisao je da je još u kontaktu, ili barem u prepisci sa njim. Postoji, navodno, pisamce koje je Fulkaneli poslao kao odgovor Kanzelijeu kada je ovaj zatražio pomoć kada se Šampanj razboleo. U lakonskom pisamcetu, ispisanom elegantnom kaligrafijom, između ostalog se kaže: „Ako mu Bog oprosti, ozdraviće."

Moramo, dakle, napraviti razliku između dva aspekta Fulkanelijeve ličnosti i njegovog dela. S jedne strane, on je veliki alhemičar, adept, kako se naziva onaj ko je odgonetnuo tajnu. S druge strane, čovek svoga vremena, u određenom društvu, sa svojim shvatanjem sveta.

Italijanski prevodilac Misterije katedrala Paolo Lukareli ističe dve ličnosti koje Kanzelije pominje, a koje zaslužuju posebnu pažnju kada se govori o Fulkaneliju, kao stvarne ličnosti, možda, ali pre svega kao autora svojih dela. „Prva podseća da iz te prvobitne čorbe, koja se krčka i vri, nisu mogla izostati dva osnovna sastojka, Egipat i Italija, Heliopolis i Kaljostro, i mrvica masonerije." Tu je vikont Matje de Leseps, rođen 1774, otac čuvenog Ferdinanda, koji je projektovao Suecki kanal. Ovaj diplomata od karijere boravio je u Maroku, Egiptu, u Italiji, gde je osnovao masonsku ložu hermetičkog rituala, pa na Krfu, i u Tunisu. Strasno zainteresovan za sve što je imalo veze s ezoterijom, posvetio se u različite masonske rituale, upoznavao svakoga za koga je smatrao da bi mu mogao preneti neka duboka znanja, bio član zagonetnog egipatskog društva koje je pobudilo zanimanje tajne policije. Kada se vratio u Francusku, nastavio je da se kreće u masonskim krugovima, naročito onim koji su se vezivali za hipotetičnu tradiciju egipatskih faraona. Osnovao je lože čija imena moraju privući pažnju svakog čitaoca Fulkanelija: ložu Heliopolis u Lionu, i Preporođeni Heliopolis u Mecu. Svoje zanimanje za ezoteriju, kontakte s Egiptom i Italijom, strast prema hermetici, vikont je preneo celoj porodici, inače veoma razgranatoj - obuhva-tala je i ogranak koji se nastanio u Sevilji, i onaj kojem je pripadao Remon Rusel. Postoje svedočanstva da je u kući Lesepsovih u Parizu još početkom XX veka postojala alhemijska laboratorija.
Druga ličnost, Grase Dorse, bio je, ako ne izumitelj, a ono barem čovek koji je najviše doprineo širenju celog niza kulturnih mitova koje Fulkaneli koristi u svojim delima. O Dorseovom životu ne zna se mnogo. Rođen 1828, školovao se u Parizu, i vrlo mlad odlučio da se nastani na Kipru. Kad se vratio u Francusku počeo je da objavljuje eseje. Tako je, od 1873, tokom dvadeset sedam godina za neki časopis napisao oko sto šezdeset članaka o najrazličitijim temama. Umro je 1900. Bio je u dodiru sa svim kulturnim, pre svega okultističkim pokretima svoga vremena, veliki erudita, voleo da proučava misterije istorije. Ako ih nije bilo, sam ih je pronalazio, čak i zahvaljujući čudnovatom, originalnom metodu kriptografskog tumačenja, sve do jezika ptica ili fonetske kabale o kojoj govori Fulkaneli. Možda Grase Dorse nije izmislio fonetsku kabalu, ali ju je svakako prvi jasno izložio. U njegovim esejima, između ostalog, nalazimo otkriće Rableovog ezoterizma, dešifrovan Polifilov san, pravu istoriju slobodnih zidara, tajanstvene priče o svetom Gralu, sekti vitezova povezanih sa zadrugama graditelja katedrala koje su posedovale tajna znanja prenošena putem predanja, oduvek u borbi protiv sila Zla.

