O Alhemiji Kao Prevodilackoj Metodi

Aleksandra Mančić

O alhemiji kao prevodilačkoj metodi

Alhemija se uči od učitelja, to je znanje koje učitelj svojom rečju prenosi na učenika. Kroz veoma ličan i dugogodišnji odnos. Gradi se strpljivo i dugo. Uz uspone i padove. Napre-dovanja i nazadovanja. Uz ponavljanja i razlike. Alhemičar sam mora da pravi svoja oruđa, da svoju laboratoriju napravi na mirnom mestu, daleko od indiskretnih pogleda. Kao u Veledelu hermetičkih filosofa, treba spajati, stapati, praviti amalgame, a ne naprosto sabirati, porediti ili povezivati. Tačnije, treba od dva različita mate-rijala napraviti amalgam u kojem će oni postati nerazdvojni.
Uzimam, dakle, tekstove kao materijale. To možda unekoliko podseća na arheologiju, koja se bavi spomenicima. Arheologija daje ideju da se od tekstova napravi korpus stvari po sebi, porekla različitog od svog autora. Pretpostavke o name-rama ili ideologiji autora previše se udaljavaju od teksta, i za alhemiju nisu zanimljive. Biografija je pertinentna samo kada se posmatra kao različito, posebno delo, a ne kao princip koji generiše dela.
Dela su stvari, ali pošto se alhemija širi i na pojmove, treba uspostaviti vezu između to dvoje. Kako preći s dela na pojam ostajući u domenu stvari? Stvoriti „konstitutivni korpus“, skup dela koja konstituišu pojam tkajući veze između tekstova koji ih sačinjavaju? Pre nego što počnem da pravim mešavinu, dakle, treba da utvrdim konstitutivni korpus. Nasuprot arheologiji, alhe-mija nema za cilj da utvrđuje uslove proizvodnje predmeta koje proučava. Ne vodi ni otkrivanju velikih istorijskih stanja duha koji su uspostavljali poredak među stvarima. Reč je o spajanju, o stapanju. Ako je pojam ono što filozofi kažu da jeste, alhemija je način stvaranja.
Odista, za alhemiju, pojam je tvrd metal, u čvrstom stanju, u početku nepromenljiv. Ipak, zahvaljujući solima i fizičkim postupcima, mo-gućno ga je obraditi. Alhemijske soli označavaju intertekstualnost dela: u hermetičkoj alhemiji so je „sredstvo za spajanje često poređeno s vitalnim duhom koji povezuje dušu i telo“. Konceptualna alhemija tako bi čuvala ovaj pristup time što bi među pojmove uvodila druge elemente da posluže kao „vezivno sredstvo“. Pošto su suprot-stavljena, dopunjavaju se, protivreče jedna drugima ili se preciziraju (fizički postupci), soli i materijali otvaraju prostor u kojem je njihova alhemija mogućna. Tada se priključuju i drugi postupci: izbor, analiza i sinteza, što su takođe fizički postupci, ali sada ih primenjuje alhemičar, i upravo to je najveći deo posla koji treba obaviti. Alhemija je prljav postupak koji će uprljati svaki element kojim se koristi.
Sve ovo ne treba shvatiti kao moju tvrdnju da je alhemičarski gest naročito nov. Mogućno je da je to zapravo samo način, ovog puta pošteno opisan, da se napravi prelaz s teorije na praksu, stapajući protivrečne elemente da bi se omogućilo delanje i delovanje. Verovatno su upravo to poštenje i ta volja da se tumači središnji u alhemiji onako kako je ovde vidim.

