Nesluceni Tragovi

NESLUĆENI TRAGOVI
Kad je Dona onako neustrašivo priskočila Žaku u pomoć, ovaj ju je nagradio time što ju je izabrao za svoju — počasnu verenicu. Još mu nije bilo do ženidbe, ali… eto. Biće da je i njegova mama kazala neku reč u tom smislu. Jer, ovakvom gestu morala je uslediti neka nagrada i odlikovanje.
Dona je bez razmišljanja prihvatila tu počast. Mislim, bez ikakvih prethodnih konsultovanja s roditeljima. Njih je ona naprosto stavila pred svršen čin. Uostalom, Žak je kao sin vlasnice jednog mode-salona bio odlična prilika i nije čudo što je posle te »veridbe« Dona, tako reći preko reda, bila primljena za učenicu.
Njen šegrtski staž bio je staž privilegovane osobe. Počasni verenici — njemu je bilo sedam, a njoj trinaest godina — bili su veoma skladan par i divno su se zabavljali. Uz to je Dona pokazivala i izvesne umetničke sklonosti: umela je da pravi divne lutke od krpica — kojih je u ovakvom salonu uvek u ogromnom izboru, bilo u pogledu boje, bilo u pogledu dezena i vrste tkanine. Prišivajući na te lutke glave, ili cele figure, izrezane iz modnih žurnala, Dona im je davala i stil i originalnost. Pa kako je to rezanje — trenutak inspiracije, nikad nemaš vremena da tražiš dozvolu i saglasnost od vlasnice. Najzad, takav rad nameće i izvesnu konspirativnost, pa tako nikad ne znaš kakva te kazna očekuje, mada se jednoj počasnoj verenici mnogo šta gledalo kroz prste.
Uz Donu je Žak naučio da čita i piše. Ali kako! Da je prvi nad prvima! Nije to samo da čita i piše nego se baš opismenio! Nema tu sricanja i zapinjanja!
I sad je u školi ovako: dok drugi nauče da čitaju jedno štivo tečno i bez grešaka, on ga napamet nauči. Naravno, posle mu na času postane dosadno. I poigrao bi se onda da skrati vreme. Pa kako nema s kim, on je pronašao nešto zgodno: oponaša učiteljicu. Čim neki učenik u čitanju pogreši, a on tek — kao da je on učitelj — pita: kako? Baš kako to i učiteljica čini.
Žak ne pita glasno, već tiho, više u sebi. On bar tako misli. Ali to se ipak čuje. I nastavnica čuje ponekad. Onda se trgne, zagleda se u Zaka, namrgodi se malo, ali ćuti. Žak primeti njeno negodovanje i zariče se u sebi da neće više. I za neko vreme održi reč. Ali, tu i tamo ipak mu se omakne to prokleto kako. Omakne mu se čak i pre no što i sama učiteljica, zanesena nekim svojim mislima, primeti da je dotični učenik pogrešio.
Onaj ko čita smatra to kao specijalnu pakost. Na primer: Vasa Kovačev. Ali eto: Žak nije svestan svoje mane. On to sigurno ne čini iz pakosti, niti iz obesti što je boji od drugih. Već samo radi zabave. Ili, ako hoćete, iz sporta. Jer, tu se on stvarno takmiči sa samom učiteljicom ko će pre da uoči grešku. I on revnosno beleži poene: 1:0 za nju; 1:0 za — mene. I takve stvari.
Gospođica Milenković ima običaj da na času piše neka pisamca. Piše, piše, piše, da je milina jedna. Jer, za to vreme stoji ti na volju da se zabavljaš kako najbolje umeš. Kad napiše pisamce, ona zazvoni po poslužitelja. Ovaj to odnese, pa se posle nekog vremena vrati i donese njoj pisamce. Učiteljica otvori pismo, začas ga pročita, namršti se i rastuži, ili obraduje i nasmeši, onda opet sedne da piše, pa zazvoni po služitelja, i tako. .. Kao u pozorištu. Lepše uživanje ne možeš zamisliti!
Onda su neki matorci među učenicima prokljuvili da će to biti — ljubavna pisma. Šta mislite! Niko neće da prizna da ne zna šta je to, ali neki vrag jeste, to su svi primetili. Jer, pre no što počne to pisanje, učiteljica prozove nekog učenika i naredi mu da naglas čita lekciju. I tako, on čita — ona piše, on čita — ona piše, pa, kad učenik pogreši, ona i ne primeti! Pa zar to nije uživanje?

