Nesim Tahirovic

Biserka Rajčić

NESIM TAHIROVIĆ
ili da li je likovno stvaralaštvo još moguće

U likovnoj umetnosti već poodavno caruju egzibicionizam i fragmentarizam. Nastavlja se tobož s avangardom ili s nečim što je u biti kratkotrajno i neponovljivo. Zahvaljujući masov-noj kulturi, međutim, sve se može proglasiti umetnošću i svako se može smatrati umetnikom. Tako da je današnje likovno stvaralaštvo u velikoj meri varijacija na istu temu. Prihvatamo njeno postojanje, naročito u muzici, ali ga ne možemo opravdavati u nedogled, samo u jednom vidu i to još viđenom. Zbog toga smatram s pravom što se i dalje postavlja pitanje u kom se licu umetnik izražava, prvom, drugom ili u množini. Odnosno, u kom licu izražava Istinu. Jer, istina i dalje ostaje središnja tema umetnosti, pa i likovne. Ali, ne radi same istine. Već radi stremljenja k njoj. U pitanju je način na koji se ona izražava ili kako se pre stotinak godina govorilo: u kom obliku, u kojoj formi. Jedan od danas najvećih pesnika sveta Tadeuš Ruževič, koji se nije bavio isključivo eksperimentisanjem u poeziji, u jednom intervjuu je rekao: Svi imamo teme, radujemo se, patimo, volimo, nismo voljeni, čini nam se nepravda, činimo nepravdu, nekad iz banalnih razloga pravimo kompromise, a posle se zbog toga kajemo, problem je bio i ostaje: Kako sve to izraziti? Odnosno, u kom vidu, ili koju igru igrati, koju masku staviti i sa njom odigrati zadatu ulogu. Ali, ne zbog same igre i spretnog baratanja maskom već zbog autentičnosti iskaza koji je početak i kraj svakog umetničkog izražavanja.
To pitanje nam se nameće čim uđemo u Istorijski muzej Srbije i započnemo s razgle-danjem izložbe Nesima Tahirovića naslovljene sa „Prastari simboli mira i tolerancije“. Ne znam ko ju je tako naslovio, odnosno ko nam je nametnuo takvo čitanje umetnikovih radova nastalih u različitim periodima njegovog stvaralaštva. S obzirom na to kako su raspoređeni u prostoru Muzeja ne ostavljaju znatno drugačiji utisak od, recimo, retrospektivne izložbe „Daleki putevi“ u Collegiumu artisticumu u Sarajevu 2010. i drugih njegovih brojnih izložbi. Ono što u njima nazi-vamo vrednošću ostaje isto, mada su dela različito raspoređena ili grupisana, a katkad zbog većeg prostora prikazana većim brojem eks-ponata.

lamed14.jpg
Galaxia

Nesim Tahirović (1940) od samog početka nije realista, iako nazivi pojedinih njegovih dela upućuju i na takve odrednice, kao i nazivi ciklusa ili pojedinih dela, a još više građa od koje su ona sazdana. Građa i materijal su krajnje konkretni. Pristupačni i drugima, dopuštaju veoma razno-rodne poruke, koje u zavisnosti od vlastitog shvatanja umetnosti čitamo. I ne samo u zavisnosti od toga. O čitanju izložbe jednog umetnika odlučuje i prostor u kome se njegova dela nalaze. Istorijski muzej Srbije deluje kao klasičan narodni muzej. Solidno zdanje, spolja obloženo pravim kamenom, a iznutra kvalitetnim mermerom i kovanim gvožđem, s visokim pla-fonima. Mada, nije zidano za tu svrhu. Zidano je za banku i sve do Drugog svetskog rata to je i bila banka. Posle je više puta menjalalo funkciju, da bi posle raspada Jugoslavije postalo Istorijski muzej Srbije. Zbog mnogo čega ono veoma odgovara Nesimovim eksponatima, koji su i slike, i skulpture, i reljefi…