Čemu nas ezoterija uči? Najuzbudljivije, mada ne i najvažnije, jeste to što je svaka ezoterija obeležena tajnom, kultom ćutanja. Pošto sva društva, bez izuzetka, imaju u sebi nešto ezoterično, kao prvu antropološku pouku mogli bismo izvući to da je čovek na neki poseban način naklonjen tajni, ili da ima potrebu za tajnom. Tajna je nužna. Ako nema tajne, nema ni čoveka. Čovek je sačinjen od tajni. Okružen je zagonetkama: da li je duša nezavisna od tela? Koji oblik dobija život posle smrti? Kako obja-sniti koincidencije? Čovek je sačinjen od tajni, čovek stvara tajne. Na zagonetkama prirode gradi veštačke zagonetke. Stvara tajna društva, proiz-vodi tajanstvene predmete, razrađuje hermetičke teorije… Tako nas ezoterija uči ne toliko da svet ima neku tajnu, nego da čovek jeste tajna, da ima potrebu da veruje u neku tajnu kako bi tražio samog sebe, jer ako razvije tu tajnu koja ga obavija, moći će da opšti sa srcem sveta, njegovom snagom, njegovom inteligencijom, sopstvenim srcem čoveka. Zašto, reći ćete, tajanstveno izlagati te tajne? Čovek, kojem je tajna potrebna po ustrojstvu, ima potrebu i za time da tu tajnu iskaže. A golotinja ubija. Jezik koji će upotrebiti da bi pokazao nevidljivo, izrekao neizrecivo, sadrži više nego što daje. Malo govori, ali mnogo kaže. Izgleda kao da skriva onda kada otkriva. Ma šta govorili lingvisti, jezik simbola i slika otkriva više od jasnog jezika naučnog tipa. Kako izreći tajnu smrti (ako je to tajna), tajnu sudbine (ako sudbina ima tajnu), zagonetku zvezdanog neba (ako nije reč o pukoj mehanici)? Svojim univerzalnim simboličkim slikama kao što su zmija, krug, broj, ezoterija nas uči sledeće: neizrecivo može biti rečeno, ali drugačije nego konvencionalnim zna-kovima, zahvaljujući simbolima, na primer kada se broj uzima kao metafizički princip a ne kao oznaka količine, kada slika otkriva a nije obično podražavanje.
A zašto? Ezoterija pokreće imaginarno zajed-ničko svim ljudima, posebno rečito, ono koje svako nalazi u svojim snovima ili svojim fantazmima, koje razrađuje u religijama, umet-nostima, običajima. Antoan Fevr kaže: „Možda se još nismo dovoljno upitali o potencijalnoj plod-nosti univerzalnih struktura imaginacije koje nam predlažu neki vizionari. Zacelo nemamo šta da izgubimo ako pretpostavimo postojanje saprirod-nosti ljudskog duha i univerzuma.“
Među velikim slikama Čoveka izdvaja se jedna, slika androgina u nama. Ta fantastična figura predstavlja jednu nostalgiju i jednu pro-jekciju. Govoriti o androginu svodi se na govor o muškarcu sa ženom, o ženi s muškarcem; to znači govoriti o stvarnosti i o idealu u isti mah. Ako postoji nešto čemu nas samo ezoterija uči, to je sledeće: postoji muškarac u ženi, žena u mu-škarcu, svako u sebi skriva neverovatnu lepezu vrednosti, svoju suprotnost, koja ga plaši, a trebalo bi da ga ojača, da ga udvostruči. Treba to znati, treba to priznati, ako je mogućno i aktu-alizovati.
Alhemija nije prahemija, kao što ni astrologija nije praastronomija.
Kod Apuleja, Kretjena de Troa, Getea, Novalisa, Kazota, Majrinka, pa sve do Elijadea, fantastična književnost praćena je ezoterijskom potragom. Edgar Alan Po je mislio da je otkrio, poput dobrog ezoteričara, tajnu vaseljene u svojoj Eureki. Obrnuto, mnogi ezoterijski autori, od srednjeg veka do romantičara, simbolista, koriste fantastiku. To ne znači da je ezoterija isto što i fantastika, nego da je fantastična književnost drugi način da se iskaže duboka pozadina sveta. Pisac fantastike, poput ezoterijskog mislioca, budi potrese u srcu, neshvatljive događaje, neobjašnji-va bića, katastrofe, susrete, proročanstva, pomra-čenja, prikazanja, čudovišta, magove…
Ezoterija funkcioniše na vraćanju, kao i fantastično. Fantastično vraća život, preokreće ga. Ezoterija preokreće misao. Alhemičar vidi zlato, plemeniti metal, u olovu, prostom metalu: trans-mutacija je prevrednovanje vrednosti. Izihasta misli da ne bi mislio. Takvo je skriveno kretanje prirode ili duha, kroz dve antagonističke sile, skupljanje i širenje, napredovanje i povlačenje, taloženje i isparavanje. Ezoterija ne prenosi ni-kakvu večnu istinu, nikakvu nužnu normu, samo usmerava: ona ne uči nečemu, samo podseća. Ezoterologija je znanje o znanju, reč o reči. Razvija racionalni i istorijski diskurs o metafizičkom iskustvu.