Ali ova pusta Žakova mana sve je pokvarila. Jer, nema toga da neko pogreši a da on ne upita kako. Najzad se učiteljica dosetila da je to nešto što može i korisno da posluži. I tako je ona stavila Žaku u dužnost tu kontrolnu službu.
To je, naravno, veliko odlikovanje. Dođe mu kao da si postavljen za učiteljičinog pomoćnika. To nije mali čin, bogami. Ko se ne bi ponosio takvom počašću! Sad je Žak u stanju da primeti i kad si samo namislio da pogrešiš, a kamoli kad si već učinio grešku!
Gospođica Milenković sada može mirne savesti i svom dušom da se posveti svojoj ljubavi.
Izgleda daje to u ljubavnim iživljavanjima vrlo važno. Pa kao da je Žak doneo sreću svojoj učiteljici, ona ga je veoma zavolela. I iskoristila je prvu priliku da mu to pokaže: pretplatila ga je na jednu dečju knjigu za koju je skupljala pretplatu među učenicima. A kad su knjige stigle, ona ga je pred svima darivala. Neka svi vide kako se nagrađuje revnost i vrednoća.
»Ljubičica« — tako se zvala ta knjiga. U njoj je bilo mnogo lepih pričica i pesmica za decu. S vremena na vreme učenici su na čašu čitali ne iz čitanke nego iz »Ljubičice« a pretplatnici su bili favorizovani. A to je zato dobro što učenici mogu da vide i da.se uvere kako je korisno kupovati knjige koje učiteljica prodaje. Osim toga, oni tako stiču ljubav prema knjizi uopšte. Zato su se, valjda, mnogi naknadno javljali da kupe knjigu, ali uzalud, knjiga je već bila rasprodata.
Učiteljica je ponajčešće prozivala Žaka da čita. Prirodno, on je njen najbolji đak, pa ko će ako ne on?
Jednoga dana učiteljica je opet dobila volju da učenici malo prelistaju »Ljubičicu«. Prozvala je Žaka, ali — jada! Žak je primetio da nema knjige. A doneo ju je. Siguran je da ju je doneo. I stavio ju je na svoje mesto, sa ostalim knjigama i sveskama. Ali bio je suviše poranio, pa se pred čas poigrao s drugovima. A sada odjednom vidi da nema knjige!
— Nema mi knjige, gospođice. Ne znam gde je. A doneo sam ie. Sigurno sam je doneo — javlja on.
Toga dana je učiteljica možda opet imala u planu neko pisamce. Valjda je tako isplanirala svoje vreme: Zak da čita, a ona da piše. Ali sada se to izjalovilo. A biće da je to bilo neko važno i prešno pismo, pa je ona sva bila pod dejstvom imperativa svoje inspiracije. Zato se valjda toliko i naljutila na Žaka što nije imao knjigu. Užasno se naljutila, pravi ju je bes spopao. I — bog te pita' kako i zašto — tek njoj je prva pomisao bila da je Žak prodao knjigu. I mnogo se uvredila. Jer, knjiga nije bila jeftina, to se mora priznati. Dakle, taj poklon je za nju predstavljao izvesnu žrtvu. A sada on to — prodaje! Indignacija je tolika da tu čovek ne može da se uzdrži. I ona je to Žaku i kazala, gnevno i s najvećim prezirom:
— Prodao si je, je li? Jevrejine!…
Tako mu je kazala. Baš tim recima! Otkuda li joj odjednom ta misao? Ona je znala da je Žak Jevrejin, i to joj nije smetalo da ga voli. Bio joj je zaista mio i drag i zbog njegove dirljive privrženosti.
Ona je iz Aleksinca. Tamo se rodila i odrasla, tamo je i školu završila. U tome mestu nikada nije bilo Jevreja, te je tek za vreme službovanja upoznala neke. Za njih je znala više po čuvenju. I po onome što se uz hrišćansku nauku nauči. Po Isusu Hristu i Judi Iskariotskom.
Neka saznanja dospevaju u svest i dušu u to rano doba kad se duša otvara svetu a svet duši. Uz saznanje o dobru i zlu baci se i seme mržnje u nju. A odnekud se nađe ono što će to seme pothranjivati i održavati u životu. Ili je to neko uzdarje vetra i klime. A ti pojma nemaš da to tinja u tebi!
Rasrdila se gospođica Milenković.
