Novi Pazar

NOVOPAZARSKI JEVREJI Napisao Ejup Mušović. Ovde preneseno uz dopuštenje udovice pok. pisca.

JEVREJI NOVOG PAZARA ŽRTVE RATA 1941.-1945. po popisu Saveznog zavoda za statistiku iz 1964. godine

PUTOVANJE PO SRBIJI, NOVI PAZAR

NOVI PAZAR - JEVREJSKO GROBLJE photos by jasna ćirić

O PORODICI SUMBULIKA KONFORTIJA priredio Djordje Konforti prema podacima Nisima Konfortija

Podaci Carla Savicha:
Krajem marta 1942. godine sandžački Jevreji su uhapšeni I odvedeni u Kosovsku Mitrovicu. Jevreji Novog Pazara, Tutina, Sjenice i Duge Poljane bili su primorani da pešice idu 24 km, 5 sati od Novog Pazara do Raške. Odatle su stočnim vagonima prevezeni u Kosovsku Mitrovicu. U blizini sela Pridvorica, kada su morali da pređu most koji je bio porušen, ubijen je stari Mošo Bahar jer bio suviše slab da bi hodao. Još u toku janura dva musškarca i jedna žena (još uvek ne znamo njihov indentitet) iz porodice Konforti, bili su ubijeni. Porodica Konforti je inače živela u Dugoj Poljani. Još petoro Jevreja iz Duge Poljani kao i Matilda Ruben ubijeni su.

Semir Gicić

Novi Pazar - pazarske priče - Jevreji 1. deo

Semir Gicić

Novi Pazar - pazarske priče - Jevreji 2. deo

Nemci su u Novom Pazaru zatekli oko 240 Jevreja. Tu su uračunata i četiri člana jedne porodice koja se tih dana doselila iz Tutina. Pedesetak Jevreja, koji su činili Novopazarsku jevrejsku opštinu, nisu zatečeni u Novom Pazaru. Većina ih je bila u drugim sandžačkim mestima, a jedan broj se zatekao u predratnoj jugoslovenskoj vojsci, pa posle kapitulacije nisu dolazili u Novi Pazar.

O novopazarskim Jevrejima Nemci su znali sve, čak i najmanju pojedinost. Pretpostavlja se da su do tih podataka došli preko dobro organizovane petokolonaške službe u Novom Pazaru na čijem se čelu nalazio Stevan Fišer, vojvođanski Nemac, a u Novom Pazaru je radio pre rata kao električar.

Maltretiranje Jevreja otpočelo je odmah po ulasku Nemaca u Novi Pazar. Oni su još prvih dana počeli da uzimaju jevrejske zgrade, pokućstvo i druge stvari.

Krajem aprila 1941. godine Ortskomanda u Novom Pazaru izdaje naredbu, kojom se ograničava kretanje Jevreja od 6-18 časova (za ostale građane do 21 čas). Određene su i ulice kojima su se Jevreji mogli kretati. Svako udaljavanja iz grada bilo im je zabranjeno bez dozvole Ortskomande, a praktično se takva dozvola nije mogla dobiti. Za njih su bile određene i prodavnice životnih namirnica iz kojih su se jedino mogli snabdevati. Za otkup namirnica dati su im bonovi kojima se ograničavalo snabdevanje.

Svi novopazarski Jevreji i njihove radnje u Novom Pazaru bili su na vreme registrovani. Po odluci Ortskomande svaki Jevrejin je morao nositi žutu traku sa šestokrakom zvezdom i natpisom "Jude" na levoj ruci. Pored već postojećih firmi na jevrejskim radnjama pojavili su se natpisi "Judengešeft". Te registracije obavila je novopazarska opština po naređenju Ortskomande. Čitajući ovu naredbu, opštinski dobošar je ukazivao na njenu ozbiljnost i represalije koje bi usledile u slučaju njenog nepoštovanja.

Za Jevreje je ovo bio veliki udar. S njima se više niko nije smeo družiti ni viđati na javnim mestima. Dojučerašnji prijatelji, mušterije i ortaci bili su prinuđeni da ih izbegavaju. Svaki pokret Jevreja bio je praćen, a svaki njihov razgovor sa drugim registrovan.

Sve je ovo bio uvod u dalje i sistematičnije maltretiranje Jevreja koje će kasnije doći do punog izražaja. U stvari, to je bio početak dela nacističkog programa koji je išao ka potpunoj likvidaciji Jevreja. Sprovodeći ove odluke okupator je postizao dvostruki cilj: ekonomsko i psihičko iscrpljivanje Jevreja a njihovim maltretiranjem zastrašivanje ostalih građana.