Žak Beržije je šezdesetih godina, u čuvenoj knjizi koju je napisao zajedno s Luisom Pauelsom, Jutro čarobnjaka, zabeležio da je Fulkanelija sreo 1937. i da mu je ovaj rekao: „Evo tajne alhemije: postoji način da se manipuliše materijom i energijom tako da se proizvede ono što bi savremeni naučnici nazvali polje sila. To polje sila deluje na posma-trača i dovodi ga u povlašćen položaj u univerzumu. S te povlašćene tačke on ima pristup stvarnosti koje prostor i vreme, materija i energija, od nas obično skrivaju. To je ono što alhemičari nazivaju Veledelo: univerzalno razumevanje univerzuma." S druge strane, ezo-teričar Mark Hedsel, koji je zaključio da Fulkaneli i dan-danas živi, i to u Firenci, u Italiji, tvrdi da ovaj navod nikako ne može poticati od Fulkanelija, zato što govori o materijalnim, a ne o duhovnim činjenicama.

Legenda se plela dalje. Pisano je i o tome kako je uoči Drugog svetskog rata nemačka obaveštajna služba neuspešno tragala za Fulkanelijem zbog njegovog navodnog znanja o tehnologiji nuklearnih reakcija. Prema Pauel-su, Fulkaneli je preživeo Drugi svetski rat i nestao posle oslobođenja Pariza. U avgustu 1945, američka obaveštajna služba tražila je od Beržijea da stupi u kontakt sa izvesnim majorom koji je bio zadužen za pronalaženje nemačkih izveštaja o istraživanjima atomske energije. Američki major tražio je Fulkanelija, ali Fulkaneli nije pronađen…

Ovakve priče lako možemo povezati s legendama kakve kruže o mnogim alhemičarima, još od davnina. Tema autorstva ostaje jedna od najkontroverznijih oko Fulkanelijevog dela. Iznošene su pretpostavke o tome da je Fulkaneli pseudonim cele grupe alhemičara. Istraživane su odlike njegovog stila, naznake koje je ostavio Ežen Kanzelije, predlagana su različita imena, i istraživači su dolazili do zaključaka da bi Fulkaneli mogao biti pseudonim sledećih ličnosti: od alhemičara iz prvih decenija XX veka, kao što su Ežen Kanzelije, knjižar i bibliofil Pjer Dižol, autor jednog komentara o Mutus liber, i najčešće, Žilijen Šampanj, crtač koji je ilustrovao prvo izdanje ova dva dela, takođe alhemičar, pa sve do naučnika kao što su astronom Kamij Flamarion ili fizičar Žil Viol.

Možda prvo što privlači pažnju u Fulkanelijevim delima jeste izvanredno poznavanje alhemijskih tekstova, široko znanje iz različitih oblasti i ogromna imaginacija upotrebljena da se na nju oslone ili počev od nje razviju odnosi koji se uspostavljaju između skulpture i alhemijskog učenja. Ta aura mudraca i erudite je, možda, ono što je alhemičare navodilo da bespogovorno veruju u legendu o adeptu koji je uspeo da dobije kamen mudrosti usred industrijskog doba. Iznenađuje to što razmimoilaženja među ezoteričarima različitih usmerenja, koja su inače česta kada treba vrednovati delo nekog autora, bezmalo ne postoje u slučaju Fulkanelija, koga svi jednodušno prihvataju kao adepta, mada različito tumače njegovu posvećenost.

„Kada je živa i ljudska, zagonetka golica, muči i dovodi do očajanja. Bilo bi veoma pogrešno, jer bi bilo za svaku osudu, jednoga dana raspršiti misteriju oko Fulkanelija", zapisao je Ežen Kanzelije.

Lamed
List za radoznale
Redakcija: Ivan Ninić i Ana Šomlo
Adresa: Shlomo Hamelech 6/21
42268 Netanya, Israel
Telefon: +972 9 882 61 14
e-mail: li.ten.noisivten|cinin#li.ten.noisivten|cinin

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License