Pang Cengju
Nobelova nagrada u rukama čoveka koji „ćuti”
Uvod
Nobelova nagrada za književnost 2012. godine pripala je Kini. Mo Jen, „koji je u svojim delima kroz halucinatorni realizam ostvario spoj narod-nih predanja, istorije i savremenog” prvi je ki-neski državljanin kome je dodeljena ova nagrada čime je ujedno dopisana i ona do sada prazna stranica istorije kineske književnosti.
Sagledano u kontekstu istorije savremene ki-neske književnosti, zapazićemo da se zrelo doba Mo Jenovog stvaralaštva poklapa upravo sa pe-riodom osamdesetih godina XX veka poznatim i kao „kineska renesansa”. Bilo je to zlatno doba ispunjeno idealizmom i smelim borbenim duhom čija uspomena i danas živi u srcima književne omladine. Mo Jena smatraju književnikom „koji traga za korenima”. Pa ipak, uspeh tog njegovog traganja, kao i sva složenost njegove „žudnje” pa čak i „kritike” „svoga zavičaja” koji provejavaju njegovim delima, nisu bili samo rezultat „duboke ljubavi prema rodnoj grudi”. Stavovi jednog književnika formiraju se i pod uticajem šireg društvenog okruženja u kome on živi i stvara. Mo Jenovo „traganje za korenima”, okarakterisano kao „halucinatorni realizam”, u velikoj je meri imalo da zahvali razmeni ideja koja se tih godina odvijala između Kine i Zapada. Zato u Mo Jenovim delima prepoznajemo i imaginativnu snagu jednog Markesa i subverzivnost jednog Foknera. (…) Osamdesetih godina XX veka u Kinu stiže veliki broj naučnih i književnih dela sa Zapada, čime je podstaknut razvoj modernističkih i postmodernističkih strujanja u književnosti. U novonastaloj plimi slobodne razmene ideja ki-neski pisci počinju da hvataju korak sa svetom. (…) U Kini u to vreme stasava veliki broj izu-zetno nadarenih pisaca svetske klase, čiji je predstavnik upravo i Mo Jen. Zapadnjačke ideje s jedne, i književna dostignuća Pokreta 4. maja s druge strane, činili su ideološku okosnicu stvara-laštva ovih pisaca koji su preokrenuli nekoliko hiljada godina dugu književnu tradiciju Kine i prestali da veruju „da je svrha književnosti da širi konfučijanske ideale”. Oni oživljavaju ideju da „kroz poeziju iskazuju sopstvene težnje”, izraža-vaju sopstvene zabrinutosti i razmišljanja o meta-fizici.
Dodeljivanje Nobelove nagrade kineskom pi-scu Mo Jenu svedoči o tome da je savremena kineska književnost postala svetski priznata zbog njene umetničke vrednosti i bogatih kulturnih konotacija. Ovo je fer nagrada za sve one savre-mene kineske pisce i savremenu kinesku umet-nost koju Mo Jen predstavlja.
Mo Jen, čovek i delo
Mo Jen je rođen 17. februara 1955. godine u okrugu Gaomi, u provinciji Šandung kao Guan Moje. Slavu je stekao još sredinom 80-ih godina XX veka delima koja su predstavljala kom-pleksnu mešavinu „žudnje“ i „kritike“ njegovog zavičaja u kojima se uglavnom bavio opisima seoskog života. Iako smatran „književnikom koji traga za korenima“, njegova dela odišu duhom halucinatornog realizma. U svojim delima Mo Jen stvara jedinstveni svet subjektivnog doživljaja. Njih odlikuje nesputan i moćan stil kojim pisac kreira mističan i nadiskustveni svet, po čemu ona poprimaju jasna obeležja avangardnog stvara-laštva.(…)
Mo Jen, koji je u svojim delima iznova iskle-sao legende o „Severoistočnom okrugu“, veoma je duboko vezan za svoj zavičaj. „Između mog rodnog mesta i mog književnog stvaralaštva postoji neraskidiva veza…“, kaže on, „glinene skulpture, rezani papir, novogodišnje slike slikane pepelom, narodne pesme i mnoge druge vrste narodne radinosti tipične su za moj rodni Gaomi. Odrastao sam uz tu narodnu umetnost. Te kul-turne elemente upijao sam još od najranijih dana pa je sasvim prirodno što su oni izvršili ogroman uticaj na mene i što sam ih ja, onog trenutka kada sam se latio pera, utkao u svoje romane. Oni ne samo da su uticali na moja dela, već su, moglo bi se reći, i odredili stil mog književnog stvara-laštva.“
Na pitanje „šta je, po vašem mišljenju, osta-vilo najdublji i odlučujući utisak na članove Nobelovog komiteta“, Mo Jen je odgovorio: „Mislim da je odlučujuću ulogu imala umetnička vrednost mojih dela. Ovo je nagrada za knji-ževnost, pa je tako u donošenju odluke presudni faktor upravo književno stvaralaštvo. Moja dela su dela kineske književnosti, ali su istovremeno i deo svetske književnosti. U njima je odslikan život kineskog naroda, jedinstvena kineska kul-tura, život i običaji. Ništa manje važno je i to što ona govore o čoveku i u širem smislu reči. Smatram da ona, budući da pripovedaju o čoveku i da su pisana iz ugla čovekovog viđenja stvari, prevazilaze državne granice, nacionalne i rasne razlike“.
