Ivan Ninic
NOVA FORMA STAROG PRIJATELJSTVA
Uoci Drugog svetskog rata na Balkanu, 1940. godine, objavljena je u Berlinu, na srpskom jeziku, brosura pod naslovom "Engleska vladavina u Palestini". Autor je Gert Winsch, a knjigu je objavio Nemacki obavestajni biro kao drugu svesku serije "Engleska bez maske". Tipicna publikacija za praktikante obavestajnih sluzbi. Sive dosadne korice. Na zadnjoj strani stoji sitnim slovima "serb.", sto ukazuje da je knjiga stampana na vise jezika. Prevod na srpski je vrlo dobar i deluje savremeno i danas, po cemu bi se dalo zakljuciti da je prevodilac bio profesionalac ili novinar koji dobro vlada nemackim i srpskim jezikom.
Zasto je Nemackoj bilo potrebno da propagandnu knjigu ove vrste prevede i na srpski jezik? Verovatno su izdavaci dosli do zakljucka da je cionisticka aktivnost u Jugoslaviji jaka i da je potrebno da se u toj zemlji razvije proarapsko i proislamsko raspolozenje. Autor knjige, na stotinak strana, daje kratak istorijski pregled engleskog uticaja u Palestini nakon Prvog svetskog rata i prikazuje borbu Arapa protiv engleske dominacije u doba Mandata. Nemci se predstavljaju kao spasioci Arapa, a Arapi dozivljavaju Nemacku kao prijateljsku zemlju, od koje traze da ih spase od engleske imperijalisticke politike. Jevrejski naseljenici Palestine jedva da se pominju u knjizi. Oni su strana kojoj Englezi nepravedno daju koncesije na ustrb Arapa. Amerika skoro uopste nije pomenuta. Ono sto je zastrasujuce je da se Nablus, Dzenin, Hebron i, naravno, Jerusalim navode kao neuralgicne tacke u Palestini. Kao da nije proslo 62 godine od objavljivanja ove publikacije! Doduse, prema autoru knjige, jerusalimski muftija, Emir Hadz el Huseini, je najveci autoritet u mandatornoj oblasti. Nemacka propaganda i arapsko stanovnistvo Palestine odlicno su se razumevali i uzajamno pomagali. Kad je objavljena ova brosura, Drugi svetski rat je vec bio u toku. Posle nekoliko meseci je i Jugoslavija bila okupirana. Nedugo posle toga, na inicijativu El Huseinija, nacisti su u Bosni formirali SS diviziju "Handzar", u koju je primano lokalno muslimansko stanovnistvo, na dobrovoljnoj osnovi. Ta divizija je kasnije postala zloglasna kao poterna jedinica i element svake kaznene ekspedicije koju su nacisti organizovali na tlu Bosne i Hercegovine. Slicna divizija je bila formirana i na Kosovu i Metohiji ("Skender-beg" SS divizija) za dejstvo na Kosovu i Metohiji i delu Crne Gore i Makedonije. Istovremeno, nacisticka obavestajna sluzba je organizovala spijunsku mrezu u severnoj Africi i na Bliskom istoku u kojoj su kao operativci na terenu radili uglavnom Arapi. Posebno su bile razvijene mreze na teritoriji sadasnjih Egipta, Sirije, Tripolitanije (danasnja Libija) i Libana. Svim agentima nacisticke tajne sluzbe rukovodili je Gestapo i Abver, a glavni koordinator spijunskih mreza bio je poznati nemacki obavestajac Gelen. Interesantno je da je posle Drugog svetskog rata on formirao i obavestajnu sluzbu Savezne Republike Nemacke - BND. Mnoge svoje saradnike iz vremena nacisticke strahovlade je sacuvao za novu sluzbu, mnogima je pomogao da se sklone na sigurno mesto a nekolicini je obezbedio mesto u obavestajnim sluzbama mnogih arapskih zemalja. Tako je, u neku ruku, obezbedjen kontinuitet nemackog obavestajnog prisustva u arapskom svetu.