Mistika i alhemija

Alhemija, posvećenička umetnost, objavljuje da je cilj njenog istraživanja otkrivanje „preb-lagog Božijeg dara“, kamena mudrosti. Kakav je to kamen? I gde se može naći? Pjer Viko, normandijski alhemičar iz XV veka, kaže da je „kamen, razmotrimo li brižljivo njegovu suštinu, učinke i svojstva, u očima pravog filosofa sadržan u svim stvarima na svetu, jer on nije ništa drugo do nebeske vrline potvrđene u svim prirodnim stvorenjima, a njihova priroda, dostupna samo preuzvišenima, uprkos prvobitnoj opštoj ravno-dušnosti, odriče se toga, i prihvata prirodu stvari, u čijoj prirodi izaziva uzorne učinke, stalno se zalažući za prvu vrlinu, koja se sastoji u njegovoj Tajni, bojama, mirisima i drugim moćima.“
Ovaj kratki odlomak omogućuje nam da definišemo nekoliko značajnih tačaka u alhemijskom učenju, pre svega kada je u pitanju stvaranje i nužnost alhemijskog dela. Alhemičar govori o nastanku kamena mudrosti, o tome da je on utoliko potpuniji ukoliko je izrečen. Alhe-mičar je čovek koji govori, po nužnosti, da bi ispunio Božiju volju i potrebe ljudi. Govori zato što stvaranje ne bi bilo potpuno kada ga čovek ne bi iskazao. Zadatak alhemičara je upravo da nastavi stvaranje, razumevši ga, preduzevši ga kako bi ga završio. Reč je ovde uzeta u dvostrukom značenju, kao dovršenje i kao činilac govora: dovršenje putem reči.
A prva vrlina sastoji se u tajni. Tajna, mirisi i boje: za alhemičara je sve iskazivanje nečega, sve u prirodi živi i ima neki smisao, a alhemičar u njega treba da pronikne. Kako postupa? „Treba činiti vidljivim ono što je skriveno i skrivati ono što je vidljivo. Samo to i jeste posao mudraca“, kaže Bernar Trevizanac. Treba iznova rastavljati ono što je spojeno i ponavljati ono što je već učinjeno. Ponovno stvaranje u kojem put stva-ranja treba ponovo preći unazad, kako bi ljudska umetnost dovršila delo prirode.
Zašto je prirodi potrebno čovekovo posredo-vanje? „Zato što bez tela duh ne može da dela, a bez duha telo bi uzalud žudelo za dušom.“ Duša, za kojom telo i duh zajednički tragaju, jeste kamen mudrosti. Plod njihove zajedničke želje i sam je želja. Pesnik Rene Šar kaže da je pesma ostvarena ljubav želje koja i dalje ostaje želja. Kamen, želja, utoliko je mistično sjedinjenje alhemičara i prirode, duha i tela. Mistično zato što se ostvaruje kroz spoznaju i kroz Božiju blagodat u isti mah. Spoznaja za kojom traga alhemičar jeste spoznaja Boga, njegovo čitanje jeste čitanje Božijeg dela. Kamen mudrosti je Božiji dar.
„Adept je onaj ko je primio Božiji dar, još bolje, Poklon prisustva (na francuskom, present, poklon, ali ta reč ima i značenja prisutan, i sadašnjost), u kabalističkoj igri višestrukog značenja koje pokazuje da od tog trenutka uživa u beskonačnom trajanju Sadašnjosti“, reći će Fulkanelijev učenik Ežen Kanzelije u jednom od svojih predgovora za Fulkanelijeve knjige. Taj dar nije jednostavna razmena, već podrazumeva „dodir ruku i susret očiju“. Božiji dar o kojem govore alhemičari nije milost koja pada s neba, ne dolazi neznano zašto, po nedokučivoj Božijoj volji. Alhemija je nauka posvećeništva i njen sledbenik je učenjak – i filozof, i umetnik – koji savršeno poznaje „carstvo prirode“. Prevashodan uslov je spoznaja, ali uz njega postoji još jedan: ko se poduhvati dugog proučavanja u nadi da će pronaći kamen mudrosti, mora imati čiste na-mere. Ni najumniji čovek nikada neće otkriti veliku tajnu ako mu srce nije čisto. Kako bismo razumeli šta je Božiji dar, treba da znamo da to nije naprosto odnos između dve osobe. Postoji, međutim, i nešto što je predmet dara, i taj predmet ima vrednost sam po sebi. Za alhe-mičara, ono što Bog daje jednostavno je dar. Šta to znači? „Dar, poput smeha, poklanja sličan sličnom“, čitam. U izvesnom smislu, to je priznavanje identiteta, ili tačnije, novo rođenje identiteta, jer je tu reč o prelazu od jednog na više od jednog. Poistovećivanje mora biti tako savr-šeno da se osećaj gubljenja u drugome mora roditi u istom trenutku kada i osećaj da se čovek našao u totalitetu. Izgubiti se i pronaći se, dati i vratiti, onako kako se to davanje i primanje odvija u predavanju u ljubavnom činu. Kako se uopšte daruje? Dar izmiče svakoj volji, ne postoji volja da