U sklopu prvih akcija protiv Jevreja u Novom Pazaru, Nemci su odmah po svom dolasku u Novi Pazar, odredili bogatije i uglednije Jevreje da im čiste prostorije u kojima su boravili. Sredinom juna formirana je i jedna brigada od Jevreja. Brojala je oko pedeset muškaraca. Svaki brigadir je dobio kramp, ašov ili lopatu, a na nogama su imali cipele sa debelim drvenim đonovima, koje su, prilikom korišćenja, izazivale lupu. Radili su svakodnevno po osam sati, pod strogom kontrolom straže. Kopali su tovove oko Kasarne, uređivali kasarsko dvorište i čistili klozete. Ta brigada je tako radila do kraja septembra, kada su se Nemci privremeno povukli iz Novog Pazara.

U novoregistrovanim jevrejskim radnjama sa "Judengešeft", Jevreji su ostali i dalje da rade, ali je trgovina veoma slabo išla. Novu robu nisu dobavljali, a broj mušterija iz dana u dan bivao je sve manji, jer su se ljudi nerado usuđivali da ulaze u jevrejske radnje.

Jednog junskog jutra sve jevrejske radnje su osvanule zapečaćene. Ključevi su uzeti i predati Ortskomandi. Početkom avgusta bila je određena popisivačka komisija kojom su rukovodili nemački oficiri. Popis je trajao desetak dana. Za vreme popisa Nemci su se dočepali najdragocenijih stvari, dok je ono manje važno ostalo u radnjama. Krajem avgusta Opština je pozvala dvadesetak Muslimana i predala im ključeve od jevrejskih radnji. Dobili su i uputstva o načinu prodaje popisane robe. Ovi su već sutradan otvorili radnje i počeli da prodaju robu. Prodavalo se samo ono što je bilo popisano, a novac od prodane robe ustupan je Opštini. Radnje su zatvorene ponovo početkom oktobra 1941. godine, zbog novonastale situacije - privremenog povlačenja Nemaca iz Novog Pazara, i tako ostale zatvorene do proleća 1942. godine. Tom prilikom je ostatak robe pokupljen, smešten u jednu radnju i rasprodat putem javne licitacije za svega nekoliko dana. Od svega toga Jevreji nisu dobili ni dinar.

Drugog oktobra 1941. godine, Nemci su, sasvim iznenada, saopštili da se povlače iz Novog Pazara. Vlast u gradu predali su tzv. Albanskom komitetu na čijem se čelu nalazio Aćif Hadžiahmetović, trgovac iz Novog Pazara. Na ovu ideju Nemci su došli zbog vrlo ozbiljnih akcija partizana (Kopaonički odred) u Ibarskoj dolini. Plašeći se da budu opkoljeni i odsečeni, Nemci su doneli odluku da napuste Novi Pazar.

Za vreme petomesečnog boravka u Novom Pazaru Nemci su uspeli da deo svoje politike "zavadi pa vladaj" sprovedu i nanovopazarskom terenu.

Ionako teška nasleđena nerešena pitanja, pitanja velikih suprotnosti koje predratna Jugoslavija nije bila u stanju da reši, Nemci su uspeli da još više zamrse. Međusobni sukobi Muslimana i Srba mogli su se svakog časa pretvoriti u otvoreni pokolj što je okupatoru jedino i godilo. Iako su ti kritični meseci krajem 1941. godine odneli najveći broj žrtava i doneli velike neprilike u novopazarskom kraju, ipak do otvorenog pokolja i katastrofe većih dimenzija nije došlo kao stoje to bilo u drugim sredinama. Razum i međusobna solidarnost uspeli su da i u tim kritičnim minutima odigraju svoju ulogu.

U tom periodu meteža i haosa, kakvi se ovde malo pamte, u Novom Pazaru su prebivali i Jevreji. Pokušavali su da se ne mešaju u sve te neprilike, a njih niko nije uznemiravao. Njihovi odnosi sa Muslimanima, pošto Srba više praktično nije bilo u gradu jer su se privremeno bili iselili, bili su sasvim dobri.

Nemački fašisti su ponovo zaposeli Novi Pazar 7. decembra 1941. godine. Njihov ponovni dolazak ponovo je zabrinuo novopazarske Jevreje, koji su sada očekivali dovršenje ranije započete akcije oko definitivnog istrebljenja Jevreja. I nisu se u tome prevarili. Ovaj povratak Nemaca bio je za njih zaista tragičan.

Negde krajem marta 1942. godine, na jevrejski praznik Purim, Nemci su za nepuna tri sata pozatvarali sve ovdašnje Jevreje. Toga dana su doterali i Jevreje iz Duge Poljane, njih deset, i priključili ih novopazarskim zatvorenicima. Nisu ovog puta poštedeli ni iznemogle starce, ni decu u kolevkama, ni trudnice. Izabrali su dan Purim da bi ponovili jevrejska stradanja. Akcija je bila dobro pripremljena, svi Jevreji su bili pozatvarani i izgledi na njihov spas bili su mali.