Nakon sezdeset godina imamo upadljivo slicnu situaciju na prostoru istocnog Mediterana. Godinu dana je proslo od dogadjaja koji su se zbili 11.septembra 2001.godine i analiticari sirom sveta trude se da proniknu u razloge odijuma koji postoji kod ostatka sveta prema Zapadu, narocito prema Americi. Cak se, u poslednje vreme, oseca tendencija distanciranja Zapadne Evrope, narocito Nemacke, od americke politike na Bliskom i Srednjem istoku, kako bi se mrznja sveta usmerila vise ka zapadnoj obali atlantske koalicije, a Evropa, posebno Nemacka, pokazala pred svetom kao antimilitaristicka i ekspanzionisticka sila.
Za obican svet, koji se za politiku interesuje samo sa stanovista licne egzistencije i moguce ugrozenosti, veza izmedju Amerike i Izraela je neshvatljivo jaka. Narocito se to uocava posle 11. septembra 2001. godine. Ljudi su svesni da postoji opasnost od terorizma, ali dok sami, na svojoj kozi, ne osete razmere te opasnosti, nece preterano da se bave ovom posasti naseg doba. Stanovnici Izraela svakodnevno dozivljavaju posledice teroristickih akcija i za njih je to deo svakodnevnog zivota. Taj uzas svakodnevnice, iznenadno je postao i deo americkog zivota. Medjutim, retko ko misli da je veza izmedju Amerike i Izraela terorizam. Dobar deo sveta je i ranije smatrao da Zapad, narocito SAD, favorizuje Izrael u odnosu na palestinske Arape.
Iako prividno stvari stoje tako, istina je daleko od ovakve konstatacije. Pre svega je neprecizno govoriti o Sjedinjenim Drzavama kao o jednom entitetu sa jedinstvenim stavom. Ta mocna zemlja, sa globalnim pogledom i globalnom politikom prema svetu, razlicito tretira svetske probleme. Za tu zemlju je Izrael deo jednog ogromnog organizma za koji se oseca odgovornom, kao i za druge saveznike. Medjutim, uocljivo je nemacko razumevanje arapskog sveta nekada i danas.
Ranija mrznja usmerena ka Englezima okrenuta je njenim anglosaksonskim rodjacima sa druge strane Atlantika, a Nemacka deluje kao dobar tumac islamskih aspiracija i potreba. Deluje simbolicno da se Muhamed Ata, taj mozak i inzenjer poduhvata proslogodisnjih septembarskih dogadjaja, skolovao u Hamburgu, a sunovratio na Njujork.
Drugi svetski rat je postavio Nemacku u srediste svesti arapskih interesovanja. Hitlerova mrznja prema Jevrejima svesrdno je prihvacena kod Arapa i razvija se, buja i danas. Hitler je trazio podrsku i prijateljsrvo Arapa i Nemacka je postala trajni prirodni saveznik arapskih teznji i ideja. Njihova privrzenost nacistickoj Nemackoj nije izgubila na aktuelnosti. To pokazuje otpor prema anglosaksonskoj politici i zelja za oslobadjanjem od njenog tutorstva.
Stvaranje Izraela samo pojacava netrpeljivost arapskog sveta prema saveznicima i, uz pomoc nekadasnje sile osovine, Arapi i sami stvaraju formu antisemitske osovine, koja se ugnjezdila u zapadnoevropsku intelektualnu levicu, revansisticku desnicu i u dobrom delu Treceg sveta. Cement tog neprirodnog saveza je borba protiv globalizacije, a mrznja prema "maloj i velikoj sotoni", kako bi rekli ajatolasi iz Koma (Iran), dobija sve jasnije obrise.