O kandidaturi Mo Jena za Nobelovu nagradu postojali su različiti stavovi. Bilo je i onih koji su prema njemu gajili izvesnu dozu skepticizma. Mo Jen je to prokomentarisao na sledeći način: “Zahvaljujem se svim onim prijateljima koji su me podržavali, ali i svim onim prijateljima koji su me kritikovali. Napokon mi se ukazala šansa da budem u žiži javne debate. Tokom dvonedeljnog rata koji je vođen na Internetu, dobio sam priliku da bolje upoznam sebe, da spoznam sopstvene mane i nedostatke, ali i vrednosti koje posedujem i koje bi trebalo negovati i razvijati.“
Kratak pregled Mo Jenovih dela
Među najvažnijim Mo Jenovim delima nalaze se romani „Priče o crvenim poljima sirka“, „Priče o biljojedima“, „Zemlja rakije“, „Četrdeset i jedna laž“, „Smrt na sandalovom kocu“, „Život i smrt me zamaraju“, „Balade o belom luku“, „Tri-naest koraka“, „Crvena šuma“, „Velika nedra i široka bedra“ i „Žabe“. Od novela najpoznatije su „Zlatokoso dete“, „Prasak“, „Rakija od sirka“, „Sahrana u poljima sirka“, „Pasji put“, „Čudno-vata smrt“, „Izgradnja puta“, „Sreća“, „Crveni skakavac“, „Moj otac na privremenom radu u vojsci“, „Beli pamuk“, „Ponovni susret ratnih drugova“, „Žena koja je u naručju nosila cveće“, „Crvene uši“, „Zemlja snova i hibridi“, „Obrazac i istinski izgled“, „Humor i uživanje“, „Krava“, „Učitelj sve više voli dobru šalu“ i druge. Od pripovedaka posebno se ističu „Ljuljaška belog psa“, „Sastanak s velikim majstorom“ i „Prozirna rotkva“.