se daruje: na delu je onaj ko prima, bez obzira na dar. Dar se daje zato što je onaj ko prima spreman da ga primi. Primalac stvara darovaoca, prima ono što je dao, i do kraja ostvaruje poklon time što i sam daruje. Tako je dužnost alhemičara da prenese preblagi Božiji dar, otkriće kamena mudrosti. Alhemija se uči od učitelja, to je znanje koje učitelj svojom rečju prenosi na učenika. Alhemičar daruje ono što je primio, istovremeno primajući dar i darujući primljeno. Zato je alhe-mija tradicionalna nauka, nauka predanja i predavanja. Tako alhemičar nastavlja delo pri-rode pretvarajući ga u reč, a izricanje prirode zapravo je skroman gest primanja: dar primanja, jer je sama priroda Božiji dar. Prisustvo i sadašnjost. „Na pola puta između tradicionalnog mističara i sveštenika“, alhemičar traži istinski odnos sa Bogom. Francuski istraživač Moris Anijan piše: „Alhemija, čija uloga mora ostati kosmološka, ne traži sjedinjenje s trans-cendencijom, nego uspostavljanje odnosa s njom preko ’anđeoskog’ zraka koji ono nadoblikovno sjedinjuje s modusom oblika.“
Darovanje se odvija u tišini, sedmoga dana, u dan odmora, kada su sve stvari već postavljene na svoje mesto i sve dobile svoja imena. Tom tišinom alhemičar, poput Tvorca, obavija svoje delo. To je tišina tajne koja ne prestaje da govori. Odmor nije kraj stvaranja, nije prazan prostor, nije vreme odvojeno od drugoga. Tišina je prisustvo Boga, vreme kada mističar živi u sadašnjosti Boga. Dar i njegovo prisustvo, nje-gova spoznaja i njegovo vreme. Prisustvo Boga alhemičar shvata kao nužnost i mogućnost da deluje na prirodu, da u svojoj laboratoriji nastavi Postanje. „Jer tela, po prirodi savršena, na ovom stepeniku imaju samo jednostavan savršen oblik, i priroda je tu bila potrebna samo za taj prvi stepen savršenstva, zbog čega su ona kao mrtva. Tek pomoću umetnosti postaće zaista savršena“, piše Bernar Trevizanac. Tako je prisustvo označeno kao nedostatak, zato što alhemičar vidi Boga u daru koji mu je dat kako bi pomogao prirodi: „Poklanjajući Bogu molitvu sveta, usi-druje ga u biće, i obnavlja njegovo postojanje.“
U svojoj laboratoriji, alhemičar će uvesti materiju u igru prvobitnog stvaranja. On neće biti običan duvač (što je naziv koji alhemičari koriste da označe proste hemičare uverene da mogu da preobraze materiju bez Božije pomoći). Alhe-mičar je i režiser i glumac u isti mah. A šta vidi gledalac koji osluškuje alhemiju? Reč alhemičara je pečat. Kada jednom nađe kamen mudrosti, on će obeležiti svoje delo knjigom, isklesanim ili naslikanim delom. Pečat je i znak svojine, ne kao materijalno vlasništvo, nego pre kao svojstvo, kao kada se govori o različitim svojstvima zlata. Knjiga, gravira, slika, jeste ono što ostaje zauvek živo. Celokupnu prirodu treba sačuvati u njenoj tajnovitosti, i alhemičar nas poziva da je primimo, a tajna ima svoja pravila objavljivanja. Tajna prirode je u njenoj virtualnosti, i govor tajne treba objaviti na isti način. Zato su knjige alhemičara zbunjujuće. „Filosofi su tu tajnu nazvali Verbum dimissum, prećutana reč“, kaže Bernar Trevi-zanac. U Knjizi hijeroglifa, pripisivanoj legen-darnom Nikoli Flamelu, autor kaže: „Ono što je napisano, neću opisivati na lepom i krajnje razumljivom latinskom (…) jer bi me Bog kaznio, zato što bih učinio veće zlo od onoga (kao što se kaže) koji bi poželeo da svi ljudi na svetu imaju samo jednu glavu, izdeljanu jednim jedinim udarcem.“
Simbol koji je alhemičar izabrao da bi predstavio alhemiju isti je kao i onaj koji označava Hrista: pelikan. Time jasno govori o svojoj zavisnosti od ljudi i materije. Alhemijska pouka teži tome da na zemlji preuzme ulogu čoveka u istom smislu u kojem je Hristos hteo da ostvari reč Oca. Čovek, stvoren prema slici Gospodnjoj, mora tu sliku da ostvari, da nastavi delo stvaranja. To je njegov neodložni zadatak.
Alhemija teži za tim da sačuva kontinuitet između slike i onoga što je naslikano. Zato ogledalo, simbol često korišćen u srednjem veku, nalazimo i u alhemiji, gde na prvom mestu ozna-čava privide koje treba savladati, a zatim i nužnost da čovek iznova stvara. Iz zahvalnosti zbog Božijeg dara, čovek Bogu mora vratiti sliku. Ta neprestana razmena svojstvena je alhemijskoj mistici.