Ko bi se tome nadao od jedne zaljubljene gospođice? Kažu da ti zaljubljeni vole ceo svet. Ali to valjda kad su srećno zaljubljeni. Biće da gospođica Milenković nije bila srećno zaljubljena. Ili joj je dušu raspinjala neka trenutna srdžba? Ili neki nemoćan bes? Onda, naravno, čoveku može da smeta što je neko Jevrejin. To je, tako reći, istorijski i naučno dokazano. A gospođici Milenković je sada trenutno i hitno zatrebao malo materijala, malo građe za pridiku ovom malom nezahvalniku koji prodaje dar, izraz njene naklonosti i ljubavi. Čak i ljubavi! I slučajno joj je baš to najpre palo na um!

Mali Žak još nije tako dobro poznavao istoriju. Pored svega što je već znao i saznao, to još nije znao. I sada se odjednom našao pred nemogućim zadatkom da brani i sebe i Jevreje.
Kako? Kojim oružjem? Kakvo oružje ima jedan prezren čovek? A kakvo jedno prezreno dete? Reči?… Suze? … Žalost i očajanje, kojima se ne veruje i koji nikog ne mogu da tronu! …
Žak je izabrao najgore: sagao je glavu i ćutao. Uvideo je da ne može ništa da dokaže. To osećanje ga je sasvim paralisalo.
On je sagao glavu i ćuti. Čak i ne plače! Hm! Pa da li on misli da će na taj način da zabašuri celu stvar? O-ho!… Vi se ljuto varate, gospodine Jevrejine! Jer, gospođica je pala u vatru i to sada ne može tek tako da se svrši. Kakav bi pedagog bila naša gospođica kad bi propustila ovakvu divnu priliku da nauči decu radu, poštenju i drugim vrlinama!
Ali, pre svega, ona mora da izvede stvar na čistinu! Najpre, kome je Žak prodao knjigu? Da. Ali, idemo sasvim po redu i sistematski. Onda je prvo pitanje ovo: da li je neko video da je on (gospođica ne zove više Žaka po imenu već — on!), dakle, da li je neko video da je on doneo knjigu u školu? Da, videli su ga. Odlično! Znači, knjiga mora biti u razredu.
— Neka pokaže, neka iznese knjigu onaj kod koga je! Tajac. Niko se ne javlja.
— Neka pokaže, inače ću sada pozvati poslužitelja da izvrši pretres! I to odmah! Smesta!
Ton je energičan, pretnja opasna, ultimatum kategoričan!
Javlja se Vasa Kovačev. S knjigom u ruci. Sav u dronjcima. Taj sigurno nije imao novca da kupi knjigu. To je isključeno. Dakle, ukrao ju je. Zdipio ju je dok se Zak igrao s drugovima. I već je poderao naslovnu stranu i onu s posvetom. I tako, oduzeo je svaku šansu i mogućnost učiteljici da pokaže šta ona vredi kao pedagog.
I šta sad! Četrdeset mališana očekuje rasplet. Odmah. Brzo. Očekuju nešto krupno, nešto ubedljivo.
Učiteljica naređuje Vasi da vrati knjigu i da moli Žaka za oproštaj.
— On neka ti oprosti. A mi ćemo posle razgovarati!
Vasa pokorno i poslušno prilazi Žaku s knjigom.
Ali Žak je okrenuo glavu i neće da je uzme.
Vasa je ostavio knjigu na klupi, a Žak ju je dohvatio i bacio. Nije sačekao da učiteljica išta pita i da mu kaže.
— Neću! Ne treba mi! — kazao je suho i jedva čujno. A onda je briznuo u plač.
Posle su se, naravno, opet pomirili. Odnosno, prešli su preko tog incidenta, prosto naprosto. I sve je opet pošlo kao i pre. Jer, ako dobro razmotrimo, nije se ni dogodilo nešto naročito. Učiteljica je mogla Žaku reći i — mangupe, klipane, budalo, magarče i šta ti ja znam. Pa zato je ona — učiteljica. A ona mu je rekla: Jevrejine! Slučajno i ne misleći ništa dalje pri tom. Odjednom je baš to postala ona osnovna Žakova krivica. Nikada ranije nije ona na to mislila, niti je bila svesna toga. Ali to je na neki način tinjalo u njoj. Možda još od onih dana kad je prvi put slušala povest o Hristovom raspeću. A sada je sticaj okolnosti odjednom probudio sećanje na to. Najzad, čovek se u srdžbi uvek posluži prvom psovkom koja mu padne na um. I tako, reč je izletela nekako sama, odjednom i nenadno oslobođena…
Deca su tako imala pred očima prizor koji se pamti i koji će im, možda, docnije, kroz život, vaskrsavati u sećanju i usmeravati ih u izvesnom pravcu.. .

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License