Mo Jen je poznat po smelom i neobičnom književnom stilu, bujici snažnih emocija koje preplavljuju njegova dela, čudnovatoj imaginaciji i nesputanom jeziku. Tako su, na primer, u njegovom poznatom romanu „Priče o poljima sirka“, krvave scene kojih ima u izobilju ispu-njene snažnom osudom osećanja, a opisi ogoljene seksualne ljubavi pokazuju golu strast za životom koja pulsira u venama Kineza. Dela „Crvena polja sirka“ i „Prozirna rotkva“ napisana osam-desetih godina, kao i „Velika bedra i široka nedra“, napisano devedetih, ispunjeni su seksu-alnom samosvešću i primarnom strašću za životom.(…)
Crvena polja sirka
„Da nije crvenog sirka iz Gaomija, blistave kulture mog rodnog mesta, da nema svih tih do-stignuća mojih zemljaka, ne bi ni mene bilo.“
Mo Jen
Roman „Crvena polja sirka“ objavljen je 1986. godine. U njemu je opisana dinamična, herojska i potresna životna priča „Mojih“ predaka iz Seve-roistočnog Gaomija u periodu kinesko-japanskog rata. Roman „Crvena polja sirka“ preveden je na skoro dvadeset jezika, dok je igrani film nastao po istoimenom romanu, dobio Zlatnog medveda na 38. Berlinskom filmskom festivalu.(…)
Lik „Mene“ u romanu mnogo je više od jedno-stavnog lica koje pripoveda. On je tipičan primer pripadnika nove generecije koja živi na način korenito drugačiji od onog kojim su živeli Ju Džang’ao i njegovi savremenici. „Ja“ se oseća inferiornim i nemoćnim prema onoj nabujaloj životnoj energiji koju je imao njegov deda i njegova generacija. Između „Mene“, Ju Džang’ao i njegove generacije uspostavljena je distanca i kontrast. U isticanju ove distance i kontrasta pisac s jedne strane ističe divljenje prema toj životnoj energiji koju je ispoljavao Ju Džang’ao i ostali, a sa druge izražava žaljenje što ta vrsta životne energije ne krasi i mlađe generacije. Iz tog razloga „Ja“ u romanu s žaljenjem uzdiše i kaže: „Hrabrost i tragična sudbina predaka zasenila je nas, njihove bezvredne sinove i unuke. Uporedo s napretkom, ja osećam i jednu vrstu nazadovanja kod naše generacije.“ „Svi oni junaci iz generacije mog dede imali su karakter sjajan poput ovog sirka iz Severoistočnog Gaomija. Kako se mi, njihovi slabi i nesposobni naslednici, možemo s njima porediti?“
Posmatrano iz književno-umetničkog ugla, tok svesti u romanu koji je ispreturao strukturu prostora i vremena, nije bio nepoznat tadašnjem čitaocu. Najveća novina ovog romana, u kojoj se zapravo vidi uticaj Markesovog magičnog rea-lizma, jeste ta da se on koristi specifičnim senti-mentima kao pokretačkom snagom koja menja način postojanja objektivnih stvari, koja statično pretvara u dinamično, neživo u živo, tako da čitaoci, iako suočeni s dobro poznatim stvarima, ipak imaju jedan u potpunosti nov estetski dojam. On, na primer, kaže: Zlatasti zraci „okretali su se poput točkova“, „Okrnjeni sunčevi zraci boje kajsije, vrištali su probijajući se kroz guste oblake i padajući na drum.“ (Crvena polja sirka“)
„(„Odsečeno uvo“) živahno je poskakivalo na porcelanskoj tacni koja je pritom jasno odzva-njala.“(„Crvena polja sirka“)
„Meci su, kao da se zabavljaju, proletali nisko u vazduhu, pa bi skliznuli dole zalepivši se za ađutantovu kao gar crnu kosu.“ („Crvena polja sirka“)
„Stabljike sirka čudesne, varljive lepote i neobičnog izgleda, stenju, izvijaju se, zapomažu i zapliću se jedna o drugu, nekad kao demoni, a nekad kao rod rođeni….crveno zelene, bele i crne, plave i žute, grohotom se smeju, jecaju, a njihove isplakane suze podsećaju na kapljice kiše…“ („Crvena polja sirka“) (…)
Prozirna rotkva
„Ako baš insistirate da iz svojih dela izvučem jedan takav lik, onda je to lik onog bezimenog crnog deteta iz novele Prozirna rotkva“. Mo Jen
Novela „Prozirna rotkva“ Mo Jenovo je auto-biografsko delo iz rane faze stvaralaštva.(…) Kroz lik Crnog deteta, Mo Jen u ovom delu pripoveda o teškoćama sopstvenog života, turobnom okru-ženju u kome je rastao, nedostatku pažnje i pre-puštanju maštanjima. Iz tog razloga nije preterano reći da tek onda kada razumemo lik Crnog deteta možemo podrobnije upoznati Mo Jena i shvatiti dublji smisao njegovih dela.