„Znak i božansko imaju isto mesto i isto vreme rađanja“, kaže Žak Derida. Da li on time kaže nešto drugo nego ono: „U početku beše Reč“? U početku beše Logos, kaže najnovija verzija prevoda ove reči iz Knjige Postanja na srpski, mnogoglasna, amalgamisana. Derida još dodaje: „Razdoblje znaka je bitno teološko.“
Čitanje i prevođenje, Dar i darovanje, pečat, potpis… termini koji me vode od hermetike do hermeneutike, ili od filozofije ka književnosti: negde na tom putu ima neka „kriptoanalitička“ ravan zadovoljstva, poput one koju Rolan Bart opisuje kao svoje zadovoljstvo u čitanju Lojole: „Zadovoljstvo poteklo od strasti da se iz teksta preopterećenog oveštalim retoričkim aparatom proberu elementi za istančanu jezičku rekon-strukciju Lojoline blizine, privlačenja i odbijanja u isti mah, materijalnosti samog čina pisanja: zadovoljstvo odgonetanja nepoznatog jezika postupkom čiji su oslonci varljivi, više kombina-tornog i slučajnog nego egzaktnog karaktera.“

O hermeneutici i hermetici

Reč hermeneutika je, kažu, izvedena iz grčke reči ἑρμηνεύω (hermeneuō, prevoditi ili tumačiti), ali poreklo joj nije pouzdano utvrđeno. U filozofiju je ušla s naslovom Aristotelovog dela Περὶ Ἑρμηνείας (Peri Hermeneias, O tumačenju, češće navođenim u latinskoj verziji De Interpretatione). Neki istraživači nalaze da je koren ove reči etimološki povezan s grčkim božanstvom Hermesom, čije ime je takođe neutvrđenog porekla. Za termin hermetika, s druge strane, kažu da potiče od srednjovekovne latinske reči hermeticus, koja je opet – možda, ali ne izvesno – izvedena iz imena grčkog boga Hermesa. Neizvesnost izvora stoji joj u početku. Hermeneutika sebi za svrhu postavlja da „sazna skriveni smisao u obznanjenom smislu“. Herme-tika, opet, skiva smisao obznanjujući ga. Herme-tika i hermeneutika jedna drugoj, u beskonačnom razgovoru, govore razliku koja govori o nepre-stanom obrtanju smisla kao pitanja i razumevanja kao odgovora na to pitanje, gde pitanje postaje odgovor i odgovor postaje pitanje. U tom sestrin-skom razgovoru ima nečega mističnog.
„Hermafrodit, združena kob Hermesa i Afrodite, ne kreće se po bespuću, njegov put nije nepovratan: on je prolazan u oba smera. (…) Hermafrodit je ’prevodilac’ koji igra i jezikuje na raskršću igre i jezika. Napor prevođenja je napor sporazumevanja sa nerazumljivim. Ne ostajući više samo pitanje, prikriveni smisao teksta prelazi u odgovor kojem sada treba pronaći odgovarajuće pitanje.“ Hermes, u svojoj „prevodilačkoj-preno-silačkoj ulozi“, u Hermafroditu „pretpostavlja istragu samih uslova sporazumevanja“; to je „ispitivanje uslova koji omogućavaju razu-mevanje i izlaganje prikrivenog u otkrivenom, nekazanog u kazanom. Hermeneutičko pitanje pesništva pita o prirodi samog puta između pesništva i kritike. Tako je hermeneutika, naime, Između“ (Jovica Aćin).

Etimologije

Zašto Fulkaneli u Alhemijskim boravištima – njegov naslov me nezaobilazno vodi mističnim Boravištima za dušu Tereze iz Avile – toliko značajno mesto daje etimologijama? I zašto su te etimologije toliko zapanjujuće, da smo skloni da ih uzmemo kao fantastične? Borhesovske etimo-logije avant la lettre? Pre nego što odbaci Fulkanelijeve etimologije kao naivne, čitalac treba da ima na umu sledeće: ezoterijski odnos prema jeziku ima svoje drugačije razume morfologiju, vodi računa o akustičkoj i artiku-lacijskoj fonetici, prozodiji, fonologiji, semantici i stilistici. U ezoteriji, etimologija nije istorijska nego metafizička: pojedinačna značenja koja će se egzoterično jasno razdvajati, razlučivati, za posvećenika će biti sjedinjena u mrežu korespondencija, mada ih on neće poistovećivati. Tako je „Merkur“ u astronomiji naziv planete, u religiji ime boga, u hemiji naziv za metal živu; sva ta značenja i mogućne upotrebe u alhemiji nisu samo homonimi, nego duboke i tajanstvene korespondencije: posvećenik će reći da se ista stvarnost prostire na tri nivoa, od kojih jedan odgovara nebu, drugi mišljenju, treći zemlji: planeta upravlja metalom, bog označava planetu, i zaštitnik je metala. Obrnuto, različite reči mogu upućivati na istu stvarnost: mnoštvo je, i u ovoj Fulkanelijevoj raspravi, izraza kojim se označava kamen mudrosti. „U svemu tome, najgore bi bilo poverovati da se egzoterično značenje potpuno podudara s ezoteričnim smislom: u najboljem slučaju, ono je obuhvaćeno potonjim kao poseban slučaj“ (Pjer Rifar). Oznaka, signatura, potpis, pečat, tinktura: to je spoljašnji izraz skrivenih svojstava stvari kroz koji se Bog pojavljuje u svetu. Jakob Beme piše u svom De signatura rerum kako „u prirodi ne postoji ništa stvoreno ili rođeno od stvorenog bića što svoj unutrašnji oblik ne ispoljava i spoljašnjim izgledom jer unutrašnje uvek traži da se prikaže. Upravo na taj način moć i oblik omogućuju da vidimo kako se večno biće, otelovljujući svoju čežnju, ispoljava u nekom liku ili kako nam se prikazuje u najrazličitijim vidljivim i prepoznatljivim oblicima: nebeskim telima i elementima, stvorenjima, drveću i biljkama. Upravo zbog toga kažemo da signatura sadrži najsavršeniji razum.“

Alhemija je nebeska zemljoradnja – oksimoronska nauka čiji je Devica Majka naj-prirodniji oksimoronski sažetak, ponavljam. I mada slutim šta sledi, ne nastavljam dalje.

Duh oživljava, a slovo ubija, ponavlja Fulkaneli. Da li, međutim, zaista to i kaže? Slovo zakona je jedno, parabola, alegorija, nešto drugo. Tako je i slovo alegorije možda onaj „duh“ o kojem govori Fulkaneli. Ili je to ono što ja čitam – i sam Fulkaneli daje mi na to pravo, kada kaže da veze nisu proizvoljne. „Ali, tamo gde je sve metafora više ništa nije metafora“, dodaje prijateljski glas. „Alegorijskog i ima i nema. Sve je tu ono samo. […] Transmutujući materiju jezika, menjajući čoveka i uslove njegovog razumevanja, pesništvo je zapravo ’vesela nauka’ (Gaya Scienza, o kojoj govore rasprave o alhemiji, ’jezik božanski’). Sa pesničkim, čuđenje i znatiželja nam se neprekidno fantazmatski oporavljaju: da li su oblaci – planete?“, pita.

Alhemija je nauka koja uči strogosti i strpljenju. Iskrenosti u tajnovitosti.