Nemački SS policajci i albanski žandarmi proterali su i u gradsku tvrđavu zatvorili 230 Jevreja, izbezumljenih i prestravljenih. Tamo su ih držali, gladne i žedne, puna tri dana. Četvrtog dana su ih izveli pred Kasarnu i posle kraćeg zadržavanja formirali od njih kolonu. Po sećanju savremenika, - bio je to dan užasa i patnji, kakvi se ne pamte. Na čudno zapomaganje i lelek ove preplašene i izmučene mase, na tužne žalopojke žena, na krike novorođenčeta koje je tog jutra ugledalo svet, okupio se narod iz čaršije. Obliveni znojem, policajci, sa pripremljenim pištoljima i pendrecima, optrčavali su oko duge kolone koja se kretala glavnom ulicom. Nisu dozvoljavali nikakav kontakt ni sa kim. U službi ove divljačke hajke, mogle su se čuti reči gneva na nemačkom jeziku i plačom isprekidane rečenice uplakane Jevrejke:"Pa, ljudi, vidite li šta rade od nas!?".

Duga kolona sa po troje u redu, sa hajatim hlebom pod miškom, stisnutom rukom na kojoj je još uvek stajala, pre godinu stavljena, žuta traka, sa volujskim kolima u koja su potovareni iznemogli starci i deca i Mošo Bahar koji je pao pri polasku i više se nije mogao dići i doći k svesti, izgubila se u onom pravcu što vodi ka Raški. Potišteni, psihički i fizički iscrpljeni, pretpostavljali su šta ih sve očekuje. Ali, kao kod svih ljudi, i kod svakog od njih postojala je iskrica nade za spas života. I oni su bića koja se, i kad ih sekunde odvajaju od smrti, obnađuju i traže izlaza. Ali, ovog puta toliko predati sudbini, nisu mnogo pomišljali da se mogu spasiti. I nisu se prevarili.

U Raški, gde su stigli posle petočasovnog pešačenja, svi su potovareni u furgone i otpremljeni u Kosovsku Mitrovicu. Odavde su proterani za Beograd i smešteni u logor na Sajmištu, gde su bili neko vreme, da bi u toku 1942. godine bili likvidirani svi do jednog. Mošo Bahar je streljan na putu ka Kosovskoj Mitrovici kod Leška, jer nije mogao da prepešači preko jednog mosta na Ibru.

Pošto su Jevreji proterani iz Novog Pazara, sva njihova imovina je propala. Najdragocenijih stvari dočepali su se Nemci i njihovi saradnici. Jedan deo jevrejske ostavštine iskoristiili su ljudi kojima je bila poverena na čuvanje: komšije, ortaci, mušterije, prijatelji. Na većinu onih kod kojih su Jevreji ostavili stvari, Nemci su vršili veliki pritisak da bi došli do njih. To su uradili i bugarski fašisti koji su kratko vreme boravili u Novom Pazaru 1943. godine. U potrazi za tom jevrejskom ostavštinom oni su prekopali brojna novopazarska dvorišta i porušili mnoge zidove.

Do jednog dela jevrejske imovine došli su i ustaše. Oni su za vreme privremenog boravka u Sjenici 1941. godine, oterali sa Pešteri preko tri stotine grla krupne stoke koju su pokupili od jevrejskih ortaka.

Uglavnom, likvidacijom novopazarskih Jevreja likvidirana je i njihova imovina tako da onom malom broju preživelih Jevreja takoreći ništa nije ostalo.

Od svih novopazarskih Jevreja rat je preživelo 18. Jevreji koji su živeli u Sjenici, a Sjenica je prvobitno pripadala Italiji, bili su pošteđeni. Kada su Italijani napustili Sjenicu, sjenički Jevreji nisu hteli da ostanu iza njih. Otišli su zajedno sa njima prema Podgorici, a tamo su ih pohvatali Nemci i proterali u logor Bergen-Belzen. Dva lica su umrla u tom logoru, jedno je streljano u Kosovskoj Mitrovici, a 24 ih je preživelo. Sada svi žive u Izraelu, izuzev Montija Arereta koji je bio aktivan učesnik NOB-a.

Od dve jevrejske porodice koje su živele u Tutinu, jedna se vratila u Novi Pazar i stradala sa novopazarskim Jevrejima na Sajmištu. Druga porodica, od četiri člana, ostala je u Tutinu do 1943. godine (Tutin je pripadao Italiji), a tada je internirana u Bergen-Belzen. Troje od njih živi u Izraelu, a jedno u Albaniji.

Na interesantan način spasli su se Jevreji iz Raške. Papo Isak uspeo je da se prebaci, sa svih pet članova svoje porodice, u Aleksinac. Tamo su se predstavili kao Srbi. Isak je pustio duge brkove, nosio sukneno odelo i šumadijske opanke. Uzeo je novo ime, Miodrag Jovanović. Pod takvim uslovima životi su im bili pošteđeni. Sada žive u Izraelu.

Posle drugog svetskog rata u Novom Pazaru su ostale da žive samo dve jevrejske porodice sa desetak članova. To su bile porodice Mentović, Arona i Moša. U drugim okolnim mestima nije više bilo Jevreja. Aron je sa svojom porodicom otišao pre petnaest godina u Izrael, a Mošo, nešto kasnije, u Beograd.

Autor: Ejup Mušović

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License