lamed15.jpg
Kosmos IV

Međutim, prolazeći kroz prostorije u kojima su smešteni osećala sam se uhvaćena u nekakvu tajanstvenu mrežu, ispod koje su me iz naj-različitijih uglova posmatrali likovi, krupnih i prodornih očiju. Osećala sam i prisustvo tela, muških i ženskih. Mladih i moćnih. Naravno, nabijenih erotikom. Tela u međusobnom dodiru. Međusobno ispreplitana, prožimana. Istovremeno znakovnog karaktera i činjenična. Činjenična ili realna, ali na način na koji ih vidimo u snu. U onoj senovitosti mermernih zidova muzeja, specijalne osvetljenosti eksponata, osobito u središnjem, lavirintskom delu izložbe, u kome pored veoma tihe klasične muzike čujemo i njihove glasove. Potmule, ali silovite. Jer, svaki čas na zidovima muzeja srećemo se sa likovima „ljudi“ koji, iako nam se predstavljaju prven-stveno etnički i religijski, s obzirom na naziv izložbe, kao muslimani, hrišćani i Jevreji, pre svega su ljudi iz realnog sveta. Iz sveta u kome su živeli izmešani. Vekovima. Poštujući običaje, religije i kulture jedni drugih. I uopšte, poštujući jedni druge. Živeći prisno jedni s drugima. U duhu tolerancije, kako bi se danas reklo. Ona je s raspadom Jugoslavije nestala. I sada se ponovo radi na njenom uspostavljanju. Premda Nesimova izložba nosi u nazivu „mir i tolerancija“, na njegovim slikama, skulpturama, reljefima toga doslovno nema. Ljudi koje prikazuje u neti-pičnom materijalu, prvenstveno u metalu i drvetu, uglavnom jednobojno, formalno u vidu niza geometrijskih i kosmičkih figura na metalnoj površini u biti su ljudi-duhovi. Duhovi ili večni. Ne znaju ni za početak ni za kraj. Takvo prikazivanje je tipično za sve jednobožačke religije kojima se Nesim bavi. Samo naizgled su u ljudskoj stvarnosti, a zapravo su onostrani. U raju ili paklu, kako pomenute religije obično prikazuju čoveka. U zavisnosti od toga kako je živeo na zemlji. Grešno ili bezgrešno. Nesim nas pošteđuje prikaza kažnjavanja grešnika, tj. njihovih večnih muka.
Onozemaljski su pretežno ćutljivi i zamišljeni, ali i melanholični. Na način sličan ljudima tog tipa na zemlji. I u jednima i u drugima ima nečeg neizrecivog. Nesim se pokazao majstor ukazivanja na veliki broj tipova takvih ljudi, tačnije predstavnika kraja jedne civilizacije. Odnosno prikazao je unutrašnju apokalipsu, jer većina umetnika, pogotovu posle raspada Jugoslavije prikazivala je spoljašnju. Apokalipsu koja je samo pretekst za razmišljanje o znatno složenijim problemima čoveka i sveta. S obzirom da samo pretekst i umetnikova distanciranost mogu rezultirati tako plemenitim tonom, kakav je Nesim postigao.
Istorija nije učiteljica života. Užasi sveta se neprestano ponavljaju. XX vek je obilovao njima. Tok istorije je poput beskrajne spirale. Spirale nalik na kosmička događanja, kojima se takođe intenzivno bavi. Ukazujući da ne postoji bitna razlika između čovekovog, zemaljskog mikro-kosmosa i makrokosmosa. Da je čovek otkrio neke zakonitosti kosmosa i funkcionisanja naše planete u njemu, ali da će se neprestano pojavljivati nekakve crne rupe, veliki praskovi, pored zemlje će prolaziti meteoriti, asteroidi, vatrene oluje koji je svakog časa mogu razoriti.
Nauka poslednja dva-tri veka veoma je napredovala. Otkriveno je mnogo šta bitno o Zemlji i njenom mestu u sunčevoj galaksiji. Po-vremeno se činilo da je čovek ovladao Kosmosom. A povremeno su se njegovi pokušaji da ode dalje u kosmos završavali tragično. Pogo-tovu pokušavajući da dospe do Boga ili Apsoluta. Zbog toga na prikazima tih „nadljudskih“ čovekovih poduhvata akteri deluju statično. Zaustavljeni su u nekom prostoru i u nekom vremenu. Samo su naznake neke istine koju je trebalo do kraja dokazati. Odnosno, da proces dokazivanja postane Zakon. Kako je Haos nadmoćniji i onemogućava njihova pregnuća, oni ostaju i dalje ljudi. Božanskost kojoj streme Nesim izražava Anđelima. Vesnicima, posrednicima, slugama Božijim, koji njegove poruke prenose Zemljanima. U toj ulozi postaju vidljivi. Obično su mladi, ali neodređenog pola. Nekoga prate, štite, spasavaju, poučavaju, u nečem ga sprečavaju, a na kraju i kažnjavaju. Nesimovi Anđeli su brojni i vidljivi. Svi su srebrni. Posebno su upečatljivi na Kovčezima u prvoj, levoj muzejskoj dvorani. Sličnog su oblika i velične i pre svega označuju natprirodnost istorije čovečanstva. Zbog čega se mogu smatrati i prorocima. I, kao i svi proroci, deluju melan-holično. Ne rukovode se vlastitim već božanskim odlukama. Unutrašnje su razapeti. Za nepo-slušnost, kao i ljudi mogu biti kažnjeni. Zbog čega postoji i kategorija palih anđela.