Kada mi je potrebno da neko svoje čitanje van jezika koji je moj potpišem i stavim pečat na njega, prevodim knjigu s kojom vodim razgovor: „Kazivanje hermeneutičara je ponovno kazivanje koje iznova podstiče kazivanje teksta“, veli jedan hermeneutički čitalac; „Posebno mesto u tom prevodu dobija pol, koji više nije organ, već predmet i označitelj žudnje tela; krug promen-ljivog smisla punog tela bez organa u kojem se vrti hermafroditska istovremenost identiteta i razlike“, odaziva mu se drugi.
Tako posao prevodioca postaje posao onoga ko širi nepristupačna znanja? Da li je prevod proizvod želje da se znanje „popularizuje“, ili pre želja da sam prevodilac stekne što je više mogućno različitih znanja o delu kao što alhemičar traga za jasnim razumevanjem skuplja-jući sve tekstove na svim jezicima, ne bi li što bolje shvatio kako se odvija proces? Različiti tekstovi – na latinskom i na narodnim jezicima, u stihu ili u prozi – daju mu različite verzije dela, opusa, u potvrdu drevne alhemičarske izreke: liber liberum aperit – ono što je nejasno izrečeno u jednom tekstu može biti jasno izloženo u nekom drugom.
Dakle, jeste reč o prenošenju nepristupačnih znanja. Da li je pri tom važna namera prevodioca, ili je važnija namera čitaoca prevedenog teksta? Na jednom mestu u Misterijama katedrala nepoznati autor, pretpostavljamo, Fulkanelijev učenik i staratelj nad njegovim knjigama, Ežen Kanzelije, u fusnoti (1) dopunjava Fulkanelijev tekst podacima o restauraciji oštećene plastike na gotičkim katedralama neobičnom pričom o zamenjivanju jednih ornamenata drugim, o menjanju i brisanju duha alhemije brisanjem njenih pisanih, to jest klesanih znakova i tragova. Pošto su postali nerazumljivi, postali su i beznačajni, da bi potom bili potpuno izbrisani i zamenjeni drugim ornamentima, bez posebnog značenja, ali razu-mljivijim. Sudbina predanja? Tradicionalna nauka može biti nauka predanja, ili znanje predavanja.

„Alhemija može biti tumačena kao tertium quid između iracionalnog pristupa prirodi i zago-vornika prometejske uloge nauke i tehnologije. Ta dvostruka opozicija je najuobičajeniji pristup neuhvatljivoj, ali istorijski neumitnoj alhemijskoj mudrosti“, piše italijanska istraživačica alhemije Mikela Pereira: negde na pola puta između „prometejskog“ i „orfičkog“ pogleda na odnos umetnosti i prirode stoji alhemijski pogled.