Prozirno crvena rotkva jeste ideja, poetska slika koja čoveka nagna da se priseti bajki iz detinjstva. Glavni lik novele je dečak od nekih desetak godina koji, onako velike glave smeštene na izuzetno tanušnom vratu, bos i odeven samo u široke belo-zelene pantalone koje su se okretale oko njega, u prvi mah deluje veoma obično. Kasnije, međutim, ovo dete postepeno sve više poprima lik mističnog i misterioznog bića. Ono nikada ne progovara, niti se plaši hladnoće (…) Golim rukama hvata vrelo gvožđe koje kao cvrčak cvrči u njegovim rukama, i dok mu se koža na ruci puši od te jare, ono ne paniči već gotovo da uživa u tom telesnom bolu. Jedne noći dete ugleda prozirnu rotkvu koja se presijavala. Rotkva je imala rep prekriven dlačicama nalik na zlatastu pređu i srebrnastu tečnost koja je u unutrašnjosti živahno poskakivala. Dete je, kao opsednuto, krenulo u potragu za njom. Tražeći je našlo se u bašti punoj rotkvi koje je redom sve povadilo iz zemlje i pažljivo ih zagledalo na suncu. Sve ovo zaista podseća na bajku. Pa ipak, ti nerealni elementi u pripoveci samo su jedan deo njenog umetničkog dojma. S bajkovitim i nerealnim opisima isprepletene su i brojne surovo realne slike seoskog života. Te slike koje su odisale lokalnim koloritom bile su bogate i precizne. (…) Kada čitamo ova mesta skoro da ćemo zaboraviti na one nadrealne i bajkovite elemente ove priče, tako da ćemo u jednom trenutku možda čak i pomisliti da je ono što držimo ispred sebe jedno „krajnje realistično“ delo.
„Prozirna rotkva“ tako ostavlja utisak ne-jasnosti i odsutnosti uma. Sve ono što je u njoj opisano deluje kao stvarno a u stvari je nestvar-no, deluje kao da je iskustveno a upravo preva-zilazi iskustvo, deluje kao prozračno, a u stvari je neprovidno. Našavši se u svemu tome čitalac ne može a da ne oseti jednu „posebnu“ vrstu zado-voljstva.
Velika nedra i široka bedra
„Ne moraš da pročitaš sva moja dela, ali, ukoliko želiš da me razumeš, moraćeš da pročitaš Velika nedra i široka bedra“. Mo Jen
Radnja romana smeštena je u seoce Dadža u okrugu Gaomi na poluostrvu Šandung. Kroz opis različitih događaja seljanke Lu Ši, njenih osam kćerki i jednog sina, dat je prikaz velikih istorij-skih promena u Kini u poslednjih sto godina. Naročit naglasak stavljen je na nekoliko desetina godina borbi i previranja u periodu od kinesko-japanskog rata pa sve do reformi i otvaranja zemlje. Okosnica romana je sukob između dva suprotstavljena elementa predstavljena kroz liko-ve Si Makua (drugog zeta) i Lu (originalno pre-zime Đijang) Lirena (petog zeta). Naklonost pisca pokazana je kroz ljubav i mržnju izraženu prema toj dvojici likova. (…) Neobuzdanim i slobodnim stilom pisanja oslikan je taj period previranja. Majka, u romanu, na jedvite jade podiže sina Zlatno dete i njegovih osam sestara. Velika poro-dica koju čine sva ta deca, nije mogla da izbegne a da ne bude uvučena u nesigurne i promenljive tokove istorije XX veka. Kroz opis porodice, roman daje opis i velikih društvenih promena u Kini, ali takođe izražava i Mo Jenovo saosećanje prema ženama i njihovo veličanje. Roman isto-vremeno govori i o teško savladivim ljudskim slabostima i gorkoj sudbini koju sobom donosi čovekov izvitopereni karakter, čime se duboko i snažno preispituje i sama ljudska duša.
Mo Jen je veoma ponosan na ovaj roman. (…) Majka u romanu jeste simbol, zbir svih onih žena koje je on u svojim delima nazivao „mojom ba-kom“. Ona istovremeno odslikava i svu onu pa-žnju, saosećanje i brigu koju Mo Jen, kao „pisac i pripovedač običnog, narodnog života“ gaji prema ljudskim nedaćama.
(Izvodi iz predavanja profesora Pang Cengjua )
S kineskog prevela Ana Jovanović
Almanah Konfucije 4/VII,VIII
Izdavačka kuća Laguna iz Beograda objavila je pro{le godine Mo Jenovu knjigu Promena sa engleskog jezika
__