Anđeli na srebrnim kovčezima s ugraviranim crtežima nebeskosti ukazuju na njihov opšti značaj. Kovčeg uopšte je oznaka neke tajne, nekog blaga, neke izuzetne vrednosti. Među Nesimovim eksponatima pre svega asociraju na Kovčeg zaveta ili saveza, u kome su se čuvale dve ploče Zakona, a na poklopcu bila su ugravirana dva simetrična lika heruvima u pozi klanjanja. Kovčeg zaveta je bio simbol Božijeg saveza s Izraelcima, izabranim narodom koji je Mojsije primio od nevidljivog Boga na Sinajskoj gori u vidu ploča sa Deset Božijih zapovesti, koji se čuvao u Jerusalimskom hramu ili u Hramu nad hramovima i bio pristupačan samo velikom svešteniku, jednom godišnje. U hrišćanskoj ikono-grafiji Kovčeg je simbol Bogorodice koja je u svom telu nosila začetog Hrista ili otelovljenu reč Božiju. U vezi s tim srećemo i motiv silaska Svetog duha u vidu golubice i plamena koji pedesetog dana posle Hristovog uskrsnuća daruje apostole u vidu plamenih jezičaka koji ih dotiču. Nalazimo i vizantijsku varijantu Svetog duha u vidu vatrenog kruga koji je personifikacija Sveta ili Kosmosa. Sveti duh u vidu Reči Božije, Otkrovenja, prisutan je i u Kuranu, takođe Nebeskoj knjizi. I ona se odnosi na Deset Božijih zapovesti, sveto predanje i Zakon Božiji, prema kome će se Zemljani bilo koje od pomenutih jednobožačkih religija rukovoditi. Rečju Gospodnjom, rečju istine, rečju života, rečju vere, rečju pravde, rečju trpljenja, rečju svedočanstva, rečju blagodati, odnosno svetim pismima. Čije pridržavanje i kod Nesima prati duhovni mač u različitim rukama i prilikama. Jer, Reč Božija mora ostati čista. Cilj joj je da prosvećuje razum, da daje mudrost, da izaziva veru, ali i strah i poslušnost, da očisti dušu, da utvrđuje veru u večni život. Reč Božija ili Zakon su strogi. Zahtevaju da se prime svim srcem, da se vernik primerno vlada, misleći na nju svakog dana. To je nemoguće bez pomoći Božije. Pomoći koja je još neophodnija zbog iskušenja koja vrebaju krhko biće kakav je čovek. Jer, Zakon Božiji je savršen. Volja Božija je savršena. Prema tome, i vernici treba da su savršeni. Jer, put Božiji je istina. Istina koju treba posvedočiti.
Pored Boga i njegovih pomoćnika postoji i Zlo, Sotona, kojih se treba čuvati, jer mogu zavesti i odvesti na pogrešan put. Zbog čega će ljudi trpeti nevolje. Da ne bi trpeli moraju služiti božijoj svetosti, slediti je i poštovati, izbegavajući „ne-čisto“. Jer, Bog je čistota i sjajnost. U Njegovom imenu, veličini, svemoćnosti, delima…
Nesim verski pripada jednoj religiji, ali namerno meša značenja ikonografskih simbola triju najznačajnijih jednobožačkih religija, judaizma, hrišćanstva i islama. Tako da će se u odgonetanju njegove naracije mnogi interpre-tatori poprilično namučiti, ne shvatajući lako zbog čega to radi. Počev od određivanja žanra kojim se u izražavanju koristi. Da li je u pitanju slika ili skulptura? Jer svako njegovo delo može biti i jedno i drugo. A još je teže odgovoriti na pitanje šta je šta ako se uzmu u obzir i senke koje na zidovima ili u prostoru prate njegove radove. Senke dela koje se u zavisnosti od osvetljenja galerije, doba dana, materijala od koga su konstruisane menjaju, stvarajući blurred genre. Mada je izmešanost faktičkog i fiktivnog tako intenzivna, da ih možemo nazvati oksimoronom, odnosno stilskom figurom koja povezuje dva krajnje suprotna pojma. U likovnom smislu oksimoron bi se mogao primeniti kao način na koji nam Nesim „pripoveda“ svoje priče, ili čak epove, način konstruisanja dela od veoma raz-ličitih i naizgled nepovezivih elemenata. Upravo ta „nepovezivost“ je njihova najveća moć. Jer, povezivanje raznorodnih materijala i elemenata u jedinstvenu celinu u Nesimovom slučaju nije pitanje „majstorstva“, umeća, mada ono postoji. Ono je nesumnjiv dokaz autonomije tih stvari koje će po svoj prilici trajati duže od nas. I, možda, konstruisane na Neismov način znaju o nama više nego mi o njima. Tačnije, i mi i one smo Knjiga, Istorija ljudskog roda. One čitaju nas, a mi čitamo njih. Knjiga ili one tablice sa Deset božijih zapovesti u kojima je sažeto značenje zemaljske egzistencije čoveka. Zapovesti koje nisu, kako se na prvi pogled čini, teološki i filozofski principi već nešto bitnije – čovekovo ili životno iskustvo. Iskustvo koje obuhvata celinu sveta i čoveka: Bog, stvaranje sveta i čoveka, dobro i zlo, istina i neistina, vreme i prostor, konačno i beskonačno i ono majušno zrnce koje Nesim naziva baja. Koje se pojavljuje na slici koju mi je poklonio u vidu oka koje noću svetli u tami. Svetli ili živi svoj nezavisni život. Dokaz je stvaraočevog stremljenja „zadnjem bitku“ ili Istini, iako svestan njegove nedo-stižljivosti.

"Prastari simboli mira i tolerancije" izložba Nesima Tahirovića, RTV …

www.youtube.com/watch?v=3-7scH-tFBg

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License