Jezik ezoterije uvek zahteva pomak, otklon: humor, ironiju, ili naučni diskurs. Fulkanelijev jezik kreće se u različitim pravcima, nalazeći različite izgovore – izgovore u oba smisla, kao opravdanja i kao načine iskazivanja – u istoriji francuske arhitekture u određenom periodu. Taj period nije tako jasno i nedvosmisleno određen kao što se na prvi pogled čini. Mada Fulkaneli s prezirom govori o renesansi, a s divljenjem o srednjem veku, u Alhemijskim boravištima vraća se na niz građevina iz XVI veka, i još više, na tekstove iz tog doba; i taj otklon treba nekako shvatiti. Katedrale su gotičke, ali su palate renesansne. Rable, Sirano, Servantes, pisci koje Fulkaneli spominje među čuvarima i preno-siocima okultnog alhemijskog znanja, renesansni su pisci koji su se poduhvatili da nešto čine s tim srednjim vekom, što već i za njih polako postaje fantastika.
Treba li Fulkanelija čitati kao pisca fantastike? U vreme kada su se pojavile Fulkanelijeve knjige, Horhe Luis Borhes, vršnjak Fulkanelijevog učenika Kanzelijea, pisao je tekst „Opravdanje kabale“: „Niti je prvi put da je neko ovako nešto pokušao, niti će biti poslednji da nije uspeo, ali ga odlikuju dve činjenice. Jedno je moja gotovo potpuna nevinost u hebrejskom jeziku; drugo je okolnost da ne želim da opravdavam doktrinu, nego hermeneutičke ili kriptografske postupke koji njoj vode. Ti postupci, kao što je poznato, jesu vertikalno čitanje svetih tekstova, čitanje zvano bustrofedon (zdesna nalevo jedan red, sle-va nadesno sledeći), metodično zamenjivanje jednih slova alfabeta drugim, sabiranje numeričke vrednosti slova, itd. Podsmevati se takvim postupcima lako je; radije ću se potruditi da ih razumem.“
Ako za podsmeh ovde nema mesta, ima za smeh kao način da se pristupi neznanom i tajni. Tako Rable, tako Sirano, tako Servantes, a tako i nadrealisti. Sabato je malo previše ozbiljan, ponekad zato i smešan: njegova ozbiljnost je smešna, i time ne želim da kažem da u njegovom pristupu ima humora, nego je smešan zato što ga nema. Sabatov roman Abadon, anđeo uništenja, apokaliptički po eksplicitno izgovorenoj nameri, bio je mesto gde sam se prvi put srela s Fulkanelijem.
U jesen te 1987. godine, oduševljena moguć-nošću, sedela bih do ponoći u čitaonici jelske čitaonice Cross Campus, u podnožju biblioteke Sterling Memorial, jedne od najvećih na svetu. Neverovatan osećaj, penjati se liftom kroz spratove knjiga, zalaziti među police i čeprkati po knjigama, pipnuti svaku koju poželim pre nego što se odlučim… Moj prevod Sabatovog Abadona bio je već bezmalo gotov, tragala sam za podacima o Sabatu koje bih mogla iskoristiti u pogovoru, ali Fulkaneli mi nije bio ni na kraj pameti… Prvi promašaj. Kakvi su mi se susreti nudili na tom mestu, a ja sam ih zaobišla, tragajući za Kortasarovom Kitsovom urnom, objavljenom u opskurnom univerzitetskom časopisu iz grada Kordobe u Argentini? A kad samo pomislim da se u biblioteci Bajneki čuvaju Njutnovi alhemijski rukopisi, čiji rebus hemičari (i alhemičari?) sada pokušavaju da reše, tragajući za odgovorom kako je Njutn, oduševljeni čitalac Irineja Filaleteja, Fulkanelijevog omiljenog alhemičara, hteo da ovlada prirodom. Alhemija nije bila spremna za mene. Ja za nju, čini mi se, nisam ni sada, ali ona možda misli drugačije. Sada čitam tekstove o Njutnovim alhemijskim traganjima, i tragove njegovih otkrića otkrivam kod Fulkanelija. Javlja mi se onaj osećaj koji kod mene izazivaju neki veliki pisci, pojedini veliki mislioci iz prošlosti, da bi savršeno mogli shvatiti ceo današnji svet, njegovu misao i nauku, ili nauke, književnost i umetnost, da im je za to dovoljno samo da se naviknu na našu današnju terminologiju. Osećaj nekakve, valjda, alhemijske bliskosti. Alhemijske ne zato što može da pretvori olovo u zlato, nego zato što svaku stvar može da pretvori u neku drugu. Da vlada prirodom. Da u računanje uvede diferencijale i integrale. Da savlada zakone kretanja. Možda alhemijske tekstove od početka posmatramo pogrešno: možda nije u pitanju kriptografisanje, nego naprotiv, traganje za jezikom kojim bi se mogla saopštiti spoznaja, za jezikom koji bi omogućio da slutnja postane spoznaja. I zato je jezik alhemičara jezik ptica, argo, gotski jezik, gotska umetnost.
Ništa mi, rekoh, dok sam Sabatov roman prevodila, završavajući prevod, nije značilo Fulkanelijevo ime. Ni imena Helbronera, Kanzelijea, ni Pauelsa i Beržijea; cela priča o zagonetnom Fulkaneliju, koju Sabato prenosi u svom romanu, izgledala mi je kao autorova fantazija. Mnogo godina kasnije, u Sabatovoj knjizi uspomena Pre kraja, otkrila sam koliko je toga u Sabatovom Abadonu autobiografsko. Autobiografsko u „dubljem smislu“, kako bi to Sabato rekao, dakle, vezano ne samo za ono što je neposredno doživeo, nego i za sve što je okrznuo životom, i kasnije u knjigama (kao što je Jutro čarobnjaka Luisa Pauelsa i Žaka Beržijea) pronalazio veze sa svojim životom. Kao što je razlog zbog kojeg je napustio laboratoriju Žolio-Kiri, negde 1938. godine, upravo u vreme kada je, po Beržijeu, Fulkaneli poslednji put viđen: kada se obratio naučnicima u pariskoj Upravi za gas, da ih upozori na stravične posledice cepanja atoma, za koje alhemija već odavno zna, kako čitam u pogovoru Jovice Aćina uz njegov prevod Fulkanelijevih Misterija katedrala.
Mnogo godina kasnije – tačno šezdeset – 1998, ugledala sam knjigu, belu, duguljastu, a gde bi drugde nego u bliblioteci Alef, kabalističko-borhesovskog imena, pod pečatom srednjo-vekovnog utvrđenja: Gradac. Na njoj su se jasno isticala slova: Fulkaneli, Misterija katedrala. Preveo moj dugogodišnji prijatelj Jovica Aćin. Naravno, on uvek pronalazi nekakve čudesne stvari, izvlači ih iz skrovitih kutaka svoje zagonetne biblioteke. Tajanstvena priča o miste-rioznom autoru pobuđuje vražju maštu. Nisam se u prvi mah ni setila da se to ime pojavljuje u Sabatovom Abadonu. Naprotiv, rekla bih da sam tek 2003. ponovo otkrila da se Fulkaneli zagonetno prošetao knjigom koju sam prevodila davno, dok sam ponovo prelistavala Sabatov roman i unosila ispravke za novo izdanje svog prevoda. Fulkaneli! Pa da! Uredno sam unela podatke o srpskom prevodu u prevodilačku napo-menu. Nije me, međutim, odmah dublje privukao taj tekst. Da, Veledelo, čudnovate reči, zagonetke, uzbuđenja tajne koja se ne otkriva nikada do kraja, samo naslućuje… Moralo mi je biti dato još vremena da otkrijem neka mimoilaženja.

