Niski Dani Bore Baruha

NIŠKI DANI BORE BARUHA
Kada se završio Prvi svetski rat u Požarevcu je otvorio manju krojačku radnju Elijah Ilija Baruh. Nešto ranije živeo je u Beogradu, skromno zarađivao, školovao decu, i nadao se da u miru nastavi sa obavezama prema tek rođenim sinovima, porodici i mušterijama. Međutim, ubrzo je došlo do Balkanskih ratova a za vreme Prvog svetskog rata Elijah Ilija Baruh odazvao se vojnom pozivu i ratovao za slobodu Srbije protiv brojnih zavojevača. Dopao je neprijateljskog zarobljeništva i rat nekako preživeo. Kada su „ućutali topovi" Elijah Ilija Baruh otvorio je manju krojačku radnju u Požarevcu. Počeo je raditi kao varoški maj stor već od 1920. godine. Međutim, posao nije išao lako. Opštu ekonomsku krizu osećale su i osiromašene zanatlije u Požarevcu. Porodica Baruh jedva je sastavljala kraj sa krajem. U teškoj situaciji, sa više dece, neko je predložio majstor Baruhu da se preseli u Niš. U Nišu je tada uspešno poslovala Vojna šivara koja je radila samo za potrebe vojske. Prijavio se za vojnog majstora, dobio odgovarajuće preporuke i bio primljen na posao već s proleća 1925. godine. Sa porodicom u Nišu su se nastanili i njegovi sinovi Isidor i Bora Baruh.
Isidor je rođen 1910, Bora 1911. godine, rođeni su u Beogradu. Nešto kasnije majka Bulina izrodila je još petoro dece pa će majstor Baruh voditi borbu, ne samo da odgaji i prehrani mnogočlanu porodicu, već da i deci pruži odgovarajuće visokoškolsko obrazovanje.
Po dolasku u grad na Nišavi otpočeli su đački, Borini niški dani. Zajedno sa svojim bratom, već šk. 1925/26. godine postao je učenik Prve muške gimnazije. Sa roditeljima, stanovao je u jednoj skromnoj kućici, prizemljuši, čatmari koja se nalazila u Beogradskoj mahali. Kućica se nalazila do same zgrade Načelstva okruga niškog (danas zgrada niškog Univerziteta) i bila je okrenuta prema Nišavi.
Majstor Ilija Baruh samo što je delimično stabilizovao ekonomske prilike u porodici, jer kao vojni mastor nešto bolje zaraćivao a naišla je nova nesreća. U noći izmeću 29/30. juna 1926. godine Niš je bio zahvaćen velikom katastrofalnom poplavom. Snagom bujice i urnusa izlila se Nišava, poplavila skoro ceo grad a posebno Beogradsku mahalu. Pomenuto naselje ličilo je na veliko rečno jezero. Pod snagom vodene bujice rušile su se kuće niške, beograd-mahalske sirotinje, pa je tako bila porušena i kuća u kojoj je stanovao Bora Baruh. Ono malo pokućstva i stvari koje je „tek prikupila" porodica Baruh propalo je u poplavi. Ondašnje vlasti donele su odluku da sve porodice iz Beogradske mahale koje su ostale bez krova nad glavom mogu se privremeno useliti u zgradu Načelstva okruga niškog. Tako su Bora i Isidor Baruh kraće vreme stanovali u državnoj zgradi dok otac nije pronašao drugi stan.
Isidor i Bora Baruh nastavili su školovanje u niškoj Gimnaziji. Bili su odlični i marljivi učenici. Viši tečajni ispit („Velika matura") položili su 1929. godine. Božidar Nikolić, profesor francuskog jezika bio im je razredni starešina. Niške, školske dane Bora je proveo skromno, radno i kao dečko srećno. Družio se sa ostalim mladim Nišlijama, deleći sa njima brojne mladalačke nestašluke. Međutim, malo se „povlačio u sebe". Još u Nišu počeo se je baviti crtanjem i vajanjem. Po završenoj velikoj maturi polagao je nade da će ga otac upisati na nekoj od likovnih akademija sa verom da će se tako posvetiti slikarstvu. Prevario se. Na njegovo opredeljenje u vezi nastavka studija, uticali su drugi faktori, pa je Bora Baruh upisao pravni fakultet u Beogradu gde se preselila i njegova porodica s jeseni 1929. godine.
Pa ipak, iako je studirao pravo nije zaboravio „svoj hobi" crtanje i slikanje. U Beogradu je formirao „svoj atelje" i već kao student bio zapažen po vrednim umetničkim delima. Tokom 1934. godine na sedmoj (Beogradskoj) jesenjoj izložbi izložio je tri slike: „Enterijer", „Predeo" i „Mrtva priroda". Posle izložbe, on je, kao stipendista beogradske Jevrejske opštine otputovao u Pariz, i tamo se počeo baviti studijskim izučavanjem savremenog slikarstva.
Međutim, Bora Baruh nije bio samo slikar već i borac. Rano se posvetio borbi protiv rastuće fašističke opasnosti i u Parizu organizovano radi kao član jugoslovenske podsekcije pri Komunističkoj partiji Francuske.
Pod partijskim pseudonimom „Emil" Bora Baruh već od 1937. godine član je Međunarodnog komiteta za prihvatanje i slanje dobrovoljaca u Španiju. Evidentiran „kao komunista" Bora je proganjan od francuske, švajcarske i jugoslovenske policije. Po povratku u zemlju januara 1940. deportovan je u Bileće i u tamošnjem logoru tamnovao sa Ivom Lolom Ribarom, Kostom Stamenkovićem i drugim naprednim ljudima.
Kada je Jugoslavija bila okupirana 1941. godine Bora Baruh priključio se srpskim partizanima. U jednoj partizanskoj operaciji, nedaleko od Foče, 1942. godine zarobili su ga četnici. Predali su ga Nemcima 15. juna 1942. godine. Nemci su ga sproveli u njegov rodni Beograd.
U logoru na Banjici je mučen i zlostavljan. Streljan 7. jula 1942. godine.
Iz knjige Ključ stare Srbije, Đorđe Stamenković, Beleg, Prosveta, Niš, 1997, ISBN 86-745-343-5

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License