Posle poraza Sila osovine, pacovski kanali su vodili ne samo ka Juznoj Americi, vec i prema zemljama Bliskog istoka. Sirija i Egipat su bile najcesci azili fasistima. I pored sve angazovanosti medjunarodne antifasisticke javnosti, nacista Alojz Bruner (koji se smestio u Siriji pod imenom Fiser) nikada nije izveden pred lice pravde, zbog upornog sirijskog odbijanja da se on izruci Nemackoj ili Izraelu. Kako i bi kad su on i njegovi istomisljenici bili glavni instruktori i organizatori obavestajnih i tajnih sluzbi mnogih arapskih zemalja. On licno je tvorac i prvbi sef sirijske tajne sluzbe Muhaberat. Njegova aktivnost i delovanje drugih manje poznatih i nepoznatih pregalaca nacisticke masinerije, naisli su na plodno tlo islamske teokratske birokratije. Muslimanska braca, Baas partija i slicne politicke i paravojne organizacije, samo su najpoznatiji cinioci te politike. Nakon pola veka, nacifikacija arapskog drustva je ocigledna. Pre i za vreme Drugog svetskog rata, Nemacka je trovala muslimanski svet, a sada on uspesno utice na gradjansko, narocito malogradjansko zapadno drustvo. Razume se, ne radi se o celom islamu ali, ocigledno je, epidemije su na pomolu. Nije rec o sukobu civilizacija, vec o sve vecim tenzijama izmedju slobodnog sveta i fundamentalistickog drustva novog tipa.
Nacisticki uticaj u arapskom drustvu je sve ocigledniji. Kod zemalja koje okruzuju Izrael i na teritoriji Palestinske autonomije, to se najbolje ogleda u vaspitanju omladine. Organizacije koje su proizisle iz Baas partije, Muslimanske brace (kao sto su Hamas, Hezbolah, Islamski dzihad), vrlo vesto koriste pedagosko usmeravanje omladine. U omladinskim kampovima ovih organizacija, organizovanim po receptu funkcionisanja hitlerjugendskih kampova, vec i predskolaska deca se upucuju na vojnu obuku i moralno-politicko vaspitanje. U njihovoj terminologiji ne postoji Izrael, vec iskljucivo Palestina. Izrael je jos uvek samo "rupa na karti". Za gradove Akra, Jafo, Kesarija - koriste se samo arapska imena, kao sto je Jerusalim samo Al-Kuds. Haifa i Asdod su palestinske luke. Deca se uce od najranijeg doba da mrze Izrael, a martirstvo (zrtvovanje za Alaha i svetu stvar) se velica. Oblace ih u vojnu uniformu, obucavaju ih u gadjanju iz vatrenog oruzja, a kao mete su im nacrtana izraelska deca koja se gadjaju kecapom. Danas se preko 13.000 dece obucava na Zapadnoj obali i u Gazi na ovaj nacin. Prikazuju se dokumentarni filmovi u kojima se hvale samoubilacke akcije. Od 996 polaznika kurseva, od 9 do 17 godina starosti, 90% izrazava zelju da sto pre ucestvuje u intifadi, a 73% zeli da zrtvuje svoj zivot za Palestinu. Martirstvo je jedini nacin, upucuju ih instruktori, da obezbede respekt i postovanje u drustvu. U jednom televizijskom intervjuu, seik Ibrahim Matsai se ispoveda i, izmedju ostalog, kaze: "Obuzelo me je uzbudjenje kada mi je jedan cetrnaestogodisnjak rekao da je spreman da se zrtvovuje sto je moguce pre. Zahvaljujem deci Alaha koji daruju svoje zivote za nasu stvar".
Takvom i slicnom indoktrinacijom bave se mnogi elektronski mediji. Skoro svi militantni islamski pokreti imaju svoje sajtove koji su, najcesce, vezani za susedne zemlje, uglavnom za Siriju, i pod kontrolom su sirijskih tajnih sluzbi.
Nacifikacija dela islamskog drustva dobila je mocno oruzje u visokoj tehnologiji. Germanska tehnicka perfekcija dobila je talentovane sledbenike u islamskom fundamentalizmu.
Apis, septembar 2002.