Na kraju „Opravdanja lažnog Bazilida“, one iste, 1931. godine, Borhes piše: „Tokom prvih vekova naše ere, gnostici su vodili raspravu sa hrišćanima. Bili su uništeni, ali njihovu pobedu možemo zamisliti kao mogućnu. Da je pobedila Aleksandrija a ne Rim, čudnovate i mračne pove-sti koje sam ovde sažeo bile bi koherentne, veličanstvene i svakodnevne. Izreke kao što je ona Novalisova: Život je bolest duha, ili očajnička Remboova: Istinski život je odsutan; nismo na svetu, blistale bi u kanonskim knjigama. Spekulacije kao što je ona odbačena Rihterova o zvezdanom poreklu života i njegovom slučajnom rasejanju na ovu planetu doživele bi bezuslovan uspon u pobožnim laboratorijama.“

Baš u vreme dok sam ja prevodila Sabata, Aćin je objavio Poetiku rastrojstva. U tekstu iz te knjige, „Teorija oblaka“, mnogo godina kasnije, ponovo sam srela Fulkanelija, i saznala otkuda reč „Veledelo“: „Pokazuje mi travu sa koje skida rosu za spravljanje Veledela“, navodi Aćin stihove Vaska Pope iz pesme „Raspra o rosi“. Tako već počinje, u vodi te rose, na dvostrukoj vatri tog atanora, da se kuva amalgam alhemičara i pesnika: „Tada se fantazmatski ukrštaju teorijsko polje i simbolička praksa. Jedan od takvih ukrštaja je i alhemija.“ Ističem reč ukrštaj, i tu kabalistički otkrivam još jedan – pesnički, dakako – ukrštaj koji tvori trougao: Laza Kostić – Jovica Aćin – Vasko Popa. Da li je taj trougao vrhom okrenut naviše, ili naniže? Da li je vatra, ili voda? Ili ga treba udvostručiti i preklopiti: vatrena voda i vodena vatra?

Delo je proces ponavljanja čija razlika odvaja deo od njegovog tvorca – ličnost koja se prerušila u ne-ličnost, zaista ili tobože bez porekla i cilja. Odsustvo autora jamči prisustvo dela. Ponavljanje istog, svojstveno uživanju, ali i učenju. Ponavljanje i razlika, višeglasje i obrnuta perspektiva: fantastički tekst je palimpsest.

„Da li u sličnosti treba da vidimo posledicu obične podudarnosti, ili delo promišljene volje?“ Na to pitanje Fulkaneli vraća čitaoca svoje knjige iznova i iznova, kroz ponavljanja svojstvena radu na Delu. A ja se pitam, ako je delo volje, čija je to onda volja? To pitanje čini mi se je presudno.
Ne treba olako preći preko činjenice da alhemičari alhemiju nazivaju umetnost. Ništa manje olako ne mogu, kao prevodilac, da pređem ni preko činjenice da Fulkaneli toliko često govori o prevođenju.

Mirča Elijade povodom uspona ezoterije sredinom dvadesetog veka govori o mitologiji materije, optimizmu, prezasićenosti „istorijskim trenutkom“, zbližavanju s prirodom. „Zaokup-ljenost elementarnim oblicima materije otkriva čovekovu želju da se oslobodi težine mrtvih formi.“ (Okultizam, magija i pomodne kulture.) Umetnici slute nadolazeće, ponavlja Elijade iz stranice u stranicu. Sabato se s njim duboko slaže.

Dvojica slepih pisaca vode dijalog. Jedan, već davno slep, „nosi svet u sebi i može da vidi sve svoje snove“. Drugi čeka da oslepi, a u međuvremenu piše svoj „Izveštaj o slepima“.

Razlika u ponavljanje tragedije upisuje grotesku i humor. Amblematsko pismo izmiče metafizici znaka. Rebus je zagonetka koja sama sebe odgoneta. Iza bezličnog pripovedačkog glasa krije se junak pripovedanog događaja. Ko pripoveda? Pisac je prerušen i njegov identitet ostaje zagonetan. Status autora nepovratno je stavljen u pitanje. Iščezavanje autora, međutim, oslobađa mesto za delo. „Ime pisca je samo pseudonim svih nas u igri u kojoj stvarno može da bude stvarno jedino polazeći od nestvarnog.“ (Jovica Aćin, Paukova politika.)

Po Fulkaneliju, fonetička kabala nije isto što i jevrejska kabala; čak je i poreklo reči različito: ova reč kabala izvedena je iz latinskog caballus, konj, poput Trojanskog konja u Ilijadi. Ona je u osnovi homofonička i simfonička, pre nego numerička; zasniva se na fonetičkoj asonanci i rezonanci kao odjek Gaya Scenza u rečima grčkih bogova izgovorenim na svetom drevnom grčkom jeziku. Po Valteru Langu, autoru uvodnog teksta za engleski prevod Fulkanelijevih Misterija katedrala, osnovna načela fonetske kabale potpuno su iznova uspostavljena u Fulkanelijevom delu. U Fulkanelijevom tumačenju porekla reči kabala čujem odjek Kabale konja Pegaskog Đordana Bruna… Preblagi Božiji dar daruje se kao što se daruje smeh! Iz daljine.

(1) Videti prevod Misterija katedrala Jovice Aćina, Rad, Beograd, 2007, napomena na str. 150.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License